Citati književnih dela
- Začetnik teme Custer
- Datum pokretanja
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."
Milan Kundera - "Nepodnošljiva lakoća postojanja"
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."
Milan Kundera - "Nepodnošljiva lakoća postojanja"
"Zli dusi"
"Ne razumem zašto me ovde svi prikazuju kao bezbožnika. Ja u boga verujem kao u biće koje sebe tek u meni spoznaje. Pa ne mogu ja verovati kao moja Natasja, služavka, ili kao neki gospodin koji veruje "za svaki slučaj", ili kao Šapov - mada on prinudno veruje kao moskovski slovenofil."
"Ne razumem zašto me ovde svi prikazuju kao bezbožnika. Ja u boga verujem kao u biće koje sebe tek u meni spoznaje. Pa ne mogu ja verovati kao moja Natasja, služavka, ili kao neki gospodin koji veruje "za svaki slučaj", ili kao Šapov - mada on prinudno veruje kao moskovski slovenofil."
"Sve ce proci. Ali, kakva je to utjeha? Proci ce i radost, proci ce i ljubav, proci ce i zivot. Zar je nada u tome da sve prodje?"
"Ali ponekad, ne tako cesto, kad mi se zgadi laz, onda govorim istinu. Crno je, u teskom vremenu zivimo, a zivimo jadno i sramotno. Utjeha je samo sto ce oni koji budu poslije nas zivjeli, preturiti preko glave jos teza vremena, i pominjati nase dane kao srecne."
"Cetrdeset mi je godina, ruzno doba: covjek je jos mlad da bi imao zelja a vec star da ih ostvaruje. Steta sto nemam deset godina vise pa bi me starost cuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno."
"Sve cemer, sirotinja, glad, nesrece... A zasto je tako? Ne znam. Mozda zato sto smo po prirodi zli, sto nas je bog obiljezio. Ili sto nas nesrece neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da cemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda cudo sto se uvijamo, krijemo, lazemo, mislimo samo na danasnji dan i samo na sebe, svoju srecu vidimo u tudjoj nesreci. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni."
Mesa Selimovic
"Ali ponekad, ne tako cesto, kad mi se zgadi laz, onda govorim istinu. Crno je, u teskom vremenu zivimo, a zivimo jadno i sramotno. Utjeha je samo sto ce oni koji budu poslije nas zivjeli, preturiti preko glave jos teza vremena, i pominjati nase dane kao srecne."
"Cetrdeset mi je godina, ruzno doba: covjek je jos mlad da bi imao zelja a vec star da ih ostvaruje. Steta sto nemam deset godina vise pa bi me starost cuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno."
"Sve cemer, sirotinja, glad, nesrece... A zasto je tako? Ne znam. Mozda zato sto smo po prirodi zli, sto nas je bog obiljezio. Ili sto nas nesrece neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da cemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda cudo sto se uvijamo, krijemo, lazemo, mislimo samo na danasnji dan i samo na sebe, svoju srecu vidimo u tudjoj nesreci. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni."
Mesa Selimovic
Ne... Nismo mi bili ljubavnici. Nikad... Samo smo se ponekad malo gledali kad nas nisu gledali. I to je sve... Oboje smo nosili na lancicu po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokusavali da je sastavimo, ko zna zasto, i ta tajna lebdela je nad desetogodisnjim okeanom proslog vremena kao ukleta ladja… Negde ovde daleko… Negde tamo blizu… Nikad mi nismo bili ljubavnici…Samo smo se ponekad, u nocima punog meseca, malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje…I to je sve.
Jedan od onih života, Balašević
Jedan od onih života, Balašević
Član
- Učlanjen(a)
- 05.02.2010
- Poruka
- 33
- Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko
vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja
lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje
napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svijetu.
Ruže su se osjećale vrlo nelagodno.
- Lijepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovjek ne može da umre za vas.
Naravno, običan prolaznik povjerovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona
sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam je zavolio. Zato što sam
nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što
sam zbog nje poubijao gusjenice (osim one dvije-tri radi leptirova). Zato što
sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja
ruža.
(Mali Princ)
vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja
lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje
napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svijetu.
Ruže su se osjećale vrlo nelagodno.
- Lijepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovjek ne može da umre za vas.
Naravno, običan prolaznik povjerovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona
sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam je zavolio. Zato što sam
nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što
sam zbog nje poubijao gusjenice (osim one dvije-tri radi leptirova). Zato što
sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja
ruža.
