Citati književnih dela

[macula]

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja

 

[sendi]

"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."

 

[Millenaug]

''I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane! Široko žvaći vazduh, prestiži vetar i ptice.'' Mika Anatić

<3

 

[sendi]

"Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje."

Dervis i smrt

 

[Andjela 7]

Đordje Balaševic - U susret budućnosti

Zazvučaće to, možda, pomalo pateticno (moj otac, izraziti realista, samo bi odmahnuo
rukom), ali ja mislim da sam postao ovo što jesam, u stvari, da nisam postao ništa, samo zato
sto sam rođen u pogrešnom vremenu. Kao i svi takvi, rođeni sa mislima koje pripadaju
prošlosti ili buducnosti, da sanjam i da virim u oblake, da čeznem za vremenom kad je
postojalo plavo nebo i crveno vino, i pesma koja otvara srca začaranih princeza. Bezbrojni
sudari sa vetrenjačama spustili su me na zemlju, u svet čelika i betona od kog sam želeo
pobeći.

Bilo je bolno suočiti se sa stvarnošcu, sa ljudima i stvarima onakvim kakvi su, i ja mislim da
bi bilo mnogo lakše da se to dogodilo ranije. Moja generacija je prohujala ne osvrćući se.
Svako svojim putem. U želji da ih stignem, da nadoknadim ono što sam propustio, ponovo
sam napustio pravi put i lutao prečicama, redovno stižuci do ćorsokaka.
Sad razmišljam o budućnosti. Sve je manje vremena. Došao sam u godine kad počinje da mi
smeta što prolazi vreme. Valjda starim. Sad stvarno razmišljam o budućnosti. Moram.
Ljudima koje sam voleo i koji su me voleli, naneo sam mnogo bola. Želeli su da postanem
“neko”, da stignem daleko, da dostignem vrhove ljudskih stremljenja.

Razmišljajuci o budućnosti, ja ne vidim titulu na vratima svog stana, niti kancelariju sa
nameštajem prevučenim kožom. Ne vidim određeno mesto i zvanje, ali znam šta želim i za
kakvu budućnost ću pokušati da se borim. Želim da se mama mnogo češće smeje. Želim da sa
tatom razgovaram ponekad i o nekim običnim, sasvim bezveznim stvarima, a ne samo o tome
kako moji vršnjaci vec rade i guraju kolica sa nasmejanim bebama. Bicu miran i zadovoljan
tek onog trenutka kad se, kao nekad, ponovo svi okupimo oko stola za nedeljni ručak i kad
ona tamna, jedva primetna, nit sete nestane iz očiju ljudi koje volim.
Ja možda necu postati ono što sam hteo. To i nije više važno. Zelim samo da postanem
“nešto”, da se ponovo vratim medju ljude i da pokušam da dokažem da nesto ipak vredim. A stihovi koje sam, cini mi se, davno napisao neka ne budu više nikad moja stvarnost.

Ja, Tihi Don Kihot,
Ptica bez matičnog gnezda,
Saputnik vetrova
I visokokvalifikovani brojač zvezda,
Jos jednom krećem
Na vetrenjače.

Pismeni na prijemnom ispitu na Prirodno matematičkom fakultetu
19.11.1975.

 

[zvrka]

Trenuci s tobom i trenuci bez tebe, to je jedini nacin na koji merim vreme....
Horhe Luis Borhes

 

[Andjela 7]

“ Gola istina je,
kada sam voleo Estelu ljubavlju coveka,
voleo sam je prosto zato sto je za mene bila neodoljiva.
Jednom zauvek, znao sam svoju zalost,
cesto i cesto, iako ne uvek,
da sam je voleo nasuprot razumu,
nasuprot obecanju,
nasuprot miru,
nasuprot nadi,
nasuprot sreci,
nasuprot svim mogucim obeshrabrenjima.
Jednom zauvek,
nisam je voleo nista manje zato sto sam sve ovo znao,
I to me nije nista vise obuzdavalo,
nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savrsenstvo. “


Velika ocekivanja
Charles Dickens

 

[sendi]

"Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe."

Hese

 

[macula]

"Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve ! "


PISMA MLADOM PESNIKU - R. M. Rilke

 

[sendi]

"U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje."

Hese
​