bastensko cvece

[Nostradamus]

Od sada sve o uzgoju Bastenskog cveca kao i slike i komentare ostavljajte ovde






Божур


Божур (Paeonia) је род вишегодишњих биљака из истоимене фамилије (Paeoniaceae). Разне врсте божура расту дивље и гаје се као наше омиљено народно цвеће. Некад у школској, а данас само у народној медицини употребљава се цвет, ређе кртола и семе (Paeoniae flos, tuber et semen), за лечење падавице, великог кашља, за умиривање узбуђеног нервног система, за лечење хемороида и др. Биљка је отровна и није довољно испитана ни хемијски ни клинички. У народу се још понегде употребљава божур као лек. Нису ретки случајеви тровања, јер нестручњаци не знају ни дозу ни начин употребе божура. У корену има танина, етарског уља, масти, шећера, неких алкалоида и других непознатих састојака. Хомеопатска медицина употребљава свеж корен.
У цвету има танина и пеонидина (једна гликозидна антоцијанска боја). Он се употребљавао некад против епилепсије, а данас још понегде против грчевитог кашља и као састојак чаја за димљење и кађење астматичара.
У семену има масног уља, шећера, танина, смоле и боје. И оно се некад употребљавало против епилепсије. Изазива повраћање. Код нас га употребљавају жене за уређивање менструације, и тако најлакше долази до тровања.
Не препоручује се употреба божура за лечење.
Народна имена за Paeonia officinalis: арапче, божурак, божурић, брозгва, деветак, духовска ружа, женски божур, краљев цвијет, курјак, мачур, прстеник, тројачке роже, тројашка рожица, туркарица.
За Р. corallina: божур, мосур, мушки божур, планински божур, трава од три рожчића, црљени божур.
За Р. decora: бажур, божур, брозгва, косовски божур.

 

[Nostradamus]

Agapantus

Agapanthus umbelatus


Agapantus je poreklom iz Južne Afrike. To je veoma lepa i omiljena biljka koja celo proleće i leto ulepšava cvojim cvetom naše vrtove. Nije osetljiva i njeno gajenje je vrlo jednostavno. Ne treba je presađivati svake godine, već svake druge ili treće u plodnu klijališnu zemlju izmešanu sa peskom. Cvet joj je bele, svetlo plave, tamno plave i ljubičaste boje. Ima ih i sa prelepim duplim cvetovima. Najpogodnije joj je mesto sunčano i traži leti obilnije zalivanje i češće prihranjivanje veštačkim hranjivima. Zimi je treba smestiti u svetlu prostoriju, gde temperatura nije veća od 8 do 10°C. Razmnožava se vrlo jednostavno - delenjem korenovog sistema u jesen. Traži poveću saksiju jer je njen korenov sistem jako razgranat.

 

[Nostradamus]

Ahimenes Achimenes hybrida

Ahimenes

Achimenes hybrida


Ahimenes je poreklom iz Južne Amerike. Ima duguljastu krtolicu i pripada botaničkoj porodici Gesneriaceae. Listovi su ovalni, naspramni, pri kraju oštro zašiljeni. Na kraćoj cvetnoj stabljici raste lep cvet, u vidu levka, koji se pri dnu pretvorio u malu čašicu. Cvetni listići su zrakasto raspoređeni i nejednaki, veoma lepi i krupni. Boje su prema vrsti tamno-plave, čisto bele, crvene i roza. Gajenje i nega ove dekorativne biljke je veoma jednostavna. U rano proleće stavi se po nekoliko krtolica u saksiju napunjenu mešavinom jednakoh delova klijališne, listovke i 15% rečnog krupnijeg peska. Kad počne da tera iznese se u drugoj polovini aprila napolje, na mesto zaklonjeno od jakog sunca, i postepeno se zaliva. Leti je treba smestiti negde na stalno mesto, gde se ne pomera i obilno je zalivati. Prija joj vlažan vazduh. Cveta neumorno preko celog leta od juna do septembra. Kad biljka na jesen procveta treba je sasvim malo zalivati, a kad se sasuši, zalivanje mora prestati. Preko zime stavlja se na mesto gde ne mrzne, najbolje u suvi podrum.

 

[Nostradamus]

Akvilegija japanska Aquilegia flabellata

Akvilegija japanska

Aquilegia flabellata


Postojbina osnovne vrste akvilegije kod nas poznate i pod nazivom pakujac je Japan. Biljka je visoka 15-20 cm, bokorastog rasta, kitnjasta. Listovi su joj plavkastozeleni, okruglasti, sastavljeni iz dva ili tri dela. Vrhovi zvonoliko povijenih čašičnih listića cvetova su krem bele boje , a njihova osnova i latice sa kratkim zakrivljenim mamuzama su plave boje. Japanski pakujac je veoma dekorativan u kamenitoj bašti, te u lejama sa trajnicama i u rubnim lejama.

