- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.435
Nastavljamo s iskazima gospodina Igora Vukića, čiji je otac kao "kozaračko dijete" prošao kroz logor Jasenovac.
Eтничка мапа Аустријске монархије из 1845.
- Začetnik teme zx16
- Datum pokretanja
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.09.2009
- Poruka
- 8.466
Zadnjih dana na ovoj temi je sve više tekstova i vieo klipova koji imaju političku konotaciju, a kao što znte, plitika je na ovom forumu striktno abranjena. Zbog toga skrećem pažnju svim učesnicima u rapravama na ovoj emi da o tome povedu računa, kako proilozi takvog sdržaja - počitičkog, ne bi bili brisani.
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.435
Meni je najmanje namjera politizirati diskusiju na ovoj temi. Dapače, jedina namjera mi je pomoći istini da dođe do što više ljudi. Prilikom promocije svoje knjige, gore spominjani Igor Vukić, na pitanje - kome je knjiga namijenjena, odgovorio je: "Onima koji se ne boje istine".
- Učlanjen(a)
- 11.02.2009
- Poruka
- 8.080
Iako je ovaj student pomenuo pojedincima tako dragu teoriju "zavere", isto ovo sam i ja kako na ovoj, tako i na temi o papi pisao.
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.435
Evo jednog dijela iz intervjua kojeg je Igor Vukić dao za časopis Vijenac.
-Gospodine Vukiću, je li vas iznenadio zaključak parlamenta Republike Srpske o sedamsto tisuća ubijenih Srba u logoru Jasenovac?
Igor Vukić: Bilo mi je neobično čuti tako što nakon svega što je dosad objavljeno o Jasenovcu. Iz dosad objavljenih tekstova i lako dostupnih podataka svatko razuman može vidjeti kako je nemoguće da je u logoru Jasenovcu ubijeno toliko ljudi.
-Zašto je nemoguće?
Igor Vukić: Prvo, logor je postojao oko 1330 dana, što bi značilo da je svakoga dana trebalo likvidirati oko 520 žrtava. Drugo, ne postoje posmrtni ostaci žrtava. Oko logora su šezdesetih godina prošlog stoljeća rađena opsežna istraživanja i pronađeno je oko 400 posmrtnih ostataka.
-Neki tvrde da su leševi bacani u Savu.
Igor Vukić: To je također neodrživa konstrukcija. Tijela bačena u Savu isplivala bi, a veći broj zakrčio bi tok rijeke, Sava tamo nije jako široka. Da je bilo leševa u Savi, vjerojatno bi ih netko fotografirao, ali toga tamo naprosto nije bilo. Sve vrijeme rata Savom se odvijao vrlo živ riječni promet brodovima i šleperima. Zato su u svibnju 1942. partizani s desne strane Save izveli jedan gusarski napad na šleper koji je vozio robu iz Jasenovca u Staru Gradišku i pobili posadu. Sigurno i neke zatočenike koji su radili na šleperu. Šleper su zatim prevezli na desnu stranu i popisali sve što je na njemu bilo; lance, sijeno, benzin, namirnice, građevni materijal…
-Je li točan podatak o 10.700 ubijenih u 1941. godini?
Igor Vukić: Ja sam s ocem, jasenovačkim logorašem, išao u muzej i kustosa pitao kako je moguće da na sadašnjem jasenovačkom popisu – gdje je popisano 83.000 navodnih žrtava – za 1941. stoji 10.700 imena ubijenih, kada dvadesetak tadašnjih zatočenika tvrde da u logoru nije bilo više od 1200 ljudi? A logor nije bio i na desnoj obali Save, gdje je živjela moja rodbina.
-I što je kustos odgovorio?
Igor Vukić: Rekao je da su vjerojatno bačeni u Savu. Čuvši to moj otac je rekao da je Sava te zime bila zaleđena pa se nekim danima moglo kolima prelaziti. Tada je kustos rekao da onda jednostavno nema odgovora. Hrvatska država te kustose plaća da istražuju logor i posjetiteljima daju točne, istražene i argumentirane činjenice, a ne komunističke konstrukcije koje smo slušali desetljećima.
