Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Zorana Bećić, glumica -
Živi na Vračaru, Baš-čaršijom šeta
Zorana Bećić, ćerka poznatog sarajevskog glumca, još jednom je demonstrirala da jabuka ne može da padne ispod kruške, niti iver da odmakne daleko od klade, ma koliko određene okolnosti nalagale drugačije. A počelo je posle poznate reklame za Don kafu, kada je dobila prvu veću ulogu, i to u filmu Mala noćna muzika. Režiser Dejan Zečević video je tu reklamu i poželeo baš takvu „ribu“ na kastingu, a kada su mu odgovorili da će u paketu dobiti i „ribu“ i glumicu, njena karijera mogla je da počne
Kao ćerki Zorana Bećića, doajena bosansko-hercegovačkog glumišta i Vanje Popović, pozorišnog kostimografa i kao unuci Drakčeta Popovića, u svoje vreme takođe popularnog sarajevskog glumca, Zorani Bećić - Đorđević sudbina nije ostavila gotovo nikakav manevarski prostor na planu izbora posla kojim će se u životu baviti. Istini za volju, isprva se opirala magiji dasaka koje život znače, jer njenim očima deteta bilo je mnogo zabavnije ono što se događalo iza scene. U jednom trenutku kvalitetan genetski glumački materijal od kog je sazdana učinio je svoje i njenu odluku više nije moglo da promeni čak ni očevo negodovanje.
- Postojala je velika verovatnoća da se uopšte neću baviti glumačkim poslom, jer je moj tata isprva bio protiv toga da upišem glumačku akademiju. Evo sad, na primer, moj muž (glumac Igor Đorđević, prim.aut.) ima istovetan problem. Naša ćerka Petra, koja ima dve i po godine, potpuno je luda za pozorištem. Kad joj kažemo da idemo u pozorište, ona se izbezumi i počne da priča kako će da pleše, peva, posle čega će da se pokloni publici. Igoru odmah krene znoj s čela kad to čuje - započinje Zorana Bećić – Đorđević razgovor za MOZZART Sport.
A da li je u tvom slučaju postojala neka alternativa?
- Ćale stvarno nije bio za glumu i stalno je govorio - sport, sport, sport. Meni je uistinu dobro išlo na sportskom planu.
Ozbiljno?
- Bila sam kao klinka opsednuta zimskim sportovima, a kako i ne bih kad je moja mama radila kostime za Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine. Baleti i te gluposti nikad me nisu privlačili. Mislim da sam pre „proskijala“ nego što sam prohodala. Takođe, obožavala sam klizanje na ledu. Bila sam član kluba, mada se nisam takmičila. S kumom Borisom i instruktorom umela sam da provedem i po mesec dana na Jahorini. I da, obožavala sam rošule, a kasnije rolere. I danas ih vozim. Svojevremeno sam sa Studentskog trga išla na posao u Beogradsko dramsko pozorište na rolerima.
Je l’ još nešto bilo aktuelno u tvojoj sportskoj biografiji?
- Plivanje, a pomalo sam skakala u vodu.
Sve, bre, olimpijske discipline!
- A-ha-ha… S tim što jedino nisam bila za atletiku. Nisam baš brza.
Nikako da pomeneš loptu. Znači li to da se smotaš kad ti dođe u ruke?
- Pa nisam tako smotana. Pogotovo s nogama. Stavljali su me dečaci na gol kad im je nedostajao jedan, pošto me nije bilo strah da skočim, da se bacim i razbijem kolena. Čak sam igrala i ragbi. Košarka mi nikako nije išla. Imala sam dve leve ruke.
Za koga se navijalo u kući Bećića?
- Apsolutno za Crvenu zvezdu. Tata je navijao i za Sarajevo, ali Zvezda je bila njegova prva ljubav. Imam jednu sliku, mislim da tada nisam imala ni punih mesec dana, igrala je Zvezda tog dana i u to ime su mi moji vezali crvenu mašnu. Moram da napomenem da je zbog svih dešavanja na Marakani poslednjih godina tata bio razočaran, a i ja zajedno s njim. Poslednja utakmica na kojoj sam bila je 100. večiti derbi. Igrom slučaja, našla sam se na južnoj tribini i vrisnula sam od sreće kad je Zvezda dala gol. U mene je istog trena bio uperen 101 pogled. Malo je falilo da dobijem batine.
Košarku nisi umela da igraš, a voliš li da je gledaš?
- Jao, bila sam jednom na utakmici Zvezda - Cibona i mislim da se nikad u životu nisam gore osećala. Vikali su oko mene: „Ko ne skače, taj je Hrvat“. Bilo je strašno, otišla sam mnogo pre kraja meča.
Jesi li pravila društvo suprugu u gledanju Mundijala?
- Pre nego što sam se udala, mnogo više sam pratila sport, naročito fudbal. U braku, međutim, to činim sve manje i manje, valjda zato što podsvesno razmišljam da muž treba da gleda fudbal, a meni to treba da ide na živce, a-ha-ha… Ipak, volim da odgledam kvalitetne i uzbudljive utakmice, bez obzira na to ko igra. Obavezno ispratim nastupe reprezentacije, kako Srbije, tako i Bosne i Hercegovine, koju isto smatram za svoju.
