Ruski Care, Svetog Lika, ne zamjeri pasjoj sorti kada zbori, jer ne misli, ne govori, nego laje s djavoljeg lanca, ka no hulja kad na Boga huli i strvina u demonskoj rulji...
...no Ti hvala beskrajna i vjecna, sto pogibe za nase zivote i svu svoju djecu, porodicu cjelu, zrtvovo si na svetom opjelu i svo Carstvo Rusko, veliko i sveto, dade vragu samo zbog nas Srba, da nas spasis od nemani i povratis sto nam je oteto, pa, znaj dobro da zauvjek znamo, da bez Tebe i uz pomoc Boga, nebi nikud krocila nam noga, nit gledali u visine svete, nit radjalo jedno srpsko djete, no bi dusman sve pobio Srbe i satana kacio na vrbe.
Beskrajna je Ljubav Tvoja
Bezmjerna Zahvalnost nasa
Sveti Care, Svetog Roda
Bog je jedan, a mi Braca
Vjera Ljubav i Sloboda !
Владика Николај Велимировић о Цару Николају II Романову
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују.
Велики је дуг наш пред Русијом.
Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу.
Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења.
То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.
Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа.
Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт.
Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?
Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?
Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости.
А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму.
Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду.
Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове.
Још један Лазар и још једно Косово!
Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство словена.
Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму.
Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити!
Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.
Владика Николај Велимировић 15 / 28 јула 1932 године, Београд
