Eтничка мапа Аустријске монархије из 1845.
- Začetnik teme zx16
- Datum pokretanja
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.435
Evo malo i od zx-ova mentora
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.435
Ovi zx-ovi laprdaju kao da su deset dana ronili u viskiju. A viski nije dobar, evo što o viskiju uči jedan od zx-ovih gurua:
UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 28.07.2010
- Poruka
- 1.903
Nakon poraza u Italiji 1859. i od Pruske 1866. jedini pravac ekspanzije Habzburške imperije bio je prema jugoistoku Evrope. Podržana od moćnog rimokatoličkog klera koji je kroz usta svojih ideologa izražavao želju da na Drini učvrsti granicu dva svijeta, istočnog pravoslavnog i zapadnog rimokatoličkog, te tako spreči političko prisustvo Rusije, ali i pravoslavlja na toplim morima, agresivna austrougarska ekspanzija usmerila se na Balkan. U tom pogledu, Bosna i Hercegovina postale su ključ austrougarske balkanske politike, jer je, kao gospodar ovih oblasti, osim glavnog cilja, „prodora na Istok“, Austro-Ugarska imala i mogućnost uplitanja u sve balkanske poslove, a pre svega mogla je gušiti Srbiju i Crnu Goru, sprečavati njihovu ekspanziju, a samim tim gušiti i nacionalne pokrete unutar svojih granica. Značaj koji su Bosna i Hercegovina imale u austrougarskim planovima prodora na Istok, vojni stratezi Monarhije zapazili su još pre okupacije 1878. Tako je, na primer, feldmaršal Radecki još 1856, u jednom memorandumu, predlagao caru Franji Josifu da okupira ove pokrajine, kao prirodno zaleđe dalmatinske obale.
Najveći problem za takvu austrougarsku politiku predstavljao je srpski narod, posebno onaj zapadno od reke Drine, koji je u Bosni i Hercegovini bio i najbrojniji, pošto je samo njegova pravoslavna komponenta činila nešto manje od 43% ukupnog stanovništva ovih pokrajina. Zbog toga je odvajanje Srba sa leve obale Drine od matice Srbije postao jedan od važnih činilaca austrougarske politike i pre okupacije Bosne i Hercegovine. Tako je, na primer, grof Andraši još 1872, preko svog generalnog konzula u Sarajevu, savetovao turske vlasti da razbijaju srpski etnički kontinuitet s jedne i druge strane Drine i to podizanjem katoličkih i muslimanskih naseobina duž leve obale ove reke, a Benjamin Kalaj je 1893. tvrdio da srpsko stanovništvo u Bosni i Hercegovini treba „prošarati“ drugim elementima. Nakon okupacije Bosne i Hercegovine, sve što je Kalajeva uprava u političkom smislu radila u ovim pokrajinama imalo je u osnovi za cilj gušenje srpskog nacionalnog pokreta i trajno odvajanje srpskog naroda zapadno od reke Drine od matice Srbije. Gušenje nacionalnog imena i nacionalnih institucija, pokušaj stvaranja „bosanske nacije“, „bosanskog jezika“, proglašavanje srednjovekovnih stećaka ostacima „crkve bosanske“ i tako dalje, imalo je u osnovi za cilj da od bosanskih Srba napravi nešto drugo od onoga što oni stvarno jesu, to jest neki drugi i drugačiji narod od Srba u Srbiji i Crnoj Gori.
S druge strane, zaposedanje Novopazarskog sandžaka od strane Austro-Ugarske, nakon Berlinskog kongresa, kao najkraćeg puta prema konačnom cilju – Solunu, istovremeno je značilo sprečavanje bilo kakve pomisli o spajanju srpskog naroda u Crnoj Gori i Srbiji. Na taj način, Austro-Ugarska se uklinila između srpskih etničkih teritorija, pa je ovakva politika neminovno morala doći u direktan sukob sa srpskim oslobodilačkim pokretom na Balkanu i težnjom da se celokupan srpski narod na ovom prostoru oslobodi od turskog okupatora i ujedini u jednu državu, po primeru nemačkog i italijanskog ujedinjenja. Dakle, jedino srpskom narodu nije bilo dozvoljeno nacionalno oslobođenje i ujedinjenje na čitavom svom etničkom prostoru, a prvenstvene zasluge za to, od izbijanja velike Istočne krize 1875. do Prvog svetskog rata, ima Austro-Ugarska monarhija, a delom i njeni saveznici na Berlinskom kongresu, Velika Britanija i Nemačka. Na žalost, tek nakon Berlinskog kongresa britanske diplomate su shvatile da je puno veću opasnost po njihove imperijalne interese predstavljao Drang nach Osten nego širenje ruskog uticaja prema toplim morima.