Položaj: Sunce, polusenka.

Zalivanje: Redovno, a ako je biljka na suncu, malo obilnije.

Tlo: Dobro uspeva na pomalo vlažnom vodopropusnom zemljištu slabo kisele ili neutralne hemijske reakcije.

Temperatura: Biljci odgovara malo svežija mikroklima u kojoj temperaturne oscilacije nisu velike.

Period cvetanja: Maj, juni.

 

[Nostradamus]

Allium L. - ukrasni luk

Allium L. - ukrasni luk

Allium je naziv celog roda, ali za vreme Rimljana je označavao naziv samo za beli luk. Pretpostavlja se da naziv vodi poreklo od keltske reči "ALL" što znači štipa, sa obzirom na snažne mirise pojedinih biljnih delova.

U ovaj rod spadaju i naše najvažnije kulturne biljke, kao što su beli luk (Allium Sativum), crni luk (Allium Cepa), zatim praziluk (Allium Porrum), kao i mnoge u cvećarstvu gajene vrste.
U daljem tekstu govoriće se samo o onim ukrasnim lukovima koji imaju hortikulturnu vrednost.
Rod obuhvata oko 280 vrsta od kojih su oko 80 manje ili više značajne u hortikulturi. Ukrasni lukovi su veoma rasprosttranjeni. Rasprostranjeni su od vlažnih tropskih preko suvih stepskih pa do hladnih i severnih područja naše planete. Ipak najveći broj vodi poreklo iz suvih područja Srednje Azije. Vreme cvetanja je različito i proteže se od aprila do oktobra meseca. Boja cveta kreće se od bele, žute do plavo - ljubičaste boje. Cvet je prost i sastavljen od 6 slobodno stojećih omotača i šest prašnika koji su duži i nadvisuju listiće cvetnog omotača. Tučak je tročlan a plod je trodelna čaura u kojoj se nalaze jedna do dve semenke crne boje. Lukovice i listovi imaju karakterističan i snažan miris jer sadrže Allylsulfid.
Ukrasni lukovi imaju određenu primenu u vrtovima ili kao rezani cvet, odlično rastu u polusenci i veoma su pogodni za stvaraje velikih cvetnih livada zbog čega često nalaze primenu u ozelenjavanju.

 

[Nostradamus]

Zvončić


Ova trajnica potiče sa krečnjačkih stena i brdskih pašnjaka visokih planina srednje i južne Evrope. Visoka je 10-15 cm, i širi se člankovitim korenjem obrazujući travnjak. Prizemnu lisnu rozetu sačinjavaju okruglasti listovi, dok su listovi na stabljici duguljastog oblika. Zvonoliki cvetovi nagnutih glavica otvaraju se u malobrojnim cvastima i oni su boje lavande. Odgovarajući životni prostor za ovo nisko cveće su kamenita bašta i fugne suvih zidova.

Položaj: Patuljasti zvončić je najlepši na sunčanom i polusenovitom mestu.

Zalivanje: Sadimo ga u leju koja se redovno zaliva.

Tlo: Pomalo vlažno ali sa dobrom drenažom.

Temperatura: Ne podnosi suvu i toplu mikroklimu.

Period cvetanja: Juni, juli.

 

[Nostradamus]

Zvezdan, jastučasti


Potiče iz Severne Amerike, a kod nas se mogu nabaviti samo vrste nastale ukrštanjem sa Aster novi-belgii. One, osim u beloj i plavoj boji cvetaju u najrazličitijim nijansama ružičaste i ljubičaste boje. Zavisno od vrste, jastučasti zvezdan je visok 15-45 cm. Puzavog je korena, uspravnih stabljika, duguljastih i kopljastih listova. Na cvetnim stabljikama čija dužina zavisi od vrste, skupljeni u cvasti, otvaraju se mnogobrojni gnezdasti cvetovi, sjajni, raznih živih boja. Nezaobilazna je dekorativna trajnica raskošne lepote koja ukrašava naše bašte u kasno leto ili u jesen, te se pri sadnji i planira za odgovarajuće leje, ali isto tako je pogodna za veće kamenite bašte, ili za rubove leja sa trajnicama. Zbog kasnog cvetanja, treba da vodimo računa o tome da se jastučasti zvezdan posadi na mesto koje će i u jesen biti sunčano, u protivnom će cvetovi ostati u zametku.

Položaj: biljka je kojoj odgovara izrazito sunčano mesto. Ako ne dobije dovoljno sunca, cvetanje će kasniti ili u potpunosti izostati.

Zalivanje: zahteva redovno zalivanje, ali će podneti i manju sušu.

Tlo: voli hranjivo zemljište izbalansirane strukture, koje dobro ekonomiše vodom.

