Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Beograd u slici i reči

  • Začetnik teme bazar
  • Datum pokretanja
zjovan29

zjovan29

Član



Kalemegdan complex


Interior of the former National Bank HQ


HQ of the Foreign Ministry of Serbia


Serbian Railway HQ


The Yugoslav Drama Theatre

Sava Centar Complex in New Belgrade


The King's Palace (you may go inside the palace but first visit a Belgrade tourist stand to organise your visit)


Artificial lake and beach Ada Ciganlija (safe to swim during summer)


Laser show at Ada Ciganlija
izvor:skyscrapercity
 
zjovan29

zjovan29

Član
TOPČIDER

Topčider je zanimljiva kulturno-istorijska, ali i prirodna celina u Beogradu, prva koja je planski ozelenjena početkom 19. veka. Etimologija imena parka dolazi od turske reči topdžija, jer je na tom mestu prilikom dve opsade Beograda krajem 15. veka bila stacionirana artiljerija osmanlijske vojske.



Knez Miloš Obrenović je u Topčideru izgradio konak 1831. godine, a ubrzo je sagrađena i dvorska kapela, današnja crkva Svetih apostola Petra i Pavla, zatvor, mehana, magacini, konaci – sve ono što je zadovoljvalo potrebe mlade vlade države Srbije. Istoričari tumače da je knez to uradio iz praktičnih razloga, kako ne bi bio u blizini turskog garnizona koji je bio smešten u parku Kalemegdan. Druga zanimljivost je što je blizu rezidencijalnog dela sagrađena kapela, što nije uobičajeno kod pravoslavaca. Primera za to ima još u dvorskom kompleksu porodice Karađorđević u Beogradu, a u Vojvodini na imanju, kraj dvorca porodice Dunđerski.

Danas se u konaku kneza Miloša nalazi postavka Prvog srpskog ustanka. Naslednik, Mihajlo Obrenović, nastavlja tradiciju, pa je Topčider bio letnjikovac dinastije Obrenović. U to doba počinje sređivanje parkovskog prostora, pa je zabebeleženo da je u Beču naručeno 350 sadnica platana, što je prvi slučaj u Srbiji da se namenski u inostranstvu kupovalo rastinje za hortikulturne prostore. Knez Mihailo je ostao upamćen po uvođenju nekih evropskih standarda u srpsku prestonicu, kao što je uređenje parkova, sređivanje ulica i urbanizaciju grada. Topčider je postao omiljeno izletište Beograđana, a prva tramvajska linija koja je izmeštena iz centra grada, vozila je prema ovom parku.

U Topčideru se nalazi nekoliko zanimljivih skulptura. Jedna je obelisk, skulptura Žetelica, postavljen u čast kneza Miloša i njegovog ponovnog dolaska na vlast u Srbiji 1859. godine, a autor je Franc Loran, koji je uradio i česmu koja se i danas nalazi na Terazijskom platou u centru grada. Skulptura Žetelica je naručena kod bečkih majstora i predstavlja prvu skulpturu koja je namenski poručena da bude postavljena u parku. Tu se nalazi i spomenik švajcarskom lekaru Arčibaldu Rajsu, koji je bio angažovan na radu svetskih institucija oko žrtava koje je srpski narod podneo tokom Prvog svetskog rata. Neobično je zavoleo Srbe i kada je završio posao, njegov je izbor je bio da ostane ovde. Spomenik je postavljen na inicijativu rezervnih oficira 1931. godine. Topčider se u pratnji vodiča može obići svake nedelje, a ture su na srpskom i engleskom jeziku.

izvor:glassrbije



VELIKO RATNO OSTRVO

Veliko ratno ostrvo je oaza netaknute prirode u centru Beograda, na kome zimuje oko hiljadu ptica iz Skandinavije, a 180 domaćih vrsta tu živi. Svakog leta ostrvo postaje ogledno dobro za studente, buduće prirodnjake, a ima i svoje redovne goste.


Beograd je jedina evropska prestonica kroz koju protiču dve velike reke, Dunav i Sava. Na ušću, ispod Beogradske tvrđave i parka Kalemegdan, nalazi se Veliko ratno ostrvo, carstvo netaknutog biljnog i životinjskog sveta, koje je od pre nekoliko godina pod zaštitom države, a čuva “Zelenilo Beograd”. Ostrvo nije oduvek tu: stručnjaci kažu da je iz vode izronilo pre tri veka u čudnom spletu prirodnih okolnosti Zemljine istorije, kao posledica susreta avalskog grebena i panonske nizije i utapanja dve reke u jednu.



Od nastanka, ostrvo je menjalo izgled, veličinu, pa i naziv, a ovaj današnji je ostao iz vremena habzburške carice Marije Terezije. Njegova površina je oko 200 hektara, a na špicu koji zapljuskuju vode Dunava, nalazi se ovalni peščani sprud, Lido, popularno kupalište Zemunaca, stecište pecaroša. Najveći deo ostrva je pod šumom, koja je na nekim mestima gotovo neprohodna. U središnjem delu je duguljasta bara, ostatak nekadašnjeg vodotoka, koji je delio ostrvo na dva dela. Livade su pune lekovitog bilja. Na Velikom ratnom ostrvu se gnezdi više od stotinu vrsta ptica, među kojima su i neke retke vrste, kao na primer, utve zlatokrile, tako često spominjane u srpskim epskim pesmama. Preko zime tu ima na stotine kormorana, koji su, da podsetimo, jedna od najugroženijih vrsta ptica u Evropi. S proleća, ostrvo često bude poplavljeno i tada postaje pravi raj za mrešćenje riba u plitkoj vodi i tek iznikloj travi.



Već decenijama, Beograđani zagledani u ovaj dar prirode, sređuju ostrvo po svojim merilima i željama. Neki kažu da ga ne treba dirati, drugi bi tu smestili zoo vrt, napravili elitni park ili prostor za rekreaciju. Kroz ceo prošli vek, u Generalnim urbanističkim planovima, Veliko ratno ostrvo je dobijalo neka obeležja, ali na sreću ili žalost, nikada nije bilo novca da se nešto uradi. Stručnjaci kažu da peskovito dno ovog geološki mladog ostrva ne može da podnese neku tešku gradnju, pa je i to jedan od razloga što je više od tri veka ostalo oaza nedirnute prirode. Pre četiri godine, kada je ostrvo stavljeno pod zaštitu kao specijalni rezervat prirode, urađen je elaborat, koji je zapravo garant da ubuduće sve ono što se radi neće smeti da remeti život u ovoj oazi.
izvor:glassrbije
 
Poslednja izmena:
zjovan29

zjovan29

Član
Luksuz u srcu Beograda


Prvi luksuzni hotel s pet zvezdica „Skver najn“ dobio je ime po adresi na kojoj se nalazi – Studentski trg broj 9




Beograd je najzad dobio ono što mu je nedostajalo – hotel vrhunskog dizajna na najboljoj lokaciji u gradu. Poznati brazilski arhitekta Isai Vinfild oplemenio je našu prestonicu objektom koji se u najkraćem može opisati kao šarmantan, elegantan i udoban. Luksuzni hoteli se od drugih ne razlikuju po veličini soba, već po kvalitetnim materijalima i pažljivo odabranim detaljima. A, za „Skver najn” (Studentski trg 9) korišćeno je samo najbolje – ružino, ipe i kumaru drvo, bronza i krečnjački kamen.
Prvi luksuzni hotel sa pet zvezdica smešten je u užem centru grada, u neposrednoj blizini Beogradske filharmonije, Kapetan Mišinog zdanja, Filološkog fakulteta, Etnografskog muzeja, a malo dalje u produžetku ulice su Narodni muzej i Narodno pozorište. Knez Mihailova i Kalemegdan su, takođe, blizu. Jedinstven položaj, pored komfora i udobnosti „Skver najn” posebno izdvaja. U njemu je sve podređeno gostu i njegovim zahtevima.
Prvi luksuzni hotel je u privatnom vlasništvu. Ukupno ima 45 soba i vrhunskih apartmana podeljenih u pet kategorija. Sve sobe su udobne, prostrane sa podom i zidovima obloženim toplim braon nijansama, tapetama od lana i pažljivo izabranim komadima nameštaja. Ono što je posebno interesantno jeste to što se u svakoj sobi nalazi po nekoliko odabranih knjiga na čemu je arhitekta posebno insistirao. Kupatila su priča za sebe. Sva su prostrana, odlično osmišljena, a kada i tuš kabina su odvojene.
Od apartmana svakako treba izdvojiti predsednički koji se sastoji od male čajne kuhinje, dnevne i spavaće sobe, garderobere i kupatila. Ono što ga posebno izdvaja je ofuro, japansko parno kupatilo koje se nalazi na velikoj terasi sa koje se pruža jedinstven pogled na Beograd.
U sastavu hotela je i prirodno osvetljen bazen, a postoje velnes i spa tretmani, kao i fitnes sala.
Zaposleni u hotelu „Skver najn” posebno su ponosni na restoran otvorenog tipa koji nudi spoj pažljivo odabranih specijaliteta moderne evropske kuhinje. Mirisi i ukusi ovde su sjedinjeni u gastronomske specijalitete gostu u čast. Kuvar koji ima bogato iskustvo stečeno u jednom od prestižnih londonskih hotela insistira na svežim namirnicama kao i na tome da dobro jelo treba da predstavlja uživanje za sva čula.
„Hotel može mnogo toga da ponudi gostima pre svega iz poslovnog sveta, ali i turistima koji žele što bolje da upoznaju Beograd. Želimo da što više ljudi dođe i otkrije prednosti našeg restorana. Pored raznovrsnog izbora, gosti mogu da ručaju na otvorenom i da vode poslovne razgovore u prijatnom ambijentu. Što je najvažnije, cene su pristupačne. Nama je cilj da gosti dolaze po preporuci. Zadovoljan gost je najbolja reklama“, ističe Marija Lučić, marketing menadžer hotela „Skver najn”.
Na kraju treba dodati i to da pored sve raskoši i udobnosti poseban doprinos daju zaposleni koji ljubazno čine sve da gostima boravak u hotelu bude što prijatniji kako bi poželeli da ponovo dođu.