Dobro, hajde da se vratimo glumi. Ako je tata bio za sport, u kojoj meri te je majka usmeravala u glumačke vode?
- Nije se trudila u tom pravcu iz prostog razloga što kao mala nisam bila zainteresovana za glumačku scenu. Jednom, kad sam imala šest godina, odveli su me na neko snimanje na kojem mi je bilo beskrajno dosadno. Ipak, veoma me je zanimalo šta se događa iza scene, počev od krojačnice i stolarske radionice, pa sve do pozorišnog kluba koji mi je odmah postao najdraže mesto na svetu.
I kad se dogodio taj prelomni trenutak kad si shvatila da je gluma tvoj život?
- Znaš kako, desio se rat, našla sam se s porodicom u nekom potpuno nepoznatom gradu i došla u kontakt s nekim novim ljudima. Imala sam tada 12 godina. Dok sam u Novom Sadu išla u osnovnu školu, bilo mi je interesantno, imala sam fino društvo, da bi se sve promenilo kad smo prešli u Vršac. Danas je to sjajan grad u kojem ima svega i svačega, ali u to vreme nije bilo apsolutno ničega, pa ni bioskopa. Ma nisi imao gde da izađeš. Tako sam opet bila primorana da se krećem u tom pozorišnom krugu i onda su me, malo po malo, uzimali u neke predstave. Naprosto, u to vreme nije bilo novca za razne hobije ili da nešto treniraš, pa je čovek bio prinuđen da se okrene stvarima koje su mu pristupačne. Na kraju sam uvidela da mi se pozorište mnogo sviđa.
Jesi li iz prve upisala Akademiju?
- Nisam baš lagano došla do indeksa. Prvo sam pokušala u Sarajevu, svom rodnom gradu, pošto su nam u međuvremenu vratili stan, a mama je nastavila da radi svoj posao. Otac me je spremao za ispit nekoliko dana, s tim što me nije previše forsirao, već samo usmeravao. Smatrao je da treba da ispoljim prirodni dar koji posedujem. Ušla sam u najuži izbor, ali na kraju nisam primljena.
Kako je tata odreagovao kad je čuo lošu vest?
- Hm, baš je bio ljut. Savetovao me da sledeće godine pokušam u Beogradu i da, u slučaju da mi se ponovo ne posreći, gledam da nađem nešto drugo da radim. Tek kasnije, kad sam završila akademiju, priznao mi je koliko je bio kivan što moram da idem u Beograd. Bilo kako bilo, od 420 ljudi u širem krugu, ostalo je 35, a primljeno je nas 12.
Kažu da pored talenta u glumačkom poslu treba imati dozu sreće i ponajviše jake veze...
- Iskreno, veze imam u Sarajevu, gde su mi sva vrata apsolutno otvorena. Ovde u Beogradu stvari stoje malo drugačije. Konkurencija je zaista velika i ponekad je pitanje čiste sreće da li će te se ljudi setiti. Mali milion puta su me pitali da predložim nekoga za ulogu. U zavisnosti kako ti mozak radi u tom trenutku, jednih se setiš, drugih ne. Možda bi neko bio 50 puta bolji u nekoj roli, samo ti nije pao na pamet. Tako to ide u nekom širem poslovnom krugu, kolege se poznaju i jednostavno rade s onima za koje su procenili da im odgovaraju.
To o čemu sad pričaš mnogi bi definisali kao klanove!
- Okej, znam za to, ali u svakom poslu je tako. Ako s nekim imaš kvalitetnu saradnju, zašto je ne bi obnavljao? Zašto bi drugačije bilo u glumačkoj branši, zašto nekoga ko je odradio ulogu kako treba ne bi ponovo angažovao? Za mene je to normalan način funkcionisanja.
Kaješ li se možda što si svojevremeno snimila čuvenu reklamu za Don kafu ili pak misliš da ti je ona dala vetar u leđa?
- Znaš zbog čega se kajem? Kajem se što je nisam iskoristila na pravi način. S ovom pameću sve bih bolje uradila, jer koliko god to glupo i bezveze zvučalo, ta reklama je stvarno bila popularna. Zvali su me iz svih živih novina i televizija, a ja sam dala samo nekoliko intervjua. Smatrala sam da je moj posao gluma i da ta reklama nema dovoljnu umetničku težinu da bih se eksponirala u javnosti preko nje. Plus sam snimila nekoliko reklama i za Hrvate. E tek sad mi je jasno šta znači popularnost, pojavljivanje po novinama i TV emisijama.
Kako si mogla da previdiš da i filmadžije čitaju novine i gledaju TV?
- Ne znam, uglavnom, baš tako sam i dobila prvu veću ulogu, i to u filmu Mala noćna muzika. Režiser Dejan Zečević video je reklamu za Don kafu i kazao nekom od saradnika da baš takvu ribu želi u svom novom projektu. Dobio je odgovor da sam, osim što sam riba, i glumica, posle čega sam pozvana na kasting.