Odnosi Srbije i Austro-Ugarske, koji su još prije uklanjanja dinastije Obrenovića krenuli silaznom putanjom, suštinski su se izmenili promenom dinastije i odustajanjem od austrofilske politike u Beogradu. Mere ekonomskog pritiska na Srbiju, poput Carinskog rata, nisu mogle poraziti Srbiju i naterati je opet u poluvazalni odnos prema Austro-Ugarskoj, kao što je to bio slučaj sa Tajnom konvencijom iz 1881, pa je vojni poraz i okupacija Srbije postajala jedna od sve glasnijih opcija austrougarske balkanske politike. Aprila 1908, dakle još pre aneksije Bosne i Hercegovine, načelnik generalštaba Konrad fon Hecendorf predlagao je iznenadni napad na Srbiju, a zatim istovremenu aneksiju Srbije i Bosne i Hercegovine. Od tada će rat protiv Srbije postati opsesija bečkih vojnih krugova i oni će insistirati na tom rešenju i traženju povoda za rat protiv Srbije i srpskog naroda, sve dok su ga konačno i našli 1914. godine. U želji da Srbiju optuže za bilo šta pred evropskom javnošću, austrougarski vojni i diplomatski krugovi su bili čak spremni i na to da u vreme aneksione krize izvrše masovno hapšenje Srba u Hrvatskoj pod optužbom „velikosrpske propagande“ i da falsifikuju dokumente za montirani proces, koji je izazvao opšte negodovanje u Evropi. Sličnu namenu imalo je i falsifikovanje dokumenata u tzv. Fridjungovoj aferi, koja je takođe trebala da pokaže Evropi neminovnost austrougarskog napada na Srbiju.
Iako se aneksiona kriza završila političkom i diplomatskom pobedom Habzburške monarhije, ipak tim činom nije prestala njena agresivna politika prema Srbiji. Čak i neka nastojanja zvaničnog Beograda na poboljšanju odnosa sa Dvojnom monarhijom, nakon aneksione krize, nisu u Beču nailazila na razumevanje, jer je suštinu političke doktrine prema Srbima i Srbiji, većine političara Monarhije, činila Hecendorfova misao izrečena 1910, a koji je smatrao da kada već Srbija nije poražena i pripojena Monarhiji prethodne godine, onda je treba sprečavati da ojača kako ne bi postala država koja ima reč na Balkanu. Suština austrougarske balkanske politike bila je u to vreme da sprečava eventualni savez balkanskih država protiv Turske i održava status quo koliko je to god moguće, a ukoliko to ne bude moguće onda da se Bugarska odvoji od Srbije proširenjima na račun Turske i, što je bilo glavno, da se stvori Velika Albanija, koja bi obuhvatila i Staru Srbiju. Jačim vezivanjem, pre svega ekonomskim, Crne Gore za Beč i stvaranjem Velike Albanije pod njenim patronatom, koja bi se prostirala skoro do Soluna, ostvarila bi se davnašnja želja bečkih krugova za izlaskom na Egejsko more, uz istovremeno sprečavanje nacionalnog ujedinjenja srpskog naroda na Balkanu.
Međutim, savez balkanskih država protiv Turske poremetio je Austro-Ugarske planove na Balkanu, ali je želja ostalih velikih sila da se predstojeći sukob lokalizuje, u mnogome vezao ruke agresivnoj Austro-Ugarskoj. U tom pogledu, za politiku Monarhije posebno je bio neprijatan stav njihove saveznice Nemačke o pravednosti borbe balkanskih naroda za oslobođenje svojih sunarodnika ispod turskog ropstva. Čak je i nemački car Vilhelm smatrao da Austro-Ugarska nema pravo stajati na putu nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja balkanskih naroda, kao što to niko nije imao pravo da osporava nemačkom narodu. Osim toga, austrougarska diplomatija je bila uverena da će Srbija biti vojnički poražena u ratu sa Turskom, a eventualno teritorijalno proširenje Bugarske u tom ratu ne bi za Austro-Ugarsku predstavljalo problem.
Međutim, kada je srpsko oružje počelo da zadaje poraz za porazom turskoj vojsci, austrougarska agresivnost prema Srbiji, Crnoj Gori i srpskom narodu uopšte doživela je kulminaciju, a što su na svojoj koži osetili i Srbi u Bosni i Hercegovini, posebno uvođenjem „Iznimnih mera“ tokom trajanja Skadarske krize 1913. Istini za volju, tu agresivnost je početkom rata u dobroj mjeri sputavalo odsustvo nemačke podrške i prilično jasna podrška Rusije Srbiji i balkanskim saveznicima, što je omogućilo srpskoj i crnogorskoj vojsci oslobađanje Stare Srbije, ali su austrougarski zahtevi da srpska vojska ne ide dalje od Prizrena, a posebno odbijanje svake pomisli da Srbija dobije izlaz na more, na kraju pokazali svu agresivnost Monarhije kada su bili u pitanju srpski nacionalni interesi.
