Šta je novo?
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.679
Dino Buzzati

240px-Dino_buzzati.jpg

Rođen 16.10.1906.
San Pellegrino, Italija
Umro 28.1.1972.
Rim, Italija
Zanimanje Likovni umjetnik, romanopisac, novelist, novinar
Nacionalnost italijanska
Žanrovi roman, novela

Dino Buzzati Traverso (16.10., 1906 - 28.1. 1972) bio je italijanski romanopisac, novelist, slikar i pjesnik, isto kao i novinar u listu Corriere della Sera. Svjetsku slavu je stekao romanom Il deserto dei Tartari, adaptiranom u istoimeni film 1970-ih.

Bibliografija

Romani

  • Bàrnabo delle montagne, 1933
  • Il segreto del Bosco Vecchio, 1935
  • Il deserto dei Tartari, 1940
  • Il grande ritratto, 1960
  • Un amore, 1963
Priče i novele

  • I sette messaggeri, 1942
  • Paura alla Scala, 1949
  • Il crollo della Baliverna, 1957
  • Esperimento di magia, 1958
  • Sessanta racconti, premio Strega 1958
  • Egregio signore, Siamo spiacenti di... (ilustrirao Siné), 1960 (pod naslovom Siamo spiacenti di), 1975
  • Il colombre, 1966
  • La boutique del mistero, 1968
  • Le notti difficili, 1971
  • 180 racconti, 1982
  • Il meglio dei racconti, 1989
  • Lo strano Natale di Mr. Scrooge e altre storie, 1990
  • mi chiamo Dino Buzzati, 1988
Drame

  • Piccola passeggiata, 1942.
  • La rivolta contro i poveri, 1946
  • Un caso clinico, 1953
  • Drammatica fine di un noto musicista, 1955
  • Sola in casa, 1958
  • Una ragazza arrivò..., 1959
  • Le finestre, 1959
  • L'orologio, 1959
  • Un verme al ministero, 1960
  • I suggeritori, 1960
  • Il mantello, 1960
  • L'uomo che andrà in America, 1962
  • L'aumento, 1962
  • La colonna infame, 1962
  • Spogliarello, 1964
  • La telefonista, 1964
  • La famosa invasione degli orsi in Sicilia, Gianni Colla, 1965
  • La fine del borghese, 1966
Poezija

  • Il capitano Pic e altre poesie, 1965
  • Scusi, da che parte per Piazza del Duomo?, 1965
  • Tre colpi alla porta, 1965
  • Due poemetti, 1967
Tekstovi za glazbena djela

  • Ferrovia sopraelevata, 1955
  • Procedura penale, 1959
  • Il mantello, 1960
  • Battono alla porta,1963
  • Era proibito, 1963
Ostalo

  • La famosa invasione degli orsi in Sicilia, 1945
  • In quel preciso momento, 1950, 1955 e 1963
  • Le storie dipinte, 1958
  • Poema a fumetti, 1969
  • I miracoli di Val Morel, 1971
  • Cronache terrestri, servizi giornalistici, izd. Domenico Porzio, 1972
  • Congedo a ciglio asciutto di Buzzati, inediti, izd. Guido Piovene, 1974
  • I misteri d'Italia, Milano 1978
  • Dino Buzzati al Giro d'Italia, izd. Claudio Marabini, 1981
  • Lettere a Brambilla, izd. Luciano Simonelli, 1985
  • Le montagne di vetro, izd. Enrico Camanni, 1990
  • La mia Belluno, iozd. Comunità Montana Bellunese - Assessorato alla cultura, 1992
  • Bestiario, 1991
  • Il buttafuoco, 1992
  • La "nera" di Dino Buzzati, izd. Lorenzo Viganò, 2 vol., Oscar Mondadori, Milano, 2002
Izvor: Vikipedija

 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.679
Sveci

За читање и уживање / Дино Буцати

СВЕЦИ

1.jpg

Дино Буцати (1906–1922) представља се италијанској читалачкој публици романом Барнабо с планина, затим следе романи Тајна старе шуме и Татарска пустиња (који га прославља), Једна љубав, те збирка прича Продавница тајни. Његова склоност ка фрагменту и фантастици чини га врсним приповедачем који снагу и богатство духа показује од приче до приче испуњене некад визионарским, некад гротескним, лирским и реалистичним или бајколиким нијансама.

Свеци имају сваки своју кућицу уз обалу, са балконом који гледа на океан, а тај океан је бог. Лети, када је топло, да се расхладе, они се купају у свежим водама, а те воде су бог.
На вест да треба да стигне нови светац, одмах се предузима изградња нове кућице поред осталих. Оне тако чине један веома дугачак ред уз обалу мора. Простора свакако има довољно.
И свети Ганчило, када је стигао тамо после именовања, нашао је спремну своју кућицу исту као и друге, са намештајем, постељином, посуђем, понеком добром књигом и свим осталим. Ту је била, обешена о зид, једна дражесна мухоловка, јер је у овом крају било прилично мува, мада не досадних...
Ганчило није био неки сензационалан светац, живео је скромно, као сељак, и тек после његове смрти, неко је, размишљајући о томе, схватио колика је драж испуњавала тог човека, зрачећи уоколо најмање три-четири метра. И препозит је, без нарочите вере, истину говорећи, учинио прве кораке за процес беатификације. Отада је прошло готово две стотине година.
Али дубоко у окриљу цркве, корак по корак, без журбе, процес се одвијао. Бискупи и папе умирали су један за другим и стварали су се нови, па ипак Ганчилов досије је готово сам прелазио из канцеларије у канцеларију, све више и више. Неки дах дражи остао је тајанствено припојен за те већ пожутеле хартије и није било прелата који, листајући их, не би то приметио. То објашњава зашто цела ствар није заборављена. Све док једног јутра слика сељака са оквиром од златних зрака није подигнута у Светом Петру, на велику висину; испод ње је свети отац лично запевао псалам славе, уздигавши Ганчила до узвишености олтара.

У његовом селу приредили су велика славља а један проучавалац локалне историје поверовао је да је пронашао кућу у којој је Ганчило рођен, у којој је живео и умро, кућу која је претворена у неку врсту рустичног музеја. Али како се више нико није њега сећао, а сви рођаци су били нестали, популарност новог свеца трајала је свега неколико дана. Од прадавних времена у том селу су као заштитника обожавали једног другог свеца, Марколина, и да би пољубили његов кип, за који се веровало да је исцелитељски, долазили су ходочасници и из далеких места. Баш поред раскошне капеле Светог Марколина, претрпане заветним поклонима и свећицама, изграђен је нови Ганчилов олтар. Али ко је обраћао пажњу на њега, ко би клекнуо да се помоли? Била је то тако избледела фигура, после двеста година. У њему није било ничега што би распаљивало машту.

2.jpg
Илустровала Тања Милатовић

Ипак, Ганчило, који никада не би могао замислити толику почаст, сместио се у своју кућицу и, седећи на сунцу на балкону, блажено је посматрао океан који је смирено и моћно дисао.
Али сутрадан ујутру, пошто је рано устао, видео је поштара у униформи, који је стигао на бициклу, како улази у оближњу кућицу доносећи велики пакет; затим како прелази у суседну кућицу и тамо такође оставља пакет; и тако у све куће, све док га Ганчило није изгубио из вида; али њему – ништа.
Пошто се тај догађај поновио и следећих дана, Ганчило, радознао, дао је знак поштару да се приближи и упитао га:
– Извини, шта носиш сваког јутра свим мојим друговима, али мени никад не доносиш?
– То је пошта – одговорио је поштар, с поштовањем скидајући качкет. – А ја сам поштар.
– Каква пошта? Ко је шаље?
На то се поштар осмехнуо и направио неки покрет као да хоће да покаже на оне с оне стране, оне тамо људе, доле у старом свету.
– Петиције? – упитао је свети Ганчило, који је почињао да схвата.
– Петиције да, молбе, молитве свих врста – одговорио је поштар равнодушним гласом, као да су то глупости, да не би гњавио новог свеца.
– Свакога дана их стиже толико?
Поштар је хтео да каже да је то чак била мртва сезона и да у шпицевима долази и по десет, двадесет пута толико, али помисливши како би Ганчило можда био повређен, извукао се рекавши:
– Па, зависи, како кад.
И онда је нашао неки изговор да шмугне.

Чињеница је да се светом Ганчилу никад нико није обраћао. Баш као да не постоји. Ниједно писмо, ниједна цедуљица, чак ни дописница. А он, видевши сваког јутра све оне гомиле упућене колегама, није баш био завидан, јер он је био неспособан за ружна осећања, али свакако је био мало повређен, због кајања што седи ту и не ради ништа, док други имају толике послове; укратко, готово да је имао осећај да свецима краде хлеб (био је то посебан хлеб, нешто бољи од оног који су јели обични блажени).
Та брига навела га је једног дана да прошета поред једне од најближих кућица, из које је допирало чудно куцкање.
– Али изволи, драги, уђи, ова фотеља је прилично удобна. Извини, само да завршим један послић и одмах ћу бити поред тебе – рекао му је срдачно колега. Затим је прешао у суседну собу, где је са запрепашћујућом брзином издиктирао стенографу десетак писама и разних наређења; секретар је пожурио да то откуца на машини. После се вратио Ганчилу:
– Ех, драги мој, без минимума организације то би била озбиљна ствар, са свом овом поштом која долази. Ако сада дођеш овамо, показаћу ти своју нову електронску картотеку, са перфорираним картицама.
Укратко, био је веома љубазан.
Ганчилу, свакако, нису биле потребне перфориране картице, и он се вратио својој кућици прилично снужден. И мислио је: „Зар је могуће да никоме нисам потребан? А свакако бих могао бити од користи. Шта би било да, на пример, направим неко мало чудо да привучем пажњу?"
Речено – учињено; пало му је на памет да покрене очи на свом портрету, у цркви у селу. Испред олтара светог Ганчила никад никога није било, али случајно је прошао Мемо Панча, сеоска будала, и чим је угледао како портрет колута очима, почео је да виче да се десило чудо.
Истовремено, оном муњевитом брзином коју им омогућава њихов друштвени положај, два-три свеца су посетила Ганчила и веома учтиво му објаснила да би било боље да престане: нема у томе ничег лошег, али на чуда те врсте, због извесне њихове фриволности, не гледа се нарочито добро тамо горе. Рекли су му то без трунке злобе. Али могуће је да им је и сметао тај нови дошљак, који је из чиста мира, потпуно неусиљено, чинио чуда за која је њима био потребан и те какав напор.
Свети Ганчило је наравно престао и доле у селу људи који су дотрчали на крике сеоске будале, дуго су гледали портрет не видевши на њему ништа ненормално. Зато су отишли разочарани и мало је недостајало па да Мемо Панча добије добре батине.