Slađana Raner
izvor:politika.rs
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Tradicija IZ STAROG BEOGRADA

Tradicija IZ STAROG BEOGRADA

Život u savskom priobalju

Izložba fotografija o Savamali krajem 19. i u prvoj deceniji 20. veka autorke Dragane Stojković otkriva zanimljive detalje o ovom malo poznatom delu Beograda

1.jpg

U prvoj polovini 19. veka Savamala i savsko priobalje imali su izgled običnog seoskog naselja sa stotinak sirotinjskih prizemljuša, uglavnom trošnih ribarskih koliba i ciganskih čergi. Knez Miloš ga je od turskog paše dobio na poklon i tada je započela izgradnja jezgra buduće srpske prestonice. Započeto je i uređivanje Limana, na kome su prethodno radili Turci i Austrijanci, da bi napravili pristanište za trgovačke i putničke brodove koji su plovili dalje na istok, ka Crnom moru, priča Dragana Stojković, muzejski savetnik u Manakovoj kući pri Etnografskom muzeju u Beogradu, autorka izložbe fotografija „Beograd: život na Savi, druga polovina 19. i prve decenije 20. veka”.

Prve parcele u Savamali dobijaju ortaci kneza Miloša: čuveni trgovac Miša Anastasijević i braća Simić, ali i drugi trgovci i zanatlije. Uslov je da svi koji rade na Limanu tu moraju i da žive i imaju „magaze“.

Savamala tada doživljava transformaciju i napredak. Beograd počinje da se gradi kao moderna evropska varoš s privrednim životom koji se posebno koncentriše na priobalje Save. Ovde niču znamenita državna i privatna zdanja: Đumrukana, Konzulat, Sovjet, Beogradska zadruga, Popečiteljstvo finansija, Velika pivara, a u neposrednoj blizini Male pijace otvaraju se trgovačke radnje, zanatske radionice, hoteli, hanovi, mehane...

Kažu da je u to vreme kvadratni metar bio četiri puta skuplji nego u Knez Mihailovoj ulici! U to vreme je podignuta i čuvena Manakova kuća koja je jedno vreme bila pekara i kafana. Budući da je u blizini železnička stanica s jedne strane, a pristanište sa druge, ovaj kraj je bio baš prometan. Ovo je mesto odakle se kretalo u svet ili pak vraćalo kući, u zavičaj.

2.jpg

„Mali pijac poplavila Sava“

Ovaj deo Beograda je bio pod vodom veći deo godine i zato je nazvan Ciganska bara ili šaljivo Bara Venecija. Te povremene poplave inspirisale su nepoznatog autora, pa je tako nastala i pesma „Mali pijac poplavila Sava” koje se danas sećaju samo stariji Beograđani. Intenzivnom izgradnjom i regulacijom grada ta bara se od 1867. godine isušuje i nasipa.

„U periodu od polovine juna do pozne jeseni beogradske obale podsećaju na gradove Srednjeg istoka: iz velikih čamaca i dereglija od zore do kasne večeri ore se povici prodavaca koji iz Srema, Banata i Bačke dovlače čitava brda bostana: dinje, 'krastače' i šarene i slatke kao šećer lubenice 'somborke', sve je to preko potrebno Beograđanima koji završavaju svoje obroke turskom kafom i voćem, naročito dinjama i lubenicama,” zapisali su hroničari tog vremena.
Od sredine 19. veka, srpska država, ali i mnogi bogati pojedinci sve više ulažu u razvoj plovidbe rekom. Najpoznatiji među njima je kapetan Miša Anastasijević, koga bi danas zvali „srpski Onazis”.


„On je raspolagao sa 74 lađe i 23 filijale-kamarašije duž Save i Dunava, od Brčkog preko Beograda do Galca. Njegova imperija se može smatrati kao 'prva srpska multinacionalna kompanija', obuhvatala je mrežu od oko 10.000 ljudi”, zabeležio je Petar Milosavljević u knjizi o kapetanu Miši. A Dragana Stojković sa žaljenjem primećuje: Da je istorijski tok bio drugačiji, ovaj deo Beograda bi mogao da bude neka vrsta naše „Venecije na reci”.

3.jpg

Hleb od sedam kora

U prošlosti je plovidba našim rekama obavljana isključivo na osnovu znanja i iskustva kapetana i veštine i hrabrosti mornara, jer nije bilo navigacionih instrumenata kao što su radari i sonari. Izreka „Hleb od sedam kora” označava svu težinu posla obeleženog plovidbom ne samo „preko sedam mora i okeana” već i rečnim brodovima, koje vrebaju rečni sprudovi, nevreme... Zaštitnik brodara, kao i svih pomoraca, je sveti Nikola, a njegova slava se u Savamali obeležavala skromno, uz svakodnevni rad i osnovna slavska obeležja.

Ranije su se brodari venčavali na brodu, jer su u večitoj žurbi pa je dužnost sveštenika preuzimao kapetan broda. Zabeleška o venčanju se kasnije overavala u matičnim službama. Svatovi su bili članovi posade, a uz malobrojnu i najužu rodbinu venčanog para venčanje se proslavljalo na skroman i jednostavan način. U slučaju iznenadne smrti brod bi pristajao u najbližu luku i o tome se obaveštava policijska i lekarska služba. Preminuli brodar se najčešće istim brodom prevozio do mesta u kome je živeo, gde je bio sahranjen.

Na rečnim brodovima nije bilo zaposlenih žena. Tek pedesetih godina 20. veka zapošljavaju se kao kuvarice. Oženjenim brodarima su za vreme plovidbe retko dolazile supruge. Ali, između dva svetska rata i neposredno posle Drugog, često su čitave porodice boravile na šlepu. Nije retko da su se žene čak tu porađale, putujući sa muževima – brodarima. A ako je dete rođeno na brodu, u krštenicu novorođenčeta se upisivao broj šlepa ili ime broda, sa osnovnim podacima. U tom slučaju važilo je pravilo da dete ima državljanstvo države iz koje je plovilo.

– Brodari su poznati kao izuzetno gostoprimljivi i šaljivi ljudi, što se naročito vidi kad dočekuju goste na brodu: uz jelo, piće i veselo raspoloženje! – kaže Petar Bajković, kapetan unutrašnje plovidbe.

Stari način života u Savamali se izgubio, ali ga je zato zamenio dinamičan noćni život u elitnim savamalskim klubovima, pored magacina i stovarišta. Postoje i male „zelene oaze” za odmor i rekreaciju, ali, kako predviđa Dragana Stojković, Savamalu tek čekaju lepši dani.

Mima Majstorović
Objavljeno: 19.06.2011.
Izvor: Politika magazin


 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Kako se širila Čukarica


TRADICIJA IZ STAROG BEOGRADA

Kako se širila Čukarica

Ova gradska opština je druga u Srbiji po broju stanovnika, a pre sto godina borila se da postane – selo

1.jpg

(foto arhiva Politike)

Ove godine Čukarica, beogradska opština u čijem sastavu su Ada Ciganlija, Košutnjak, Lipovičke šume i mnogo toga još, obeležava vek postojanja. Sa više od 200.000 stanovnika, danas je po brojnosti najveća opština u Srbiji posle Novog Beograda.

A kad je 30. decembra 1911. godine ukazom kralja Petra Prvog dobila status lokalne samouprave, zahvatala je samo manji deo današnje teritorije, i to onaj oko Banovog brda i dela pored Save koji je tek počeo da se industrijski razvija. Upravo je ekonomski razvoj, podizanje pogona i fabrika i doseljavanje zanatlija doveo do zahteva za lokalnom samoupravom kako novac ne bi odlazio u susedno Žarkovo, naselje koje je danas deo Čukarice, a nekada je imalo status opštine u sastavu Vračarskog sreza.

2.jpg

I Železnik, Rušanj i Ostružnica su takođe imali status opštine, Umka je čak jedno vreme bila centar celog posavskog sreza, dok je Čukarica početkom 1911. godine tek ulazila u bitku da postane selo.

O tom vremenu svedoči i jedan „Politikin” naslov iz februara 1911. godine, objavljen na prvoj strani, odmah ispod zaglavlja, koji opisuje kako su bili narasli antagonizmi između tadašnjih Žarkovčana i Čukaričana, zbog namera ovih drugih da se izbore za „otcepljenje”.

Srbija je tek bila na pragu demokratije pa su se sporovi još rešavali na „prek način” uz psovke ili pretnje, posebno kada su u igri bila osetljiva pitanja. I danas se dešava da katkad polete kamenice ili se organizuju masovni protesti, pa su tako i pre jednog veka dugo trajale čarke između dva podeljena tabora, a vrhunac je nastao kada je ministar unutrašnjih dela presudio u korist Čukarice. Žarkovčani su priredili pohod na Narodnu skupštinu i u tri navrata sprečavali Čukaričane da izaberu seoskog kmeta.