Tokom novembra mjeseca 1912, austrougarska diplomatija je konačno obezbedila političku podršku Nemačke, pa je njena agresivnost prema Srbiji, čak i po cenu evropskog rata, dostigla svoj vrhunac. U tom periodu činjeno je više predloga caru Franji Josipu da se Srbija napadne i vojnički pregazi, a baron Konrad predlagao je čak u jednom memoradnumu da se prvo napadne Rusija kao „koren zla“, ako bude pomagala Srbiju. Sva težina austrougarskog neprijateljstva prema srpskom narodu, mogla se osetiti i na Londonskoj konferenciji ministara, kada je Srbija popustila u pitanju izlaska na Jadransko more, a austrougarska diplomatija, na taj kompromisni čin popuštanja srpske vlade, otišla korak dalje i zahtevala stvaranje Velike Albanije, koja bi obuhvatila ne samo Ohrid, već i Peć i Prizren, iako su bili svesni šta ova mjesta znače za srpsku istoriju, kulturu i duhovnost. Oni su čak bili spremni da bez protivljenja Bugarskoj ustupe gradove Ohrid i Strugu, ali Srbiji ni u kom slučaju. U tome je nesumnjivo bila prisutna i stalna težnja austrougarske diplomatije da razbije balkasnki savez i Bugarsku okrene protiv Srbije, što im je na kraju i pošlo za rukom. Ne manje neprijateljski, austrougarska diplomatija je postupala i prema Crnoj Gori, što se najbolje videlo u pitanju Skadra.
Iako je na kraju balkanskih ratova uspela da iznova postigne krupne diplomatske uspjehe protiv srpskih država i srpskog naroda, Austro-Ugarska nije bila zadovoljna, niti je smatrala Bukureštanski mir, kojim su završeni balkanski ratovi, kao definitivno rešenje političkih odnosa na Balkanu. Istoga dana kada je potpisan taj mir, 10. avgusta 1913, njene diplomate saopštile su svojim partnerima u Trojnom savezu, Nemačkoj i Italiji, da Austro-Ugarska planira napad na Srbiju. A kada su dobili saglasnost Nemačke za taj čin, otpočinjanje Prvog svetskog rata postalo je pitanje dana. Oktobra mjeseca 1913, Ministarski savet u Beču dao je saglasnost da se započnu pripreme za rat protiv Srbije, a odlučeno je da se za napad na Srbiju iskoristi prvi zgodan povod. Taj, toliko željeni i dugo čekani povod za rat protiv Srbije, ali i celokupnog srpskog naroda, bio je Sarajevski atentat.
Izvor: Fond Strateške Kulture
Najveći problem za takvu austrougarsku politiku predstavljao je srpski narod, posebno onaj zapadno od reke Drine, koji je u Bosni i Hercegovini bio i najbrojniji, pošto je samo njegova pravoslavna komponenta činila nešto manje od 43% ukupnog stanovništva ovih pokrajina. Zbog toga je odvajanje Srba sa leve obale Drine od matice Srbije postao jedan od važnih činilaca austrougarske politike i pre okupacije Bosne i Hercegovine. Tako je, na primer, grof Andraši još 1872, preko svog generalnog konzula u Sarajevu, savetovao turske vlasti da razbijaju srpski etnički kontinuitet s jedne i druge strane Drine i to podizanjem katoličkih i muslimanskih naseobina duž leve obale ove reke, a Benjamin Kalaj je 1893. tvrdio da srpsko stanovništvo u Bosni i Hercegovini treba „prošarati“ drugim elementima. Nakon okupacije Bosne i Hercegovine, sve što je Kalajeva uprava u političkom smislu radila u ovim pokrajinama imalo je u osnovi za cilj gušenje srpskog nacionalnog pokreta i trajno odvajanje srpskog naroda zapadno od reke Drine od matice Srbije. Gušenje nacionalnog imena i nacionalnih institucija, pokušaj stvaranja „bosanske nacije“, „bosanskog jezika“, proglašavanje srednjovekovnih stećaka ostacima „crkve bosanske“ i tako dalje, imalo je u osnovi za cilj da od bosanskih Srba napravi nešto drugo od onoga što oni stvarno jesu, to jest neki drugi i drugačiji narod od Srba u Srbiji i Crnoj Gori.
S druge strane, zaposedanje Novopazarskog sandžaka od strane Austro-Ugarske, nakon Berlinskog kongresa, kao najkraćeg puta prema konačnom cilju – Solunu, istovremeno je značilo sprečavanje bilo kakve pomisli o spajanju srpskog naroda u Crnoj Gori i Srbiji. Na taj način, Austro-Ugarska se uklinila između srpskih etničkih teritorija, pa je ovakva politika neminovno morala doći u direktan sukob sa srpskim oslobodilačkim pokretom na Balkanu i težnjom da se celokupan srpski narod na ovom prostoru oslobodi od turskog okupatora i ujedini u jednu državu, po primeru nemačkog i italijanskog ujedinjenja. Dakle, jedino srpskom narodu nije bilo dozvoljeno nacionalno oslobođenje i ujedinjenje na čitavom svom etničkom prostoru, a prvenstvene zasluge za to, od izbijanja velike Istočne krize 1875. do Prvog svetskog rata, ima Austro-Ugarska monarhija, a delom i njeni saveznici na Berlinskom kongresu, Velika Britanija i Nemačka. Na žalost, tek nakon Berlinskog kongresa britanske diplomate su shvatile da je puno veću opasnost po njihove imperijalne interese predstavljao Drang nach Osten nego širenje ruskog uticaja prema toplim morima.
