Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Arsen Dedić

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Arsen Dedić

ARSEN-DEDIC_large.jpg

Arsen Dedić, rođen je u Šibeniku 28. srpnja 1938. U rodnom gradu završio je Gimnaziju i Srednju muzičku školu, koju dolaskom u Zagreb još jedanput diplomira. Neko vrijeme studira na Pravnom fakultetu. Prekida i upisuje se 1959. na Muzičku akademiju, na kojoj diplomira u veljači 1964. Flautist je, koji svira u više ansambala i orkestara. Vodi vlastiti Kvartet flauta A. Dedića. Objavljuje povremeno stihove. Prvi put je nagrađen u splitskom Vidiku. Objavljuje u Poletu, Prisutnostima, Književnim novinama, Književniku… Osnovno određenje mu je glazba, ali spajajući te dvije sklonosti: glazbenu u poetsku prirodno je stigao do vlastitog kantautorskog govora, koji ga je najviše i obilježio. Zbog stanovitih nedaća pri objavljivanju ranijih pjesama gotovo sasvim prestaje pisati. Na nagovor poznavalaca i prijatelja počinje još jednom 1969. da bi već 1971. objavio prvu knjigu – Brod u boci u izdanju Croatia Concerta. Sastavljač je Zvonimir Golob, koji osniva biblioteku za poeziju takve vrste – GRIOT. Knjigu kasnije prihvaća Znanje, objavljuje osam izdanja i prodaje Brod u boci u oko šezdeset tisuća primjeraka. Slijede Narodne pjesme, Pjesnikov bratić (vlastita naklada), Zamišljeno pristanište (s Matijom Skurjenijem), Pjesnik opće prakse, Poesia e conto (Napulj), Čagalj, 101 pjesma (Sarajevo), Kiša – Rain (dvojezično; hrvatsko-engleski), Hladni rat. Objavio je dvije grafičko-poetske mapa: Trebotić i Vejzović. Pisao je često i za djecu. Također i snimao. Nagrađivan. Pisao je za dalmatinske klape. Nagrađivan. Pisao je stihove i glazbu i za velik broj ekonomskih, komercijalnih poruka.

Svoj najopsežniji dio rada ostavio je u kazalištu i na televiziji. Napisao je partiture za više od stotinu kazališnih predstava (Shakespeare, Bulgakov, Ostrovski, Šenoa, Marinković, Brešan, Mujičić-Senker-Škrabe, Turgenjev, Nehajev, Goldoni, Ö. von Horvath...). Radio je često u kazalištima lutaka.

Uglazbio je i interpretirao velik broj naših pjesnika (I. G. Kovačić, Ujević, Ivanišević, Kaštelan, Paljetak, Krleža, Krklec, Šoljan, Sobol, Golob...). Prvi je otpočeo s ciklusom Pjevam pjesnike, koje i danas povremeno obnavlja. Napisao je glazbu za više igranih, kratkih animiranih i propagandnih filmova (Glembajevi, Živa istina, Donator, Vlak u snijegu …). Desetljićima je koncertirao po Europi, Sjevernoj i Južnoj Americi. Objavio je četrdesetak LP ploča za sebe i druge; kao skladatelj, pjesnik, aranžer, dirigent ili producent. Glazba za veći broj TV drama, sakralna glazba. Velike TV serije. Nagarađivan je za svoj rad. Supruga mu je Gabi Novak. Otac je dvoje djece i djeda male LU.

Izvor: Wikipedia

Danas popodne gledala sam snimak ovog koncerta iz maja meseca, pa se setih da nisam postavila biografiju. Ova Vikipedijina i nije nešto posebno dobra, ali poslužiće.







