АРХИЕПИСКОП ВЕНИЈАМИН (ФЕДЧЕНКОВ)
О ВЈЕРИ, НЕВЈЕРЈУ И СУМЊИ
Дио IV
СЛОБОДА ВОЉЕ
Рекло би се, питања о вјери су исцрпљена: ми смо настојали да "покажемо" закономјерност њену са разних страна.
Ипак, остаје још једна тачка, која нам (у крајњој линији, барем за неке, и некада) може устребати за коначно рјешење: вјеровати или не вјеровати?
Такво духовно стање може да буде и веома ријетко, а може и да се вишекратно појављује.
Такво стање стварно бива: то говоримо из искуства. Ево, како се нама чини, све је доказано "за" вјеру. Али одједном се појави питање: "а је ли тако?" И тада сви наши "докази" као да губе своју снагу. Међутим, то питање се, овако или онако, рјешавати мора: остати у недоумици или бити "агностик" на дуго вријеме - било би и тешко, и мучно.
И за такво, ето, стање постоји излаз: то је - наша слободна воља, слободни избор рјешења.
То ми свједочимо на основу искуства; њему прикључујемо и богословске наше мисли, осјећања која смо преживјели. Али она се јављају послије факта преживљавања: објашњења преживљеног искуства долазе потом.
Ево шта смо ми преживљавали.
Човјек се зауставља на распућу: да или не? Хоћу ли повјеровати, или "не знам"? Као да нема аргумената који би до краја убјеђивали у једно или друго!
И мислимо: тако управо и бива, тако, на крају крајева, и мора бити!
Зашто?
"Доказивање" је - принуда. Ту више избора немаш, наша слободна воља ту не учествује; значи, нема ни врлине, нема ни "заслуга" наших.
Нема, даље, ни милости Божије, нема ни коначног "откровења" Божијег, или Самог Бога, према нама. И ми остајемо "сами са собом", са својим "умом", са фактима, чак и са - својим искуством.
Шта, онда, остаје да се ради?
И баш ту ступа у акцију наша "слободна воља".
На који начин?
Она не види "принудних", обавезујућих "доказа" ни за једну ни за другу страну. Или, у сваком случају, "не види" или "не осјећа" ни један апсолутни аргумент у корист вјере. Или, просто: послије свих, чак и најубједљивијих доказа, поставља се питање: а да ли је тако? Тврдих противаргумената некако и нема, али - да ли је баш тако?
И, ето, у таквом стању је и неопходно донијети рјешење, испољити свој слободни избор: "вјерујем"!
Човјек - мимо свих принудних "доказа" или каквих било да било "околности" и "погодности" (о сврсисходности, практичности, па чак и фактичности) - одређује себе на "вјерујем".
И ми то говоримо: "Да"!
То је, заиста, бивало тако. Тако и мора да буде.
А ево и зашто.
Прије свега, то захтијева Величина Божија.
То јест: Господ је Сам слободан, те зато жели слободан избор и од нас. Другачији однос према нама био би недостојан Његове Величине. И зато сви принудни "докази" вјере - макар и у свом најпрефињенијем виду - да тако кажемо, представљају, на неки начин, "силовање" саме вјере. Баш то и јесте гријех наш против Бога (када ми, овако или онако, покушавамо да "опипамо" Њега, као да Он има потребу за тим да ми вјерујемо у Њега. Човјек тада поставља себе у положај старијег, којем Бог мора да служи!).
И мада Он заиста и служи нама, окајаним, односно, безмјерно Се "стара" да нас спаси, мада је чак и Сина Својег Јединородног послао ради нас, мада Се Спаситељ ради нас унизио до оваплоћења и распећа - то је ипак Његова воља и љубав; ми, пак, немамо ни права нити ичега другог да побуђујемо Господа да нама служи: то је страшна дрскост! Ми смо ти који морамо да служимо Њему. И, конкретно, сама вјера наша мора да буде дар, а и обавеза, послушање и срећа за нас у односу на Бога, а никако не некаква наша услуга Њему!
У том смислу је речено: "Величина Божија". Можда ће за некога бити тешко да разумије овакав наш аргумент, али - то јесте тако, и управо тако бива у стварности. Духовно искусном човјеку је то савршено јасно: вјера је слободан однос човјека према Богу.
Даље. То исто захтјева и достојанство човјека. Кад бисмо ми вјеровали само на основу "доказа", а не и по слободном нашем опредјељењу - таква вјера би била дјело принуде, т.ј. акт, у суштини, не слободни, него изнуђени.
А људи који захтјевају "научну" вјеру, или невјерје (што је исто), постављају, у суштини, себе у ропски однос према "уму", отказују се од слободног избора, т.ј. отказују се од свог достојанства. А то од нас Господ неће, јер Он љуби своју творевину и жели му богоподно стање слободе и достојанства. Послије ће Он нама помагати, али баш, и само, "помагати"; а и то, ако ми сами пожелимо, и ако Га будемо молили; Он не жели да господари над нама и не жели ни на шта да нас присиљава.
Затим. И када дођемо до такве принудне (од ума) вјере, она још увијек не само да неће бити угодна Богу, - него неће бити ни чврста. Сви "докази" могу, било којег тренутка, да ослабе; и тада ће се пред човјеком опет појавити питање: постоји ли? А ту "докази" немају апсолутну силу, а да и не говоримо о не-високом њиховом достојанству (као што смо видјели). Друга је ствар - слободно самоопредјељење: ту је већ наша одлука, била, и јесте, тврда, и не боји се никаквих сумњи и не тражи никаквих "доказа": "хоћу" - и то је потпуно довољно. А слободна одлука јесте у нашој власти.