Da li na određen način Beograd doživljavaš kao bazu, pošto malo-malo pa imaš posla s one strane Drine?
- Tako nekako. I nije mi lako, a-ha-ha... Dosta radim u Sarajevu, gde sam uradila tri predstave, jednu seriju, snimila jedan film, a u planu je još jedan. Nekako uspevam da sve to izbalansiram, pogotovo sad kad imam malo dete.
Na koji način održavaš formu kad naiđe period bez pravih ponuda? Vežbaš li ispred ogledala?
- Verovatno postoje glumci koji to rade, ali ja ne. Usredsredim se na ulogu kad dobijem tekst i, kako se bliži predstava, pripremam govorni aparat i telo. Naravno, to podrazumeva i određeni stepen fizičke spremnosti, odnosno kondicije.
Na koji način ti i Igor koristite slobodno vreme, imate li omiljene restorane i kafiće?
- Malo smo staromodni po tom pitanju. Isključivo sedimo u starim beogradskim kafanama, kao što su Lovac ili Kalenić, koje su ovde u kraju, na Vračaru, gde živimo. Ljubazni su konobari, hrana je divna i, što nas posebno raduje, nikome ne smeta kad dete trčkara okolo i radi šta mu padne na pamet. Osećamo se kao slon u staklorezačkoj radnji kad slučajno sednemo u neki fensi restoran ili kafić. U „Silikonskoj dolini“ nikad nisam bila, dok sam na splavovima bila možda jednom. Stvarno mi ne prijaju takva mesta.
Jeste li skoro bili na nekoj finoj terevenci?
- Jesmo. Nedavno smo bili na svadbi jedne moje koleginice i super smo se proveselili.
Kako pevaš?
- Grozno. Nepodnošljiva sam za slušanje čak i rođenoj majci.
Ipak, to ne znači da nemaš pesme koje te automatski dižu na noge?
- Omiljena grupa mi je Mostar sevdah rijunion. Oni imaju sjajne obrade sevdalinki. Volim, recimo, Haljinicu boje lila ili Nevernicu.
IDILA KRAJ TOPOLE
Vrele letnje dane Zorana sa suprugom Igorom i ćerkicom Petrom uglavnom provodi u pitomini topolskog kraja.
- Suprug je rodom iz Topole, a u obližnjem selu koje se zove Žabari imamo veliku kuću s bunarom u dvorištu, divnom baštom i vinogradom. Ma potpuna idila. Odlučili smo da taj famozan prostor dodatno oplemenimo i sredimo. Kad se dobro odmorimo od beogradske vreve, planiramo da skoknemo do Sarajeva kako bi se Petra malo družila s bakom.
VRAČAR I KALENIĆ PIJACA NEMAJU CENU
Blizina čuvene beogradske pijace Kalenić šarmantnoj glumici svakodnevno ulepšava život u srpskoj prestonici.
- Obožavam Kalenić pijacu, na kojoj uvek ima svežeg mesa, ribe, kvalitetnog sira i kajmaka, voća i povrća. Kupujući, lepo se ispričam s ljudima i potom u dobrom raspoloženju dođem kući. Mnogo volim Vračar, moram da priznam da smo načinili neke ustupke kako bismo živeli u tom delu Beograda. Kao i svi dođoši, i mi smo pošto-poto hteli u centar, a-ha-ha…
SLALOM ZBOG PSEĆE KAKE
- Pseće kake ima na sve strane, čovek ne može da se opusti ni na sekund dok hoda. Došlo je dotle da dete ne smem da pustim u park da se igra u strahu šta će da dohvati rukom. Ne mogu da shvatim da je ljudima teško da ponesu sa sobom kesu i očiste za kućnim ljubimcem. Od toga me više izluđuju samo vozači. Na pešačkom prelazu može da ti se zaustavi samo žena srednjih godina ili neko ko se zagleda u tebe. Često se događa da s detetom u kolicima zastanem nasred ulice i propisno se izvičem na nevaspitane „stručnjake“ za volanom.
izvor :eKapija
Irena Spasić, TV voditelj -
venčanica po meri Srbije
Maštala je kao mala da postane kamiondžija, kondukter ili kapetan broda. Snovi o muškim zanimanjima Ireni Spasić se nisu ostvarili, jer se sudbina postarala da postane televizijska voditeljka. I to ne bilo kakva, nego jedna od najpopularnijih na našem medijskom nebu. Sada je posebno omiljena među mlađim gledaocima, dugogodišnjim ljubavnim parovima koji se najčešće iz ekonomskih razloga ne odlučuju za stupanje u brak. Međutim, sve barikade padaju kada se Irena i ekipa pojave na pragu budućih mladenaca
Osim što na direktan način vodi rat s „belom kugom“, emisija „48 sati svadba“ zaslužuje epitet kultne TV forme jer u potrazi za novim junacima i zanimljivim pričama njeni kreatori neumorno špartaju od Horgoša do Kosova i Metohije, prikazujući bogatstvo različitosti svadbenih običaja i tradicije. Pri tom nam Irena Spasić i njene kolege istovremeno dočaravaju gledaocima Javnog servisa lepe i ružne strane života ljudi u „zaboravljenim“ delovima zemlje.