-Vaš otac i baka prošli su logor. Kako su ga preživjeli?
Oni su živjeli u selu Donja Gradina točno naspram logora, na desnoj obali Save, sve do prosinca 1941, kada je u selo došla skupina partizana i pucala na logor. Dva, tri dana trajalo je puškaranje, a onda su ustaše i domobrani prikupili jače snage i od Dubice napali partizane. U selo je netko javio za napad pa su se partizani sa stanovnicima povukli na jug, prema Kozari. Ondje je moj djed poginuo kao zapovjednik jedne partizanske desetine, a ostatak je sela zarobljen i u dugoj koloni zajedno s drugim zarobljenicima s Kozare doveden u logor Jasenovac.
-Je li bilo ubijanja?
Igor Vukić: U logoru nije bilo. Zarobljenici su razdvajani na dvije velike skupine, jedna je išla na rad u Njemačku, uglavnom odrasli muškarci i žene, a druga, u kojoj su bili stariji ljudi, žene i djeca, preko Lipika i Pakraca razmještena je po tamošnjim slavonskim selima. Oko 16.000 pravoslavnih žitelja Kozare i Potkozarja bilo je razmješteno po tim selima, da ne bi i dalje podupirali partizanske skupine raspršene nakon bitke na Kozari. Moja obitelj, sve pravoslavci, znači moj otac, baka, prabaka, očeva tetka i još neki, dovedena je u Pakračku Poljanu i tu su živjeli do kraja rata, ukupno oko 300 osoba iz tog zbjega. Neki su i prije kraja rata obilazili svoja sela.
-A što je bilo s ostalima?
Igor Vukić: Ostali su, kako sam rekao, odvedeni na rad u Njemačku. Brodovima su prevoženi Savom na istok do Zemuna, a onda Dunavom na sjever u Njemačku i sve do Norveške. Nekih devet tisuća muškaraca odvedeno je na rad u Njemačku.
-Jesu li ti ljudi upisani kao ubijeni?
Igor Vukić: Neki su od njih na popisima ubijenih u Jasenovcu, iako su kroz njega samo prošli. Najčešće je riječ o djeci. U Beogradu postoji organizacija JasenovacMemorial koja se bavi prikupljanjem izjava tih izbjeglica. Jedan od njih bio je smješten u selu Rajić u pravoslavnoj obitelji koja je tamo živjela, i on je rekao da su se njegov brat i bratić razboljeli i umrli. Ti su dječaci također stavljeni na popis kao da su ubijeni u Jasenovcu.
-Jedan od vaših rođaka umro je u Norveškoj, a upisan je među žrtvama logora Jasenovac?
Igor Vukić: Jedan od pradjedova vodi se na popisu jasenovačkih žrtava, a našao sam njegovo ime na popisu odvedenih u Norvešku. Recimo Muhamed Pilav, jedan od zatočenika logora – čovjek koji je bio s Pavelićem u emigraciji, haesesovac i hrvatski nacionalist – zbog kritiziranja ustaške vlasti i Pavelića te sumnje da surađuje s partizanima osuđen je i poslan u Jasenovac, a odatle preko Stare Gradiške i Zemuna upućen u njemačke radne logore. On nabraja tko je sve s njim u njemačkom logoru i kuda se upućuju, a sva ta imena koja spominje nalaze se na popisu ubijenih u Jasenovcu.
-------------------------------------------
P.S. Blagoslovio Bog ljude koji se ne boje istine. I molim Boga da straha od istine oslobodi sve one koji drhte pri spomenu istine.
-Gospodine Vukiću, je li vas iznenadio zaključak parlamenta Republike Srpske o sedamsto tisuća ubijenih Srba u logoru Jasenovac?
Igor Vukić: Bilo mi je neobično čuti tako što nakon svega što je dosad objavljeno o Jasenovcu. Iz dosad objavljenih tekstova i lako dostupnih podataka svatko razuman može vidjeti kako je nemoguće da je u logoru Jasenovcu ubijeno toliko ljudi.