Odnosi Srbije i Austro-Ugarske, koji su još prije uklanjanja dinastije Obrenovića krenuli silaznom putanjom, suštinski su se izmenili promenom dinastije i odustajanjem od austrofilske politike u Beogradu. Mere ekonomskog pritiska na Srbiju, poput Carinskog rata, nisu mogle poraziti Srbiju i naterati je opet u poluvazalni odnos prema Austro-Ugarskoj, kao što je to bio slučaj sa Tajnom konvencijom iz 1881, pa je vojni poraz i okupacija Srbije postajala jedna od sve glasnijih opcija austrougarske balkanske politike. Aprila 1908, dakle još pre aneksije Bosne i Hercegovine, načelnik generalštaba Konrad fon Hecendorf predlagao je iznenadni napad na Srbiju, a zatim istovremenu aneksiju Srbije i Bosne i Hercegovine. Od tada će rat protiv Srbije postati opsesija bečkih vojnih krugova i oni će insistirati na tom rešenju i traženju povoda za rat protiv Srbije i srpskog naroda, sve dok su ga konačno i našli 1914. godine. U želji da Srbiju optuže za bilo šta pred evropskom javnošću, austrougarski vojni i diplomatski krugovi su bili čak spremni i na to da u vreme aneksione krize izvrše masovno hapšenje Srba u Hrvatskoj pod optužbom „velikosrpske propagande“ i da falsifikuju dokumente za montirani proces, koji je izazvao opšte negodovanje u Evropi. Sličnu namenu imalo je i falsifikovanje dokumenata u tzv. Fridjungovoj aferi, koja je takođe trebala da pokaže Evropi neminovnost austrougarskog napada na Srbiju.
Iako se aneksiona kriza završila političkom i diplomatskom pobedom Habzburške monarhije, ipak tim činom nije prestala njena agresivna politika prema Srbiji. Čak i neka nastojanja zvaničnog Beograda na poboljšanju odnosa sa Dvojnom monarhijom, nakon aneksione krize, nisu u Beču nailazila na razumevanje, jer je suštinu političke doktrine prema Srbima i Srbiji, većine političara Monarhije, činila Hecendorfova misao izrečena 1910, a koji je smatrao da kada već Srbija nije poražena i pripojena Monarhiji prethodne godine, onda je treba sprečavati da ojača kako ne bi postala država koja ima reč na Balkanu. Suština austrougarske balkanske politike bila je u to vreme da sprečava eventualni savez balkanskih država protiv Turske i održava status quo koliko je to god moguće, a ukoliko to ne bude moguće onda da se Bugarska odvoji od Srbije proširenjima na račun Turske i, što je bilo glavno, da se stvori Velika Albanija, koja bi obuhvatila i Staru Srbiju. Jačim vezivanjem, pre svega ekonomskim, Crne Gore za Beč i stvaranjem Velike Albanije pod njenim patronatom, koja bi se prostirala skoro do Soluna, ostvarila bi se davnašnja želja bečkih krugova za izlaskom na Egejsko more, uz istovremeno sprečavanje nacionalnog ujedinjenja srpskog naroda na Balkanu.
Međutim, savez balkanskih država protiv Turske poremetio je Austro-Ugarske planove na Balkanu, ali je želja ostalih velikih sila da se predstojeći sukob lokalizuje, u mnogome vezao ruke agresivnoj Austro-Ugarskoj. U tom pogledu, za politiku Monarhije posebno je bio neprijatan stav njihove saveznice Nemačke o pravednosti borbe balkanskih naroda za oslobođenje svojih sunarodnika ispod turskog ropstva. Čak je i nemački car Vilhelm smatrao da Austro-Ugarska nema pravo stajati na putu nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja balkanskih naroda, kao što to niko nije imao pravo da osporava nemačkom narodu. Osim toga, austrougarska diplomatija je bila uverena da će Srbija biti vojnički poražena u ratu sa Turskom, a eventualno teritorijalno proširenje Bugarske u tom ratu ne bi za Austro-Ugarsku predstavljalo problem.
Međutim, kada je srpsko oružje počelo da zadaje poraz za porazom turskoj vojsci, austrougarska agresivnost prema Srbiji, Crnoj Gori i srpskom narodu uopšte doživela je kulminaciju, a što su na svojoj koži osetili i Srbi u Bosni i Hercegovini, posebno uvođenjem „Iznimnih mera“ tokom trajanja Skadarske krize 1913. Istini za volju, tu agresivnost je početkom rata u dobroj mjeri sputavalo odsustvo nemačke podrške i prilično jasna podrška Rusije Srbiji i balkanskim saveznicima, što je omogućilo srpskoj i crnogorskoj vojsci oslobađanje Stare Srbije, ali su austrougarski zahtevi da srpska vojska ne ide dalje od Prizrena, a posebno odbijanje svake pomisli da Srbija dobije izlaz na more, na kraju pokazali svu agresivnost Monarhije kada su bili u pitanju srpski nacionalni interesi.
