BORBA ZA IKONE U HRIŠĆANSTVU
- Začetnik teme Jurivaka
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
A kako ti mozes uskladiti to sto je Bog rekao da ne prave slike - sa cinjenicom da je Mojsije napravio "bakarnu zmiju" koja (kako rece Pavle) "predstavlja Hrista"???
Vidis, Bozja zapovest se uopste nije odnosila na zabranu gradnje likova i slika, vec na cinjenicu da su Izraelci bili skloni idolopoklonstvu, jel su to naucili u egiptu i zato je Bog to zabranio!
Mora se gledati smisao..
Prvenstveno se zapovest odnosi na "druge Bogove"! A zatim i na pogresno predstavljanje "samoga Boga" na slikama..
Medjutim, Bog to krsi, jer "pravi lik Hrista" (koji je zmija)...
Zatim se ta zapovest odnosi na "pravljenje bilo cega sto je na nebu" - tekst kaze "ne gradi sebi slike OD ONOGA STO JE NA NEBU u vodi ispod zemlje..."
Ipak, Bog i to krsi, jel pravi "sliku Hrama", odnosno reprodukuje ono sto je na nebu, dakle, tu je kovceg zaveta, tu su dva andjela na poklopcima, tu su izvezeni andjeli na zavesama i tu je "kompletna slika nebeskog Hrama".
Dakle Bog krsi ono sto je sam zapovedio!
Slike ikone i kipovi su dakle dozvoljeni u obozavanju, jel Bog ih ima u obozavanju, i to je Mojsije pokazao, jel ta zmija "bese Hristos"! Takodje imas svete predmete u Hramu, imamo ih i mi!
Ako se dakle gleda smisao, a ne "forma" i "slovo'', mi razumemo da je Bog zabranio slike da bi nas zastitio od idolopoklonstva (tj. da bi zastitio one koji su tome skloni), a ne zato sto su slike nesto pogresno u obozavanju, jel Bog itekako ima slike i svete predmete koji su se upotrebljavali i upotrebljavaju se u pravom obozavanju..
Buduci da mi Hriscani ne gledamo slovo, vec smisao, onda razumemo i svrhu druge zapovesti - da je ona data da zastiti Izraelce, da ne padnu u idolopoklonstvo, jel su tome bili skloni..
Bog danas ima svoju crkvu na zemlji, i ta crkva ima svete predmete i slike, kao i onda Izraelci u pustinji.
Kao sto je zmija "predstavljala Hrista" za Mojsija, tako i nase slike "predstavljaju Hrista", i kao sto su zmiju gledali i "iskazivali veru" prenoseci to na Hrista, tako i mi pogledom u sliku ispoljavamo veru u "ono sto ona predstavlja"!
Dakle, nema tu idolopoklonstva, jer idolopoklonstvo je stav uma, a ne samog cina, poklona, poljupca i slicno, jel bitno je sta ti u tom trenutku mislis..
Bog je naredio da se naprave slike "nebeskih stvarnosti" i danas, kao sto je zapovedio Mojsiju da napravi zmiju, i sliku Hrama u pustinji...
Ako si duhovan, mozes ovo shvatiti, ako si formalista i gledas samo slovo, onda ne mozes.
Pozdrav brate dragi.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
I jos nesto , ja vas ne osudjujem sto vi nemate slike, a teoloski ni vi ne mozete nas osudjivati sto mi imamo slike, jel je to dozvoljeno, predstave nebeskih stvarnosti su dozvoljene. Ako si se ucio teologiji to ces shvatiti..
I na karaju, I VI IMATE SLIKE, po casopisima po knjigama, pa gledajuci tu sliku, mozete shvatiti da ona "predstavlja nebesku stvarnost", a ne da je sama slika Bog! Tako i vi mozete shvatiti nas stav, da je sve u umu coveka..
Eto maksimalno sam vam uprostio, da razumete...
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Ajd reci šta je svrha toga?