-Zašto je nemoguće?
Igor Vukić: Prvo, logor je postojao oko 1330 dana, što bi značilo da je svakoga dana trebalo likvidirati oko 520 žrtava. Drugo, ne postoje posmrtni ostaci žrtava. Oko logora su šezdesetih godina prošlog stoljeća rađena opsežna istraživanja i pronađeno je oko 400 posmrtnih ostataka.
-Neki tvrde da su leševi bacani u Savu.
Igor Vukić: To je također neodrživa konstrukcija. Tijela bačena u Savu isplivala bi, a veći broj zakrčio bi tok rijeke, Sava tamo nije jako široka. Da je bilo leševa u Savi, vjerojatno bi ih netko fotografirao, ali toga tamo naprosto nije bilo. Sve vrijeme rata Savom se odvijao vrlo živ riječni promet brodovima i šleperima. Zato su u svibnju 1942. partizani s desne strane Save izveli jedan gusarski napad na šleper koji je vozio robu iz Jasenovca u Staru Gradišku i pobili posadu. Sigurno i neke zatočenike koji su radili na šleperu. Šleper su zatim prevezli na desnu stranu i popisali sve što je na njemu bilo; lance, sijeno, benzin, namirnice, građevni materijal…
-Je li točan podatak o 10.700 ubijenih u 1941. godini?
Igor Vukić: Ja sam s ocem, jasenovačkim logorašem, išao u muzej i kustosa pitao kako je moguće da na sadašnjem jasenovačkom popisu – gdje je popisano 83.000 navodnih žrtava – za 1941. stoji 10.700 imena ubijenih, kada dvadesetak tadašnjih zatočenika tvrde da u logoru nije bilo više od 1200 ljudi? A logor nije bio i na desnoj obali Save, gdje je živjela moja rodbina.
-I što je kustos odgovorio?
Igor Vukić: Rekao je da su vjerojatno bačeni u Savu. Čuvši to moj otac je rekao da je Sava te zime bila zaleđena pa se nekim danima moglo kolima prelaziti. Tada je kustos rekao da onda jednostavno nema odgovora. Hrvatska država te kustose plaća da istražuju logor i posjetiteljima daju točne, istražene i argumentirane činjenice, a ne komunističke konstrukcije koje smo slušali desetljećima.
-Vaš otac i baka prošli su logor. Kako su ga preživjeli?
Oni su živjeli u selu Donja Gradina točno naspram logora, na desnoj obali Save, sve do prosinca 1941, kada je u selo došla skupina partizana i pucala na logor. Dva, tri dana trajalo je puškaranje, a onda su ustaše i domobrani prikupili jače snage i od Dubice napali partizane. U selo je netko javio za napad pa su se partizani sa stanovnicima povukli na jug, prema Kozari. Ondje je moj djed poginuo kao zapovjednik jedne partizanske desetine, a ostatak je sela zarobljen i u dugoj koloni zajedno s drugim zarobljenicima s Kozare doveden u logor Jasenovac.
-Je li bilo ubijanja?
Igor Vukić: U logoru nije bilo. Zarobljenici su razdvajani na dvije velike skupine, jedna je išla na rad u Njemačku, uglavnom odrasli muškarci i žene, a druga, u kojoj su bili stariji ljudi, žene i djeca, preko Lipika i Pakraca razmještena je po tamošnjim slavonskim selima. Oko 16.000 pravoslavnih žitelja Kozare i Potkozarja bilo je razmješteno po tim selima, da ne bi i dalje podupirali partizanske skupine raspršene nakon bitke na Kozari. Moja obitelj, sve pravoslavci, znači moj otac, baka, prabaka, očeva tetka i još neki, dovedena je u Pakračku Poljanu i tu su živjeli do kraja rata, ukupno oko 300 osoba iz tog zbjega. Neki su i prije kraja rata obilazili svoja sela.
-A što je bilo s ostalima?