Даље. Наше самоопредјељење слободно нас потчињава Богу; тада нас Он благодаћу Својом укрјепљује: то је - неупоредиво са нашом слабошћу. Слава и хвала Богу и за саму ту слабост: она је та која је побудила потрагу за свемоћном Руком Божијом! У том смислу је и сав Стари Завјет, - како код пагана, тако и код јудеја, - био нешто као дадиља, васпитач дјеце - према благодати Новог Завјета (Јн. 1:1-17; Рим. 1-8 гл.; Гал.;Еф.;Тит.;Јевр.). Не познајеш гријеха - нећеш ни тражити Спаситеља. И тада се вјера подржава даром Божијим (Еф. 2:8). Ми нисмо чврсти; али је зато силна благодат Божије помоћи.
Након што нас Бог узвратно-благодатно укријепи, ми се одајемо у послушање Богу, предајемо се нашој "дадиљи", предајемо се у руке дјетеводитељу Оцу (Гал. 4:1-9), и у том стању остајемо заувијек. И то послушање - слободно и постојано - држи нас у руци Божијој, у уздању у Бога, а не у себе, ни у какве човјечије снаге или умотворине.
Тако се слаже слобода Божија са слободом човјечијом.
Некоме ће се такво слагање учинити чудним, малтене противрјечним, али, у стварности је заиста тако! "Гдје је Дух Господњи, тамо је слобода" (2 Кор. 3:17). "Јер сте ви, браћо, на слободу позвани..." (Гал. 5:13).
А, заправо, слободни нису самовољни, него послушни људи. Слободни су свеци, а не грешници; код нас се, пак, води непрекидна борба за ту, истинску слободу - кроз послушање Богу! Ту се и рјешава вјечни спор: да ли је човјек слободан или не? Да, ми, грешни, не можемо бити слободни, јер наше страсти господаре над нама. И само по мјери ослобађања од њих - расте и слобода наша. Послушни су неупоредиво слободнији од самовољних. А свети су људи слободни - колико је то уопште могуће човјеку. Потпуно слободан, пак, јесте само Бог.
Кратко и просто да се каже: смирење даје слободу. То је - очигледни факат искуства! Горди, пак, је роб себи самом, иако замишља да је баш он слободан. И, смирење је угодно Господу. Оно нас чини слободним.
Зато и вјера јесте смирење, - говори св. Варсунафије Велики. Невјерје, пак, јесте ропство. А људи мисле потпуно супротно. А тако и мора бити.
Како смо се много пута до сада увјерили, наша воља, наше страсти, наше грешне навике и тежње чине од нас робове: робове и у животу и у свијести. Јевреји су мислили да су слободни зато што су потомци Аврама. А Господ им је говорио: "Заиста, заиста вам кажем да је сваки који чини гријех роб гријеху" (Јн. 8:34).
"Није ваљда да не знате да, - пише ап. Павле, - коме се дате за слуге у послушање, слуге сте онога кога слушате..." (Рим. 6:16).
И људи који стреме лажној слободи, "изговарајући надуто пустословље", "обећавају им слободу, а сами су робови тљења; јер, кога ко надвлада, онај му и робује" (2 Петр. 2:18,19). И исти тај ап. Павле још говори да ми некада на ријечима говоримо да смо ми "слободни", а уствари "употребљавају слободу за прикривања зла", а не "као раби Божији" (1 Петр. 2:16).
Навешћемо два примјера. Први и најосновнији - то је Господ Христос. Он је пришао на земљу по добровољном послушању Оцу Својем Небеском: "Ево, идем ... да испуним вољу Твоју, Оче" (Јевр. 10:7,9). И у животу Свом у овом свијету Он је извршавао вољу Оца: "Јер сиђох с неба не да чиним вољу Своју, него вољу Оца Који Ме посла" (Јн. 6:38). Ка томе је позивао и вјерујуће: "Познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8:32). А истина је - Сам Христос: "Ако вас дакле Син ослободи, заиста ћете бити слободни" (Јн. 8:36). "Ја сам пут и истина и живот" (Јн. 14:6).
И ми бисмо требали да идемо по истом том путу, истинитом, једином који нас заиста ослобађа.
Други, поражавајући примјер те истине и слободе видимо у Пресветој Дјеви.
Када ју је Арханђел Гаврило обавијестио да ће Се од Ње родити Син и Бог, она је поставила само једно питање: како ће то бити, кад Она мужа не зна? А много је важније и непостижније било питање - како Бог - Дух може да Се оваплоти од Ње? И ипак, без обзира на потпуну непостижност тога, Она му је одговорила:
"Се, раба Господња! Буди мње по слову Твојему!".
Каква вјера! Каква слободна сагласност! Дивно дјело! Ето вам примјера!
Тако и сваки који повјерује у Бога по својој слободној вољи, бива удостојен дивне помоћи Божије: и у вјери, и у животу.
И тај је пут најдостојнији, најпростији, најкраћи и најефикаснији пут вјере.
Наравно, то не значи да сви остали путеви не могу имати значаја: они помажу. Али пут слободног самоопредјељења ка вјери јесте најбољи.
Зато њиме ми и завршавамо наше истраживање о вјери.
Рећи ћемо и ми, са вјером, заједно са апостолима, Господу: "умножи у нама вјеру!" (Лк. 17:15).
[svetosavlje]