Тада је Ганчило помислио да скрене на себе пажњу људи неким мањим и поетичнијим чудом. Зато је учинио да једна веома лепа ружа израсте из камена на његовом старом гробу, који је био уређен за беатификацију, али сада је био поново потпуно запуштен. Но, било је суђено да га нико не разуме. Капелан гробља, видевши, пожурио је код гробара и ухватио га за оковратник.
– Бар би на гроб светог Ганчила могао да пазиш, зар не? Па то је срамота, ленштино једна најобичнија. Сада сам прошао онуда и видео сам да је гроб пун корова.
И гробар је пожурио да ишчупа ружу.
Да би био сигуран, Ганчило је затим прибегао најтрадиционалнијем чуду. И првом слепцу који је прошао испред његовог олтара одмах је повратио вид.
И овога пута му није успело. Јер нико није ни помислио да је ово чудо Ганчилово дело. Сви су га приписали светом Марколину, чији је олтар био одмах поред Ганчиловог. Одушевљење је чак било толико да су подигли на рамена Марколинову статуу, која је била тешка око два квинтала, и носили је у процесији улицама села док су звона звонила, а олтар светог Ганчила остао је више него икад заборављен и пуст.
Ганчило је у том тренутку себи рекао: боље да се помирим са судбином, јасно је да баш нико не жели да ме се сети. И сео је на балкон да посматра океан, што је у основи било велико олакшање.

Седео је тако и посматрао таласе када је чуо куцање на вратима. Куц, куц. Отишао је да отвори. Био је то нико други него Марколино лично, који је дошао да се оправда. Марколино је био крупна људескара, бујан и пун веселости:
– Шта ћеш, драги мој Ганчило! Ја заиста нисам крив. Дошао сам, знаш, јер не бих хтео да ти помислиш...
– Ма није то ништа – рекао је Ганчило, веома утешен том посетом, смејући се и сам.
– Видиш – рекао је још Марколино – ја сам обичан пробисвет, а ипак ме спопадају од јутра до сутра. Ти си много више светац него ја, а сви те занемарују. Треба имати стрпљења, брате мој, са овим проклетим светом.
И срдачно је тапшао Ганчила по раменима.
– Али зашто не уђеш? Ускоро ће мрак и постаје свеже. Могли бисмо упалити ватру, а ти остани на вечери.
– Са задовољством, с највећим задовољством – одговорио је Марколино.
Ушли су, исцепали мало дрва и упалили ватру, заиста са извесним напором јер су дрва била још влажна; али дували су, дували, и најзад се подигао леп пламен. Тада је Ганчило ставио на ватру лонац пун воде за чорбу и, док су чекали да проври, обојица су седели на клупици грејући колена и учтиво ћаскајући. Из камина је почео да излази танак траг дима, а и тај дим је био бог. Превела с италијанског

Цвијета Јакшић
(Из књиге
„Острво на два мора”
коју је приредила
Љубица Арсић,
„Лагуна”, Београд)

3.jpg

Извор: Политикин забавник
 
Član
Učlanjen(a)
27.01.2011
Poruka
306
Dino Bucati

buzzatiquadro.jpg


IPAK KUCAJU NA VRATA - Dino Buzzati (1906 - 1972)


Gospođa Marija Gron ušla je u salu u prizemlju vile s korpom za ručni rad. Bacila je pogled oko sebe da bi konstatovala kako se sve odvija prema porodičnim pravilima, odložila je korpu na jedan sto, približila se vazi punoj ruža, nežno mirišući. U sali su bili njen muž Stefano, njen sin Federiko zvani Fedri, obojica su sedela pored kamina, zatim ćerka Đorđina, koja je čitala, stari kućni prijatelj Euđenio Martora, lekar, koji je upravo pušio cigaru.

“Sve su fanees, sve su uvele", promrmljala je za sebe i rukom je, milujući, prešla preko cvetova. Nekoliko latica se odvojilo i palo.

Sa fotelje u kojoj je sedela i čitala, Đorđina je pozvala:
“Mama!"

Bila je već noć i kao obično kapci na velikim prozorima bili su zamandaljeni. Ipak je spolja dopirao neprekidan zvuk kiše koja pada. U dnu sale, prema ulaznom tremu, svečana crvena zavesa pretvarala je veliki otvor u obliku luka; u to vreme, zbog slabe svetlosti koja je do nje dopirala, ona je izgledala crna.

“Mama!" rekla je Đorđina. “Znaš ona dva kaamena psa u dnu drvoreda hrastova, u praku?" “A otkud ti sad padaju na pamet ti kameni psi, draga?" odgovorila je mama s učtivom ravnodušnošću, uzimajući korpu s ručnim radom i sedajući na uobičajeno mesto, blizu jedne svetiljke.

"Jutros", objasnila je lepa devojka, "kad sam se vraćala autom, videla sam ih na kolima jednog seljaka, pored samog mosta."

U tišini sale, Đorđinin tanak glas odjeknuo je veoma snažno. Gospođa Gron, koja je upravo prelistavala novine, izvila je usne u osmeh predostrožnosti i letimice pogledala muža, kao da se nada da on nije čuo.

"Ovo je dobro!" uzviknuo je doktor Martora. “Samo nam još fali da seljaci naokolo kradu statue. Postali su još i kolekcionari umetničkih predmeta!"

"I onda?" upitao je otac, pozivajući ćerku da nastavi.

Gospođa Gron je lako nabrala nos; uvek je to činila kada bi neko načeo neku nezahvalnu temu i kada je trebalo popraviti stvar. Ta priča o dvema statuama krila je u sebi nešto i ona je to shvatila; nešto neprijatno što je, dakle, trebalo prećutati.

“Pa da, pa da, ja sam rekla da ih odnesu", pokušala je ona tako da reši pitanje, "tako su mi antipatični".

lz pravca kamina dopro je očev glas, dubok i nesiguran glas, možda zbog starosti, možda zbog uznemirenosti: “Ali kako? Kako? Zašto si rekla da ih odnesu, draga? Bile su to dve stare statue, dve iskopine..."

“Nisam se dobro izrazila", rekla je gospođa naglašavajući svoju ljubaznost ("kako sam glupa", mislila je u sebi, "zar nisam mogla izmisliti ništa bolje?") “Da, rekla samo da ih sklone, ali nejasnim rečima, rekla sam to više u šali, naravno”…

“Ali, slušaj, mama", insistirala je devojka. “Berto je pitao seljaka, a ovaj je rekao da je psa našao dole na obali reke..."

Zaćutala je, jer joj se činilo da je kiša prestala. Međutim, kako je nastala tišina, opet se začuo nepokretan, dalek pljusak koji je pritiskao dušu (mada to niko nije primećivao).

"Zašto, pas?" upitao je mladi Federiko, čak i ne okrećući glavu. "Nisi li rekla da su oba bila u kolima?"

”Oh, bože, kako si ti sitničav", odvratila je Đorđina, smejući se. “Ja sam videla jednog, ali pretpostavljam da je tamo bio i drugi."

Federiko je rekao: “Ne vidim, ne vidim zašto". I doktor Martora se nasmejao.

"Reci mi, Đorđina", upitala je tada gospođa Gron odmah koristeći pauzu koja je nastala. "koju knjigu čitaš? Je li to poslednji Masenov roman, onaj o kojem si mi pričala? Želela bih i ja da ga pročitam kad ti završiš. Ako ti to čovek odmah ne kaže, ti odmah knjigu pozajmiš prijateljicama. Posle se više ništa ne može naći. Oh, ja volim Masena, tako je ličan, tako čudan... Frida mi je danas obećala..."

Međutim, muž ju je prekinuo: “Đorđina", upitao je ćerku, “šta si ti tada uradila? Bar se nadam da si tražila da saznaš njegovo ime! Izvini, Marija", dodao je misleći na to što ju je prekinuo.

“Ne bi valjda hteo da počnem da se svađam na ulici, nadam se", odgovorila je devojka

“Bio je jedan od Dal'Oka, Rekao je da on ništa ne zna, da je statuu našao dole u reci".

“I jesi li baš sigurna da je to bio jedan od naših pasa?"

“Nego šta nego sigurna. Zar se ne sećaš kako smo mu Fedri i ja obojili uši u zeleno?"

“I taj kojeg si videla imao je zelene uši?" rekao je otac, koji je često razmišljao prilično sporo.

“Da, baš zelene uši", rekla je Đorđina. “Naravno, sad su već malo izbledele."

Opet se umešala mama: “Slušajte", upitala je čak preterano uglađeno, “zar su vama baš tako zanimljivi ti kameni psi. Ne znam, izvini što ti to kažem, Stefano, ali meni se i ne čini da oko toga treba praviti toliku galamu..."

Spolja - reklo bi se gotovo odmah iza zavese -doprla je, pomešana sa zvukom kiše neka potmula i produžena tutnjava.