- Evo, punih pet godina bavim se terenskim novinarstvom, konstantno sam na točkovima i muški obavljam posao. Radim i po kiši i po snegu, na plus 40, u lošim i u dobrim uslovima, pa bih slobodno mogla da kažem da se bavim muškom profesijom. A pošto mi je čitava ekipa s kojom radim muška, poprimila sam dosta njihovih osobina – kroz smeh započinje razgovor za MOZZART Sport šarmantna Irena Spasić.
Sećaš li se prvih medijskih koraka, gde su se odigrali i koliko su bili sigurni na početku?
- Oduvek sam bila brbljiva, znala sam da ću se baviti poslom koji je vezan za neku priču. Karijeru sam započela na mladenovačkoj radio stanici, vodila sam jednu emisiju za mlade. Moj prvi ozbiljan rad u medijima bio je na radiju Studija B, u jutarnjem programu, u emisiji Beogradska razglednica. Tu sam dosta naučila, posle čega sam prošla obuku na TV Studio B. Dobro pamtim prvo snimanje emisije iz kulture na Trećem kanalu, gde sam imala toliku tremu da se uopšte ne sećam kako sam stigla do kuće u Mladenovcu. Trebalo mi je više od 50 kilometara da dođem sebi. Ponosna sam što sam debitovala u redakciji za kulturu Trećeg kanala, gde je bilo bitno šta i kako kažeš, a ne da se slikaš samo da bi se slikao.
Jesi li očekivala ovakvu dugovečnost i tako veliku gledanost emisije „48 sati svadba“?
- Kada su mi producenti Emoušna izložili ponudu, nisam znala o čemu se radi, jer emisiju nikad nisam odgledala. Moj najveći strah odnosio se na pitanje kako ću izdržati 52 nedelje na terenu s nepoznatim ljudima. Otad je prošlo pet puta po 52 nedelje, a ti nepoznati ljudi su mi postali prijatelji. Drago mi je da i dalje postoji toliko interesovanje za našu emisiju i da je ljudi i dalje rado gledaju i komentarišu.
U čemu je tajna uspeha tog serijala?
- Mislim da je to pozitivan ishod emisije, venčanje dvoje mladih koji se vole, zatim predstavljanje različitih svadbenih običaja, životne priče običnih ljudi iz naroda, pa i prikazivanje krajeva u koje vodimo naše gledaoce putem emisije.
„Činjenica da voditeljka Irena Spasić nije prvi put na Kosmetu, kao i pažnja koju ona i ekipa poklanjaju tom odsečenom, a neretko i zaboravljenom (sem u političkim floskulama) delu zemlje, daje ovom ciklusu sadržaj za poštovanje“... Kako si se osećala dok si u Politici čitala ove redove koje je napisala čuvena TV kritičarka Branka Otašević?
- Drago mi je kada ljudi otkriju pravu poruku emisije i vide njene prave vrednosti, a naročito ako to učini Branka Otašević, čije kritike obavezno pročitam. Cilj emisije je, između ostalog, da pokažemo kako žive ljudi u različitim, često i nepristupačnim krajevima Srbije.
A kako odreaguješ kad neki bezveznjaković tvoje televizijsko čedo javno stavi u negativan kontekst?
- Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali valjalo bi da ono bude argumentovano.
Uvek si pred kamerama dobro raspoložena i pozitivna. Da li se nekad dogodilo iz ovog ili onog razloga nisi u pravoj formi kad počne snimanje?
- Po prirodi sam vesela i pozitivna osoba. Naravno da imam svoje žute minute. Često sam na terenu, nekoliko puta me je daleko od kuće zatekla vest o smrti dragih ljudi, i to na sam dan svadbe. Mislim da je pravi profesionalac onaj koji ne dozvoli da ga omete privatan život. Priznajem da je bilo teško, međutim, stegneš zube i ideš dalje. Emisija mora da se završi.
Koliko si brakova do sada „sklopila“ i postoji li deo Srbije u koji vaša ekipa nije kročila?
- Iza mene je 240 svadbi, jedino nismo svadbovali u Kladovu. Istočna Srbija je malo zatvorena za tip emisije koju pravimo.
Na koje probleme najčešće nailazite tokom snimanja? Možda sve ide onako glatko kao što gledaoci vide…
- Problem nam najviše prave vremenske nepogode. Dešava se da nam se kombi zaglavi u blatu ili snegu, da pokisnemo do gole kože. Takođe, ne kažem da je rad s ljudima lak.
Od čega najviše zavisi da li će neka epizoda biti zanimljivija od prethodne – od samih mladenaca, rodbine, prijatelja i komšija ili od kraja i vrste običaja?