Kako da reprodukuje kada ti smatraš da nema fizičkog Neba i Hrama.
Pravoslavci su kao i Mojsije se klanjali slikama.
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Osuđuje se ko se klanja njima i ko ima idolopoklonstvo u srcu i bez slika.
Vi ih imate jer se osjećate moćno pred njima, slika vas ne ukorava kao Božji karakter.
A ko se njima klanja, pa nije problem u slici nego u srcu.
Mi ne možemo shvatuti vaš stav, ali možemo Biblije.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Tebi necu da kazem nista!
Inati se ako hoces, mene ostavi na miru, objasnjenje je dato, da ni ti ne mozes prigovoriti, i nisi prigovorio, vec hoces da skreces temu i zatvoris stranicu.
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
I nemaš odg. a ikone vam služe za umirivanje savjesti kako ste pravedni pred Bogom, jer vas one ne ukoravaju. Dokj Božji karakter tj. BOg ukorava ljude za grijeh.
Al vi, bedni ljudi, i manji i veći,
> Ne smete te reči na sva usta reći.
> Od postanka svoga idole lijete
> Gde se od svetlosti iza njih krijete.
> Gde nema prečage stvorite je sami,
>
> Od nemoćnih slika sve i sva ištete.
> Idoli su grozni pobožnost obukli;
> Dokle su istinu i savest utukli.
> Jer svaki taj idol, što gode ima,
> Hoće malo mita, ma bilo i dima.
> Klanjaju se ljudi, za to vrat imaju,
> Pred svakom prevarom da lepo klimaju.
>
> (Ljubomir Nenadovic)
>
Fino opisao Ljubomir N.
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Šta me briga.
Nemaš odg. osim da kažeš nije, iako svi znamo da jeste to razlog.
Ti predočio istinu, ali svoju biblijsku ne.
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
IKONE - SLIKE NEBESKE STVARNOSTI
Sv. Hristofor, manastir Sukovo
Ikone su još jedna svojstvenost pravoslavlja. Pred ikonama se pravoslavni mole i klanjaju.
Ikona je, kažu, „slikovni izraz i potvrda duhovne stvarnosti.“
Pravoslavni teolog Bulgakov kaže: „Za ikoničnost ikona, neophondo je, kao što već znamo, svešteno imenovanje, koje jeste osvećenje[...] Lik, kao takav, saodnosan je prvoliku i njime se sveti.“
Objašnjavajući značaj ikone, arhimandrit Rafail Karelin veli da „[...] pred ikonom stoji zadatak da preda unutrašnji lik, sačuvavši u isto vreme konkretnost ličnosti i događaja.“
Drugi izvori nam kažu da je za samo slikanje ikone potrebna posebna priprema koja se ogleda u primanju blagoslova, molitvi i postu, a Karelin kaže i da su se ranije „ikonopisci pripremali za svoj posao isto kao sveštenici za služenje Liturgije“.
Ovo je, dakle, ozbiljna stvar. Pogledajmo par ikona, koje nam kao osveštane, prikazuju nebesku stvarnost ovde na zemlji.
Grčka ikona Sv. Hristofora
IKONE SV. HRISTOFORA
Čak i najverniji pravoslavci se pri prvom susretu sa osveštanim likom ovog svetitelja iščuđuju i trljaju oči da se uvere da li su dobro videli. Ovaj svetitelj se oslikava sa nekad psećom (slika levo) a nekad magarećom glavom (slika s desna na vrhu strane iz manastira Sukovo, i slika dole desno iz manastira Gradište). Po priči, glava treba da bude pseća, no, u stvarnosti, na nekim slikama poput one na vrhu strane liči na kakvog magarca ili konja koji je zaostao u umnom razvoju, te se neki vernici s pravom pitaju da li se umetnik sprdao sa likom ovog svetitelja.
Kako je došlo do verovanja da je Hristofor imao pseću glavu? Imamo dve verzije: pravoslavnu, i onu koja je malo bliža realnosti.