(Mali Princ)
Član
- Učlanjen(a)
- 14.04.2011
- Poruka
- 128
Promatrao sam obalu. Promatranje obale dok klizi kraj broda je poput razmišljanja o nekoj enigmi. Tamo je pred vama - nasmiješena, namrštena, prijazna, veličajna, opaka, dosadna ili divlja, i uvijek nijema s natruhom šaptanja, dođi i saznaj.
Glasanje žala tu i tamo je bilo odista ugodno, kao da to govori brat. Bilo je tu nešto prirodno, što ima svog razuma, što ima svog značenja.
...a kroz mrku vrevu, kroz slabe zvukove tog žalosnog dvorišta, tišina zemlje prodirala je ravno u srž čovjekovog srca - njezina tajna, njezina velebnost, čudesna stvarnost njezina prikrivenog života.
Sve je to bilo veliko, iščekujuće, nijemo... Pitao sam se je li mirnoća neizmjernosti koja gleda na nas dvojicu sročena kao poziv ili kao prijetnja. Što smo bili mi koji smo zabasali amo? Hoćemo li moći izaći na kraj s tim nijemim stvorom, ili će on izaći na kraj s nama? Osjećao sam koliko je velik, koliko je prokleto velik, bio taj stvor koji nije mogao govoriti...
Ostatka svijeta nije bilo nigdje, što se ticalo mojih očiju i ušiju. Baš nigdje. Nestao je, iščezao; pometen je ne ostavivši za sobom ni šapat ni sjenku.
A kako je odjednom utihnula ta čitava pretužna zemlja, ta beskonačna divljina, to divovsko tijelo plodnog i tajanstvenog života, činilo se da gleda u nju, zamišljeno, kao da promatra prizor vlastite sjenovite i strasne duše.
...udarci bubnja, ravnomjerni i prigušeni poput otkucaja srca - srca osvajačke tame.
Joseph Conrad, Srce tame
Glasanje žala tu i tamo je bilo odista ugodno, kao da to govori brat. Bilo je tu nešto prirodno, što ima svog razuma, što ima svog značenja.
...a kroz mrku vrevu, kroz slabe zvukove tog žalosnog dvorišta, tišina zemlje prodirala je ravno u srž čovjekovog srca - njezina tajna, njezina velebnost, čudesna stvarnost njezina prikrivenog života.
Sve je to bilo veliko, iščekujuće, nijemo... Pitao sam se je li mirnoća neizmjernosti koja gleda na nas dvojicu sročena kao poziv ili kao prijetnja. Što smo bili mi koji smo zabasali amo? Hoćemo li moći izaći na kraj s tim nijemim stvorom, ili će on izaći na kraj s nama? Osjećao sam koliko je velik, koliko je prokleto velik, bio taj stvor koji nije mogao govoriti...
Ostatka svijeta nije bilo nigdje, što se ticalo mojih očiju i ušiju. Baš nigdje. Nestao je, iščezao; pometen je ne ostavivši za sobom ni šapat ni sjenku.
A kako je odjednom utihnula ta čitava pretužna zemlja, ta beskonačna divljina, to divovsko tijelo plodnog i tajanstvenog života, činilo se da gleda u nju, zamišljeno, kao da promatra prizor vlastite sjenovite i strasne duše.
...udarci bubnja, ravnomjerni i prigušeni poput otkucaja srca - srca osvajačke tame.
Joseph Conrad, Srce tame
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
"Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kad
god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede
vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri
nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja
su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-
tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje
u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti."
god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede
vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri
nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja
su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-
tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje
u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti."
- Učlanjen(a)
- 09.07.2011
- Poruka
- 1.433
''Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога.
Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.
— Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.
Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:
— Јест, то је заиста нека земља.
— Како се зове? — упитам.
— То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове.
— А одакле си ти? — питам.
— Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.
,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам:
— Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?
Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:
— Кажу да има у Тој земљи доста свиња.
— Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено.
— Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! — рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.
Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:
— Какве будалаштине?
— Свакојаке — одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.
— дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?...
— Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.''
Радоје Домановић - СТРАДИЈА
Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.
— Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.
Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:
— Јест, то је заиста нека земља.
— Како се зове? — упитам.
— То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове.
— А одакле си ти? — питам.
— Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.
,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам:
— Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?
Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:
— Кажу да има у Тој земљи доста свиња.
— Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено.
— Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! — рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.
Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:
— Какве будалаштине?
— Свакојаке — одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.
— дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?...
— Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.''
Радоје Домановић - СТРАДИЈА