- Najviše volim taj dokumentarni deo, životne priče mladenaca. To je ono što me najviše privuče kod nekog prijavljenog para. Bitno je da mladenci budu komunikativni i otvoreni za saradnju, a ako još žele tradicionalnu svadbu s pratećim običajima i uz to imaju komunikativne prijatelje i rodbinu, to je pravi pogodak.
Ko na lepši način koristi sponzorstvo vaše produkcijske kuće za ulazak u brak, siromašni ili bogati?
- Pokazala se više puta istinitom naša narodna izreka „Kod siromašnog na čast, kod bogatog na glas“.
Zašto romske svadbe predstavljaju posebnu atrakciju za gledaoce?
- S Romima odlično sarađujemo, oni su otvoreni, komunikativni, vedri i uvek spremni za igru i pesmu.
Na koji način provodiš vreme dok kamere miruju u nekom srpskom gradiću?
- U pauzama između snimanja dremam u kombiju, družim se s kolegama i posmatram kraj u kom snimamo.
Da li ti je neko venčanje ostalo u posebnom sećanju zbog karakterističnih okolnosti, neobičnih situacija ili nesvakidašnjih izjava?
- Pamtim skoro sve svadbe i sve mladence koji su prošli kroz našu emisiju. Družila sam se s divnim ljudima, upoznala različite svadbene običaje i čula neverovatne životne priče. Posetila sam Kosovo, Trebinje, Makedoniju... Favorit broj jedan su mi Mica i Ðole iz Kostolca, iako je to bila tek druga emisija koju sam radila. Valjda je u pitanju bila početnička sreća.
Nedavno si demantovala da si uplovila u bračne vode. Zašto mediji uporno žele da te udaju i kako podnosiš neistine o tvom privatnom životu, plasirane u žutoj štampi?
- To bi trebalo da pitate novinare koji plasiraju te izmišljotine, pošto moraju nekako da prodaju svoj časopis. Ne pogađaju me te priče jer su me zasad samo udavali. Kada počnu da me razvode, videću šta ću.
Na osnovu kojih kriterijuma birate junake vaših priča i ima li onih koji bi da se ubace preko reda?
- Živimo u Srbiji, svi bi da probaju nešto preko reda. Nama je u interesu da imamo dobre, komunikativne parove koji imaju interesantne ljubavne ili životne priče, a samim tim je i proizvod dobra emisija.
Na koji način koristiš slobodno vreme dok akumuliraš energiju za novo putovanje?
- Baterije punim tako što vreme provodim s meni dragim ljudima.
Imaš li omiljene restorane i kafiće i šta obično naručuješ od jela i pića?
- Kafići su za mene nužno zlo, mesto za odmor između snimanja. Ne volim ih. Mislim da gubim silno vreme ako sedim u kafićima, a s prijateljima se ne viđam na tim mestima. Obožavam hranu, volim da jedem i da je spremam za svoje najmilije… I ne mogu da zamislim život bez čokolade.
Koje tri stvari bi prvo uradila kada bi postala gradonačelnica Beograda?
- Ja gradonačelnica! Dakle, da pustim mašti na volju. Očistila bih trotoare od žvaka i na tim mestima stavila ružičasta srca, uredila bih priobalje tako da se stvori deo reke na koji se može gledati bez splavova i raznih baraka. Iako obožavam životinje, uvela bih kazne za one koji ne skupljaju pseću kaku za svojim ljubimcima. I na kraju, napravila bih više parkića u kojima bi se igrala deca.
Gde bi obavezno, u Beogradu i Srbiji, odvela goste iz inostranstva?
- U obilazak Kalemegdana, Košutnjaka, na Kalenić pijacu u subotu ujutru, na vojvođanske salaše… Da, ponudila bih im i vino „bermet“. Vodila bih ih kod svoje mame na domaću supu s knedlama, a ja bih im spremila pitu sa šljivama čiji sam recept ukrala s jednog šabačkog salaša.
Jesi li se bavila sportom u mladosti?
- Da, trenirala sam košarku u jednom mladenovačkom klubu od trećeg do sedmog razreda osnovne škole. Sećam se da su mi tad prognozirali koliko ću da porastem i pogodili su – 175 cm. Mada, možda imam i malo više, a-ha-ha… Uglavnom, bila sam talentovana, brzo sam vodila loptu. Ipak, nisam sportski tip, jedino što volim je vaterpolo, jer su vaterpolisti najzgodniji frajeri.
Za koga navijaš, da li odlaziš na utakmice?
- Zvezda, Zvezda! Valjda zato što je moj tata navijao za Crvenu zvezdu. Na stadione ne idem, to vreme koristim za trač partije s prijateljicama.
Možeš li da se pohvališ nekim lepim iskustvom s igrama na sreću?
- Ne, možda zato što ne igram igre na sreću. Nema hleba bez motike, bar za mene.
Kako zamišljaš svoju svadbu?
- Ne zamišljam je. Kada dođe vreme, reći ću DA.
JESI LI NORMALNA, ŠTO NE UZE ZVEZDIN DRES?!
Snimanje emisije „48 sati svadba“ na stadionu Crvene zvezde našoj sagovornici ostalo je u posebnom sećanju zbog gafa koji je tom prilikom učinila.