„Izbor je trebao da se izvrši u opštinskoj sudnici u Žarkovu, ali Žarkovčani nisu nikako puštali glasače da uđu u sudnicu, već su još preko noći postavili straže, naložili vatre, spremili oružje i uopšte bili gotovi na sve, ako bi Čukaričani ipak pokušali da izvrše biranje kmeta… U pretnje Žarkovčana da će napasti i samu Čukaricu ako rešenje o odvajanju ostane u sili, toliko se poverovalo, da su na Čukaricu poslata čitava odeljenja žandarmerije. Bilo je čak i vojske, ali je ona docnije vraćena u Beograd”, pisala je „Politika”.

Epilog je ipak bio miroljubiv – Čukarica je postala selo, a krajem iste godine dobila je i status opštine, čime je okončan višemesečni spor.

„Politikin” članak iz 1911. nalazi se i u arhivi sadašnjeg predsednika ove gradske opštine Milana Tlačinca, inače istoričara po struci, stručnjaka za srednjovekovnu istoriju. Koliko mu vreme i obaveze dozvole, istražuje i prošlost ovog dela Beograda, koja je prepuna značajnih istorijskih datuma.

3.jpg

Na Ostružnici je zasedala i Skupština srpskih starešina 1804. godine u vreme Prvog srpskog ustanka, a u ovom mestu je sve do sredine 19. veka postojala skela za prevoz stoke za Austrougarsku. Važne bitke u Prvom i Drugom svetskom ratu vođene su na Adi i Košutnjaku o čemu svedoče brojna istorijska mesta i spomenici.

Predsednik gradske opštine napominje da je jedan od najneobičnijih spomenika onaj srpskim ratnicima poginulim u odbrani Beograda 1915. na severozapadnom delu Košutnjaka, jer je jedinstven po tome što ga je podigao neprijatelj u znak poštovanja prema protivniku.

Po naređenju komandanta nemačke vojske maršala Augusta fon Makenzena, na spomeniku je srpskim i nemačkim rečima ispisano „Ovde počivaju srpski junaci”. To je možda i jedini primer u vojnoj istoriji da neprijatelj podigne spomenik onome protiv koga se borio, a takođe i vrlo redak primer da i posle oslobođenja opstane spomenik okupatorskim vojnicima, kao što je to ovde slučaj jer je u blizini i spomenik nemačkim vojnicima koji su poginuli u borbama za Košutnjak. Doduše, oštećen je 1945. godine, tako da je prilikom nedavne posete Herberta Hunkela, gradonačelnika Novog Izenberga (predgrađe Frankfurta) Čukarici bilo reči i o mogućnosti njegovog obnavljanja.

– Ako nemačko groblje nije smetalo srpskim vojnicima kada su se vratili sa Solunskog fronta a ni Kraljevini SHS, čak je plaćala čuvara da se brine i održava ga, zašto bi smetao nama.

Groblje je dosta oštećeno posle Drugog svetskog rata, ali smo počeli razgovore sa predstavnicima Novog Izenberga kako bismo iznašli način da ga zajednički obnovimo. Želeli bismo takođe i da podignemo spomenik srpskim vojnicima na Adi koji su hrabro branili Beograd u Prvom svetskom ratu – kaže Tlačinac.

Danas je Čukarica interesantan spoj krajnosti, od Banovog brda, jednog od najurbanijih delova Beograda, do Rucke ili Male Moštanice, tipičnih šumadijskih sela u najboljem smislu te reči. Ona je i glavna kapija Šumadije. Lipovička šuma, Košutnjak i Ada su velika blaga Beograda, a zbog dosta zelenih površina i blizine centra u narednim godinama biće sve privlačnije mesto za stanovanje, zaključuje njen predsednik.

..............


Mehana, „ćira”, šećerana…

Čukarica je dobila ime po mehani Stojka Čukara, koja se nalazila između druma kojim se išlo u Šabac i Valjevo i ušća Topčiderske reke u Savu. Na padinama Košutnjaka književnik Matija Ban podigao je letnjikovac u kojem je okupljao najpoznatije ondašnje kulturne poslenike, pa je po njemu i čitav ovaj kraj početkom 20. veka dobio ime Banovo brdo. Istorijski simboli Čukarice su i tramvaj „trinaestica”, nekada popularni „ćira”, voz na pruzi uskog koloseka koji je saobraćao do Dubrovnika, prva fabrika šećera na Balkanu, koja je počela da radi 1900. godine, drvna industrija u Makišu, Šelovo stovarište na mestu današnjeg „Jugopetrola”.

D. Stevanović
Objavljeno: 03.07.2011.
Izvor: Politika magazin


 
voki52

voki52

Član
DVORSKI KOMPLEKS NA DEDINJU

 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Скадарлија – београдски Монмартр

Скадарлија – београдски Монмартр

УЛИЦА БОГАТИХ СИРОМАХА

Песници, глумци, писци и сликари дали су душу овој београдској низбрдици још пре више од 100 година

1.jpg

У неко доба ноћи, а било је то крајем 19. века, на обали Дунава један наш чувени песник и сликар затражио је дозволу да пређе у Земун, у оно време у иностранство. На питање управника полиције које му је занимање, он поштено одговори да је књижевник. Збуњен, полицијски службеник прочисти грло и строже упита:
„Кажи ми своје право занимање, чиме се бавиш?” Наш писац понови искрено: „Господине управниче, немам другог занимања. Ја сам по свом првом занимању песник и драматичар, што ће рећи – књижевник!”
Управник полиције слегну раменима, па удари у звонце да пробуди уснулог ћату и стаде да му диктира: „Напиши, књижевник без занимања.” Уз то, издаде наредбу да се дотичном писцу не наплати такса будући да „скитнице, Цигани, музиканти и друга слична им лица без сталног занимања” добијају објаву бесплатно.
Управо овај полицијски опис најбоље одговара већини становника старе Скадарлије, познате боемске четврти коју данас обилазе туристи. Први њен познати становник био је „књижевник без занимања” из наше приче Ђура Јакшић, у већини прича о Скадарлији проглашаван „првим боемом”.
Почетком 20. века пут га је некако навео у тада неугледно насеље мимо граница Београда. Насеље које би увече, када се спусте ћуприје преко шанчева што су одвајали ондашњи Београд од запуштеног предграђа, остајало одсечено у мраку. Данас се зове Скадарлија и, стицајем чудних историјских околности, није много променила изглед од времена када су се између турских калдрма заглављивале пете припитих песника и боема с почетка 20. века.

Од Шићанмале до жирадо шешира

На месту где данас стоји скадарлијски грб – ознака са жирадо шеширом, црним штапом и црвеним каранфилом – некада се завршавао град прелазећи у неразвијено и мрачно предграђе. Скадарска улица и њена околина нису одувек биле место којим се разлеже музика тамбураша, звук виолина на чије је кобилице стављан чешаљ не би ли звучале умилније. Све до прве половине 19. века ова стрма београдска улица с околином налазила се мимо градских бедема. Данас готово невидљива, граница која је одвајала варош од приградских насеља полазила је од Саве, преко Косанчићевог венца, Обилићевог венца, па испод споменика кнезу Михаилу, поред Народног позоришта, одакле је скретала ка Дунаву. Дуж ове линије протезали су се дубоки ровови пуни воде преко којих су водиле дрвене ћуприје. За разлику од данашњих посетилаца Скадарлије који чекају ноћ да се спусте низ њену калдрму и изгубе у бајковитом свету, ондашње варошане, ако би их мрак затекао мимо бедема, није очекивао завидан ноћни провод. Изузев смрада из баруштина у рововима над којим су запушавали нос многи путописци оставивши описе жабокречине и смећа испод Стамбол-капије, необазриви путник могао је да налети на палисаде (зашиљене коце) украшене главама српских побуњеника које су Турци остављали у знак упозорења, као што је могао да постане случајна жртва размирица и разбојништава у злогласним хановима у којима су се напијали и обрачунавали Срби и Турци. Зими, чак и на вукове.

2.jpg

Прозвана Шићанмала (у преводу Циганска махала, тако названа по већинском становништву), будућа Скадарска улица у првој половини 19. века углавном се састојала од колиба облепљених блатом с тршчаним крововима, а њени становници кубурили су с баруштинама које су се изливале по џомбастим сокацима, остављале прљавштину и смрад.

Кад ломиш врат

Палисаде су добиле другу намену тек када је Али Риза-паша, 1867. године на кадифеном јастучету насред Калемегдана предао кључеве града кнезу Михаилу. С последњим Турцима који су напустили град, а по новим урбанистичким плановима, Цигани су исељени из сиротињске Шићанмале да би потом населили Чубуру. Њихово насеље постепено су почели да насељавају трговци и занатлије а, уместо циганских колибица, од оних истих палисада које су плашиле случајне пролазнике почели су да ничу приземни кућерци (чатмаре и бондручаре).
Од турског присуства остала је калдрма о којој ће потом певати песници, попут творца сатиричног кабареа „Орфеума” Бране Цветковића („Ноћу кад је један сат Скадарлијом ломиш врат”). Јаруге су затрпане а, ради хладовине, сиромашне занатлије су испред кућа у великој дрвеној буради гајиле лијандере, својеврсну претечу башта будућих скадарлијских кафаница. Досељавање чиновника и кафеџија с породицама улици све више даје градски изглед, а чињеница да се улица коначно нашла у урбанистичком плану донела је њеним житељима и одређена правила и, самим тим, њихова изврдавања.
Канал који је протицао по средини Скадарске улице у административним картама Београда означавао је границу између дорћолског кварта (с леве стране ако се гледа с врха улице) и палилулског кварта (с десне стране). Будући да су прописи о јавном реду и миру у палилулском кварту били нешто слободнији, многе ноћобдије, музиканти, залутали пијанци и остали на које би се ноћу намерачио неки дорћолски жандар, само би прекорачили канал и одмах се нашли на палилулском тлу.
Разлога за овакве смицалице било је напретек, јер баш у ово доба, крајем 19. века, Скадарлија добија обрисе боемске четврти коју ће касније многи наводити као пример за сличне делове градова широм Европе – Златну уличицу у Прагу, Гринцинг у Бечу, Плаку у Атини или париски Монмартр.
Скадарска улица је 1872. године добила име које ће бити промењено само једном, за време аустријске окупације, када се накратко звала Ружина улица. Те исте године, у Скадарску улицу, у кућу с бројем 34, настанио се „књижевник без занимања” с почетка наше приче. Симболично, долазак Ђуре Јакшића у тада сиромашан и неугледан део града, кога се и сам песник стидео као свог станишта, „повукао је ногу” за читаву плејаду уметника који ће потом у Скадарлији изнајмљивати собе али ће, попут Јакшића, претежно живети и стварати у кафанама.