“Jeste li čuli?!" odmah je uzviknuo gospodin Gron. “Jeste li čuli?!"

“Grom, zar ne? Običan grom. Ali ništa ne vredi, Stefano, ti prosto moraš uvek da budeš nervozan u kišnim danima", požurila je da objasni njegova žena.

Svi su ućutali, ali to nije moglo dugo trajati. Činilo se da je neka strana misao, neprikladna toj gospodskoj palati, ušla i lebdela u polumračnoj sali.

"Našao ga dole u reci!" opet je komentarisao otac, vraćajući se na pitanje pasa. "Kako je mogao dospeti dole u reku? Nije valjda mogao odleteti."

"A zašto ne" rekao je doktor Martora veselo.

"Šta zašto ne, doktore?" upitala je gospođa Marija nepoverljivo, jer se njoj obično nisu dopadale šale kućnog prijatelja.

“Kažem, a zašto bi bilo isključeno da je statua odletela? Reka protiče baš tamo ispod nje. Na kraju krajeva, to je skok od svega dvadeset metara".

"Kakav svet, kakav svet!" još jednom je Marija Gron pokušala da odbaci priču o psima, kao da se iza nje kriju nedostojne stvari. "Statue kod nas počinju da lete, a znate li šta piše ovde u novinama? 'U vodama Jave otkrivene ribe koje govore."

"Kaže još: Vreme je novac!" dodao je glupo Federiko, koji je takođe u ruci imao novine.

"Kako, šta kažeš?" upitao je otac, koji nije razumeo, s nejasnim strahom u glasu.

"Da, ovde piše: Vreme je novac! U bilansu poslovnog čoveka trebalo bi da bude ubeleženo u aktivi ili u pasivi, prema slučaju i vreme."

"U pasivi, rekao bih, u pasivi, pored ovolike kiše!" predloţio je Martora zagolican.

A onda se začuo zvuk zvonca, s one strane velike zavese. Neko je, dakle, dolazio iz nepouzdane noći, neko je premostio barijere kiše, koja je potapala svet, udarala po krovovima, proždirala obale jezera, koje su otpadale u kriškama, i plemenito drveće zajedno sa svojim zemljanim postoljem propadalo je niz strmine, uz bučan pljusak,
a malo kasnije na trenutak bi izronilo sto metara dalje, a onda bi ga usisali vrtlozi; reka je progutala kraj prastarog parka, s gvozdenom balustradom iz osamnaestog veka, klupicama, dva kamena psa.

"Ko bi mogao biti?" rekao je stri Gron, skidajući zlatne naočari. “Zar i u ovo doba dolaze? Možda onaj za dobrovoljne priloge, kladim se da je on, službenik parohije, već nekoliko dana se vrti ovuda. Žrtve poplave! Gde li su samo te žrtve! Stalno nam traže pare, ali ja nisam video ni jednu od tih žrtava! Kao da... Ko je? Ko je?" upitao je tiho sobara koji se pojavio pored zavese.

"Gospodin Masiger", najavio je sobar.

Doktor Martora je bio zadovoljan: ”Oh, došao je, taj simpatični prijatelj! Neki dan smo imali jedan razgovor... oh, taj momak zna šta hoće."

“Možda je on inteligentan, dragi Martora", rekla je gospođa, “ali to je upravo vrlina koja me je najmanje uzbuđuje. Ti ljudi koji večito diskutuju... Priznajem, ja ne volim diskusije... Ne kažem ništa za Masigera, on je zaista dobar momak... Ti, Đorđina," dodala je tiho, “bićeš ljubazna, pošto se pozdraviš, da odeš na spavanje. Kasno je, dušo, znaš i sama."

“Da ti je Masiger simpatičniji", odgovorila je ćerka smelo, pokušavajući da govori šaljivo, “da ti je simpatičniji, kladim se da sad ne bi bilo kasno, kladim se."

"Dosta, Đorđina, ne govori gluposti, ti znaš... Oh, dobro veče, Masigeru. Već smo izgubili svaku nadu da ćete doći... obično dolazite ranije..."

Mladić pomalo razbarušene kose, zastao je na pragu zaprepašćeno gledajući Gronove. "Ali kako, zar vi niste znali?" A onda je prišao bliže, nejasno zbunjen.

"Dobro veče, gospođo Marija", rekao je ne odgovarajući na zamerku. "Dobro veče, gospodine Gron, zdravo Đorđina, zdravo Fedri, ah, izvinite doktore, nisam vas video zbog senke..."

Izgledao je uzbuđen, pozdravljajući se skakutao od jednog do drugog, kao da jedva čeka da saopšti neku važnu vest.

“Dakle, jeste li čuli?" odlučio je najzad, pošto ga ostali nisu ništa pitali. “Jeste li čuli da je brana..."

"Oh, da", umešala se Marija Gron s nepogrešivom neusiljenošću. "Baš je loše vreme, zar ne?" I osmehnula se, zatvarajući oči, pozivajući gosta da shvati (nemoguće, mislila je u sebi, osećanje za oportuno zaiste nije njegova jaka strana!).

Ali otac Gron je već ustao iz fotelje. "Kažite mi, Masiger, šta ste to čuli? Možda neku novost?"

"Ma kakvu novost" živahno je dobacila njegova žena. “Zaista te ne razumem, dragi, večeras si tako nervozan..." Masiger je bio zapanjen. “Da", rekao je, tražeći način da se izvuče, “nema nikakvih novosti, koliko je meni poznato. Samo što se sa mosta vidi..."

“Mogu misliti šta se vidi, reka u punoj snazi!" rekla je gospođa Gron, pomažući mu da se izvuče iz neprilike. “Impozantan prizor, pretpostavljam... sećaš li se Nijagare, Stefano? Koliko je godina prošlo od onda..."

U tom trenutku, Masiger je prišao domaćici i tiho promrmljao, koristeći trenutak kad su Đorđina i Federiko počeli međusobno da razgovaraju: “Ali, gospođo, ali gospođo", oči su mu se iskrile, “ali reka je već ispod kuće, nije pametno ostajati, zar ne čujete?"

"Sećaš li se, Stefano?" nastavila je ona kao da nije ni čula, "sećaš li se kako su se preplašila ona dva Holanđanina. Nisu uopšte hteli da priđu, govorili su kako je to nepoteban rizik, kako bi mogli biti zahvaćeni..."

“Doduše", odgovorio je muž, "kažu da se to poneki put i dogodilo. Ljudi bi se suviše nagnuli, vrtoglavica..."

Činilo se da ponovo vlada sobom. Natakao je naočari, ponovo je seo pored kamina, pružajući ruke prema vatri da ih ugreje.

A onda se po drugi put začula ona potmula i uzmenirujuća tutnjava. Sada se zaista činilo da dopire iz središta zemlje, odozdo, iz dalekih podrumskih hodnika. I gospođa Gron je protiv svoje volje osluškivala.

"Jeste li čuli?" uzviknuo je otac, malo mršteći čelo. "Kaži, Đorđina, jesi li čula?..."

"Čula sam, da, ne razumem", odgovorila je devojka pobledela.

"Ali to je grom!" odvratila je majka samouvereno. "Najobičniji grom... šta biste vi hteli?... Nisu valjda duhovi!"

"Ovo nije zvuk groma, Marija", primetio je muž odmahujući glavom. "Kao da dopire odozdo"

“Znaš i sam, dragi: svaki put kad je oluja, čini se kao da se kuća ruši", insistirala je gospođa. "Kad je oluja, u ovoj kući se čuju svakakvi šumovi... I vi ste čuli običan grom, zar ne, Masiger?" rekla je na kraju, ubeđena da se gost neće usuditi da joj protivureči.

On se učtivo i rezignirano osmehnuo i odgovorio neisgurno: "Vi rekoste duhovi, gospođo... baš večeras, prolazeći kroz vrt, imao sam neki čudan utisak, činilo mi se da me neko prati... čuo sam korake, kao... sasvim jasne korake na šljunku u drvoredu..."

"I, naravno, zveckanje kostiju i hropac, zar ne?" dodala je gospođa Gron.

“Nikakve kosti, gospođo, samo korake, valjda su bili moji", dodao je, “nekada dolazi do tako čudnih odjeka."

“Tačno: bravo, Masigeru... Ili možda miševi, videćete, dragi moj, da su bili miševi. Ne treba da čovek bude romantičan kao vi, jer onda može svašta da čuje..."

“Gospođo," ponovo je, tihim glasom, pokušao mladić, naginjući se prema njoj. “Ali zar ne čujete, gospođo? Reka je odmah tu, zar ne čujete?"

“Ne, ne čujem, ne čujem ništa", odgovorila je ona odlučno, takođe tihim glasom. Zatim glasnije:

"Ali niste nimalo zabavni s tim vašim pričama, znate?"

Mladić nije znao šta da odgovori. Pokušao je samo da se nasmeje, gospođina upornost činila mu se tako glupa. "Ne želite da verujete, dakle?" pomislio je zajedljivo; i u mislima, nagonski, on joj je govorio vi. "Neprijatne stvari vas se ne tiču, je li? Smatrate da je prostački govoriti o njima? Vaš dragoceni svet uvek ih je odbijao, je li? Baš ćemo videti šta će biti s tom vašom prezrivom imunošću!"

“Slušaj, slušaj, Stefano", govorila je ona za to vreme poletno, vičući preko cele sale, “Masiger tvrdi da je sreo duhove, tu napolju, u vrtu, i on to govori ozbiljno... Ovi mladi danas, lep primer, nema šta."

“Gosopodine Gron, nećete valjda verovati", i usiljeno se smejao, crveneći, “ali ja nisam to rekao, ja sam..."