- Imali smo mladu iz Slovenije koja je vatreni navijač Crvene zvezde, čak ima istetoviran Zvezdin grb na listu noge. Zato smo snimanje obavili na Marakani, bilo je super. Na rastanku je portparol Zvezde Marko Nikolovski hteo da mi pokloni dres pored nekih klupskih obeležja. Upitala sam ga šta će mi dres kad je od sintetike, kako da ga nosim. Na taj komentar. on me je zblanuto pogledao. Kad sam došla kući, ispričala sam dečku tu epizodu, na šta je on bio frapiran. Uzviknuo je: „Jesi li ti normalna, znaš li ti koliko to vredi, to je bogatstvo!“
U PLANU VIP „48 SATI SVADBA“
Tajna ogromne gledanosti emisije „48 sati svadba“, prema mišljenju mnogih, krije se u neverovatno spontanom i prijateljskom odnosu koji Irena Spasić ekspresno uspostavlja s mladencima.
- Ne, ne, ne... Ja sam skromna po prirodi i ne bih komentarisala svoj rad. Jedino što bih rekla je da stalno pokušavamo da osvežimo emisiju na neki način, jer imamo pravo nešto da promenimo i dodamo, iako je ona licencirana. Imamo ideju da napravimo „48 sati svadba“ s poznatim ličnostima. Samo, pitanje je šta će na kraju biti, jer traže prevelike honorare.
izvor :eKapija
Nevena Milutinović, TV voditelj -
Za tebe bi bilo malo i hiljadu ruža
Dok je kao tinejdžerka šetala po italijanskim modnim pistama, Nevena Milutinović se „zaljubila“ u italijanske sportske programe, zahvaljujući načinu na koji tamošnji voditelji obrađuju prvenstveno fudbalske teme. Shvatila je da joj za uspešnu karijeru TV lica neće biti dovoljna samo lepota, već da mora da poseduje i izuzetno znanje o temama koje obrađuje, poput svog uzora Simone Ventura. Koliko je naučila o poslu radeći na kanalima Mediaset i Sky Italia i da li poznaje fudbal možete proveriti svake nedelje na TV Košava, a o tome koliko je lepa možda najbolje svedoči poruka koju joj je jedan udvarač poslao uz 500 ruža: „Cvećara nije imala hiljadu ruža, a i to bi bilo malo za tebe“
Rođena je u Novom Sadu i čitav period odrastanja, počev od kolevke, preko polaska u osnovnu školu, pa do njenog završetka, pamti po mirnim, potpuno bezbrižnim danima. Neposredno po polasku u srednju školu ispostavilo se da su sve te godine lepog življenja predstavljale zatišje pred veliku buru. Naime, pokazalo se da Nevena Milutinović, voditeljka emisije Sportsko popodne, koja se prikazuje na TV Košava, poseduje izuzetan talenat za manekenstvo. U rekordnom roku, sa svega 15 godina, širom je otvorila vrata evropske scene i ubrzo se obrela na italijanskoj modnoj pisti...
- Kada su me kao malu pitali šta ću da budem kad porastem, odgovarala sam - astronaut, jer sam oduvek težila ka visinama. Nisam se bukvalno otisnula u njih, ali sam uspela da ih dosegnem na drugi način, tako što sam se prvo bavila manekenstvom, posle čega sam se upustila u izazov voditeljskog poziva – kaže Nevena Milutinović na početku razgovora za MOZZART Sport.
Kakav si bila đak i koji su ti predmeti bili omiljeni?
- Bila sam odličan đak tokom čitavog obrazovanja, uključujući i fakultet za menadžment koji sam završila s maksimalnim prosekom. Drugačije nije moglo da bude iz jednostavnog razloga što sam perfekcionista i što smatram da je za poziv novinara i voditelja neophodno fakultetsko obrazovanje. Moji omiljeni predmeti bili su menadžment i elektronsko poslovanje.
U kom trenutku si poželela da postaneš TV novinar i kako se razvijala tvoja karijera?
- Dogodilo se to sasvim slučajno, u vreme kad sam bila veoma uspešna na italijanskim modnim pistama. Prvo mi je ponuđen posao vezan za zabavne programe na Mediaset kanalima i to u emisijama Ciao Darvin i Camera Caffe. Posle toga je usledio veliki trenutak za mene, prelazak na televiziju Sky, čime sam na krajnje ozbiljan način počela da se bavim televizijskim novinarstvom.
Koliko ti je pomoglo to što si živeći u Italiji imala priliku da na licu mesta vidiš kako sportski TV program kreira jedna od najfudbalskijih zemalja na svetu?
- U Italiji sam naučila da budem pravi profesionalac i sve što sada znam i primenjujem u praksi na TV Košava dugujem ljudima sa Skaja, koji su imali strpljenja da rade sa mnom i pomognu mi da postanem dobar voditelj emisija sa sportskom tematikom. U Italiji se fudbal obožava do krajnjih granica i s toga je veliki broj emisija upravo posvećen najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Osećam zahvalnost prema ljudima koji su mi omogućili da budem deo tog medijskog spektakla.