„Кафана код коњску задњицу”

Као професор гимназије, Стеван Сремац је у слободно време волео да свраћа у кафану „Дарданели”, омиљено састајалиште писаца, глумаца и њихових обожавалаца које се налазило на Позоришном тргу (данашњи Трг Републике), на месту садашњег Народног музеја. Писац „Поп Ћире и поп Спире”, који је, налик свом колеги, комедиографу Браниславу Нушићу, из кафанских разговора често уносио шале у бележницу, тек је тада, као професор, међу сталним гостима „Дарданела”, почео да препознаје неке од својих ђака. Када му је досадило да се стално склања од својих гимназијалаца, пришао је столу за којим су дечаци пили чај с румом, учећи да играју тада омиљене картарошке игре – жандаре, сансу и клабријас – и отворено рекао једном од њих: „Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!”

3.jpg

Та епизода одсликава колико су кафане у време када су почеле да ничу и у Скадарлији, заправо биле центри друштвеног живота окупљајући најразличитији свет. У сећањима на стари Београд, Бранислав Нушић набраја које су све улоге кафане имале у друштвеном животу наше престонице скраја 19. века. Била су то места у којима су се људи обавештавали, тако да нису морали ни да читају новине, затим места у којима су се обављали најразноврснији послови – потражња и понуда радне снаге од неких кафана, попут „Еснафске” која се налазила преко пута данашњег биоскопа „Балкан”, створила је радничке берзе на којима су послодавци бирали зидаре, тесаре... У кафанама су адвокати уговарали стратегије са својим клијентима, подизани су зајмови и уговарани трговачки послови, писани политички говори, молбе и жалбе органима власти... Поједине кафане разликовале су се по политичким ставовима странака, друштава и појединаца који су их обилазили, па се у граду знало која је радикалска, која напредњачка, а која либерална.
Управо као што су се вести из чаршије усмено „објављивале” за кафанским столовима, исто тако је од погрешне речи изговорене за кафанским столом могла настати вест за чаршију, а ономе ко ју је у жару пића, родољубља или пуке необазривости изговорио, могао је читав живот кренути наопако. За време анексионе кризе, 1908. године, скадарлијске кафане постајале су говорнице за младе родољубе, а Бранислав Нушић је, због говора против освајачке политике Аустроугарске на Балкану, постао један од незваничних предводника ове струје. Због говора одржаног у кафани „Бумс-келер”, у којој је, као ходајућа енциклопедија, био омиљени гост, хрватски песник Аугустин-Тин Ујевић био је протеран из Београда.

4.jpg
Друштво за сва времена, мада многи на овој илустрацији Силве Вујовић нису у исто време уживали у чарима Скадарлије. Слева надесно: глумац Чича Илија Станојевић (1), писац Драгомир Брзак (2), песник и лекар Јован Јовановић Змај (3), песник и сликар Ђура Јакшић (4), писац Стеван Сремац (5), песник Аугустин Тин Ујевић (6), комедиограф и дугогодишњи управник Народног позоришта Бранислав Нушић (7) и глумица Жанка Стокић ( 8 ). Нажалост, имена музичара и конобара нису сачувана.

Исто се уопште не може рећи за стари скадарлијски дух који је углавном остао да живи у причама и анегдотама и повремено прхне с чистих и скупоцених скадарлијских столњака оживљен само маштом овдашњег посетиоца.
Посебна група кафанских гостију били су уметници који су, попут лампе, око себе окупљали читав круг данас непознатих боема и љубитеља писане речи, сликарства и, најчешће, ондашњег глумишта. У појединим кафанама, као рецимо у „Три шешира”, нарочито су се издвајале „глумачке собе”, у којима су столове имали глумци попут весељака Чича-Илије Станојевића. У том смислу, кафана „Дарданели”, коју је Чича Илија звао и „Кафана код коњску задњицу”, јер се из „Дарданела” гледало право на споменик кнезу Михаилу на коњу, због близине тадашњем Народном позоришту све до 1901. године, када је срушена да би ту никла зграда Управног фонда, била је нека врста „уметничке кафане”. Колико су „Дарданели” били омиљени међу ондашњим „интелектуалним Београдом” сведочи Нушићево сећање. Он дан рушења ове кафане описује као „дан народне жалости”, наводећи да су се њени стални гости фотографисали крај рушевина, а слика је потом доспела на насловне странице више листова.
Пелцер уметничке боемије који је носила кафана „Дарданели” биће пресађен у Скадарлију, и то у виду више бокора, будући да су се кафанице у овој стрмој улици намножиле прославивши Скадарлију као веселу боемску четврт. Кратко време у башти испред „Пашониног булевара”, кафане назване по власнику, тада омиљеној београдској личности Ђорђу Пашонију, окупљали су се уметници и боеми. Као и „Дарданели”, „Пашонин булевар” налазио се у близини Српског народног позоришта које је 1869. године основано по налогу кнеза Михаила Обреновића. Отуда је ова кафаница била на путу многим глумцима, писцима, новинарима, гимназијалцима заљубљеним у младе глумице и боемском кругу који је волео да се нађе у близини познатих, духовитих људи. Међутим, како је газда Пашони све чешће добијао приговоре због распусне дружине која се окупљала у његовом локалу, застрашен пред властима тражио је од писца Драгомира Брзака, иначе доброг пријатеља књижевника Стевана Сремца и Јанка Веселиновића с којим ће написати познати комад „Ђидо”, да боемску дружину одведе некуд из његовог локала „који га храни ’лебом”. Тако се Скадарлија, која је већ била део града, али и релативно скривен градски кутак, такође у близини позоришта, наметнула као природан продужетак путање боемске дружине. У Скадарлији су већ многи глумци и писци изнајмљивали собе.

Два јелена са три шешира

Према „Водичу кроз Београд” из 1909. године, у Скадарској и околним улицама било је четрнаест кафана, када је у српској престоници живело 90.000 становника. Многе од ових кафана, попут „Вука Караџића” (Скадарска 3) која је наликовала старим турским кафанама, „Бумс-келера” (Зетска 2), „Бандиста” (испод Зетске улице, не зна се на ком броју), „Мале пиваре” (угао Скадарске и Цетињске) или „Златног бокала” (испод кафане „Вук Караџић”) више не постоје, али, у нешто измењеном стању, одржале су се две, по неким сведочењима, у оно доба најомиљеније скадарлијске кафане – „Три шешира” и „Два јелена”.

5.jpg

Кафана „Три шешира” која је добила назив по три од лима изрезана шешира – фирми радионице за поправку и бојење старих шешира која се на овом месту налазила пре настанка кафане – била је директни наследник „Дарданела”, будући да су се овде преселили сви стални гости непрежаљене кафане: Драгомир Брзак, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Ђура Јакшић, који је становао преко пута кафане, глумци Чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, а повремено су свраћали и Бора Станковић, запамћен по неуморном испијању чоканчића ракије и склоности да запева севдалинке, Јован Јовановић Змај и Бранислав Нушић. Глумце и писце је, поред друштва, у „Три шешира” посебно мамило гостопримство газде Стојана Крстића који је кафану водио до 1942. године. Наклоност према гостима из света уметности, газда Стојан је показивао дајући им често да пију и једу на вересију, а добрим делом је платио и постављање спомен-плоче на кућу Ђуре Јакшића.
Посестрима кафане „Три шешира” и њена конкуренција, кафана „Два јелена” настала је из пекаре коју је, са супругом, држао газда Аврам. Како им је посао ишао добро, у једном тренутку су, поред уобичајене понуде, почели да спремају и служе кувана јела, па се тако пекара претворила у кафану. Када је локал 1867. године откупио и преуредио кафеџија Јоаким, кафана је отпочела свој пуни живот под називом „Два јелена” наденутим по успомени на добар улов који су једном приликом пред овај локал истоварили београдски ловци.
Из Нушићевих сећања, јасно је да су за глумце кафане биле и позорница и посебан простор иза кулиса на коме се расправљало о одиграним представама, улогама и редитељским поставкама. Тако је у анегдотама остао сачуван мали рат који су, у кафани „Три шешира”, коју је њен најближи комшија Ђура Јакшић звао „винским врелом”, а глумац Чича Илија Станојевић „другом кућом”, водили глумац и редитељ Чича Илија Станојевић и писац Бора Станковић чију је „Коштану” 1900. године режирао Чича Илија, притом се нашавши у улози Станковићевог најпознатијег јунака, газда Миткета.