Zaćutao je osluškujući. I učinilo mu se kako u tišini, koja je nastala, iznad pljuskanja kiše, raste neki drugi glas, preteći i potmuo. On je bio na nogama, osvetljen jednom plavičastom lampom, poluotvorenih usta, ne baš preplašen, ali nekako obuzet i uzdrhtan, čudno različit od svega oko sebe, ljudi i predmeta.
Đorđina ga je ćežnjivo gledala.

Ali, zar ne shvataš, mladi Masigeru? Zar se ne osećaš dovoljno bezbednim u starom domu Gronovih? Kako možeš da sumnjaš? Zar ti nisu dovoljni ovi stari masivni zidovi, ovaj tako strogo kontrolisan mir, ova neosetljiva lica? Kako se usuđuješ da vređaš toliko dostojanstvo svojim glupim mladalačkim strahovima?

“Izgledaš mi kao opsednut", primetio je njegov prijatelj Fedri. “Izgledaš kao slikar,... zar nisi mogao da se očešljaš večeras? Molim te, sledeći put... znaš da mama drži do toga", i prasnuo je u smeh.

Otac se tada umešao svojim plačljivim glasom: “Dobro, hoćemo li početi s tim mostom? Znate, još imamo vremena. Jednu partiju, a onda idemo na spavanje: Đorđina, molim te, donesi kutiju s kartama."

U tom trenutku pojavio se sobar unezverenog lica.

“Šta je sada?" upitala je domaćica, slabo prikrivajući razdraženost. “Je li još neko stigao?!"

“Tamo je Antonio, upravnik imanja... želi da govori s nekim od gospode, kaže da je važno."

"Ja ću, ja ću", rekao je odmah Stefano i užurbano ustao, kao da se plaši da neće stići na vreme.

I zaista, žena ga je zadržala: "Ne, ne, ne, ti ostani ovde. Tako je vlažno napolju... znaš... tvoja reuma. Ti ostani ovde, dragi. Fedri će otići da vidi."

"Sigurno jedna od uobičajenih priča", rekao je mladić polazeći prema zavesi.
Zatim su izdaleka doprli nejasni glasovi.

“Hoćete li ovde da igrate?" pitala je u međuvremenu gospođa. Đorđina, “skloni tu vazu, molim te... zatim idi da spavaš, draga, već je kasno. A vi, doktore Martora, šta to radite, spavate?"

Prijatelj se trgnuo, zbunjen: “Da li spavam? Eh, da, malo", nasmejao se. “Toplota iz kamina, godine..."

“Mama!" pozvala je iz jednogo ugla devojka. “Mama, ne mogu da nađem kutiju s kartama, a juče su bile ovde u floci."

“Otvori oči, draga. Ali, zar ih ne vidiš tamo na stolu? Vi nikada ništa ne nalazite..."

Masiger je poredao četiri stolice, a zatim je počeo da meša karte. Za to vreme Federiko se vratio. Otac je umorno upitao: “Šta je hteo Antonio?"

“Ma, ništa!" odgovorio je sin veselo. “Seljačka posla. Plaše se. Kažu da postoji opasnost za reku, kažu čak da je kuća ugrožena, zamisli. Hteli su da ja pođem i vidim, zamisli, po ovom vremenu! Sad su svi tamo, mole se, i zvona zvone, čujete li?"

"Fedri", predložio je tada Masiger. "Hajdemo zajedno da vidimo. Samo pet minuta. Hoćeš li?"

"A partija karata, Masigeru?" rekla je gospođa. "Zar želite da izneverite doktora Martora? Samo ćete pokisnuti kao miševi, a onda..."

I tako su njih četvorica počeli da igraju, Đorđina je otiišla na spavanje, majka je sela u ugao i uzela svoj vez.

* * *

Dok su njih četvorica igrali, malopređašnji udarci postali su češći. Zvučalo je kao da nešto golemo upada u duboku rupu punu blata; opak udarac u utrobi zemlje.

Svaki put on je za sobom ostavljao osećanje bola, ruke bi oklevale nad kartom koju će da bace, dah bi zastao, ali odmah bi sve to nestalo. Niko se - reklo bi se - nije usuđivao da o tome govori. Samo je u jednom trenutku doktor Martora primetio: “Mora da je to u kloaki, tu ispod. Postoji tamo neki prastari odvod koji izlazi u reku. Možda je nabujalo..." Ostali nisu rekli ni reč.

Sada treba posmatrati poglede gospodina Grona, plemenitog čoveka. Oni su upućeni uglavnom prema maloj lepezi od karata koju drži u levoj ruci, a ipak prelaze i preko ivice karata, obuhvataju glavu i ramena doktora Martore, koji sedi preko puta, i dopiru čak do dna sale, tamo gde blistavi pod nestaje pod resicama zavese. Sada se, međutim, Gronove oči više nisu zadržavale na kartama, ni na poštenom prijateljevom licu, nego su uporno gledale tamo prema dnu, prema podnožju zavese; i širile su se, a u njima se palilo neko čudno svetio.

Sve dok iz usta starog gospodina nije izašao promukao glas, ispunjen neizrecivim očajem, i on je jednostavno izgovorio: "Vidi." Nije se obraćao sinu, ni doktoru, ni Masigeru, nikome posebno. Samo je rekao: "Vidi", ali na način koji je budio strah.

Gron je to rekao, a ostali su pogledali, čak i supruga koja je veoma dostojanstveno sedela u uglu i vezla. I ispod donjeg ruba tamne zavese videli su kako lagano prilazi, puzeći po podu, nešto crno.

"Stefano, Stefano, za ime sveta, zašto taj glas?" uzviknula je gospođa Gron, koja je ustala i već išla prema zavesi. "Zar ne vidiš da je to voda?"
Od četvorice igrača niko još ne beše ustao. I bila je voda. Kroz neku pukotinu ili prolaz ona je najzad prodrla u vilu,kao zmija puzala tamo-amo hodnicima, a onda se pojavila u sali, gde je izgledala crna zbog polumraka. To je bilo naprosto smešno, ako izuzmemo otvorenu uvredljivost. Ali, zar iza tog bednog vodenog jezička, iz lavaboa, nije bilo ničeg drugog? Da li je baš sigurno da je cela nezgoda samo u tome? Nema li šapata potočića niza zidove, ni močvara među policama u biblioteci, ni kapanja mlitavih kapi s tavanice susednog salona (koje udaraju u veliki srebrni tanjir, Prinčev svadbeni poklon, pre mnogo, mnogo godina)?

Mladi Federiko je uzviknuo: “Ti kreteni su zaboravili da zatvore neki prozor!" A njegov otac: “Trči, idi zatvori, hajde!" Ali, gospođa se usprotivila: “Ali, nipošto, smirite se, valjda će neko od njih doći!"

Nervozno je povukla kanap zvonceta i začuo se njegov daleki zvon. Istovremeno, tajanstveni udarci počeli su da odjekuju jedan za drugim, u nekoj zloslutnoj žurbi, potresajući uglove palate. Stari Gron, namršten, gledao je vodeni jezičak na podu; on se lagano širio po krajevima, prelivao se za neki santimetar, zaustavljao se,ponovo se
širio po ivicama, pa još jedan korak napred i tako dalje. Masiger je mešao karte da bi prikrio svoje uzbuđenje, predosećajući stvari drukčije od uobičajenih. A doktor Martora je lagano tresao glavom, I taj pokret je možda trebalo da znači: kakva vremena, kakva vremena, ne možeš se više osloniti na poslugu, ili, isto tako: sad se više ništa ne može učiniti, prekasno ste primetili.

Čekali su nekoliko trenutaka, nikakav znak života nije dopirao iz ostalih prostorija.Masiger se ohrabrio: "Gospodo", rekao je, “rekao sam vam ja da..."

"Zaboga! Opet vi, Masigeru!" odgovorila je Marija Gron ne dozvoljavajući mu ni da završi. "Zbog malo vode na podu! Sada će doći Etore da to obriše. Stalno ti prokleti prozori, uvek propuste vodu, trebalo bi popraviti brave!"

Ali, sobar po imenu Etore nije dolazio, niti iko drugi od mnogobrojne posluge.Noć je postala neprijateljska i teška. Dok su se neobjašnjivi udarci preobražavali u gotovo neprekidno tutnjanje slično kotrljanju buradi u temeljima kuće. Pljuštanje kiše napolju, prigušeno novjm zvukom, već se više nije čulo.

"Gospođo!" uzviknuo je odjednom Masiger, skačući na noge, krajnje odlučno. "Gospođo, gde je Đorđina? Dozvolite da odem da je pozovem."

"Šta je sad opet, Masigeru?" i Marija Gron je opet na licu imala izraz mondenskog čuđenja. "Svi ste tako nervozni večeras. Šta će vam Đorđina? Učinite mi uslugu, molim vas, pustite je da spava."

“Da spava!" odvratio je mladić prilično podrugljivo. "Da spava! E pa, e pa..."

Iz prolaza koji je bio prikriven zavesom, kao iz ledene špilje, u salu je prodro žestok nalet vetra. Zavesa se nadula kao jedro, savila se na krajevima, tako da su svetlosti sale mogle da prodru tamo i da se odraze u vodi prolivenoj po zemlji.

"Fedri, zaboga, trči da zatvoriš!" psovao je otac, "zaboga, pozovi poslugu, pozovi ih!"

Ali, mladića kao da je zabavljao ovaj nepredviđeni događaj. Otračao je prema mračnom prolazu i vikao: „Etore! Etore! Berto! Berto! Sofija!" On je dozivao članove posluge, ali njegovi krici su se bez odjeka gubili u mračnim hodnicima.

"Tata", začuo se ponovo Federikov glas. "Nema svetla ovde. Ne vidim ništa... Bože, šta se desilo!" Svi u sali bili su na nogama, zapanjeni zbog naglog krika. Činilo se da je sada cela vila, neobjašnjivo, prepuna vode. A vetar je, kao da zidova i nema, prolazio kroz nju gore-dole, bezobzirno, ljuljajući lampe, hartije i novine, rušeći cveće.