Da li se za svakog sagovornika pripremaš na identičan način ili to zavisi od njegove popularnosti?
- Uvek se dobro spremim za emisiju bez obzira na to ko mi je sagovornik. Osnovna preokupacija mi je da publika bude zadovoljna, da dobije korisne informacije iz sveta sporta, da se zabavi i da na interaktivan način učestvuje u kreiranju svake emisije.
Na koji intervju si naročito ponosna?
- Veoma mi je drag intervju koji sam napravila s nekadašnjim asom Crvene zvezde i Milana Dejanom Savićevićem. Genije mi je učinio čast pristajući da gostuje sat vremena u emisiji i da tom prilikom na iskren način, koji je njemu oduvek bio svojstven, odgovori na sva pitanja. I na ona manje–više provokativna. On je velika fudbalska legenda i odličan sagovornik, bez dlake na jeziku.
Pratiš li rad kolega i koga posebno ceniš?
- Revnosno pratim rad italijanskih TV voditelja, od kojih najviše cenim Simonu Venturu, najpoznatiju voditeljku sportskih programa u Italiji. Ta žena je moj uzor i idol, jer zaista odlično poznaje fudbalsku materiju i naprosto „razbija“ kada vodi emisiju. Dakle, ona je jedna od malobrojnih žena u TV formama koje se bave fudbalskim temama i koja poseduje odlično znanje i umeće vođenja sportskih programa. Voditeljke „saksije“, koje samo sede i smeše se dok kolega pored njih sve vreme priča, odavno su postale passé.
Opiši nam kako izgleda jedan tvoj radni dan.
- Pod broj jedan je gledanje utakmica, praćenje rezultata i zanimljivosti vezanih za fudbalske događaje. U jednoj rečenici, to čini osnovu mog posla.
Postoje li sadržaji koje obavezno odgledaš na televiziji?
- Kao što već rekoh, ne propuštam da odgledam fudbalske utakmice naše lige i istovremeno pratim najbolje evropske lige kao što su Primera, Serija A, Bundes i Premijer liga.
Pratiš li domaće rijaliti programe, šta misliš o njima i da li bi možda uzela učešće u nekom od njih?
- Uopšte ne pratim tu vrstu televizijske ponude, jer mi je ona dosadna i ne bih nikada učestvovala u nekom od rijalitija. Jednostavno, nemam potrebu za tom vrstom medijskog eksponiranja.
Imaš li omiljena mesta za izlazak i šta obično naručuješ za piće i jelo?
- Vodim miran život koji podrazumeva povremene posete koktel partijima, kao i zanimljivim gradskim dešavanjima. Takođe, volim da navratim u restorane s originalnim kulinarskim specijalitetima. Što se tiče hrane, obožavam japansku i brazilsku kuhinju, ali i našu čuvenu teletinu ispod sača.
Koje se pesme pevaju za tvoju dušu u nekom finom društvu koje se veseli uz živu svirku?
- Ne volim živu svirku i iz tog razloga retko izlazim noću.
Zbog čega voliš Beograd, a zbog čega ume da te razočara?
- Obožavam Beograd iz jednostavnog razloga što ga doživljavam kao grad koji pruža velike mogućnosti za sve profile ljudi, kao i za sve vrste zanimanja. Moj je stav da u srpskoj prestonici svako ko vredi ima šansu da uspe. Što se tiče drugog dela pitanja, rekla bih da život u Beogradu nema negativnih strana.
Šta te je poslednji put slatko nasmejalo a šta rastužilo?
- Imam običaj da se često smejem. Poslednja stvar koja me je lepo nasmejala je vest o rođenju vanbračnog sina Kristijana Ronalda, u kojoj je stajalo kako je as Reala majci deteta platio 12.000.000 evra da nikada ne otkrije svoj identitet. Ova zanimljiva informacija na kraju je začinjena izjavom samog Ronalda koji je rekao kako je to bio najskuplji dan u njegovom životu, a-ha-ha... Nisam nikada tužna, takva mi je priroda, večiti sam optimista.
Koliko si upućena u politička dešavanja i u kojoj meri ih pratiš?
- Pratim samo međunarodnu političku scenu i to da bih videla kako će se dešavanja na njoj odraziti na svetsku ekonomiju.
Jesi li se bavila nekim sportom u mladosti?
- Jesam, i to atletikom i odbojkom, naravno, samo na rekreativnom nivou. Moram da kažem kako sada veoma ozbiljno treniram u cilju održavanja savršene linije.
Za koga navijaš?
- Evo, ovako. Navijam za Crvenu zvezdu, Mančester junajted, Lion, Milan, Bajern iz Minhena, Real Madrid i za reprezentacije Srbije i Argentine.
Na koji način bi prokomentarisala učešće naše reprezentacije na Mundijalu?