Месечина која греје

Незадовољан начином на који је Чича Илија глумио овог меланхоличног Врањанца, оболелог од носталгије за младошћу, Станковић је при сваком сусрету с Чича-Илијом придиковао како је он крив што је Митке сведен на „пијанца и пустахију”, а да је тај исти Чича Илија као редитељ „Коштану” претворио у „комад у коме се само једе и пије”. Додатно љут јер је београдска публика одлично реаговала управо на овакву, по Борином мишљењу, сасвим промашену поставку комада, једном приликом је у „Три шешира” Чича-Илији сасуо у брк:
„И ти си ми неки вајни глумац. Дигнеш празну криглу увис па простењеш: ’Пити ил’ не пити, питање је сад!’ И ти си ми нека мустра за Хамлета! О твом Митку нећу ни да говорим, све си у њему изневерио.” На ове Борине речи, Чича Илија је укратко изложио своје редитељско тумачење и анализу спорног драмског јунака:
„Није бољи ни твој Митке. Све му нешто фали, болестан је што је жив. Само зна да кука над својом судбином, а такве треба испрашити по туру. Онда ће тек сазнати од чега су боловали”, додајући и мишљење о Станковићевом, надалеко чувеном, меланхоличном стилу писања по ком је прозван „песником старог Врања”:
„И ти си ми неки вајни књижевник. Само си пијан могао да набасаш на ’месечину која греје’!”



Многе од размена уметничких и друштвено-политичких замисли, у скадарлијским кафанама добијале су и нешто званичнији тон.
Тако је у кафани „Вук Караџић”, познатој по томе што је служена само ракија, између два рата настао покрет који неки хроничари називају најранијом авангардном групом у Београду, такозвани неформални клуб „Попокатепетл” који је покренуо песник Раде Драинац. У истој кафани овај песник је са својим колегама одлучио да покрене часопис „Хипнос”. Новац сакупљен за издавање првог броја та братија је пропила, али су потом на истом месту, захваљујући једном љубитељу луцкастих идеја, успели да сакупе новац за издавање чак два броја „Хипноса”!
Читав низ драма, песама и фрагмената чувених књига настао је за кафанским столовима: Ђура Јакшић је у кафани „Златни бокал” написао готово целу драму „Станоје Главаш”, а Бранислав Нушић био је спреман да за своје фељтоне и шале које су излазиле у „Политици” кафанске госте части пићем или ручком. Стихове познате песме о Светом Сави, „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира”, Војислав Илић је записао у кафани „Дарданели”.
Као што су многе идеје ницале и добијале обрисе у ћошковима скадарлијских кафана, тако су се уметници и новинари враћали да за истим столовима прославе и обележе успехе, трошећи тако добар део зарађених хонорара. Тако је у кафани „Три шешира” 1904. године свечано прослављено покретање првог броја „Политике” чији су оснивачи и новинари били редовни гости ове и других скадарлијских кафана.

Лебецот је платен!

Иако се често подразумева да су боеми били управо књижевници и глумци који су „најлепше дане проживели ноћу”, па писац Антун Густав Матош, иначе и сам скадарлијски гост, истиче да је историја наше боемије заправо историја наше књижевности, по многим дефиницијама боемије укључујући и ону коју нуди Вујаклија, боеми би пре били људи који су се окупљали око ових великана, а који за собом нису оставили неки битнији траг или дело. Нушић каже како су боеми били људи који су „претпостављали друштво за кафанским столом свакој другој дужности у животу”. Иако данас рећи за некога да је боем углавном звучи као комплимент, јер указује на опуштеност, романтичан дух, духовитост и дружељубивост, у време скадарлијске ране боемије, када је за првог боема проглашен Ђура Јакшић, овај израз није био сасвим похвалан.
Рецимо, Јован Дучић, српски песник, који је, бавећи се дипломатијом често путовао по свету, критиковао је књижевнике који губе време по кафанама, правећи разлику између париске боемије и онога што се боемијом звало у Скадарлији, као неког нижег облика весељаштва. И док Нушић о боемима пише с дубоком наклоношћу, ценећи њихов смисао за хумор – способност да се насмеју себи и великодушно прихвате шалу на свој рачун, према њима је још у оно време отворено критичан био српски писац и књижевни критичар Јован Скерлић, писац „Историје нове српске књижевности”. Он је боеме називао скупом „истераних гимназиста, отпуштених практиканата и путујућих глумаца”. Иако није познато да се Ђура Јакшић икада ограђивао од назива „првог боема”, његов млађи колега, песник Тин Ујевић, иначе проглашен „краљем боема”, једном приликом рекао је:
„Нисам боем. (Јесам ли био?) Боем може бити само слаб пјесник, слаб сликар, слаб умјетник; боемима се сматрају само такви који не могу завршити, а често ни почети дјело.”


Средином турске калдрме у горњем делу Скадарске улице налазио се
канал којим се за време киша одливала вода. С обзиром на то да није било
канализације, туда је текла и прљава вода после прања рубља и посуђа.


То ограђивање и нијансе по питању боемије није спречавало да се велики број главних јунака скадарлијске прошлости уоквири рамом боемије за коју је Скадарлија постала синоним. Неке од анегдота о ноћном проводу и овом нарочитом скадарлијском духу прерасле су у митове попут оног о полицијском службенику који је, радећи у Скадарлији, после извесног времена почео да води записник у стиховима! У Скадарлији је било могуће видети чувене карактерне глумце у комичним околностима и обрнуто – комедиографе у трагичним, како ронзају у сузама због неостварених љубави и неплаћених рачуна или, пак, налик деци по коју, као по Жанку Стокић, долази верна служавка Магда грдећи је речима:
„Да нећеш, госпа Жанка, и кревет да ти донесем код ’Три шешира’?” Или видети Бору Станковића како од 1906. до 1913. ради као контролор државне трошарине у скадарлијској „Малој пивари” чији је власник био чувени Бајлони.
Иако је већина ових јунака имала запослење и кров над главом, за неке од њих, попут Ђуре Јакшића или Тина Ујевића, не може се рећи да су били сасвим материјално обезбеђени, због чега се под боемима најчешће подразумевају управо ова два песника. Вечито кубурећи с новцем који, и када би зарадио учитељујући по Србији или сликајући фирме кафана, Ђура Јакшић је тек пред крај живота, захваљујући пријатељима, добио стално запослење у Државној штампарији. Упркос томе (или, можда, баш због те оскудице и неизвесности), Јакшић је хонораре често остављао у кафанама и добар део живота грцао у дуговима. Солидарност која је тада владала Скадарлијом спасавала је Јакшића и њему сличне уметнике да не посустану у условима у којим су, као уосталом и данас, послушност и прилагодљивост биле главни адут за задржавање радног места. Тако је чувена анегдота под називом „Лебецот је платен!” у којој је Ђура Јакшић, након што је дуг код пекара Рафета, код кога је узимао хлеб на вересију, нарастао, почео да се склања од овог пекара с којим је иначе пробдео многе ноћи за кафанским столом. Тужан због Јакшићевог одсуства из друштва, а навикао на његове приче и пријатељевање с овим песником, пекар Рафет му је, видећи га како бежи да се сакрије и избегне изговарање због неплаћеног дуга, повикао: „Лебецот је платен.” И тако је Јакшићев дуг подредио искреној жељи да свог пријатеља поново види и с њим проводи дуге ноћне сате.
Да новац није био једина монета за поткусуривање у Скадарлији, која данас важи за једну од скупљих градских четврти, доказује и углед који је Тин Ујевић имао у својој омиљеној кафани „Бумс-келер”. Упркос честој беспарици и хапшењима, Ујевић је у „Бумс-келеру” увек био дочекиван као вредан гост коме се плаћа пиће због поштовања према завидној ерудицији и особеној личности. Да кафанско друштво није зазирало од „чудака”, сведоче и бројна сећања на Ујевића као страственог пушача који је, како каже један његов савременик, „увек био одевен некако ненормално”. У опису даље стоји: „У друштву господе, познатих књижевника или трговаца, личио је на адраповца; у друштву носача, у прчварницама, изгледао је као неки чудан и тајанствени господин...”
Управо ова врста својеглавости, особености и личног печата била је цењена у ондашњој боемској Скадарлији.

Уклети песници


И баш као што су стални скадарлијски гости пленили особеношћу, окупљајући око себе радознале боеме, исто тако ширили су и митове о проклетству. Онај део свакодневне несреће коју су чиниле беспарице и сукоби с влашћу, који нису успеле да захвате локалне анегдоте, претицао се у мит о проклетству скадарлијских житеља, посебно „уклетих песника”. Неки хроничари су низ тужних, што љубавних, што новчаних и професионалних јада скадарлијске братије и дама тумачили циганским проклетством по ком Цигани који присилно буду истерани с простора на ком живе, као што су расељени први житељи Шићанмале на Чубуру, на ово место бацају проклетство. С друге стране, за бројне невоље скадарлијских јунака, тумачења могу да се нађу пажљивим читањем историје и ондашњих прилика с којима су у сукоб долазили својеглави или поносни карактери попут Јакшићевог.


Непарна страна Скадарске улице, од Страхинића бана ка Господар-Јовановој улици, око 1930, на снимку Александра Аце Симића

Иако је годинама боловао од туберкулозе, смрт Ђуре Јакшића тек касније је растумачена и као последица сукоба с влашћу. У часопису „Застава” од 3. јуна 1906. године, 28 година након смрти Ђуре Јакшића, освануо је текст под називом „Од чега је умро Ђура Јакшић” у ком се износи више догађаја које су неки Јакшићеви биографи раније прећутали застрашени пред влашћу Обреновића. Према овом тексту и неким каснијим написима, Јакшић се, као ратни извештач-добровољац у српско–турском рату, 1876. године, нашао на дринском бојишту где је критички писао о кукавичком и незаинтересованом понашању главнокомандујућег генерала Ранка Алимпића. Тек по повратку у Београд, када је због свог извештавања завршио на саслушањима пред Преким судом, Јакшић није одолео да се ситном пакошћу освети Алимпићу. Видевши га како са својим људима седи испред хотела„Париз”, платио је сељаку који је онуда пролазио с коњском запрегом да, у инат Алимпићу, а наочиглед свих, тобож ошине свог коња и подвикне му: „Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини!”
Неколико дана потом Јакшића су у Скадарској улици пресрела тројица стражара преобучена у цивиле и толико га претукла да се од ових батина више никада није опоравио.

