Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim), nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.
Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.
Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.
Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.
Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.
Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.
Vratio sam se svojoj slici.
Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.
Sve je valjalo raditi nanovo.
Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.
Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.
Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.
Naslikao sam mesarevu kćer.
Posrećilo mi se, ipak, Theo.
Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.
Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.
Već slutim da si razočaran i zbunjen.
Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…
Zar bi to iko želeo kupiti?
Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.
Oprosti mi, Theo, grešnome.
Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.
Do skorog viđenja.
Tvoj umorni brat Vincent Van Gogh.
Septembar 7, 1881