Tokom novembra mjeseca 1912, austrougarska diplomatija je konačno obezbedila političku podršku Nemačke, pa je njena agresivnost prema Srbiji, čak i po cenu evropskog rata, dostigla svoj vrhunac. U tom periodu činjeno je više predloga caru Franji Josipu da se Srbija napadne i vojnički pregazi, a baron Konrad predlagao je čak u jednom memoradnumu da se prvo napadne Rusija kao „koren zla“, ako bude pomagala Srbiju. Sva težina austrougarskog neprijateljstva prema srpskom narodu, mogla se osetiti i na Londonskoj konferenciji ministara, kada je Srbija popustila u pitanju izlaska na Jadransko more, a austrougarska diplomatija, na taj kompromisni čin popuštanja srpske vlade, otišla korak dalje i zahtevala stvaranje Velike Albanije, koja bi obuhvatila ne samo Ohrid, već i Peć i Prizren, iako su bili svesni šta ova mjesta znače za srpsku istoriju, kulturu i duhovnost. Oni su čak bili spremni da bez protivljenja Bugarskoj ustupe gradove Ohrid i Strugu, ali Srbiji ni u kom slučaju. U tome je nesumnjivo bila prisutna i stalna težnja austrougarske diplomatije da razbije balkasnki savez i Bugarsku okrene protiv Srbije, što im je na kraju i pošlo za rukom. Ne manje neprijateljski, austrougarska diplomatija je postupala i prema Crnoj Gori, što se najbolje videlo u pitanju Skadra.
Iako je na kraju balkanskih ratova uspela da iznova postigne krupne diplomatske uspjehe protiv srpskih država i srpskog naroda, Austro-Ugarska nije bila zadovoljna, niti je smatrala Bukureštanski mir, kojim su završeni balkanski ratovi, kao definitivno rešenje političkih odnosa na Balkanu. Istoga dana kada je potpisan taj mir, 10. avgusta 1913, njene diplomate saopštile su svojim partnerima u Trojnom savezu, Nemačkoj i Italiji, da Austro-Ugarska planira napad na Srbiju. A kada su dobili saglasnost Nemačke za taj čin, otpočinjanje Prvog svetskog rata postalo je pitanje dana. Oktobra mjeseca 1913, Ministarski savet u Beču dao je saglasnost da se započnu pripreme za rat protiv Srbije, a odlučeno je da se za napad na Srbiju iskoristi prvi zgodan povod. Taj, toliko željeni i dugo čekani povod za rat protiv Srbije, ali i celokupnog srpskog naroda, bio je Sarajevski atentat.
Izvor: Fond Strateške Kulture
UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 28.07.2010
- Poruka
- 1.903
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.435
Evo diskusije zx-ova klona Milete i još jednog Srbina, na jednom drugom portalu, o istoj ovoj temi:
Mileta
Druže studentu, ti si sa nekoliko komentara potpuno obrukao sve studente istorije Beogradskog univerziteta. Ovoliko besmisla od jednog budućeg akademskog građanina odavno nisam čuo. A usput su te podržali "poslavenjeni Goti, Romani, Avari, Huni ..." koje su ti potpuno slabi, beznačajni i bez istorije i tradicje Sklaveni-Srbi (robovi), uprkos njihovoj vojnoj sili, dominantnoj kulturi i svemu naj, prosto pregazili i za svega nekoliko godina nametnu svoj jezik i svoju "barbarsku kulturu". Da ovako nešto prihvati mozak mora biti na nivou obdaništa. Inače sam imao prilike da razgovaram s nekim studenitima istorije i rekli su mi, da ono što su čuli od mene, prvi put čuju u životu. To je razumljivo, jer ste vi u državnoj mašini (školi) koja vas melje kao živo meso, i besomučno vam ispira mozak. Ali je obaveza svakog mislećeg čoveka da vidi i drugačija razmišljanja i dokaze od zvaničnih, da procene njihovu validnost, pa tek onda da ih prihvate ili odbace.
------------------------
Odgovara student Mileti
Mileta, ja stvarno ne znam ko koga ovde etiketira i omalovažava. Vi ljude prozivate za izdajnike, anti srbe, sledbenike nekakve nepostojeće vatikanske i/ili bečko berlinske škole, a na osnovu čega? Samo zato što svi ne pričaju i ne ponavljaju kao papagaji ono što ste vi umislili!
Ja ti lepo kažem Mileta da ti ne znaš, niti možeš da saznaš, ni ko su ti preci bili pre dva veka, što je neko sedmo ili osmo koleno, a ti mi tu nešto pričaš o Homeru srbinu, i nekakvim Rašanima i izgubljenim knjigama, vinčanskom pismu i drugim nebulozama.