Po jednoj pravoslavnoj priči, ovaj svetitelj je bio toliko lep, da se od žena nije mogao da odbrani, te se molio Bogu da mu u ovome pomogne. U ovoj situaciji, Bog je ovog čoveka darovao psećom glavom, te su žene odmah prestale da mu smetaju.
Ko ovde koga pravi magarcem?
Interesantna je to priča, ali evo i drugog, realističnijeg, objašnjenja. Ako potražimo sv. Hristofora među katoličkim svecima, naćićemo da se on kod katolika nikad ne prikazuje na ovaj način. Pošto je ovaj svetitelj iz doba pre raskola crkve na Istočnu i Zapadnu, pitamo se kako to da kod katolika ovaj svetac nije nalik nekoj mitskoj životinji?
Odgovor je: zbog greške u prevodu. Priča o ovom svetitlju je u grčki svet došla na latinskom jeziku. Na latinskom ovaj svetac opisan je kao silan čovek i ratnik koga se plašila cela vojska. Nazvan je Cananeus, što znači Hananejac, što govori o njegovom poreklu. Neko je u prevodu na grčki mislio da je u pitanju latinska reč canineus (od latinskog canis – pas), i verovatno mislio da je to deo opisa njegovog zastrašujućeg izgleda na bojnom polju, te ovaj svetitelj, ni kriv ni dužan, postade kao kakav demon iz bajke.
Psećoglavi iz kijevskog pslatira, 1397.
Vredi spomenuti i to da jedan drugi pravoslavni izvor poreklo Hristoforove „psoglavosti“ objašnjava na ovaj način: „Hristofor je pripadao rasi Psećoglavih, koji su imali ljudsko telo ali pseću glavu. Mnogo je razmišljao o Bogu, ali je govorio jezikom Psećoglavih.“ Ovakvu tvrdnju je vrlo teško lucidno i analizirati, a veru u „Psećoglave“ ljude vidimo potvrđenu i slikom levo koja je preuzeta iz jednog kijevskog psaltira.
Ovo je, za pravoslavne, jako problematična situacija. Pošto je Hristoforov lik na ikonama osveštan kao pasije-magareći, taj lik na ikoni, po pravoslavnom učenju, potvrđuje nebesku stvarnost, i, kao što prethodno reče arhimandrit Karelin, čuva konkretnost ličnosti i događaja.
No, iako je očigledno u pitanju greška, iz tvrdoglavog ponosa pravoslavni nastavljaju da tvrde da je njegova psoglavost istinita.
Ako neki čitaoci misle da su ove slike samo marginalna pojava, kao dokaz za suprotno, evo male kolekcije ikona i fresaka koje dolaze iz svakog pravoslavnog područja, Male Azije i Balkana, pa sve do Rusije.
PORUKA EVANĐELJA
Marija kao troruka
OD TROJERUČICE DO TROERUČNICE
Jedna od najpoštovanijih ikona u pravoslavlju je ikona Trojeručice. Dobro se sećam kako sam, kao nekadašnji pravoslavac, bio oduševljen kad je ikona došla u Srbiju i prebivala u mojoj lokalnoj crkvi. Tada sam se zainteresovao i pročitao priču o tome kako je treća ruka na dnu ikone dodata, i tu priču ovde ne komentarišem.
Ono što je zanimljivo je sledeće: pošto je ova ikona bilo toliko slavna, u srednjem veku su rađene razne kopije, i to od strane onih koji je nikad nisu videli već su samo za nju čuli. No, kako je verbalni prenos infromacija tog vremena bio prilično nesavršen, u dalekoj Rusiji desio nemali nesporazum, te su ruski ikonopisci, po zvuku imena Trojeručica, očigleno mislili da je sama Marija bila troruka, pa su je po tom opisu i naslikali. Ovu su ikonu na ruskom prozvali Troeručnica.
