Iz sledećeg primera možemo videti razliku između onoga - kako biblija predstavlja Boga i njegov plan spasenja, u odnosu na pogrešno gledište većine crkava, kao i pojedinaca - koji ne uzimaju biblijska otkrivenja ozbiljno, i time padaju u zamku sopstvenih zabluda - koje se lako razotkrivaju u Božjoj reči.
Sam Bog u bibliji otkriva sebe kao onoga ko je pravedan, i nepromenjiv, odnosno - koji se ne menja ni u jednom pogledu za čitavu večnost.
Takođe, on otkriva - da ono što je jednom rekao u svojoj reči ne podleže promenama, odnosno - da je njegova reč ne promenjiva, i da njegove izjave važe za sva vremena.
Tako Bog u bibliji za sebe kaže sledeće: "šta je izašlo iz usta mojih neću poreći" ( psalam 89. 34 )
"Jer ja Gospod ne menjam se" ( Malahija 3. 6 )
U ovom kontekstu u kome Bog otkriva sebe kao nepromenjivog, i nepromenjivost onoga što kaže, kao i u kontekstu njegovog plana spasenja - Bog je ljudima dao određene principe koji su od opšteljudskog značaja, i stvorio je jedinstven plan spasenja koji je isti za sve ljude u svim vremenima, a on podrazumeva spasenje čovečanstva od greha koji je u bibliji jasno definisan, kao i njegove posledice, i odvojen od Božje pravde - koja predstavlja diametralno suprotan princip od principa greha.
Za raliku od ovoga - gore opisana većina crkava i pojedinaca - govore suprotno ovim biblijskim istinama, predstavljajući Boga kao jedno promenjivo biće, koje menja svoju reč, pa time i ove univerzalne principe spasenja.
Tako po njima - ono što su bili uslovi spasenja za jednu grupu ljudi u jednom vremenskom periodu - nisu isti u drugom vremenu za drugu grupu.
Da navodno Bog u jednom vremenu otkriva jednoj grupi ljudi da nešto predstavlja greh koji za sobom povlači osudu i večnu smrt, a potom u drugom vremenu menja taj stav, i otkriva drugoj grupi - da to što je nekada predstavljalo greh - to više nije.
Primere koje možemo navesti su sledeći - da mi u bibliji pronalazimo jasnu osudu za kršenje četvrte zapovesti koja govori o poštovanju sedmog dana subote.
Tako isto pronalazimo osudu za kršenje zdravstvenih principa o ishrani, gde Bog jasno kaže: "Jer gle, Gospod će doći u ognju, a kola su mu kao vihor. Gnjev će svoj pretvoriti u propast, prijetnju svoju u plamenove ognjene.
Jer Gospod sudi ognjem i mačem svojim svakome tijelu. Velik će biti broj pobijenih od Gospoda.
Koji se posvećuju i očišćavaju za vrtove iza svećenika u sredini, pritom jedu meso svinjeće, nečisto, miše; svi će izginuti", veli Gospod.
K meni su došla djela vaša i mišljenja vaša. Sve ću narode i jezike skupiti, i oni će doći i vidjeti slavu moju" ( Isaija 66. 15 - 18 )
Bog kršenje ovih moralnih i zdravstvenih principa predstavlja kao greh i bezboštvo, koje povlači osudu i večnu smrt.
Pojam greha u bibliji je konstantna nepromenjiva kategorija.
Greh nikada ne može nikakvim načinom biti transformisan u pravdu, i preuzeti obeležje ili formu nečega što donosi blagoslov, i tako nešto biblija ne poznaje.
Osim toga, ako je Bog po teoriji većine crkava i pojedinaca - ono što je u starom zavetu bilo greh - transformisao u pravdu u novom zavetu, onda je on legalizovao greh i ovekovečio ga.
To zadire i u pitanje Božje pravednosti u postupanju sa ljudima, i po gornjoj teoriji - on je nepravedan Bog, jer će na kraju jednu grupu ljudi iz starog zaveta koja je kršila moralne i zdravstvene principe - osuditi na večnu smrt, a drugoj grupi iz novog zaveta koja je takođe kršila ove principe - dati život večni.
Ovakav stav povlači svo zakonsko pravo, da jedna od ovih dveju grupa ljudi, ili obe, osude Boga kao nepravednog i dvoličnog, jer jednu grupu za činjenje greha u jednom vremenu kažnjava večnom smrću, a drugoj grupi u drugom vremenu - za te iste grehe daje život večni.
Sama providnost ovakve filozofije je očigledna.
Ali hvala Bogu što stvari nisu takve - već suprotne, da biblija jasno odvaja greh od pravde, i obaveštava čoveka šta je jedno a šta drugo, da svako može spoznati kriterijume spasenja iz Božje reči, i činiti ono što Bog traži od čoveka, kako bi ga spasio od greha, i doveo u svoje carstvo slave.
Amin!