Igor Vukić: Ostali su, kako sam rekao, odvedeni na rad u Njemačku. Brodovima su prevoženi Savom na istok do Zemuna, a onda Dunavom na sjever u Njemačku i sve do Norveške. Nekih devet tisuća muškaraca odvedeno je na rad u Njemačku.
-Jesu li ti ljudi upisani kao ubijeni?
Igor Vukić: Neki su od njih na popisima ubijenih u Jasenovcu, iako su kroz njega samo prošli. Najčešće je riječ o djeci. U Beogradu postoji organizacija JasenovacMemorial koja se bavi prikupljanjem izjava tih izbjeglica. Jedan od njih bio je smješten u selu Rajić u pravoslavnoj obitelji koja je tamo živjela, i on je rekao da su se njegov brat i bratić razboljeli i umrli. Ti su dječaci također stavljeni na popis kao da su ubijeni u Jasenovcu.
-Jedan od vaših rođaka umro je u Norveškoj, a upisan je među žrtvama logora Jasenovac?
Igor Vukić: Jedan od pradjedova vodi se na popisu jasenovačkih žrtava, a našao sam njegovo ime na popisu odvedenih u Norvešku. Recimo Muhamed Pilav, jedan od zatočenika logora – čovjek koji je bio s Pavelićem u emigraciji, haesesovac i hrvatski nacionalist – zbog kritiziranja ustaške vlasti i Pavelića te sumnje da surađuje s partizanima osuđen je i poslan u Jasenovac, a odatle preko Stare Gradiške i Zemuna upućen u njemačke radne logore. On nabraja tko je sve s njim u njemačkom logoru i kuda se upućuju, a sva ta imena koja spominje nalaze se na popisu ubijenih u Jasenovcu.
-------------------------------------------
P.S. Blagoslovio Bog ljude koji se ne boje istine. I molim Boga da straha od istine oslobodi sve one koji drhte pri spomenu istine.
UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 28.07.2010
- Poruka
- 1.903
Д р Александар Животић Универзитет у Београду – Филозофски факултет ХРВАТСКО ДОМОБРАНСТВО У СРБИЈИ 1914.
САЖЕТАК: У раду се на основу постојеће литературе и историјских извора српске провенијенције реконструишу операције 42. домобранске дивизије аустроугарске армије током три неуспеле офанзиве на Србију од августа до децембра 1914. Рад садржи приказ и анализу командног кадра и начина попуне дивизије, њених задатака током ратовања у Србији, начина извођења борбених дејстава, губитака које је доживела и ратних злочина у којима је учествовала. КЉУЧНЕ РЕЧИ: 42. домобранска дивизија, Аустроугарска, Србија, Хрватска, Први светски рат, војне операције, Цер, Колубара, Подриње
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Краткотрајне операције 42. дивизије у Србији су биле праћене и масовним ратним злочинима њених припадника над цивилним становништвом. Констатовано је да су јединице њеног 26. и 28. пука биле снабдевене распрскавајућом муницијом чија је употреба била забрањена хашким конвенцијама. 38 Забележено је и да су војници 27. и 28. пука убијали заробљене српске рањенике у околини Крупња. 39 По завршетку аустроугарске офанзиве је утврђено да су јединице ове дивизије код Зворника убиле око 30 цивила. 40 Командант допунског батаљона 25. пука мајор Славко Штанцер41, касније један од челних људи Независне Државе Хрватске, лично је издао наређење за најсуровије поступање према цивилном становништву. У првим данима операција је тешко рањен и остао без десне руке. 42 Већ 22. августа, командант српске Треће армије ђенерал Павле Јуришић Штурм је известио Штаб Врховне команде о зверствима 42. домобранске дивизије посебно истичући: „На целом путу (Крупањ– Зворник) којим је маршевала Моравска дивизија другог позива, сазнао сам о страховитом зверству које је на свом путу непријатељска војска починила: деца и жене нису ни мало штеђени, но су их убијали или зверски унакажене остављали…”43
Током српске контраофанзиве трупе Моравске дивизије другог позива у селу Шљивовици сусреле су се са стравичним злочинима хрватских домобрана. У том селу је један од војних свештеника Моравске дивизије опојао 16 жртава, а у једној од кућа је пронађено још 12 лешева закланих жена, девојака и деце. 44 Посебно одређен официр од стране Штаба Треће армије да изврши увиђај у долини Јадра је утврдио да је у местима кроз која је прошла 42. домобранска дивизија – селима Томичавци, Мојковић, Шљивова, Ставе, Бастав и Врбић, побијено и поклано 23 мушкараца, 8 жена и двоје деце, а да су аустроугарски војници/хрватски домобрани са собом одвели тројицу младића о чијој се судбини ништа није знало. 45 Који су били узроци почињених злочина? Почетак 20. века донео је и крупну промену у односима између Србије и Аустроугарске. Промена аустроугарске политике према Србији започета у последњим годинама владавине Александра Обреновића се нарочито осетила након Мајског преврата 1903.