Ponovo, kao i u prethodnom slučaju, problem stvara ona nezgodna klauzula pravoslavlja da kad se ikona osvešta ona postaje reprezentacija realnosti, i koliko znam ne postoji čin „rassveštanja“. Time su i ove skaradne kopije Trojeručice u Rusiji postale legitimne, te je time i mati Isusova postala trojeruka.
Po pitanju ovih prikaza, prosvetitelj Dositej Obradović je svojevremeno kazao:
Hristos dođe da nas izbavi svakoga poklonjenija i službe tvari i dela ruk čelovečeskih, a oni te okreni te obrni, pak opet moraš se klanjati delu ruk čelovečeskih. I što je grđe i gore: pišu svetoga Hristofora s pasjom glavom, moraš joj se klanjati. Obraz preblagoslovene Spasiteljeve matere sa tri ruke pišu! To što bi u naturi (sačuvaj Bože!) čudovište bilo, tome se na ikoni moraš klanjati. Evo, braćo moja, dokle sujeverije i slepota može doći i stignuti!'
Izvor
Ikone su još jedna svojstvenost pravoslavlja. Pred ikonama se pravoslavni mole i klanjaju.
Ikona je, kažu, „slikovni izraz i potvrda duhovne stvarnosti.“
Pravoslavni teolog Bulgakov kaže: „Za ikoničnost ikona, neophondo je, kao što već znamo, svešteno imenovanje, koje jeste osvećenje[...] Lik, kao takav, saodnosan je prvoliku i njime se sveti.“
Objašnjavajući značaj ikone, arhimandrit Rafail Karelin veli da „[...] pred ikonom stoji zadatak da preda unutrašnji lik, sačuvavši u isto vreme konkretnost ličnosti i događaja.“
Drugi izvori nam kažu da je za samo slikanje ikone potrebna posebna priprema koja se ogleda u primanju blagoslova, molitvi i postu, a Karelin kaže i da su se ranije „ikonopisci pripremali za svoj posao isto kao sveštenici za služenje Liturgije“.
Ovo je, dakle, ozbiljna stvar. Pogledajmo par ikona, koje nam kao osveštane, prikazuju nebesku stvarnost ovde na zemlji.
IKONE SV. HRISTOFORA
Čak i najverniji pravoslavci se pri prvom susretu sa osveštanim likom ovog svetitelja iščuđuju i trljaju oči da se uvere da li su dobro videli. Ovaj svetitelj se oslikava sa nekad psećom (slika levo) a nekad magarećom glavom (slika s desna na vrhu strane iz manastira Sukovo, i slika dole desno iz manastira Gradište). Po priči, glava treba da bude pseća, no, u stvarnosti, na nekim slikama poput one na vrhu strane liči na kakvog magarca ili konja koji je zaostao u umnom razvoju, te se neki vernici s pravom pitaju da li se umetnik sprdao sa likom ovog svetitelja.
Kako je došlo do verovanja da je Hristofor imao pseću glavu? Imamo dve verzije: pravoslavnu, i onu koja je malo bliža realnosti.
Po jednoj pravoslavnoj priči, ovaj svetitelj je bio toliko lep, da se od žena nije mogao da odbrani, te se molio Bogu da mu u ovome pomogne. U ovoj situaciji, Bog je ovog čoveka darovao psećom glavom, te su žene odmah prestale da mu smetaju.
Interesantna je to priča, ali evo i drugog, realističnijeg, objašnjenja. Ako potražimo sv. Hristofora među katoličkim svecima, naćićemo da se on kod katolika nikad ne prikazuje na ovaj način. Pošto je ovaj svetitelj iz doba pre raskola crkve na Istočnu i Zapadnu, pitamo se kako to da kod katolika ovaj svetac nije nalik nekoj mitskoj životinji?