Јанко и Вела

Иако су се подно Скадарлије њихали црвени фењери мамећи госте у „четврт слободне љубави” где су ноћно друштво продавале углавном Мађарице, већина скадарлијских јунака, према причама хроничара, волела је да пати за недостижним и непоткупивим љубавима. У посебно поглавље „скадарлијског проклетства” спадају неостварене љубави.
Можда због преплитања стварности и збивања у једном позоришном комаду, издваја се несрећна љубав Јанка Веселиновића, писца најпревођенијег српског романа „Хајдук Станко”, према глумици Вели Нигриновој за којом су многи у ондашњем Београду уздисали. „Песник мачванског села”, како су звали Јанка Веселиновића, толико се опијао због неузвраћене љубави да је доста јутара сачекивао на скадарлијским клупама. Своју љубав према младој глумици уткао је у онда омиљени комад из сеоског живота „Ђидо”. Улогу девојке Љубице, како кажу, Јанко је писао имајући на уму Велу која ју је потом и глумила, на премијери 6. јуна 1892. године. Сам Јанко појавио се у улози сеоског момка, па је тако, макар на тренутак, неостварена љубав добила омаж на даскама.
Да је Јанко био само један у букету Велиних обожавалаца, рођене под именом Аугуста, сведочи и запис да су у сукобу због ове глумице двојица министара изашла на двобој. Наиме, Нигринова је срце већ била поклонила 27 година старијем композитору Даворину Јенку (касније композитору химне „Боже правде”). Последња улога Аугустине-Веле Нигринове била је царица Теодора, коју је играла 28. маја 1908, а Јанкова љубав умрла је 31. децембра исте године, у 46. години.
Скадарлијске кулисе остајале су да се на њима одиграју и епилози великих страсти и великих романтичних прича, као једини сведоци онога што остаје након одиграних представа. Ово се тицало тужног призора глумице Зорке Коларовић Теодосић, чију је лепоту овековечио песник Војислав Илић у својим стиховима, а која је под старост, заборављена од свих, пала у лудило и често је виђана како сакупља лишће тврдећи да су то писма њених љубавника.
Скадарлија је била сведок и епилога друге врсте, оних који су остајали након великих историјских и политичких поглавља. Тако је у Скадарлији своје последње дане, у крајњој сиротињи, провела народна хероина Милунка Савић, наша Јованка Орлеанка, за коју се писало да је наша најхрабрија жена-ратник. Милунка Савић, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмама и многих других наших и страних одликовања, последње године живота провела је у Скадарској 33 са својом децом издржавајући се као чистачица.
Већ у раздобљу између два светска рата могле су се чути жалбе на рачун промена у Скадарлији. Међу боемима овог другог таласа појавиле су се разлике у поређењу с пионирима – Јакшићем, Станојевићем и осталима, а ове промене описао је наш писац Борислав Михајловић Михиз речима:
„Била је то нова боемија. Не више она ’турска’, севдалинска, чича-илијинска, циганско-музикантска, традиционално-националистичка. Настајало је време новог, друкчијег неконформизма.”
Ако је већ тај талас боемије био критикован као „другачији”, шта су могли рећи потоњи сведоци промена које су настајале у Скадарлији, четврти која се, под налетом новог времена и нових мода, све више претварала у музејски, туристички простор који више треба да сугерише романтику, боемију и опуштеност него да је заиста живи.

Живот у причама


Упоредо са жаљењем за старом Скадарлијом, учињени су први покушаји њеног „замрзавања” у времену. Пред убрзаним променама у изгледу Београда након Другог светског рата, Скадарлија је на својој турској калдрми дрхтала као први, старински детаљ који једноставно тражи да буде модернизован и уклопљен у архитектонску целину новог града. Иако је уредба о заштити београдских старина из 1935. године гарантовала очување изгледа Скадарлије и обележавање кућа у којима су становали великани историје књижевности и позоришта попут Ђуре Јакшића, Милорада Гавриловића, Чича-Илије Станојевића или Димитрија Гинића, мало је учињено на мапирању и очувању ових места унутар Скадарлије.
За очување изгледа Скадарлије и њеног старинског руха заслужан је текст који је 1957. године објавила „Политика”, а потписао архитекта Угљеша Богуновић који се заложио за спас чувене боемске четврти од убрзане урбанизације. Према плану овог архитекте, улица је обележена као пешачка зона и релативно је очувала изглед из времена пре Другог светског рата.

Илустровала: Силва Вујовић
Аутор: Кристина Ђуковић
Извор: Политикин забавник




 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Slike Beograda na kraju XIX veka

Slike Beograda na kraju XIX veka

Prvi put u knjizi hronike Dimitrija C. Đorđevića, o životu u prestonici krajem 19. i početkom 20. veka. Iz prve ruke telegrafista pisao o balovima, učiteljima igranja, uvođenju telefona...

1.jpg
Tramvaji u Beogradu

NEKOLIKO decenija Dimitrije C. Đorđević (1861-1941), telegrafista, ispisivao je hronike o Beogradu, koje su ostale rasute po listovima i časopisima, a mnoge su bile i na talasima Radio Beograda i bile izuzetno popularne. Ti životni i pouzdani tekstovi sabrani su u knjigu „Kroz stari Beograd“, koju je priredio Milorad Jovanović, a ovih dana objavio „Službeni glasnik“.
O starom Beogradu Đorđević piše ne kao posmatrač, već kao učesnik, iz prve ruke. Vladare je posmatrao iz perspektive telegrafiste beogradskog Ministarstva telegrafa, koji se nalazio pri samom Dvoru. Beogradske muzičare pamtio je kao član znamenitih horova, Prvog beogradskog pevačkog društva i „Stanković“, a sport je izvanredno poznavao kao vežbač u prvom fiskulturnom društvu slikara Steve Todorovića. Prijatelji su mu bili Branislav Nušić, Stevan Sremac, Milovan Glišić, čiča Ilija Stanojević, Milorad Gavrilović. O beogradskoj boemiji svedočio je kao svakodnevni i svakonoćni posetilac „Kolarca“, „Dardanela“, „Pozorišne kasine“, „Lepe Katarine“, „Bosfora“...

2.jpg

Kao dete telegrafiste, jednom prilikom je za kaznu morao da za dve nedelje nauči Morzeovu azbuku. To mu je kasnije postalo zanimanje, pa je kao telegrafista pri vrhovnoj komandi učestvovao u srpsko-bugarskom i balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Jedne noći naučio je da jednom rukom prima, a drugom da šalje depeše, to je demonstrirao na svetskoj izložbi 1900. u Parizu, kada je ustanovio da je po tome jedinstven u svetu. Osamdesetih godina 19. veka, piše Đorđević, zajedno sa prvim balovima, pojavili su se i prvi učitelji igranja, Blagoje Jovanović, učitelj, majstor Tasa i Milutin Kezić, šnajder, koji su budno pratili svaki pokret svojih učenika. Čim bi primetio nekorektno držanje, koje je odudaralo od pristojnog ophođenja, salom bi odjeknuo strogi glas: „Gospođice i gospodo, samo učtivo, molim vas, i u pristojnoj daljini, bez pipkanja. Zamislite da ne vidim šta ko radi.“
Povremeno se tancovalo i u jednoj od tada najpoznatijih kafana „Laf“ (na mestu današnje „Kasine“), čiji je vlasnik bio kafedžija zvani Bezobrazni Vasa, koji je taj nadimak s razlogom dobio, ali je bio poznat i po dobroj kuhinji i još boljem piću, zbog čega je uživao simpatije ondašnje elite i boema.
Jednom prilikom kod Vase, koji je uvek nosio fes, dođe kafedžija iz unutrašnjosti, zvani Reponja, i praveći se da nije primetio, učtivo zapita: „Molim vas, dragi gospodine, kako se zove ova kafana?“ Uvređen, Vasa mu ljutito odvrati: „Zar ne vidiš da je ovo „Laf“?!“ Mirnim tonom Reponja reče: „Izvinite, ali ja pred sobom vidim samo jednog matorog magarca sa fesom, a nigde ne vidim nikakvog lafa!“ To je izazvalo opšte veselje gostiju i povike: „Ua, laf sa fesom u magarećoj koži!“, što je Vasu nateralo da odmah promeni firmu i da na nju stavi samo jednu reč: „Kasina“.

3.jpg

Kod Vase sto do stola, često su sedeli mnogi politički protivnici, koji su, inače, birali ulice samo da se ne bi sreli. Tako su se jedne večeri našli zajedno dr Vladan Đorđević, Pera Todorović, Mitko Cenić i Dragiša Stanojević, četiri ljuta protivnika, koji su se baš tih dana žestoko prepucavali preko štampe. Videći ih tako na okupu, Bezobrazni Vasa nije mogao a da na prokomentariše: „Pazi, molim te, onu četvoricu što jedan na drugoga reže i laju preko novina da se sve trese, a sad kod mene loču iz jednog čanka!“ Kao otmen gospodin, doktor Vladan mu odgovori glasno: - Ti, Vaso, treba da znaš da u Srbiji imaju četiri rundova i kad oni zalaju, svi ostali moraju da kušuju i kad bi, kojom srećom, sva četvorica bili na jednoj strani, nasigurno bi nadlajali celu Evropu! Zato, kuš Vaso!
Među najpoznatijim boemima tog vremena bio je Mika Risantijević, glumac Narodnog pozorišta, koji je kao epizodista imao malu platu, a ogromnu porodicu. Uvek u oskudici, pronašao je neobičan i lukav način kako da zavara decu kada nemaju šta da večeraju.