У годинама које ће уследити Аустроугарска ће у склопу својих дугорочних планова продирања ка Истоку појачати притисак на Србију која ће са своје стране настојати да се одупре покушају суштинског поништења њене државне независности. Непосредно по Мајском преврату почињу да се шире гласине о Србији као земљи убица и претњи европском миру. Постепено интензивирање антисрпског расположења у аустроугарском јавном мњењу је кулминирало у време Анексионе кризе, појачало се у време балканских ратова, а врхунац доживело непосредно по Сарајевском атентату. Пропаганда која се граничила с распиривањем расне, верске и националне нетрпељивости имала је за циљ стварање таквог расположења код аустроугарског грађанства које би се у случају оружаног сукоба претворило у отворену мржњу и спремност на потпуно физичко уништење српског народа.
На удару пропаганде су се нашли „сељачки краљ Петар”, наводне примитивне и дивљачке особине и обичаји српског народа, православна црква, војска која је представљана као легло краљеубица и завереника, као и обично становништво коме су замерани „опасни обичаји” и фанатизам. 46 Непосредно по отпочињању агресије, аустроугарске војне команде су потчињеним јединицама издале посебне наредбе за изузетно строго поступање према цивилном становништву. Српска Врховна команда је већ првих дана рата дошла у посед једне од таквих наредаба коју је генерал Хорштајн, командант Деветог корпуса, на основу упутстава виших команди издао својим трупама за држање према становништву у Србији. Истицао је да почиње рат против земље чије је становништво испуњено фанатичном мржњом према Аустроугарској и које јуначки слави мучко убиство „као што је оно у Сарајеву”47 Хорштајн је наглашавао да је свака хуманост према српском становништву штетна и стога наређивао да се током ратних операција према свакоме поступа с највећом строгошћу и неповерењем. Изричито је забранио заробљавање наоружаних лица без униформе и наредио њихово убијање на лицу места. Исти поступак је био наређен и у случају лица за која би се могло посумњати да припадају некој оружаној групи. Ради безбедности сопствених трупа наредио је узимање талаца из реда најугледнијих људи у свим насељеним местима. 48 Из текста наредбе се јасно видело да је издата на основу упутстава аустроугарске Врховне команде и да су иста или слична упутства својим трупама издали и остали команданти корпуса који су учествовали у нападу на Србију. Пред сам почетак операција аустроугарски официри су настојали да посебно мотивишу своје војнике за борбу у Србији говорећи им како Срби наводно масакрирају рањенике и ратне заробљенике, трудећи се да их тако подстакну не само на одлучну борбу већ и на сурово поступање према српским војницима и цивилном становништву. 49 На тај начин се јасно стављало до знања потчињеним трупама да рат против Србије има карактер казнене експедиције и да сурово поступање према српском становништву није само препоручљиво већ и императивно, а војници инвазионих трупа, махом неписмени, непросвећени или слабо образовани припадници јужнословенских народа стављали у улогу директних извршилаца. Изложени таквој ратној пропаганди, многи Срби и Хрвати – ратни припадници 42. дивизије, чинили су масовне и свирепе ратне злочине уверени да тиме потврђују своју оданост Двојној монархији, а да притом нису исказивали ни најмању одговорност за учињено. Штавише, многи су се, годинама по завршетку рата, хвалили почињеним неделима, препричавали детаље почињених злочина и отворено говорили о свом невојничком понашању током минулог рата. 50 Сем тога, стрељања српских војника другог и трећег позива са којима су се у борбама сусретале јединице 42. домобранске дивизије, од којих је други позив имао само понешто од војне опреме а трећи искључиво наоружање, и који су ратовали у свом народном оделу, говоре о њиховом третирању од стране непријатеља као наоружаних цивила и стриктној примени упутстава више команде. Велики број стрељаних српских ратних заробљеника из трећег позива потицао је и одатле што су трупе трећег позива чиниле окосницу српских снага намењених заштити граничног фронта, па су се аустроугарске снаге, конкретно у овом случају трупе хрватског домобранства, са њима сусреле већ у првим борбама на граници.