Odgovor je: zbog greške u prevodu. Priča o ovom svetitlju je u grčki svet došla na latinskom jeziku. Na latinskom ovaj svetac opisan je kao silan čovek i ratnik koga se plašila cela vojska. Nazvan je Cananeus, što znači Hananejac, što govori o njegovom poreklu. Neko je u prevodu na grčki mislio da je u pitanju latinska reč canineus (od latinskog canis – pas), i verovatno mislio da je to deo opisa njegovog zastrašujućeg izgleda na bojnom polju, te ovaj svetitelj, ni kriv ni dužan, postade kao kakav demon iz bajke.
Vredi spomenuti i to da jedan drugi pravoslavni izvor poreklo Hristoforove „psoglavosti“ objašnjava na ovaj način: „Hristofor je pripadao rasi Psećoglavih, koji su imali ljudsko telo ali pseću glavu. Mnogo je razmišljao o Bogu, ali je govorio jezikom Psećoglavih.“ Ovakvu tvrdnju je vrlo teško lucidno i analizirati, a veru u „Psećoglave“ ljude vidimo potvrđenu i slikom levo koja je preuzeta iz jednog kijevskog psaltira.
Ovo je, za pravoslavne, jako problematična situacija. Pošto je Hristoforov lik na ikonama osveštan kao pasije-magareći, taj lik na ikoni, po pravoslavnom učenju, potvrđuje nebesku stvarnost, i, kao što prethodno reče arhimandrit Karelin, čuva konkretnost ličnosti i događaja.
No, iako je očigledno u pitanju greška, iz tvrdoglavog ponosa pravoslavni nastavljaju da tvrde da je njegova psoglavost istinita.
Ako neki čitaoci misle da su ove slike samo marginalna pojava, kao dokaz za suprotno, evo male kolekcije ikona i fresaka koje dolaze iz svakog pravoslavnog područja, Male Azije i Balkana, pa sve do Rusije.
PORUKA EVANĐELJA
OD TROJERUČICE DO TROERUČNICE
Jedna od najpoštovanijih ikona u pravoslavlju je ikona Trojeručice. Dobro se sećam kako sam, kao nekadašnji pravoslavac, bio oduševljen kad je ikona došla u Srbiju i prebivala u mojoj lokalnoj crkvi. Tada sam se zainteresovao i pročitao priču o tome kako je treća ruka na dnu ikone dodata, i tu priču ovde ne komentarišem.
Ono što je zanimljivo je sledeće: pošto je ova ikona bilo toliko slavna, u srednjem veku su rađene razne kopije, i to od strane onih koji je nikad nisu videli već su samo za nju čuli. No, kako je verbalni prenos infromacija tog vremena bio prilično nesavršen, u dalekoj Rusiji desio nemali nesporazum, te su ruski ikonopisci, po zvuku imena Trojeručica, očigleno mislili da je sama Marija bila troruka, pa su je po tom opisu i naslikali. Ovu su ikonu na ruskom prozvali Troeručnica.
Ponovo, kao i u prethodnom slučaju, problem stvara ona nezgodna klauzula pravoslavlja da kad se ikona osvešta ona postaje reprezentacija realnosti, i koliko znam ne postoji čin „rassveštanja“. Time su i ove skaradne kopije Trojeručice u Rusiji postale legitimne, te je time i mati Isusova postala trojeruka.
Po pitanju ovih prikaza, prosvetitelj Dositej Obradović je svojevremeno kazao:
Hristos dođe da nas izbavi svakoga poklonjenija i službe tvari i dela ruk čelovečeskih, a oni te okreni te obrni, pak opet moraš se klanjati delu ruk čelovečeskih. I što je grđe i gore: pišu svetoga Hristofora s pasjom glavom, moraš joj se klanjati. Obraz preblagoslovene Spasiteljeve matere sa tri ruke pišu! To što bi u naturi (sačuvaj Bože!) čudovište bilo, tome se na ikoni moraš klanjati. Evo, braćo moja, dokle sujeverije i slepota može doći i stignuti!'
Izvor