Tada je obično uzvikivao: „Deco, ko od vas neće da večera, dobiće dvadeset para!“ Mališani su pristajali na to, sanjajući noću kajmak sa vrućom lepinjom, a kada bi ujutru zavapili za doručkom, otac im je kao sa pozornice dovikivao: „Deco, ko hoće da doručkuje, neka mi da dvadeset para!“
Po povratku iz Beča, gde je završio umetničku akademiju, Steva Todorović je 1857. osnovao umetničku školu sa dva odeljenja: za slikarstvo i za harmonično pevanje, ali sa obaveznim telesnim vežbanjem. Ondašnja policija mu je, međutim, vrlo brzo zabranila gimnastiku, donoseći akt u kojem je pisalo: „Na tužbu roditelja da zavodite takvu igru, gde deca mogu slomiti noge i ruke, to vam se zabranjuje“. Dovitljivi slikar, odmah se obratio ministru prosvete Kosti Nikolajeviću, čiji je sinčić bio njegov učenik. Ovaj mu je rekao da će se za ovaj slučaj postarati i već sutradan Todorović je dobio akt: „Molimo vas da nastavite rad telesnog vežbanja, na korist podmlatka“.
U kafani „Hamburg“, koja se nalazila na uglu Miloša Velikog i Kraljice Natalije, Beograđani su mogli prvi put da vide električno svetlo, što je bila prava senzacija. Koristeći lokomobil i druga tehnička pomagala, vlasnik kafane, mnogo pre nego što je grad dobio struju, uspeo je da osvetli svoju krčmu. Ostalo je zabeleženo da se okupio silan svet, kako bi video „Aladinova čudotvorna kandila iz 1001 noći“. Kada su dve lampe zasijale, čuli su se uzvici: „Živela elektrika!“ „Kao da gori sto sveća“, govorio je jedan. „Ne sto, nego hiljadu!“, dodavao je drugi.
Tih osamdesetih godina pretprošlog veka, inženjer Panta Mihailović dobio je povlasticu za podizanje prve telefonske mreže u Beogradu. Pošto su mu propali svi pokušaji da pridobije telefonske „abolente“, kako su se onda zvali pretplatnici, a vreme mu isticalo, 14. marta 1883. uveo je prvu telefonsku liniju u dužini od 300 metara, između palilulske kasarne i geografskog odeljenja Ministarstva vojnog, koje je bilo smešteno na spratu kafane „Kod tri lista duvana“. Pošto je vezu proverio general Toša Nikolić, uspevajući da na svoju ogromnu radost, na takvu „velikom rastojanju“ razgovara sa svojim kapetanom, zamolio je kralja Milana Obrenovića da i on proba ovo novo tehničko čudo. Kralj je bio veoma zadovoljan i naredio da se iz državnog budžeta izdvoje pare za podizanje telefonskih linija.
Deceniju kasnije počela su radovi, sredinom Ulice kralja Milana, koja je tada bila u kaldrmi, na prvoj pruzi tramvaja sa konjskom vučom. Dve godine kasnije pušten je u rad prvi električni tramvaj, ali je trebalo da prođe puna decenija da bi sasvim istisnuo one konjske. Gotovo u isto vreme, Beograđani su prvi put dobili i zdravu, prečišćenu vodu za piće iz Makiša. Dotle su pili iz starih turskih vodovoda, za kojima se zatim mnogi počeli da žale:
- Zar ja da pijem vodu iz Makiša, po čijem ševaru i danas lovim divlje patke!? Da pijem tu žabokrečinu i da za nju još i plaćam! Bože sačuvaj! Neka takvu vodu piju oni iz opštine!

ČETVOROSTRUKI MINISTARSKI TAST

U JEDNOJ od svojih hronika, Dimitrije C. Đorđević je zabeležio kako su viđeni stari Beograđani iz otmenih krugova veoma često međusobno sklapali brakove. Tako je hadži Toma, bogati trgovac, veoma dobro udao sve svoje kćerke: najstariju Danicu uzeo je Filip Hristić, ministar inostranih dela, Sofiju - Jovan Ristić, takođe ministar inostranih dela i to u više prilika, Milevom se oženio Radoje Milojković, predsednik vlade, a Marija je postala supruga Ante Bogićevića, ministra vojnog. Staka Tadić, žena Boška, uglednog trgovca, bila je trostruka ministarska tašta. Najstarija Mica bila je udata za Kostu Protića, ministra vojnog, Katarina za Milovana Pavlovića, takođe ministra vojnog, a Jelka najpre za potpukovnika Todora Bojovića, a onda za Đoku Simića, ministra inostranih dela.

Izvor: Večernje novosti




 
Black Predator

Black Predator

Od spavaonice - do biznis centra!




NOVI Beograd, nekadašnja spavaonica, postala je komercijalni i finansijski centar prestonice. Sedišta većine stranih firmi, banaka, trgovačkih lanaca i ostalih privrednih subjekata nalaze se upravo na - levoj strani Save.

Novi Beograd je raj za šopoholičare, pošto se ovde nalaze tržni centri svih velikoprodajnih brendova. Od deset velikih banaka, osam je Novi Beograd odabralo za mesto će se nalaziti njihovo sedište. Neke banke su, poput "Rajfajzena" i uskoro "Inteze", izgradnjom svoje centrale dale i arhitektonski doprinos ovom delu grada. Slično je i sa osiguravajućim kućama, koje su se u većini slučajeva preselile na levu obalu Save.




- "Viner štediše" već dve godine posluje u "pametnoj zgradi", jedinstvenoj na ovim prostorima - kaže Nela Bojović, pi-ar menadžer ove firme. - Uložili smo 43 miliona evra u zgradu koja se nalazi na poziciji između tri glavna novobeogradska bulevara, što nam pruža prvoklasnu infrastrukturu, administrativne i trgovinske centre kao i atraktivne ugostiteljske objekte u okruženju.

Bojovićeva kaže da su savršene saobraćajne veze u neposrednoj blizini, kao što su izlaz na auto-put, blizina aerodroma i pristup starom delu prestonice u roku od nekoliko minuta, bili ključni razlozi zašto su se ovde "naselili".





- Novi Beograd nije samo najveća opština u Srbiji, zahvaljujući ubrzanoj izgradnji u poslednjih pet godina postao je "grad u gradu" - kaže Bojovićeva. - Njegov potencijal prepoznali su najveći domaći i strani investitori koji zajedno grade poslovni i finansijski centar Beograda, ali i celog regiona.

I u Beogradu, poput Londona, Pariza, Madrida i ostalih evropskih centara, komercijalni centar se polako izmešta van centra, koji se brižljivo konzervira i koristi za uživanje, dokolicu i posete turista.




- Novi Beograd je i velika turistička atrakcija - kaže Đani Živanović iz Turističko-informativnog centra.- Većina turista pita za provod na splavovima kod "Jugoslavije", ali i na lokaciji kod Sajmišta i, sve više, za savske splavove koje turisti obožavaju jer nisu komercijalizovani. Novi Beograd je i biciklistička destinacija, a postoji i šoping mapa za turiste. Zanimljiv je i ljubiteljima arhitekture, jer verovali ili ne, mnogi žele da vide "Piramidu", nekadašnju zgradu SIV, Zapadnu kapiju, Muzej savremene umetnosti i, pogotovo, zgradu opštine koja je građena u stilu "japanskog brutalizma". A, uskoro će i Staro sajmište postati mesto koje će biti posećivano.





SUPERMARKETI


ČAK i kada želite da odete u uobičajenu nedeljnu ili mesečnu nabavku, najbolji izbor vam je, naravno, Novi Beograd.
Ovde se nalaze megamarketi svih većih trgovinskih lanaca: "Rodić", "Merkator", "Idea", "Tempo", "Vero", a nikako ne bi trebalo zaboraviti ni Veletržnicu smeštenu u Bloku 53.


POSTAO DEO SRPSKE KULTURE


"SPAVAONICA" je našla mesto i u popularnoj srpskoj kulturi. Početkom osamdesetih bila je hit pesma "Riblje čorbe" "Neću da živim u Bloku 65", a u poslednje dve decenije radnje mnogih filmova smeštene su ovde ("1 na 1", "Apsolutnih 100" i "Rane"). Novi Beograd ima i svoje promotere i nepopravljive zaljubljenike u blokove poput Dušana Kojića ("Disciplina kičme"), Anice Dobre, Janka Tipsarevića i mnogih drugih.





BAZENI, KONCERTI, BIOSKOPI...


NOVI Beograd je i sportski centar, ne samo zbog "Kombank Arene", već i činjenice da ima više teniskih terena i zatvorenih bazena (zajedno sa školskim i privatnim) nego čitava prestonica zajedno. Novi Beograd je i središte zabave, jer su se u poslednjoj deceniji svi veliki koncerti održali u Centru "Sava", "Areni" ili na Ušću. Takođe, 80 odsto svih karata u Srbiji proda se upravo u novobeogradskim bioskopima.



Izvor:
Novosti.rs



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Istinita povest o Marinkovoj bari

Istinita povest o Marinkovoj bari

TREZVENjACI IZ KALJUGE


U pričama o predratnom Beogradu sve blista od odela, mermernih zgrada i holova, balova i prijema. Kako se živelo u najnaseljenijim i najsiromašnijim predgrađima?