Eno ti ga neki Senad, koji se ovde javlja i tvrdi isto to što ti i tvoja ekipa pričate, samo on tvrdi da su "Bošnjaci" najstari narod na svetu. Znači, sve isto kao i tvoj Deretić samo nisu Srbi u pitanju nego Bošnjaci. Ali tu nije kraj! Ima Bugara koji tu istu priču pričaju, ima Rusa, ima Makedonaca (eno, podigli spomenik Aleksandru Makedonskom usred Skoplja!), ima Šiptara i kojih sve ne, svi isto pričaju kao i ti. Čak svi koriste iste argumente. I?
Pojava takozvane srpske autohtonsitičke škole, oličene pre svega u delima Olge Luković Pjanović, i Jovana I. Deretića, poklapa se sa ekspanzijom raznoraznih sekti i kultova koje su preplavile srpsko društvo 90tih godina prošlog veka i do danas predstavljaju rak ranu srpskog društva. Naravno, zapadnim kreatorima Novog Svetskog Poretka i Nju Ejdža bilo je zgodno da između mnogih religijskih kultova i sekti, proguraju i jedan pseudo naučni i pseudo istorijski pravac – autohtonizam, da bi i na taj način, preko pseudo nauke, dodatno dezorijentisali srpski narod, i pre svega i iznad svega, otrgli ga od njegove vekovne tradicionalne duhovne, hrišćansko pravoslavne vertikale. Autohtonizam upravo to postiže na taj način što forsira tu pseudo naučnu i pseudo istorijsku teoriju o postojanju Srba još u doba predhrišćansko, ističući tobožnje visoke domete te „antičke“ srpske kulture pri čemu se, naravno, u ulozi neoborivih dokaza, ističu i u prvi plan nameću paganska slovenska / „srpska“ božanstva i navodno stara srpska religija, čime se upravo postiže zadati cilj da se pravoslavni Srbi gurnu u nekakav neopaganizam i okultizam putem autohtonističkog „patriotizma“. Da bi čitava ta zavera, koja je dakle najverovatnije nastala u kuhinjama zapadnih obaveštajnih službi (kao uostalom i većina savremenih sekti) delovala što autentičnije (da se Vlasi ne dosete), usvaja se i primenjuje svojevrsna nacionalistička retorika i karakterističan „autohtonistički“ vokabular (vatikanske sluge, sledbenici bečko – berlinske „škole“, odnosno „germanističke škole“) kojima se ismevaju, napadaju, omalovažavaju, a sa ciljem da se diskredituju, predstavnici prave naučne istoriografije koja zapravo time što se drži jedinog legitimnog naučnog principa – istine, zapravo održava i čuva srpski i pravoslavni hrišćanski identitet srpskog naroda koji toliko smeta kreatorima Nju Ejdža i Novog Svetskog Poretka u realizaciji njihovih destruktivnih planova.
Mileta
Druže studentu, ti si sa nekoliko komentara potpuno obrukao sve studente istorije Beogradskog univerziteta. Ovoliko besmisla od jednog budućeg akademskog građanina odavno nisam čuo. A usput su te podržali "poslavenjeni Goti, Romani, Avari, Huni ..." koje su ti potpuno slabi, beznačajni i bez istorije i tradicje Sklaveni-Srbi (robovi), uprkos njihovoj vojnoj sili, dominantnoj kulturi i svemu naj, prosto pregazili i za svega nekoliko godina nametnu svoj jezik i svoju "barbarsku kulturu". Da ovako nešto prihvati mozak mora biti na nivou obdaništa. Inače sam imao prilike da razgovaram s nekim studenitima istorije i rekli su mi, da ono što su čuli od mene, prvi put čuju u životu. To je razumljivo, jer ste vi u državnoj mašini (školi) koja vas melje kao živo meso, i besomučno vam ispira mozak. Ali je obaveza svakog mislećeg čoveka da vidi i drugačija razmišljanja i dokaze od zvaničnih, da procene njihovu validnost, pa tek onda da ih prihvate ili odbace.
------------------------
Odgovara student Mileti
Mileta, ja stvarno ne znam ko koga ovde etiketira i omalovažava. Vi ljude prozivate za izdajnike, anti srbe, sledbenike nekakve nepostojeće vatikanske i/ili bečko berlinske škole, a na osnovu čega? Samo zato što svi ne pričaju i ne ponavljaju kao papagaji ono što ste vi umislili!
Ja ti lepo kažem Mileta da ti ne znaš, niti možeš da saznaš, ni ko su ti preci bili pre dva veka, što je neko sedmo ili osmo koleno, a ti mi tu nešto pričaš o Homeru srbinu, i nekakvim Rašanima i izgubljenim knjigama, vinčanskom pismu i drugim nebulozama.
Eno ti ga neki Senad, koji se ovde javlja i tvrdi isto to što ti i tvoja ekipa pričate, samo on tvrdi da su "Bošnjaci" najstari narod na svetu. Znači, sve isto kao i tvoj Deretić samo nisu Srbi u pitanju nego Bošnjaci. Ali tu nije kraj! Ima Bugara koji tu istu priču pričaju, ima Rusa, ima Makedonaca (eno, podigli spomenik Aleksandru Makedonskom usred Skoplja!), ima Šiptara i kojih sve ne, svi isto pričaju kao i ti. Čak svi koriste iste argumente. I?