Temperatura: sadi se na toplo i zaštićeno mesto.

Period cvetanja: avgust, septembar, oktobar.

 

[Nostradamus]

Zumbul


Zumbul je dobio ime po Hyakinthosu lepom mladiću iz Grčke mitologije. U podnožju Sredozemnog mora i Male Azije rasprostranjeno je oko 30 do 40 vrsti, od kojih je samo mali broj našao primenu u cvećarstvu.

Za zumbule u Evropi postoji podatak da su cvetali u botaničkoj bašti u Padovi 1543 godine. Prvi zumbuli bili su niski i sa jednostavnim cvetovima, često samo sa jednim ili dva cveta na dršci. Proizvodnjom zumbula prvi su se počeli baviti Holanđani oko 1700 godine, da bi već 1793 godine Holanđanin G. Voorheim opisao 249 duplo cvetnih i 107 jednostavno cvetajućih sorti. Do današnjih dana Holandija je ne samo zadržala proizvodnju lukovica zumbula već je postala isključivi proizvođač sa 816 hektara. Pokušaji proizvodnje u okolini Berlina, kao i u SAD su propali.
Zumbuli imaju višegodišnju lukovicu koja može da živi i do 20 godina. Lukovice su krupne, okruglog oblika, dno lukovice je udubljeno, dok je spoljni oblog nešto zadebljao sa naglašenim korenovim vencem. Koren je žiličast i ne grana se. Lako prodire u zemlju i optimalna dužina je oko 60 cm. Koren je veoma osetljiv te ako u toku presađivanja ili transporta dođe do oštećenja već razvijenih žila, one se neće regenerisati, pa će doći do zastoja u porastu, a kod jačih oštećenja i do propadanja.
Treba pomenuti sledeće vrste:

• H. Amethystinus, koja naraste do 20 cm, ima lepe svetloplave cvetove. Rasprostranjen je u Pirinijeima, Južnoj Francuskoj i u Južnim delovima naše zemlje.

• H. Dalmaticus, je patuljastog rasta, svetlo plavog cveta, rasprostranjena je u šumama Dalmacije.

• H. Leucophaeus, ima svetlo plav cvet koji se razvija u kasno proleće. Rasprostranjena je prostoru od Jadranskog - Crnog mora.

• H. Orientalis raste u Siriji, a i naša je naznačajnija vrsta, jer je poslužila kao polazni materijal za dobijanje svih danas gajenih krupno cvetnih zumbula.

 

[Nostradamus]

Zimzelen, mali


Mali zimzelen ili paverika, raste u obliku grma visokog 15 cm, i kao što mu sam naziv kaže, zimzelena je biljka. U prirodi raste i kod nas u grabovim i hrastovim šumama. Stabljika je polegla i zakorenjuje se, listovi su uski i eleipsastog oblika, levkasti cvetovi su bele ili plave boje. U senci kao, pokrivač tla, mali zimzelen može da posluži umesto travnjaka, mada u polusenci rađa više cvetova. Ako je biljka izložena jačem suncu, listovi teško da će prezimiti. Mali zimzelen sadimo kao podrast na površine sa drvećem i žbunovima, a prikladan je i kao pokrivač tla padina i strmina koje se takođe nalaze u senci. Uporno se širi ako mu stanište i ostali uslovi odgovaraju, što treba da uzmemo u obzir prilikom kombinovanja sa drugim cvećem.

Položaj: Biljka je za deo bašte koji je u senci ili u polusenci.

Zalivanje: Ne zahteva redovno zalivanje.

Tlo: Odgovara mu bilo kakvo zemljište pod uslovom da nije previše suvo, ali najbolje uspeva na hranjivoj i svežoj podlozi.

Temperatura: Ne voli toplo i suvo stanište, dobro se oseća ako ga smestimo u svežiju i vlažnu mikroklimu.

Period cvetanja: Juni, juli.

 

[Nostradamus]

Viola


Viola sa svojim privlačnim, otvorenim licem samo je oko desetak santimetara iznad zemlje i predstavlja odličnu rubnu biljku za prozorske sandučiće ili za vrtne stazice. Takođe se može upotrebiti da ispuni praznine između većih biljaka.

Uzgaja se u seni ili na suncu kao jednogodišnja ili višegodišnja biljka kratkog veka. Stvara obilje cvetova u mnogo boja gotovo celu godinu u zavisnosti od temperature i varijeteta.

Rokovi sadnje razlikuju se od varijeteta do varijeteta pa se stoga treba držati uputa navedenih na kesici sa semenom. Viole najbolje uspevaju u dobrom kompostu za lončanice koji treba stalno držati vlažnim. Uvele cvetove treba odrezati. Biljke se bacaju nakon cvetanja, koje može potrajati do dve godine sa kratkim prekidima.