Veselje povodom otvaranja Doma kulture u julu 1939. godine

Odmah posle Prvog svetskog rata na istočnom obodu Beograda počelo je da raste naselje na imanjima čiji je vlasnik bio Dušan Spasić. Ceo kraj je po njemu i dobio ime Dušanovac. Ovde su kupovali zemljište i gradili kuće većinom kočijaši koji su zbog proširenja grada ostali bez prostora za štale, konje i kola. Za njima se doseljavala i sirotinja: fizički radnici, đubretari, sitne zanatlije, Cigani. Dolaze i siromašne porodice s mnogo dece, pošto su stanodavci u centru imali pravilo „Ko ima dece, za njega nema stan!”
Prilaz naselju iz grada bio je strahovito loš: izlokan od kiša, prepun rupčaga i blata, pa su zaprege i pešaci jedva prolazili. Na početku Ulice vojvode Gligora (sada Ustanička), gde je danas zgrada Specijalnog suda, nalazile su se „bačije”, staje za krave i koze, odakle su mlekadžije svoje proizvode raznosile po Beogradu.



Uskoro je i Dušanovac postao tesan, pa su pridošlice počele da se naseljavaju dalje na istok, preko Mokroluškog potoka (danas autoput). Ako su uslovi na Dušanovcu bili loši, ovde su bili očajni: močvaran teren, obrastao ševarom, oranice s razrovanim seoskim putevima. Taj deo bio je poznat kao Marinkova bara, po oborknezu iz doba Obrenovića Marinku Marinkoviću, čiji su se posedi protezali od Avale do Mokroluškog potoka.

Kako je stradao ćilim

Iole materijalno obezbeđeni ljudi iz grada nisu ni pomišljali da ovde grade bilo šta, ali je bilo mnogo radnika, malih službenika, Cigana, koji sebi nisu mogli da priušte ni Dušanovac. Počinju da niču udžerice. Kako je ko od stanovnika znao i umeo, tako je gradio, ali je postojala ozbiljna potreba za infrastrukturom. Zato se već 1926. godine obrazuje „Društvo za ulepšavanje predgrađa ’Petar Mrkonjić’ i okoline”. Prvo što su učinili bilo je postavljanje svojevrsnog graničnog stuba. Celom širinom mosta preko potoka (otprilike iza robne kuće na Dušanovcu) na dva direka postavljena je tabla s naslikanim Petrom Mrkonjićem (ime koje je kralj Petar Karađorđević koristio u Hercegovačkom ustanku) u sedećem položaju, s puškom preko kolena. Ispod slike bilo je ime društva.

3.jpg

Ipak, najviše teškoća izazivali su neregulisani potoci koji su se pri svakoj jačoj kiši izlivali, ulazili u kuće, odnosili i ono malo pokućstva i živine, a ostavljali mulj, vlagu i memlu. Pred svake izbore političari su dolazili u naselje, obećavali sređivanje potoka, donosili bandere, kamen za kaldrmu, ali kada bi se izbori završili na njihovu štetu, sve su ponovo odnosili odakle su doneli. Poznato?
Zato je 17. avgusta 1939. godine delegacija Marinkove bare posetila tadašnjeg gradonačelnika Vladu Ilića. Sa zbora ispred kafane „Svrljig” krenulo je stotinak ljudi, sa sve decom i ciganskom muzikom. Nekoliko dana pre toga padala je kiša, pa su svi bili kaljavi do kolena, kao poručeno. Povorka je došla do Opštine, a kada je iz kabineta saopšteno da delegacija može da uđe (mislilo se na nekoliko ljudi), svi su nagrnuli u kabinet. Nastala je dreka, a u toj gunguli neko dete se i upiškilo na ćilim. Vlada Ilić ih je izbacio uz obećanje da će i oni dobiti kaldrmu kada dođu na red. Delegacija je produžila u „Politiku”, gde je objavljena vest o njihovom putešestviju i teškoćama.

4.jpg

Sledeći gradonačelnik Jevrem Tomić posle posete naselju ipak je odobrio neka sredstva za kaldrmu i dovršenje Doma kulture, koji su građani sami počeli da grade. Sekretar društva i hroničar Marinkove bare Josip Vukomanović odmah sutradan pohitao je da podigne novac, za svaki slučaj.

Gde god nađeš zgodnu ciglu...

Kaldrmisane su i glavne saobraćajnice Bare: Zaplanjska, Đurđevska i Peke Pavlovića. Uporedo s tim, vodila se i borba za izgradnju škole. Od Opštine je dobijeno zemljište, a od dobrovoljnih priloga sazidana je moderna škola. Kada je završena, postavilo se pitanje kako joj dati ime. Većina se složila s predlogom da nosi ime komediografa Branislava Nušića, čije su komade igrali članovi ondašnje Diletantske grupe. Određena je delegacija koja će da ode kod pisca i traži odobrenje. Sa sobom su poneli i njegovu veliku fotografiju da je potpiše. Nušić je delegaciju saslušao, a onda odgovorio: „Evo vam potpisa. Odobravam da škola nosi moje ime, samo mi nemojte tražiti pare, jer ih ni ja nemam!” Škola i danas postoji pod istim imenom, u Zaplanjskoj ulici.

5.jpg

Kako je od oko 200 stanovnika u 1925. godini Bara narasla na 25.000 1939, velika nevolja bio je i nedostatak groblja. I sama to uviđajući, Opština je dala i uredila plac na Marinkovom brdu i 1940. godine obavljena je prva sahrana. Danas je to Centralno groblje.
Izgradnjom Doma kulture dobijen je prostor za kulturne sadržaje. Dom je takođe sagrađen od priloga, a materijal nabavljan i od srušenih kuća u drugim delovima grada, odakle su kočijaši dovozili cigle, prozore, vrata... Sve što je moglo da se upotrebi. Priloge su dali i kraljica Marija i drugi viđeniji ljudi. Dom je otvoren na Petrovdan, krsnu slavu Društva, 12. jula 1939. godine.
U Domu su se održavale i probe i predstave Diletantske grupe, s najomiljenijim komadima tog doba. Trupa je gostovala i po drugim delovima Beograda: Voždovcu, Banjici, Topčideru...

Češalj za Nadu

Kako je u kraju bilo mnogo Cigana, Bara je u celom Beogradu bila poznata po noćnom životu i brojnim kafanama. Zbog toga su mnogi Beograđani dolazili na „vikend” i „lumperajke”. Tako je 13. januara 1940. godine priređena proslava i doček pravoslavne Nove godine pod nazivom „Vesela noć u Marinkovoj bari”. Štampa je pisala o veselju, o šarenilu odevanja, od običnog građanskog odela, preko ciganskog šareniša, srpske narodne nošnje koju su nosili kočijaši, do balske toalete (gosti).
Prava senzacija odigrala se 6. aprila 1940, kada je na zabavi gostovala Nada Aleksandrović, čuveni izvođač narodnih pesama na Radio Beogradu, uz pratnju na harmonici Rafaela Blama, takođe s Radio Beograda. Najvažnije je bilo što je koncert prenosio Radio Beograd. Pojedine komšije, koji su imali radio-aparate, u neverici su iz sale trčali do kuća da bi se uverili da se prenos stvarno vrši. Poseta je bila preko svih očekivanja, ulice oko Doma bile su zakrčene automobilima i fijakerima, a Nadi Aleksandrović članovi Društva poklonili su češalj i seljačko džepno ogledalo, da ih se seća svaki put kad se počešlja.

6.jpg

Marinkova bara danas je važan deo Beograda

7.jpg

U okviru Društva postojao je i fudbalski klub „Vojvoda Skopljanac”.
Najzanimljiviji i svakako najneobičniji deo života u Bari bilo je osnivanje Lože trezvenosti. S obzirom na poseban sastav stanovništva i veliki broj kafana, krčmi i bifea, alkoholizam je uzeo maha. Tim pre što se celokupan društveni život, u nedostatku drugog prostora, odvijao u kafanama.

Piti ili jesti, pitanje je...

Članovi Društva potrudili su se oko ovoga, pa je ubrzo održana osnivačka skupština Lože trezvenosti „Petar Mrkonjić”. Osnivaju se i sekcije: omladinska trezvenjačka „Dušan Silni”, muzička i diletantska sekcija. Održavali su predavanja, čak su preuzeli na sebe i lečenje alkoholičara.
S druge strane, kafedžije su povele protivakciju. Ako se predavanje održavalo u kafani (a uglavnom jeste), gazda je besplatno točio alkohol prisutnima. Ako je predavanje u školi, kafedžije su napijale famuluza (domara), i on trezvenjacima nije hteo da da ključ od prostorije gde je sastanak trebalo da se održi. Ili, neki radnik se ozbiljno propio. Loža je svim silama nastojala da ga spase, a ovaj je dao reč da više neće da pije. Članovi Lože stalno su bdeli nad njim, dok ga nisu uhvatili kako iz činije jede hleb nadrobljen u rakiju. Izjavio je da je obećao da neće da pije, a ne da neće da jede. Takođe, česti su bili posetioci predavanja i priredbi koji su u džepu donosili bocu rakije, pa iz nje potezali čim se pogase svetla.
Sve delatnosti društva prekinuo je Drugi svetski rat. Veliki broj stanovnika Bare nije ga preživeo, gotovo svi Cigani odvedeni su u logor na Sajmištu.
Sama Marinkova bara i danas je sinonim za predgrađe, iako su se stvari bitno promenile. Ipak, Društvo za ulepšavanje ostalo je lep primer rada i požrtvovanja za dobro uže zajednice.

Autor: Nemanja Baćković
Izvor: Politikin Zabavnik
 
Top