Federiko se vratio. Bio je bled kao sneg i pomalo je drhtao: “Zaboga!" ponavljao je mahinalno. “Zaboga, šta se desilo!"

Da li je trebalo još da objasni kako je, probivši obalu svojim gluvim i neljudskim besom, reka stigla sve do njih? Da zidovi s te strane
samo što se nisu srušili? Da se sva posluga izgubila u noći i da će, po svoj prilici, uskoro nestati svetla? Nije li bilo dovoljno, kao objašnjenje za sve, to belo Federikovo lice, njegovi zadihani pozivi (on je, inače, bio tako elegantan i siguran u sebe), užasna tutnjava koja je postajala sve jača i jača, rastući iz dubokih ponora zemlje?

"Hajdemo, brzo, hajdemo, i moja kola su napolju, bilo bi ludo...",
rekao je doktor Martora, od svih još najmirniji. Zatim se, u pratnji Masigera, eto pojavila i Đorđina, uvijena u težak ogrtač; ona je lagano jecala, apsolutno pristojno, gotovo nečujno. Njen otac je počeo da pretura po jednoj fioci, uzimajući stvari od vrednosti.

"Oh, ne! Ne!" najzad je viknula gospođa Marija, očajnički. "Oh, neću! Moje cveće, moje lepe stvari, neću, neću!" usta su joj zadrhtala, lice se zgrčilo i gotovo izobličilo, ona samo što nije posustala. Zatim se, uz neverovatan napor, osmehnula. Njena mondenska maska bila je netaknuta, njena rafinirana lepota bila je spašena.

"Neću zaboraviti, gospođo", okrutno je rekao Masiger, iskreno je mrzeći. "Nikada neću zaboraviti ovu vašu vilu. Kako je bila lepa u noćima s mesečinom!"

“Brzo, ogrtač, gospođo", insistirao je Martora obraćujući se domaćici. “I ti, Stefano, uzmi nešto da se ogrneš. Idemo pre nego što nestane svetla."

Gospodin Stefano Gron nije se čak ni plašio, to se zaista moglo reći.Bio je potpuno bezbojan i u ruci stezao kožnu faksciklu s vrednostima. Federiko je kružio salom gacajući po vodi, i više nije mogao da vlada sobom.”Gotovo je, gotovo je", ponavljao je. Svetio je počelo da slabi.

A onda je odjeknuo, mračniji od prethodnih i još bliži, dugi tutanj katastrofe. Ledena klešta stegnula su srce Gronovih.

"Oh, ne! Ne!" ponovo je počela da viče gospođa. "Neću, neću!" Bleda i ona kao smrt, s ružnom borom na licu, krenula je preplašenim koracima prema zvesi koja je drhtala. I odmahivala je glavom: htela je da kaže da ona to zabranjuje, da će sada ona lično doći i voda se neće usuditi da prolazi.

Videli su je kako pomera krajeve zavese, koji su se vijorili, besnim pokretom, kako nestaje tamo u mraku, baš kao da ide da otera gomilu dosadnih skitnica, koje posluga nije u stanju da udalji. Da li je svojim aristokratskim prezirom sada htela da se suprotstavi propasti, da preplaši ponor? Nestala je iza zavese i, mada je zlokobna tutnjava rasla, činilo se da je nastala tišina.

Dok Masiger nije rekao: "Neko kuca na vrata."

“Neko kuca na vrata?!" upitao je Martora. “Ko bi to mogao biti?"

“Niko" odgovorio je Masiger. “Sada, razume se više nema nikoga. Ali, kucaju na vrata, to je sigurno. Možda neki glasnik, neki duh, nečija duša koja je došla da nas upozori.
Ovo je gospodska kuća.

Ponekad oni s drugog sveta imaju izvesne obzire prema nama.


- iz knjige Prodavnica tajni - Dino Bucati,
Libretto, 2006
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
27.01.2011
Poruka
306

SEDAM SPRATOVA



Posle jednog dana putovanja vozom, Đuzepe Korte stigao je, jednog martovskog jutra, u grad u kojem se nalazilo čuveno lečilište. Imao je malu temperaturu, ali je ipak hteo da pešice prevali put između stanice i bolnice, noseći svoj koferčić.

Mada je imao samo lagani početni oblik, Đuzepeu Korteu su savetovali da se obrati ovom slavnom sanatorijumu, gde se lečila samo ta jedina bolest. To je garantovalo izuzetnu stručnost lekara i racionalniji i efikasniji raspored postrojenja.

Kada ga je ugledao iz daljine - prepoznao ga je zato što je već video njegovu fotografiju na reklamnim prospektima, Đuzepe Korte stekao je povoljan utisak. Bela građevina sa sedam spratova bila je izbrazdana pravilnim otvorima koji su joj davali izgled hotela. Svuda naokolo bila je ograda od visokog drveća.

Posle kratkog lekarskog pregleda, u očekivanju brižljivijeg ispitivanja, Đuzepe Korte smešten je u jednu veselu sobu na sedmom i poslednjem spratu. Nameštaj je bio svetao i čist, kao i tapete, fotelje su bile od drveta, jastuci presvučeni šarenim tkaninama. Prozor je gledao na jednu od najlepših četvrti grada. Sve je bilo mirno, gostoljubivo i umirujuće. Đuzepe Korte je odmah legao i, pošto je upalio lampu iznad uzglavlja, počeo je da čita knjigu koju je poneo sa sobom. Posle kratkog vremena ušla je bolničarka i upitala da li nešto želi.

Đuzepe Korte nije želeo ništa, ali mu je bilo drago da počne da ćaska sa mladom devojkom, tražeći informacije o lečilištu. Tako je saznao za čudnu karakteristiku te bolnice. Bolesnici su bili podeljeni po spratovima, zavisno od težine bolesti.
Sedmi, to jest poslednji sprat, bio je za najlakše oblike. Šesti je bio namenjen bolesnicima čija bolest nije teška, ali se ipak nije smela zanemariti. Na petom spratu lečili su se već ozbiljni slučajevi i tako dalje, od sprata do sprata. Na drugom spratu bili su veoma teški bolesnici. Na prvom oni za koje više nije bilo nade.

Ovaj jedinstveni sistem, sem što je uveliko ubrzavao poslugu, sprečavao je da neki lakši bolesnik bude uznemiren blizinom nekog kolege u agoniji, i garantovao je na svakom spratu homogenu atrmosferu. S druge strane, lečenje je tako moglo biti savršeno stepenovano.

Iz toga je proizilazilo da su bolesnici bili podeljeni u sedam progresivnih kasta. Svaki sprat je bio kao neki mali svet za sebe, sa svojim posebnim pravilima, sa svojim specijalnim tradicijama. A pošto je svaki sektor bio dodeljen drugom lekaru, stvorile su se, mada minimalne, ipak precizne razlike u metodama lečenja, iako je generalni direktor dao celom institutu jedinstveni osnovni smer. Kada je bolničarka izašla, Đuzepe Korte, pošto mu se učinilo da je njegova temperatura pala, prišao je prozoru i pogledao napolje, ne da bi video panoramu grada, iako je i to bilo novo za njega, nego u nadi da će primetiti kroz prozore druge bolesnike sa nižih spratova. Struktura gradevine sa velikim krilima, dozvoljavala je takvu vrstu posmatranja. Naročito je Đuzepe Korte usredsredio svoju pažnju na prozore na prvom spratu, koji su se činili veoma udaljeni, i koji su se videli samo iskosa. Ali nije mogao da vidi ništa zanimljivo. Većinom su bili hermetički zatvoreni sivim pomičnim žaluzinama.

Korte je primeto da je na jedan prozor pored njegovog naslonjen neki čovek. Njih dvojica su se dugo gledali sa sve većom simpatijom, ali nisu znali kako da prekinu tišinu. Najzad se Đuzepe Korte ohrabrio i rekao: "I vi ste ovde odnedavno?"

"O, ne", rekao je drugi, "ovde sam već dva meseca ..." Ćutao je nekoliko trenutaka, a zatim ne znajući kako da naslavi razgovor, dodao: "Gledam dole svoga brata."

"Svog brata?"

"Da", objasnio je nepoznati. "Ušli smo ovamo zajedno, zaista čudan slučaj, ali njegova se bolest pogoršala, zamislite, sad je već na četvrtom".

"Šta na četvrtom?"

"Na četvrtom spratu", objasnio je čovek, a te dve reči je izgovorio sa takvim izrazom sažaljenja i užasa da se Đuzepe Korte gotovo uplašio.

"Zar su tako ozbiljni na četvrtom spratu?" upitao je oprezno.

"Oh, bože", rekao je ovaj drugi lagano odmahujući glavom, "nisu još u tako očajnom stanju, ali u svakom slučaju nema razloga radovanju."

"Ali onda", pitao je dalje Korte, sa šaljivom lakoćom, kao neko ko govori o tragičnim stvarima koje se ne odnose na njega, "onda, ako su već na četvrtom tako ozbiljni slučajevi, ko ide na prvi?"

"Oh, na prvom su oni koji baš umiru. Tamo lekari više nemaju posla. Tamo radi samo sveštenik. I naravno..."

"Ali, malo ih je na prvom spratu", prekinuo je Đuzepe Korte, kao da mu je stalo da dobije potvrdu, "gotovo sve sobe dole su zatvorene."

"Ima ih malo, sada, ali jutros ih je bilo prilično", odgovorio je nepoznati uz lagani osmeh. "Tamo gde su roletne spuštene, neko je nedavno umro. Zar ne vidite, uostalom, da su na drugim spratovima sve roletne otvorene? Ali, izvinite", dodao je, lagano se povlačeći, "čini mi se da postaje pomalo hladno. Vraćam se u krevet. Sa srećom, sa srećom..."