Извор
САЖЕТАК: У раду се на основу постојеће литературе и историјских извора српске провенијенције реконструишу операције 42. домобранске дивизије аустроугарске армије током три неуспеле офанзиве на Србију од августа до децембра 1914. Рад садржи приказ и анализу командног кадра и начина попуне дивизије, њених задатака током ратовања у Србији, начина извођења борбених дејстава, губитака које је доживела и ратних злочина у којима је учествовала. КЉУЧНЕ РЕЧИ: 42. домобранска дивизија, Аустроугарска, Србија, Хрватска, Први светски рат, војне операције, Цер, Колубара, Подриње
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Краткотрајне операције 42. дивизије у Србији су биле праћене и масовним ратним злочинима њених припадника над цивилним становништвом. Констатовано је да су јединице њеног 26. и 28. пука биле снабдевене распрскавајућом муницијом чија је употреба била забрањена хашким конвенцијама. 38 Забележено је и да су војници 27. и 28. пука убијали заробљене српске рањенике у околини Крупња. 39 По завршетку аустроугарске офанзиве је утврђено да су јединице ове дивизије код Зворника убиле око 30 цивила. 40 Командант допунског батаљона 25. пука мајор Славко Штанцер41, касније један од челних људи Независне Државе Хрватске, лично је издао наређење за најсуровије поступање према цивилном становништву. У првим данима операција је тешко рањен и остао без десне руке. 42 Већ 22. августа, командант српске Треће армије ђенерал Павле Јуришић Штурм је известио Штаб Врховне команде о зверствима 42. домобранске дивизије посебно истичући: „На целом путу (Крупањ– Зворник) којим је маршевала Моравска дивизија другог позива, сазнао сам о страховитом зверству које је на свом путу непријатељска војска починила: деца и жене нису ни мало штеђени, но су их убијали или зверски унакажене остављали…”43
Током српске контраофанзиве трупе Моравске дивизије другог позива у селу Шљивовици сусреле су се са стравичним злочинима хрватских домобрана. У том селу је један од војних свештеника Моравске дивизије опојао 16 жртава, а у једној од кућа је пронађено још 12 лешева закланих жена, девојака и деце. 44 Посебно одређен официр од стране Штаба Треће армије да изврши увиђај у долини Јадра је утврдио да је у местима кроз која је прошла 42. домобранска дивизија – селима Томичавци, Мојковић, Шљивова, Ставе, Бастав и Врбић, побијено и поклано 23 мушкараца, 8 жена и двоје деце, а да су аустроугарски војници/хрватски домобрани са собом одвели тројицу младића о чијој се судбини ништа није знало. 45 Који су били узроци почињених злочина? Почетак 20. века донео је и крупну промену у односима између Србије и Аустроугарске. Промена аустроугарске политике према Србији започета у последњим годинама владавине Александра Обреновића се нарочито осетила након Мајског преврата 1903.