Pojava takozvane srpske autohtonsitičke škole, oličene pre svega u delima Olge Luković Pjanović, i Jovana I. Deretića, poklapa se sa ekspanzijom raznoraznih sekti i kultova koje su preplavile srpsko društvo 90tih godina prošlog veka i do danas predstavljaju rak ranu srpskog društva. Naravno, zapadnim kreatorima Novog Svetskog Poretka i Nju Ejdža bilo je zgodno da između mnogih religijskih kultova i sekti, proguraju i jedan pseudo naučni i pseudo istorijski pravac – autohtonizam, da bi i na taj način, preko pseudo nauke, dodatno dezorijentisali srpski narod, i pre svega i iznad svega, otrgli ga od njegove vekovne tradicionalne duhovne, hrišćansko pravoslavne vertikale. Autohtonizam upravo to postiže na taj način što forsira tu pseudo naučnu i pseudo istorijsku teoriju o postojanju Srba još u doba predhrišćansko, ističući tobožnje visoke domete te „antičke“ srpske kulture pri čemu se, naravno, u ulozi neoborivih dokaza, ističu i u prvi plan nameću paganska slovenska / „srpska“ božanstva i navodno stara srpska religija, čime se upravo postiže zadati cilj da se pravoslavni Srbi gurnu u nekakav neopaganizam i okultizam putem autohtonističkog „patriotizma“. Da bi čitava ta zavera, koja je dakle najverovatnije nastala u kuhinjama zapadnih obaveštajnih službi (kao uostalom i većina savremenih sekti) delovala što autentičnije (da se Vlasi ne dosete), usvaja se i primenjuje svojevrsna nacionalistička retorika i karakterističan „autohtonistički“ vokabular (vatikanske sluge, sledbenici bečko – berlinske „škole“, odnosno „germanističke škole“) kojima se ismevaju, napadaju, omalovažavaju, a sa ciljem da se diskredituju, predstavnici prave naučne istoriografije koja zapravo time što se drži jedinog legitimnog naučnog principa – istine, zapravo održava i čuva srpski i pravoslavni hrišćanski identitet srpskog naroda koji toliko smeta kreatorima Nju Ejdža i Novog Svetskog Poretka u realizaciji njihovih destruktivnih planova.
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.435
Evo što svjedoči Igor Vukić, čiji je otac kao "kozaračko dijete" prošao kroz Jasenovac.
UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 28.07.2010
- Poruka
- 1.903
Свети кнез Лазар: “Није важно колика сила испред мене стоји, већ је важно колику светињу браним”
Од поделе хришћанске цркве на Источну и Западну 1054. године па до данас, постоји у политици Ватикана континуитет, у смислу настојања да под своју доминацију стави све хришћанске цркве; мењали су се само облици борбе, стратегија и тактика.
Јасно утврђени правци и постојање истинске стратегије и тактике Ватикана у погледу југа Балканског полуострва најјасније се испољило приликом глобалних промена геополитичке карте Европе – приликом слома Аустро-Угарске монархије и формирања нових држава почетком XX века; приликом формирања профашистичких режима у време Другог светског рата и, најзад, приликом распада Југославије пред крај XX века.Од првих дана почетка кризе у Југославији, Света Столица је била увучена у друштвено-политичке процесе на њеној територији.
Новосадски Дневник(20. августа 1992), под насловом “Еспресо критикује папу”, објавио један краћи текст из кога се види да је папа Јован Павле Други упутио позив на крсташки рат против Срба. Уз занемаривање намерне или случајне грешке о Србији као зараћеној страни, тај текст је гласио:
“Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем.“ – коментарише италијански недељник Еспресо. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље. Римска курија подстицала је муслимане на рат против српског православља, иако би, по некој логици, римокатоличкој хришћанској цркви требало да буде блискија православна хришћанска црква него мухамеданство. Али, не, православље, макар оно припадало хришћанству, треба да буде уништено, а боље да се то учини исламским оружјем него римокатоличким.
Знаковита је изјава папе, дата у време телемоста са московским римокатолицима:
“Ако постоји једна Европа и једна валута – онда и Црква треба да буде једна!”
На коју се Цркву мисли – Православну или римокатоличку, нема места сумњи. Дакле: једна држава, једна валута, један папа. Мање је познато да Нови Светски Поредак треба да чине Светска Влада (за невернике) и Светска Црква (за вернике). Дакле, механизам глобалне управе и у материјалној и у духовној сфери. У првој својој посланици, за Божић 25. децембра 2005, папа Ратзингер, иначе давнашњи припадник “Хитлерове младежи”, позива на подршку новом светском поретку “утемељеном на исправним етичким и економским принципима”.
Римокатоличка црква, која је и била иницијатор свих крсташких ратова, данас је једна од најмоћнихих светских корпорација и изузетно значајан играч, како на берзи тако и у прерасподели глобалне контроле светским богаством. А ко има богаство има и политички утицај. Не треба заборавити да је Света столица пред Први светски рат подржала ратне трубе Аустроугарске, да је током Октобарске револуције из сенке стала уз Лењина и била актер у стварању комунизма, како би осујетила руског цара Николаја Романова у намери да створи унију православних земаља јер је католичка курија хтела да се створи моћан католички блок.