Čovek je nestao i prozor se zatvorio energično; zatim se videlo kako se unutra upalilo svetlo. Đuzepe Korte je još ostao nepokretan na prozoru, gledajući netremicu u spuštene roletne na prvom spratu. Gledao je u njih s nekom bolesnom upornošću, trudeći se da zamisli mračne tajne tog užasnog prvog sprata, gde bolesnike smeštaju da umru; i osetio je olakšanje što je tako daleko od toga. Za to vreme, nad grad su se spustile prve senke večeri. Jedan po jedan, hiljadu prozora sanatorijuma se osvetljavalo, izdaleka bi se moglo pomisliti da je to neka palata puna veselja. Samo na prvom spratu, dole u dnu provalije, desetine i desetine prozora ostalo je slepo i mračno.

Rezultat opšteg lekarskog pregleda razvedrio je Đuzepea Kortea. Kako je obično bio sklon da predivđa najgore, on se već u svom srcu pripremio na strašnu dijagnozu i ne bi se iznenadio da mu je lekar rekao da treba da ga preseli na niži sprat. Temperatura nije prestajala, iako je njegovo opšte stanje ostajalo dobro. Medutim, lekar mu je uputio srdačne reči pune ohrabrenja. Postojao je tu početak bolesti - rekao je - ali veoma lagani oblik; za dve ili tri sedmice po svoj prilici sve će proći.

"Znači, ostajem na sedmom spratu?" upitao je Đuzepe Korte strepeći u tom trenutku.

"Pa naravno!" odgovorio je lekar, prijateljski ga tapšući po ramenu. "A gde ste mislili da ćete ići, možda na četvrti?" upitao je smejući se, kao da pominje najapsurdniju moguću pretpostavku.

"Bolje ovako, bolje ovako", rekao je Korte. "Znate šta? Kada je čovek bolestan, uvek zamišlja najgore..."

Zaista, Đuzepe Korte je ostao u sobi koja mu je prvobitno dodeljena. Upoznao je neke od svojih bolničkih kolega, u retkim poslepodnevima kada su mu dozvoljavali da ustane. Brižljivo se držao uputstava, sav se založio da brzo ozdravi, ali, uprkos tome, činilo mu se da njegovo stanje stagnira.

Prošlo je oko deset dana, kada je Đuzepe Korteu došao šef bolničara sa sedmog sprata. Hteo je da ga zamoli za čisto prijateljsku uslugu; sutradan u bolnicu treba da dođe jedna gospođa sa dvoje dece; dve sobe su slobodne, baš pored njegove, ali nedostaje treća. Da li bi gospodin Korte pristao da se preseli u drugu sobu, isto tako udobnu? Đuzepe Korte, naravno, nije pravio nikave probleme. Jedna ili druga soba, za njega je to bilo isto; štaviše, možda će imati novu i još lepšu bolničarku.

"Od srca vam zahvaljujem", rekao je šef bolničara uz lagan naklon. "Od čoveka kao što ste vi, priznajem, ne iznenađuje me jedan tako ljubazan, kavaljerski gest. Za jedan sat, ako nemate ništa protiv, izvršićemo selidbu. Inače, treba sići sprat niže", dodao je tišim glasom, kao da je reč o jednom potpuno zanemarljivom detalju. "Na žalost, na ovom spratu nema više slobodnih soba. Ali, to je savim privremen smeštaj", požurio je da kaže, videvši kako se Korte, koji je naglo ustao, spremao da otvori usta i da se pobuni. "Apsolutno privremen smeštaj. Čim ostane slobodna jedna soba, a verujem da će to biti za dva-tri dana, vi ćete moći da se vratite gore."

"Priznajem vam", rekao je Đuzepe Korte, osmehujući se da bi pokazao da on nije dete, "priznajem vam da mi se ovakva selidba uopše ne sviđa".

"Ali, ta selidba nema nikakav medicinski razlog; ja dobro shvatam šta hoćete da kažete, ali reč je isključivo o ljubaznom gestu prema gospođi koja bi volela da bude što bliže svojoj deci. Zaboga", dodao je iskreno se smejući, "nemojte ni da vam na pamet padne da postoje drugi razlozi!"

"Možda", rekao je Đuzepe Korte, "ali ovo mi deluje zloslutno.".

Tako je Korte prešao na šesti sprat, i mada je bio ubeđen da ova selidba ne znači da se njegova bolest pogoršala, osećao se neprijatno pri pomisli da između njega i normalnog sveta, sveta zdravih ljudi, već postoji jasna prepreka. Na sedmom spratu, dolaznoj luci, još ste na izvestan način bili u kontaktu sa ljudskom zajednicom; taj sprat se čak mogao smatrati gotovo produženjem običnog sveta. Ali na šestom, već se ulazilo u pravu bolnicu; već mentalitet lekara, bolničarki i samih bolesnika bio je malo drukčiji. Već se priznavalo da se na taj sprat primaju pravi pravcati bolesnici, mada ne u teškom stanju. Iz prvih razgovora sa susedima, sa personalom i sa lekarima, Đuzepe Korte je primetio kako se u tom odelenju sedmi sprat smatra šalom, kako je on rezervisan za bolesnike-amatere, koji su, uglavnom, svoju bolest izmislili; tek se od šestog, da tako kažemo, istinski počinjalo. Medutim, Đuzepe Korte je shvatio da će, da bi se vratio gore, na mesto koje mu je pripadalo po karakteristikama njegove bolesti, svakako naići na poneku teškoću. Za povratak na sedmi sprat, trebalo je pokrenuti složeni aparat, iako je u pitanju bio sasvim mali ustupak. Nije bilo sumnje da niko ne bi ni pomislio da ga ponovo preseli na gornji sprat, tamo gde su "gotovo zdravi" ako on ništa ne kaže.

Đuzepe Korte je zato odlučio da ne popušta u svojim pravima i da nikako ne poklekne pred iskušenjem navike. Kolegama iz odelenja stalno je naglašavao da je on sam želeo da se spusti za jedan sprat da bi učinio uslugu jednoj gospodi i da će se, čim jedna soba bude slobodna, on vratiti gore. Ostali su ga slušali nezainteresovano i neubedljivo klimali glavom.

Ubeđenje Đuzepea Kortea naišlo je na punu potvrdu u sudu novog lekara. I on je priznavao da bi Đuzepe Korte mogao slobodno da bude na sedmom spratu; njegov oblik bolesti bio je apsolutno lak - a tu definiciju je izricao slog po slog, da bi je naglasio - ali u osnovi je smatrao da na šestom spratu Đuzepea Kortea mogu bolje da leče.

"Nemojmo sada počinjati s tim pričama" rekao bi u tom trenutku odlučno bolesnik, "rekli ste mi da je sedmi sprat moje mesto, ja hoću tamo da se vratim."

"Niko ništa nema protiv", odvraćao je doktor, "ja sam samo dao običan, najobičniji, ne lekarski nego prijateljski savet! Oblik vaše bolesti, ponavljam, sasvim je lak, ne bih preterao da kažem da vi uopšte i niste bolesni, ali se taj oblik po mom mišljenju razlikuje od analognih oblika po tome što je na izvestan način više proširen. Objasniću vam: intenzitet bolesti je minimalan, ali je njena obimnost znatna, destruktivni proces ćelija", ovo je bilo prvi put da je Đuzepe Korte u bolnici čuo taj čudan izraz, "destruktivni proces ćelija apsolutno je na početku, možda nije ni počeo. Ali, mogao bi, kažem samo mogao, da istovremeno pogodi velike delove organizma. Samo zbog toga, po mom mišljenju, vi biste ovde mogli efikasnije biti izlečeni, na šestom, gde su terapeutske metode tipičnije i intenzivnije."

Jednog dana mu je rečeno da je generalni direktor lečilišta, pošto se dugo savetovao sa svojim saradnicima, doneo odluku o promeni u podeli bolesnika. Stepen svakog od njih - da se tako kaže - spuštao se za pola poena. Pod pretpostavkom da su na svakom spratu bolesnici bili podeljeni, zavisno od težine bolesti, u dve kategorije, (ovu podelu su vršili njihovi lekari, ali isključivo za internu upotrebu), teža od ove dve polovine bila je zvanično preseljena na niži spat. Na primer, polovina bolesnika sa šestog sprata, oni sa nešto težim oblicima bolesti, trbalo je da prede na peti; a manje laki bolesnici sa sedmog da predu na šesti. Ova vest je pričinila zadovoljstvo Đuzepeu Korteu, jer u jednom tako složenom seljenju, njegov povratak na sedmi sprat uspeće mnogo lakše.

Medutim, kada je bolničarki pomenuo tu svoju nadu, doživeo je gorko iznenađenje. Saznao je da će on biti preseljen, ali ne na sedmi sprat, nego na sprat niže. Iz razloga koje bolničarka nije umela da mu objasni, njega su svrstali u "težu" polovinu gostiju šestog sprata, pa je prema tome morao da side na peti. Pošto je prošlo prvo iznenadenje, Đuzepe Korte je pobesneo. Vikao je da ga varaju, da neće ni da čuje za dalje seljenje naniže, da će se vratiti kući, da su prava - prava i da administracija bolnice ne može tako bezobrazno da zanemarauje dijagnoze lekara.