 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Арсен: Може ли Yu рок на аукцију

Арсен: Може ли Yu рок на аукцију


„Падам по фасциклама које су ми свуда по кући, ту су ми и објављене и необјављене песме. Не пазим на њих. Нисам од оних који застрашујућом бригом спремају свој лик и дело за вечност. Чувам само партитуре за музику коју сам радио за филмове и казалиште”. Арсен Дедић




„Први пут, други пут, трећи пут, продато! Артикал број девет, оригинални рукопис песме ,Жена другог система’ Бранимира Џонија Штулића, продат је господину за 30.000 евра”, каже конферансије аукције и прелази на следећу ставку: „А сада, даме и господо, артикал број десет – гитара Милана Младеновића, вође групе ,Екатарина Велика’. Овај инструмент сте могли чути на легендарном другом албуму бенда. Лицитација је отворена. Молим вас, дајте своје понуде”.
Оваква аукција за сада је немогућа, мада у свету одавно није неуобичајено да се меморабилије славних музичара продају за велике своте. Папир на којем је Боб Дилан начинио први запис стихова чувене песме „Времена се мењају” прошлог месеца је продат за 422.000 долара. Времена беспарице промениће се и код нас и тада ће неку пару сигурно вредети и предмети из заоставштине домаћих рок уметника.
--------------------------------------------
„На коцерту Боба Дилана био сам двапут, али нисам изашао фасциниран”, каже Арсен Дедић на вест да је оригинални рукопис америчке музичке иконе продат за баснословну своту. „Дилан ипак није велики поета попут Леонарда Коена или Жака Брела, гитару свира као Кемал Монтено, не пева, него, што би рекли у Далмацији, гринта и висок је тек метар и жилет. Дакле, испуњава све услове да буде велика звезда”, поентира Дедић на крају описа који би, да није изречен благим тоном и завршен доброћудним смехом, деловао као да је исцртан жилетом, без имало симпатија за портретисани модел. Дедић прича како никада о себи није размишљао као о аутору за чије би рукописе, на пример за песме сабране у култној збирци „Брод у боци”, једног дана богати колекционари такође могли да дају велике паре. У овом тренутку, судећи по његовим речима, oн не ужива статус „заслужног уметника” којег држава двори као национално благо док се елита отима за његово друштво.
Али, тешко је поверовати да се, пре или касније, и то неће десити. Напослетку, макар требало чекати још 30 година, доћи ће и време када ће се у бившим југословенским републикама новца домоћи и они чији је укус довољно рафиниран да по аукцијама не плаћају, на пример, 2.000 евра за доњи веш турбо-певачице, и то онај који су већ видели на њој у заједничкој спаваћој соби, већ ће на цени бити реликти озбиљних уметника. А тада, уз Дедићеве, сигурно ће вредети рукописи бар још два музичара – Милана Младеновића и Бранимира Џонија Штулића.
– Тешко је прогнозирати шта ће публика да воли за неколико деценија. Али, већ је очигледно да рад ове тројице има трајну уметничку вредност. Ако у будућности аукцијско тржиште буде отворено и за продају меморабилија рок музичара, неће бити тражени само рукописи, већ и разни предмети. Комплете гитара, на пример, Клептон и слични продају по астрономским ценама. Неће се зауставити само на инструментима, на којима су компоновали своје велике мелодије, него и на свакаквим ситницама којима су се служили – каже Слободан Коњовић, вишедеценијски музички уредник радија Студио Б, култни диск џокеј који је својевремено први у Београду пуштао најновије плоче из Лондона и Америке.
„Када би из неке архиве доказа изронио пиштољ којим је Марк Чепмен убио Џона Ленона, шта мислите колико би новца нудили колекционари”, реторички пита Срђан Гојковић Гиле, лидер „Електричног оргазма”, „новоталасни” саборац и друг Милана Младеновића из средњошколских дана.
– Уз уметничку вредност, смрт аутора или крај каријере услов је да би његови рукописи и предмети постали врхунски плаћени. Да је којим случајем жив, можда Милана још не бисмо спомињали у том контексту. Ни Џони не би задобио тако култни статус да није отишао у добровољно изгнанство – наводи Гојковић.