Пред Други светски рат папска држава подржала је Хитлера, а по завршетку пацовским и другим каналима спасавала поражене нацисте.Да није било Ватикана, не би било католичења Стона, Пељешца, западне Херцеговине, великих делова Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Жумберка. Да није било Ватикана, не би било такве србофобије на Балкану. Да није било Ватикана, не би Хрвати са жаром 1914. године убијали по Србији. Да није било Пија Дванаестог и Алојзија Степница (обојица “блаженици” Римске цркве), не би било благослова на ками Анте Павелића и његових усташа.
Према америчким изворима преко 1400 католичких свештеника у Хрватској, Босни и Херцеговини је у току Другог светског рата лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно преводило у католицизам Србе.
Ватикан је први признао Словенију, Хрватску и Босну у авнојевским границама, и тиме нанео (скупа са Немачком) непоправљиву штету праведном решењу српског питања на Балкану.…..
Боље да нас нема него да постанемо оно што су, вековима, били несрећници који су се одрицали себе за комад буђавог хлеба……
(the Balkans Chronicles)
Од поделе хришћанске цркве на Источну и Западну 1054. године па до данас, постоји у политици Ватикана континуитет, у смислу настојања да под своју доминацију стави све хришћанске цркве; мењали су се само облици борбе, стратегија и тактика.
Јасно утврђени правци и постојање истинске стратегије и тактике Ватикана у погледу југа Балканског полуострва најјасније се испољило приликом глобалних промена геополитичке карте Европе – приликом слома Аустро-Угарске монархије и формирања нових држава почетком XX века; приликом формирања профашистичких режима у време Другог светског рата и, најзад, приликом распада Југославије пред крај XX века.Од првих дана почетка кризе у Југославији, Света Столица је била увучена у друштвено-политичке процесе на њеној територији.
Новосадски Дневник(20. августа 1992), под насловом “Еспресо критикује папу”, објавио један краћи текст из кога се види да је папа Јован Павле Други упутио позив на крсташки рат против Срба. Уз занемаривање намерне или случајне грешке о Србији као зараћеној страни, тај текст је гласио:
“Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем.“ – коментарише италијански недељник Еспресо. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље. Римска курија подстицала је муслимане на рат против српског православља, иако би, по некој логици, римокатоличкој хришћанској цркви требало да буде блискија православна хришћанска црква него мухамеданство. Али, не, православље, макар оно припадало хришћанству, треба да буде уништено, а боље да се то учини исламским оружјем него римокатоличким.
Знаковита је изјава папе, дата у време телемоста са московским римокатолицима:
“Ако постоји једна Европа и једна валута – онда и Црква треба да буде једна!”
На коју се Цркву мисли – Православну или римокатоличку, нема места сумњи. Дакле: једна држава, једна валута, један папа. Мање је познато да Нови Светски Поредак треба да чине Светска Влада (за невернике) и Светска Црква (за вернике). Дакле, механизам глобалне управе и у материјалној и у духовној сфери. У првој својој посланици, за Божић 25. децембра 2005, папа Ратзингер, иначе давнашњи припадник “Хитлерове младежи”, позива на подршку новом светском поретку “утемељеном на исправним етичким и економским принципима”.
Римокатоличка црква, која је и била иницијатор свих крсташких ратова, данас је једна од најмоћнихих светских корпорација и изузетно значајан играч, како на берзи тако и у прерасподели глобалне контроле светским богаством. А ко има богаство има и политички утицај. Не треба заборавити да је Света столица пред Први светски рат подржала ратне трубе Аустроугарске, да је током Октобарске револуције из сенке стала уз Лењина и била актер у стварању комунизма, како би осујетила руског цара Николаја Романова у намери да створи унију православних земаља јер је католичка курија хтела да се створи моћан католички блок.
Пред Други светски рат папска држава подржала је Хитлера, а по завршетку пацовским и другим каналима спасавала поражене нацисте.Да није било Ватикана, не би било католичења Стона, Пељешца, западне Херцеговине, великих делова Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Жумберка. Да није било Ватикана, не би било такве србофобије на Балкану. Да није било Ватикана, не би Хрвати са жаром 1914. године убијали по Србији. Да није било Пија Дванаестог и Алојзија Степница (обојица “блаженици” Римске цркве), не би било благослова на ками Анте Павелића и његових усташа.
Према америчким изворима преко 1400 католичких свештеника у Хрватској, Босни и Херцеговини је у току Другог светског рата лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно преводило у католицизам Србе.
Ватикан је први признао Словенију, Хрватску и Босну у авнојевским границама, и тиме нанео (скупа са Немачком) непоправљиву штету праведном решењу српског питања на Балкану.…..
Боље да нас нема него да постанемо оно што су, вековима, били несрећници који су се одрицали себе за комад буђавог хлеба……
(the Balkans Chronicles)