У годинама које ће уследити Аустроугарска ће у склопу својих дугорочних планова продирања ка Истоку појачати притисак на Србију која ће са своје стране настојати да се одупре покушају суштинског поништења њене државне независности. Непосредно по Мајском преврату почињу да се шире гласине о Србији као земљи убица и претњи европском миру. Постепено интензивирање антисрпског расположења у аустроугарском јавном мњењу је кулминирало у време Анексионе кризе, појачало се у време балканских ратова, а врхунац доживело непосредно по Сарајевском атентату. Пропаганда која се граничила с распиривањем расне, верске и националне нетрпељивости имала је за циљ стварање таквог расположења код аустроугарског грађанства које би се у случају оружаног сукоба претворило у отворену мржњу и спремност на потпуно физичко уништење српског народа.
На удару пропаганде су се нашли „сељачки краљ Петар”, наводне примитивне и дивљачке особине и обичаји српског народа, православна црква, војска која је представљана као легло краљеубица и завереника, као и обично становништво коме су замерани „опасни обичаји” и фанатизам. 46 Непосредно по отпочињању агресије, аустроугарске војне команде су потчињеним јединицама издале посебне наредбе за изузетно строго поступање према цивилном становништву. Српска Врховна команда је већ првих дана рата дошла у посед једне од таквих наредаба коју је генерал Хорштајн, командант Деветог корпуса, на основу упутстава виших команди издао својим трупама за држање према становништву у Србији. Истицао је да почиње рат против земље чије је становништво испуњено фанатичном мржњом према Аустроугарској и које јуначки слави мучко убиство „као што је оно у Сарајеву”47 Хорштајн је наглашавао да је свака хуманост према српском становништву штетна и стога наређивао да се током ратних операција према свакоме поступа с највећом строгошћу и неповерењем. Изричито је забранио заробљавање наоружаних лица без униформе и наредио њихово убијање на лицу места. Исти поступак је био наређен и у случају лица за која би се могло посумњати да припадају некој оружаној групи. Ради безбедности сопствених трупа наредио је узимање талаца из реда најугледнијих људи у свим насељеним местима. 48 Из текста наредбе се јасно видело да је издата на основу упутстава аустроугарске Врховне команде и да су иста или слична упутства својим трупама издали и остали команданти корпуса који су учествовали у нападу на Србију. Пред сам почетак операција аустроугарски официри су настојали да посебно мотивишу своје војнике за борбу у Србији говорећи им како Срби наводно масакрирају рањенике и ратне заробљенике, трудећи се да их тако подстакну не само на одлучну борбу већ и на сурово поступање према српским војницима и цивилном становништву. 49 На тај начин се јасно стављало до знања потчињеним трупама да рат против Србије има карактер казнене експедиције и да сурово поступање према српском становништву није само препоручљиво већ и императивно, а војници инвазионих трупа, махом неписмени, непросвећени или слабо образовани припадници јужнословенских народа стављали у улогу директних извршилаца. Изложени таквој ратној пропаганди, многи Срби и Хрвати – ратни припадници 42. дивизије, чинили су масовне и свирепе ратне злочине уверени да тиме потврђују своју оданост Двојној монархији, а да притом нису исказивали ни најмању одговорност за учињено. Штавише, многи су се, годинама по завршетку рата, хвалили почињеним неделима, препричавали детаље почињених злочина и отворено говорили о свом невојничком понашању током минулог рата. 50 Сем тога, стрељања српских војника другог и трећег позива са којима су се у борбама сусретале јединице 42. домобранске дивизије, од којих је други позив имао само понешто од војне опреме а трећи искључиво наоружање, и који су ратовали у свом народном оделу, говоре о њиховом третирању од стране непријатеља као наоружаних цивила и стриктној примени упутстава више команде. Велики број стрељаних српских ратних заробљеника из трећег позива потицао је и одатле што су трупе трећег позива чиниле окосницу српских снага намењених заштити граничног фронта, па су се аустроугарске снаге, конкретно у овом случају трупе хрватског домобранства, са њима сусреле већ у првим борбама на граници.
Извор