Član
- Učlanjen(a)
- 08.12.2010
- Poruka
- 1
zanima me tema u korak s vremenom
Citati književnih dela
- Začetnik teme Custer
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 04.02.2010
- Poruka
- 2.355
Poslednja izmena od urednika:
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Jedne Nove godine, ne secam se više koje,izadjoh pred jutro na ulicu.Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave,a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim šarenim kapama od kartona.Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu,izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina,tako nestvarno tanka,i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišica.Pa ipak,njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa.Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci;u to sam siguran.
Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih nocnih šetaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona možda procita i javi mi se telefonom?
Vec više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noci.
(Snežana,Momo Kapor)
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim šarenim kapama od kartona.Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu,izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina,tako nestvarno tanka,i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišica.Pa ipak,njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa.Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci;u to sam siguran.
Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih nocnih šetaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona možda procita i javi mi se telefonom?
Vec više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noci.
(Snežana,Momo Kapor)
...Čekati. To je bila prva lekcija koju sam naučila o ljubavi. Dan se zavuče u nedogled, praviš hiljade planova, zamišljaš sve moguće razgovore, odlučuješ promeniti svoje ponašanje u određenim stvarima - i postaješ sve nestrpljiviji, ćežnjiviji, sve dok voljeni ne dođe.
A onda više ne znaš šta bi rekao. Ti sati čekanja pretvorili su se u napetost, napetost je prešla u strah, a strah čini da nas je sramota izraziti osećaje. ...
P. Coelho - Veronika decide morrer
A onda više ne znaš šta bi rekao. Ti sati čekanja pretvorili su se u napetost, napetost je prešla u strah, a strah čini da nas je sramota izraziti osećaje. ...
P. Coelho - Veronika decide morrer
Član
- Učlanjen(a)
- 25.08.2010
- Poruka
- 44
Ovde nestaju brige, obaveze, gluposti iz ličnog života, maskarada iz javnog života. Ele me oslobađa, vraća me samom sebi, u onaj deo moje ličnosti koji bi u drugim okolnostima ostao skriven, pritajen, a možda i zauvek izgubljen.
Grlim Ele, dišem joj na uho, Ele mi diše na usta, a život ne samo da se vraća: nikada nije ni otišao, uvek je bio ovde i ne znam zašto ne ostavim sve da bih se predao, bezuslovno, bez dopuštenja, bez savesti, Elinoj ljubavi.
Karlos Fuentes : " Adam u raju "
Grlim Ele, dišem joj na uho, Ele mi diše na usta, a život ne samo da se vraća: nikada nije ni otišao, uvek je bio ovde i ne znam zašto ne ostavim sve da bih se predao, bezuslovno, bez dopuštenja, bez savesti, Elinoj ljubavi.
Karlos Fuentes : " Adam u raju "
Poslednja izmena:
To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.
Horhe Luis Borhes-Pretnja
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.
Horhe Luis Borhes-Pretnja
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
"Voli umetnost radije nego mene.To je ljubav koja te nikada nece izneveriti,nece je pogoditi bolest ni smrt.Obozavaj ideju.Jedino ona je istinita jer jedino je ona vecna.Mi se sada volimo,mozda cemo se voleti jos vise,ali ko to zna?Doci ce dan kada se mozda necemo secati cak ni nasih lica." - Gistav Flober
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.
Jovan Ducic
Jovan Ducic
- Učlanjen(a)
- 10.07.2010
- Poruka
- 2.773
...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...
... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...
Dostojevski- Zločin i kazna
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...
... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...
Dostojevski- Zločin i kazna