митрополит антоније (блум)
храброст за молитву
слепи вартимеј
очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести бога. постоји за то више примера у јеванђељима и житијима светих. у јеванђељу св. марка, у глави 10. читамо причу о слепоме вартимеју, који сеђаше код капија јерихона, крај пута и прошаше. јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. мислимо да треба само да принесемо молитву, да би бог постао обавезан да на њу одговори. уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. један црквени отац каже да је молитва као - стрела. стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. а оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
вартимеј је слеп. ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! и сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. али, ова прича одвија се у христово време. слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у галилеји и сада путује кроз читаву свету земљу, творећи чуда. за човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.
како ово далеко присуство исцељујућег бога мора да је оживело вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! ако би му бог дошао, он би могао бити излечен. али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у галилеји или јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? тај начин на који се бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само вартимејева истина. то је такође и наша сопствена ситуација. божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. и баш зато што је бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.
једнога дана вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. то није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. вартимеј пита народ у пролазу:"ко је то"? они одговарају:"исус из назарета". у томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. могао би бити исцељен, јер поред њега пролази бог. али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. исус ће му бити на дохвату само неколико корака. пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: "исусе, сине давидов, помилуј ме!" то је, бећ само по себи - исповедање вере. слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио господ. за вартимеја исус није тек неки литајући пророк. исус је син давидов. вартимеј га тако назива, тако му се и моли. но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев учитељу, који говори о небесним стварима?! али вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. тако он виче к исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.
ово је уистину тешка поука. како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и бога, који у своме смирењу жели да нас слуша! очај, глад за богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.
постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. док се вартимејева молитва пробија до господа, одасвуд је окружује метеж. овај сусрет господа и вартимеја догодио се у двострукоме метежу. у унутрашњем метежу вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је господ заузет стварима достојним његова достојанства и светости. вартимеј није једини који среће господа усред метежа. читав наш живот јесте један непрекидан метеж. низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. и усред тога метежа наша се душа окреће ка господу вапије му и тражи у њему починак. колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!
молитва у метежу
али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.
прва прича је узета из житија светих. неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: "оче, ко те научи да се молиш без престанка?" а његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: "ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони". гост онда рече: "мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". овај му исприча следећу причу:
"када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. по завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... то стање потраја у мени неколико часова. онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. око мене засветлуцаше неке страшне очи. зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну бог назбачио. ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. тада почех да вапијем богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "исусе, сине давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" тако пређе прва ноћ. ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. а када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... почех у вапијању да изгрцавам богу свој страх и своју наду... тако прођоше дани и затим месеци. навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. и ја још више него раније, вапијах господу речима: "господе, исусе христе, помилуј ме!" ова борба трајала је годинама. једнога дана нађох се на измаку снага. у својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем богу, али одговора не беше. бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се господу, говорећи: "ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али ти си још увек мој бог и мој господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" а онда, изненада, господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу божијег присуства, која одржава све створено. тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух богу једину молитву која је изражавала све у мени: "господе, исусе христе, помилуј ме грешног!" и отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. оне су песма моје радости, мој вапај богу, молитва моја и моје покајање".
овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.
из православног мисионара
година 31.
свеска 184.
број 6/88 страна 259.