Још једна особина Дедића, Младеновића и Штулића чини најизгледнијим кандидатима за шампионе будућих аукција. Они су и симболи носталгије за, у Дедићевом случају, бољом прошлошћу, односно, када је реч о Младеновићу и Штулићу, за шансом, прокоцканом осамдесетих година, да се одлучимо за бољу будућност Балкана како је овај простор звао и доживљавао Џони. Коначно, они су вољени широм бивше Југославије, а што више обожавалаца – веће су шансе да се нађе неко довољно добростојећи да плати за меморабилије из њихових легата.
Ако се њихова имена у овој причи сама по себи намећу, питање је једино где се сада налазе рукописи Џонија, Милана и госпон Арсена и да ли их неко од пријатеља чува као сентименталну успомену, можда већ свестан да ће његови унуци моћи и да их добро уновче. Младеновићеви су, верују Коњовић и Гојковић, махом код његове мајке. Неке поседује и Пеца Поповић, познати рок новинар, којем је кофер пун слика и текстова, објашњава он, својевремено донела Маргита Стефановић, клавијатуристкиња „Екатарине Велике”. Штулић, сведочи Поповић, све песме, објављене и необјављене, држи у фасциклама, али их, као што би неко можда помислио за његову помало егоманијакалну персону, не чува љубоморно само за себе.
– Џони воли да пише посвете на поклонима које даје. И рукописе радо дарује. Када сам прошле године био код њега у Холандији, исписао ми је текстове две необјављене песме, али сам их ја, уморан после непроспаване ноћи коју смо провели у разговору, заборавио на његовом столу. Следећи пут када га будем обишао мораћу да их узмем – каже Поповић.
А Дедић, како сам признаје, о својим рукописима не води много рачуна.
– Падам по фасциклама које су ми свуда по кући, ту су ми и објављене и необјављене песме. Не пазим на њих. Нисам од оних који застрашујућом бригом спремају свој лик и дело за вечност. Чувам само партитуре за музику коју сам радио за филмове и казалиште. Како да дозволим да изгубим, на пример, музику за „Донатора” Вељка Булајића, или за „Просјаке и синове”? А песме су ми разасуте. Када сам лечен у Падови – што су Италијани платили и ниједну липу ми нису узели, домаји ни за то нисам дужан – написао сам књигу посвећену том граду. Написао сам је фломастером и тај рукопис сам поклонио пријатељу који ме је возио тамо. Знајући их, сумњам да он или његова обитељ то посматрају као нешто на чему се може зарадити – присећа се Дедић.
Оригиналне записе дела других уметника, међутим, Дедић воли да скупља. – Волео бих имати неку страницу Црњанског – каже он.
– Чувам писма која ми је слао Булат Окуџава, с којим сам певао када је долазио овде. Сада је изашао це-де „Окуџава у Загребу” и ту се могу наћи факсимили неких од тих писама – прича Дедић.
Размишљање о томе који ће екс-ју музичари једног дана вредети на колекционарском тржишту ипак није само залудна утопијска халуцинација. У Ваљеву је, како се сећа Пеца Поповић, још пре 16 или 17 година једна од плоча „Бијелог дугмета” које су достигле златни тираж продата за тада невероватних 18.000 немачких марака. Ако је и у то грозно време било новца за рок артефакте, можда неће ни бити потребно чекати 30 година да би се створило тржиште за реликте озбиљних уметника поп културе. А „артикала” за будуће аукције има, мада се неки од њихових садашњих власника, попут Поповића, ниједне од тих драгоцености нипошто не би одрекли.
– Поседујем писмо које су „Битлси” послали првом југословенском фан клубу у Загребу 1967. године. Својеручно га је писао Ленон, а потписала су га и остала тројица „Буба”. То је једино што ћу понети ако будем бежао из земље. Имам и рукопис Бреговићеве „Пљуни и запјевај, моја Југославијо”, текстове Боре Ђорђевића, необјављене песме Ђорђа Балашевића из 1978. године, међу којима је и рукопис до којег ми је у мојој колекцији на неки начин највише стало. То је песма коју никада није пустио у јавност, а најбоља је коју је написао, својеврсна химна Србије. У оно доба није смео да је сними, а касније, када би му политичари то радо допустили, било му је неукусно. Песма се назива „Србија на истоку, једина у свемиру” – набраја Поповић.

Владимир Вукасовић

Објављено: 19.01.2011.
Извор: Политика

 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Bila sam preksinoć na otvaranju festivala "Mikser", i na koncertu Arsena i Matije, pa sam Vam snimila nešto i postavila na You Tube. Uživajte... :)

mikser 2011 005.jpg


 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR

 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
 
Poslednja izmena od urednika:
Top