Dok je on još vikao, stigao je lekar da ga umiri. Savetovao je Korteu da se smiri, ako ne želi da mu skoči temperatura, objasnio mu je da je došlo do nesporazuma, bar delimičnog. Još jednom je priznao da bi Đuzepe Korte bio na pravom mestu da su ga stavili na sedmi sprat, ali je dodao da on o njegovom slučaju ima nešto drukčiju koncepciju, mada potpuno ličnu. U suštini, njegova je bolest mogla, u izvesnom smislu, razume se, da se smatra i bolešću šestog stepena, imajući na umu obimnost manifestacije bolesti. On sam, medutim, nikako nije mogao ni sebi da objasni kako to da je Korte svrstan u nižu polovinu šestog sprata. Po svoj prilici je sekretar direkcije, koji je upravo tog jutra telefonirao, pitajući ga za tačan klinički položaj Đuzepea Kortea, pogrešio u prepisivanju. Ili je možda direkcija namerno malo "pogoršala" njegov sud, pošto njega smatraju dobrim stručnjakom, ali suvše popustljivim lekarom. Lekar je na kraju savetovao Korteu da se ne uznemirava, da bez pobune prihvati selidbu; najvažnija je bila bolest, a ne mesto na koje bi smestili bolesnika.

A što se tiče lečenja - dodao je dalje lekar - Đuzepe Korte nikako ne treba da se žali; lekar na spratu niže sigurno ima više iskustva; on je gotovo dogmatično tvrdio da se veština lekara povećava, bar po verovanju direkcije, što se silazi niže. Soba je isto tako udobna i elegantna. Pogled isto tako prostran; tek od trećeg sprata naniže panorama je presečena visokim drvećem ograde.

Đuzepe Korte, zahvaćen večernjom temperaturom, slušao je sitničava opravdanja sa sve većim zamorom. Najzad je primeto da mu nedostaje snaga, a naročito želja da dalje reaguje na ovu nepravednu selidbu. I, bez daljih protesta, dozvolio je da ga spuste sprat niže.

Jedina, mada bedna, uteha Đuzepea Kortea, kada se našao na petom spratu, bila je kad je saznao da je on, po složnoj oceni lekara, bolničara i bolesnika, u tom odeljenju najlakši bolesnik. U okviru tog sprata, ukratko, on je svakako mogao da se smatra najsrećnijim. Ali, s druge strane, mučila ga je misao da sada čitave dve barijere stoje između njega i sveta normalnih ljudi.

Proleće je odmicalo, vazduh je bivao sve topliji, ali Đuzepe Korte nije više voleo, kao prvih dana, da gleda kroz prozor; mada je takav strah bio čista glupost, osećao je kako ga celog prožima čudna drhtavica kada bi ugledao prozore na prvom spratu, uvek u većini zatvorene, koji su sada bili mnogo bliži.

Činilo se da njegova bolest stagnira. Posle tri dana boravka na petom spratu, na desnoj nozi pojavila se neka vrsta ekcema koji se nije popravio sledećih dana. Bila je to neka infekcija - rekao mu je lekar - potpuno nezavisna od glavne bolesti; smetnja koja je mogla zadesiti i najzdravijeg čoveka na svetu. Zato, da bi se ekcem za nekoliko dana uklonio, potrebne je intenzivna kura gama-zracima.

"A ovde ne mogu dobiti gama zrake?" upitao je Đuzepe Korte.

"Naravno da možete", odgovorio je zadovoljno lekar. "Naša bolnica ima sve. Postoji samo jedna nezgoda..."

"Šta?" rekao je Korte sa nejasnom slutnjom.

"Nezgoda, to je uslovno rečeno", ispravio se lekar, "hteo sam reći da se instalacija za gama-zrake nalazi samo na četvrtom spratu, a ja vam ne bih savetovao da tri puta dnevno idete gore i dole."

"Znači, ništa?"

"Onda bi bilo bolje da dok ekcem ne prođe vi budete tako ljubazni da se spustite na četvrti sprt".

"Dosta!" zaurlao je očajnički Đuzepe Korte. "Već mi je dosta silaženja! Makar crkao, na četvrti ne idem! "

"Kako hoćete", rekao je poimirljivo lekar da ga ne bi uzbuđivao, "ali kao lekar koji vas leči, ja vam zabranjujem da tri puta dnevno idete dole."

Njagore je bilo što se ekcem širio, umesto da nestane. Đuzepe Korte nije imao mira i stalno se prevrtao po krevetu. Tako je, sav besan izdržao tri dana, dok nije morao da popusti. Sam je zamolio lekara da ga pošalje na lečenje zracima i da ga preseli na niži sprat.

Dole je Korte primetio, sa skrivenim zadovoljstvom, da predstavlja izuzetak. Ostali bolesnici u tom odeljenju bili su izrazito u veoma ozbiljnom stanju i nisu ni na trenutak mogli da ustanu iz kreveta. On je, međutim, mogao sebi da dozvoli luksuz da pešice, iz svoje sobe, ode u salu za zračenje, pa su mu se i same bolničarke divile i čudile.

Novom lekaru on je uporno objašnjavao svoj specijalni položaj. Jedan bolesnik koji u osnovi ima pravo na sedmi sprat, našao se na četvrtom. Čim ekcem prođe, on namerava da se vrati gore. On apsolutno neće prihvatiti nikakav novi izgovor. On, koji je mogao potpuno zakonito još da bude na sedmom spratu.

"Na sedmom, na sedmom!" uzviknuo je osmehujući se lekar, koji je upravo tada završio svoj pregled. "Vi bolesnici večito preterujete! Ja prvi kažem da vi možete biti zadovoljni svojim stanjem; koliko ja vidim sa vaše tabele, nije bilo većih pogoršanja. Ali govoriti o sedmom spratu, izvinite za moju brutalnu iskrenost - to nije sasvim isto! Vi ste jedan od slučajeva koji najmanje zabrinajvaju, slažem se. Ali ipak ste bolesni!"

"Pa šta onda", rekao je Đuzepe Korte sav se zarumenivši u licu. "Na koji biste me vi sprat smestili?"

"Oh, bože, to nije lako reći, ovo je bio samo kratak pregled, a da bih mogao da se izjasnim, trebalo bi da vas pratim bar nedelju dana."

"U redu," insistirao je Korte, "ali znate valjda otprilike."

Da bi ga smirio, lekar se pretvarao da na trenutak razmišlja, a zalim, klimajući glavom sam za sebe, rekao je tiho: "Oh, bože! Baš da bih vas zadovoljio, eto, u osnovi mogli biste biti na šestom! Da, da" dodao je kao da hoće sebe da ubedi. "Šesti bi mogao odgovarati."

Lekar je verovao da će time obradovati bolesnika. Međutim, na licu Đuzepea Kortea, pojavi se zapanjen izraz: bolesnik je shvatio da su ga lekari sa gornjih spratova prevarili; evo ovaj novi lekar, očigledno veštiji i pošteniji, u svom srcu ga - to je bilo jasno - dodeljuje ne na sedmi, nego na peti sprat, i to možda čak na donju polovinu petog sprata! Neočekivano razočaranje oborilo je Kortea. Te večeri temperatura je znatno skočila.

Boravak na četvrtom spratu značio je najmirniji period koji je Đuzepe Korte proveo posle ulaska u bolnicu. Lekar je čitave sate provodio ćaskajući o najrazuličitijim stvarima.

Đuzepe Korte je takođe veoma rado razgovarao tražeći teme koje bi se odnosile na njegov svakodnevni život advokata i svetskog čoveka. On se trudio da ubedi sebe da i dalje pripada zajednici zdravih ljudi, da je još vezan za svet poslova, da se istinski interesuje za javne stvari. Pokušavao je, ali nije uspevao. Bez razlike, razgovor se uvek završavao pričom o njegovoj bolesti.

Želja za bilo kakvim poboljšanjem postala je kod Đuzepea Kortea prava opsesija. Na žalost, gama zraci, iako su uspeli da zaustave širenje ekcema na koži, nisu ga uklonili. Svakog dana Đuzepe Korte je o tome nadugačko razgovarao s lekarom i trudio se da se u tim razgovorima pokaže jakim, čak ironičnim, ali nikada nije uspevao.

"Kažite mi, doktore", rekao je jedngo dana, "kako teče destruktivni proces mojih ćelija?"

"Oh, kakve ružne reči", prekorio ga je šaljivo lekar. "Gde li ste to naučili? To nije dobro, nije dobro naročito za bolesnika! Nikada više ne želim tako nešto da čujem."

"U redu", rekao je Korte, "ali ipak mi niste odgovorili."

"Oh, odmah ću vam odgovoriti", rekao je doktor učtivo. "Destruktivni proces ćelija, da ponovim vaš uzasni izraz, u vašem sliičaju je minimalan, apsolutno minimalan, ali dolazim u iskušenje da ga nazovem upornim."

"Uporan, da li to znači hroničan?"

"Nemojte me terati da kažem nešto što nisam rekao. Ja sam rekao samo uporan. Uostalom, takva je većina slučajeva. U najlakšim slučajevima često je potrebno energično i dugo lečenje."

"Ali, kažite mi, doktore, kada ću moći da se nadam poboljšanju?" .

"Kada? Prognoze u ovim slučajevima prilično su teške... Ali slušajte", dodao je posle kraćeg razmišljanja, "vidim da vi imate pravu pravcatu maniju da ozdravite... Da me nije strah da ću vas razljutiti, znate li šta bih vam savetovao?"

"Samo kažite, kažite, doktore..."

"Pa evo, objasniću vam veoma jasno. Kad bih ja razbolevši se od ove bolesti, makar i u najblažoj formi, dospeo u ovaj sanatorijum, koji je možda najbolji na svetu, sam bih tražio da me pošalju i to od prvog dana, od prvog dana, razumete li, na jedan od najnižih spratova. Čak bih tražio da me pošalju na..."

"Na prvi?" rekao je Korte uz usiljen osmeh.

"Oh, ne! Ne prvi, ne!" dogovorio je ironično lekar. "To ipak ne. Ali na treći, pa čak i na drugi, to sigumo. Na nižim spratovima lečenje se obavlja bolje, to vam garantujem, uređaji su kompletniji i snažniji, personal je veštiji. A vi svakako znate ko je duša ove bolnice?"

"Nije li to profesor Dati?"

"Da, profesor Dati. On je pronašao lečenje koje se ovde primenjuje, on je projektovao celu zgradu. Dakle, on, majstor, stoji, da tako kažemo, između prvog i drugog sprata. Odatle zrači svojom upravljačkom snagom. Ali, a ja vam to garantujem, njegov uticaj ne ide dalje od trećeg sprata. Iznad toga, reklo bi se da se sama njegova naređenja nekako smanjuju, gube snagu, skreću; srce bolnice je dole i dole treba biti da bi se dobio najbolji tretman."

"Ali to znači", rckao je Đuzepe Korte drhtavim glasom, "znači vi mi savetujete..."

"Dodajmo još nešto", nastavio je mirno lekar, "dodajmo da bi u vašem posebnom slučaju trebalo obraćati pažnju i na ekcem. To je potpuno nevažna stvar, slažem se, ali prilično dosadna, koja bi vremenom mogla da vas deprimira; a vi znate koliko je za ozdravljenje važna vedrina duha. Pirmena zraka koju sam ja vršio uspela je samo napola. A zašto? Moguće je da je to slučajno, ali moguće je takođe da ovde zraci nisu dovoljno intenzivni. E pa, na trećem spratu, mašine sa zracima mnogo su snažnije. Mogućnosti da se vaš ekcem izleči bile bi mnogo veće. Zatim, kad izlečenje krene svojim putem, najteži korak je učinjen. Kad počnete da se penjete gore, teško je da se ponovo vratite. Kada se vi zaista budete bolje osećali, ništa vas neće sprečiti da se vratite ovamo k nama, možda još više, zavisno od vaših 'zasluga' čak i na peti, na šesti, čak i na sedmi, usudio bih se reći..."

"Ali, da li vi verujete da bi to moglo ubrzati izlečenje?"

"Ali, u to ne može biti sumnje. Već sam vam rekao šta bih ja uradio na vašem mestu."

Ovakve priče je lekar svakog dana ponavljao Đuzepeu Korteu. Najzad je došao trenutak kada je bolesnik umoran od ekcema i pored nagonskog odbijanja da siđe, rešio da posluša savet lekara i da se preseli na niži sprat.

Na trećem spratu je odmah primetio kako u odelenju vlada neko posebno veselje, kako kod lekara, tako i kod bolničarki, mada su se ovde lečili veoma zabrinjavajući bolesnici. Prmetio je čak da se iz dana u dan ta veselost povećava; radoznao, pošto je stekao izvesno poverenje bolničarke, upitao je kako to da su svi tako veseli.

"Ah, zar ne znate?" odgovorila je bolanićarka, "za tri dana idemo na godišnji odmor."

"Kako to, idete na godišnji odmor?"

"Pa da, petnaest dana, treći sprat će biti zatvoren i ceo personal ići će na odmor. Na godišnji odmor idemo na smenu, sprat po sprat."

"A sa bolesnicima? Šta s njima radite?"

"Pošto ih je relativno malo, od dva sprata napravi se jedan."

"Tako, spajate bolesnike sa trećeg i sa četvrtog?"

"Ne, ne", ispravila ga je bolničarka, "sa trećeg i sa drugog. Oni koji su ovde, moraće da siđu dole."

"Sići na drugi?" rekao je Đuzepe Korte, bled kao mrtvac. "Znači, trebalo bi da siđem na drugi?"

"Pa naravno, šta tu ima čudnog? Kada se vratimo za petnaest dana, vi ćete se vratiti u ovu sobu. Ne vidim čega ima da se plašite."

Međutim, Đuzepea Kortea - neki tajanstveni nagon ga je upozoravao - spopao ga je okrutan strah. Ali, pošto nije mogao sprečiti personal da ide na odmor, ubeđen da mu novo lečenje intenzivnijim zracima pomaže - ekcem je bio gotovo nestao, nije se usudio da se formalno usprotivi novom premeštanju. Tražio je, medutim, ne obazirući se na zadirkivanje bolničarki, da na vrata njegove nove sobe bude zalepljen natpis na kojem piše: "Đuzepe Korte, sa trećeg sprata, u prolazu". Nešto slično se nije nikada desilo u istoriji sanatorijuma, ali lekari se nisu usprotivili, smatrajući da kod nervoznog temepramenta, kakav je bio Korte i najmanje protivljenje može izazvati ozbiljne pore-mećaje.

U osnovi, trebalo je samo čekati petnaest dana, ni dan više, ni dan manje. Đuzepe Korte počeo je da ih broji uporno i željno, ležeći sate i sate nepokretan u krevetu gledajući nameštaj koji na drugom spratu više nije bio onako moderan i veseo kao na gornjim odelenjima, nego je nekako dobijao veće dimenzije, svečanije i strože linije. S vremenana na vreme ćulio bi uši, pošto mu se činilo da sa donjeg sprata, sa sprata umirućih, sa odelenja "osuđenilh", nejasno čuje jecanje i ropac.

Sve ga je to, naravno, sve više obeshrabrivalo. A manja vedrina kao da je potpomagala bolest. Temperatura je rasla, opšta slabost postala je izraženija. Sa prozora - bilo je već puno leto i okna su gotovo stalno bila otvorena - nisu se više videli krovovi kuća u gradu, nego sam zeleni zid stabala koja su okruživala bolnicu.

Posle sedam dana, jednog popodneva oko dva, iznenada je ušao glavni sa još tri bolničara, gurajući nosila na točkovima. "Jesmo li spremni za premeštaj?" upitao je tonom dobrodušnog šaljivdžije glavni bolničar.

"Kakav premeštaj?" upitao je Đuzepe Korte s naporom izgovarajući reči, "kakve su sad ovo opet šale? Zar se oni sa trećeg sprata ne vraćaju tek za sedam dana?"

"Kakav treći sprat?" rekao je glavni bolničar kao da ne razume. "Ja sam dobio naređenje da vas povedem na prvi, pogledajte", i pokazao je neki štampani formular za prelaz na donji sprat, sa potpisom, ni manje ni više, samog profesora Datija.

Strah, pakleni bes Đuzepea Kortea, eksplodirali su tada u dugačke, besne urlike koji su odjekivali čitavim odelenjem. "Polako, polako, molim vas" preklinjali su bolničari, "ima bolesnika kojima nije dobro." Ali to nije bilo dovoljno da ga smiri.

Najzad je dotrčao lekar koji je rukovodio odelenjem, veoma ljubazna i dobro vaspitana osoba. Obavestio se o čemu je reč, pogladao formular, saslušao Korteovo objašnjenje. Zatim se besno obratio glavnom bolničaru, izjavivši da je to greška, on nije dao nikakvo naredenje takve vrste, odnedavno vlada nepodnošljiva zbrka, sve se krije od njega... Najzad, pošto je to sve rekao svom potčinjonom, obratio se, veoma učtivo, bolesniku, iskreno se izvinjavajući.

"Medutim, na žalost", dodao je lekar, "na žalost, protesor Dati je baš pre jedan sat otišao na kratak odmor, vratiće se tek za dva dana. Preko njegovih naređenja ne smemo preći, veoma mi je žao. Njemu će prvome biti žao, to vam garantujem, takva greška! Ne shvatam kako se to moglo desiti!"

Sada je već neka žalosna drhtavica obuzela Đuzepea Kortea. Njegova sposobnost da se kontroliše potpuno je nestala. Kao dete, potpuno se prepustio užasu. Njegovi jecaji odjekivali su, spori i očajni, celom sobom. Stigao je tako, tom strašnom greškom, na poslednju stanicu. U odeljenje umirućih, on, koji je, zapravo, po težini svoje bolesti, a to su govorili i najstroži lekari, imao pravo da bude na šestom, ako ne i na sedmom spratu! Situacija je bila toliko smešna da je u nekim trenucima Đuzepe Korte gotovo osećao želju da se neobuzdano smeje.

Ispružen na krevetu, dok je toplo letnje poslepodne lagano prolazilo nad velikim gradom, on je kroz prozor gledao zelenilo drveća i imao je utisak da je stigao u neki nestvaran svet, stvoren od apsurdnih zidova sa sterilizovanim pločicama, od ledenih predvorja smrti, od belih ljudskih figura bez duše. Čak mu je palo na pamet da i drveće, koje mu se činilo da vidi kroz prozor, nije pravo; u to se, štaviše, na kraju i uveri, primećujući da se lišće uopšte ne pokreće. Ta misao ga je toliko uznemirila, da je Korte zvoncem pozvao bolničarku i zamolio je da mu doda naočari za kratko-vidost, koje inače u krevetu nije koristio; tek tada je uspeo da se primiri; uz pomoć sočiva mogao se uveriti da je drveće ipak pravo i da se lišće, mada lagano, s vremena na vreme ljulja na vetru.

Kad je bolničarka izašla, prošlo je četvrt časa u potpunoj tišini. Šest spratova, šest strašnih zidova, iako zbog formalne greške, sada je stajalo iznad Đuzepea Kortea sa neumoljivom težinom. Za koliko godina, da, sada je zaista trebalo misliti na godine, za koliko će godina on uspeti da se ponovo popne do ivice ove provalije?

Ali, kako to da je soba iznenada postala tako mračna? Iako je bilo sred poslepodneva. Uz poslednji napor Đuzepe Korte, koji je osetio kako ga parališe neka čudna obamrlost, pogledao je na sat na noćnom stočiću, pored kreveta. Bilo je tri i trideset. Okrenuo je glavu na drugu stranu i ugledao kako se porketne roletne, slušajući neku tajanstvenu komandu, lagano spuštaju i preprečuju put svetlosti.


-iz knjige "Prodavnica tajni" - Dino Bucati,
preuzeto sa :hiperboreja.blogspot
 
Top