- Kao i ogromnu većinu Srba, Orlovi su i mene razočarali. Zbog toga želim da, kao i cela nacija, ostavim tu južnoafričku mundijalsku epizodu iza sebe. Sada je neophodno da se svi skupa fokusiramo na što bolje odigravanje kvalifikacija za Evropsko prvenstvo.
Da li su igrači koje je forsirao selektor Radomir Antić bili po tvom ukusu ili bi neke druge poslala na teren?
- To je - što je! Igrači koji su nastupili u dresu s našim državnim grbom najbolje su što Srbija ima u ovom trenutku. Mada, jedino što mogu da kažem je kako je možda trebalo dati više šansi mlađim igračima. Oni su prepuni ambicija i motiva i uverena sam da bi mnogo više grizli.
Koji su tvoji omiljeni srpski igrači, a koji su tvoji favoriti iz inostranstva?
- Omiljeni srpski igrač mi je Miloš Krasić, a od stranih fudbalera po mom ukusu je prvotimac Real Madrida i reprezentacije Argentine Gonzalo Iguain. I još da kažem kako mi je od svih fudbalskih legendi najomiljeniji lik El Pibe, odnosno Dijego Maradona.
Posle fudbala, koje sportove najviše voliš?
- Rukomet i košarku.
Prepoznaju li te Beograđani na javnim mestima i možeš li da navedeš neki originalan primer starta nekog mladića?
- Prepoznaju me prvenstveno tamo gde bi trebalo da me prepoznaju, a to je u sportskim krugovima. Pokušavam da se medijski eksponiram u meri koja je u skladu s mojim zanimanjem. Ne volim da mi neko direktno prilazi, pošto više preferiram indirektne i namazane metode kao što su slanje cveća na moje radno mesto. A originalnih startova ima. Jedan takav je bio kad sam dobila 500 crvenih ruža. Oduševila sam se tim potezom, a posebno porukom u čijem post skriptumu je pisalo: „Cvećara nije imala hiljadu ruža, a i to bi bilo malo za tebe.”
MAKSIM ŽENA, ORAO I DELIJA
Nevena je bez posebnog dvoumljenja pristala da se fotografiše u bikiniju za muški magazin Maksim, a na taj način je želela da pruži podršku Orlovima pred odlazak na Mundijal.
- U startu mi se dopala ta ideja s tim što je moj jedini uslov bio da se fotografisanje obavi na našem najvećem stadionu Marakani. Jer, ipak, osim što sam žena Orao, ja sam i žena Delija. Bilo je to neponovljivo iskustvo za mene i izuzetno sam zadovoljna reakcijom muškog dela čitalaca. Činjenica da je taj broj izdanja Maksim zabeležio rekordnu prodaju najbolje govori o svemu.
SPORTSKO POPODNE PONOVO OD 14 DO 15
Da je zaista veliki profesionalac kojem je veoma stalo da gledanost njegove emisije bude što je moguće veća, Nevena Milutinović, srpska verzija Simone Venture, demonstrirala je pre nego što je u velikom stilu, kao u stara dobra vremena, stala pred objektiv našeg fotografa.
- Molim vas da obavezno napišete kako će od nedelje 18. jula emisija Sportsko popodne ići u starom terminu, znači od 14 do 15 časova. U proteklih mesec dana, zbog utakmica na Svetskom prvenstvu u Južnoafričkoj Republici, bili smo prinuđeni da kamere uključujemo u 18.00. Gledaocima obećavam niz novih intrigantnih sagovornika i zanimljivih tema.
izvor :eKapija
Maja Šahbaz, generalna direktorka
"Colliers International Serbia" – Uporna do Tokija
(Maja Šahbaz)
Kao mala zamišljala je sebe u doktorskom mantilu, a dok je sa tetkom arhitektom obilazila objekte u sivoj fazi i posmatrala zdanja u Beogradu i Sarajevu, kreirala je rešenja za "svoje“ zgrade. Kada su iščezli dečji snovi o medicini, a od projektovanja je odvojilo to što je levoruka i loše crta, izazov i inspiraciju je pronašla u izučavanju stranih jezika. U srpskoj prestonici završila je Osnovnu školu "Vladisav Ribnikar", zatim Filološku gimnaziju i fakultet, a diplomu stekla na odseku za japanski jezik i književnost. Zbog izuzetnih rezultata tokom studija bila je stipendista japanske vlade, posetila Tokio, Hirošimu, Osaku i Kjoto. Po povratku u Beograd kratko se oprobala u ulozi predavača u gimnaziji čiji je đak bila, a onda je shvatila da prosveta nije za nju. Tada je naletela na oglas severnoameričke konsultanske kompanije za nekretnine "Colliers" koja je tražila nove zaposlene za svoje predstavništvo u Beogradu. Posle pet krugova testiranja 14. juna 2004. godine primljena je na poziciju asistentkinje direktorke za poslovne prostore. Kompaniji je pristupila kada je tim činilo 12 ljudi, i počela, kako kaže, od najniže lestvice. Danas u kancelarijama u Novom Beogradu radi tim od 35 eksperata, a vodi ih Maja Šahbaz. Pomalo neuobičajnim putem generalna direktorka kompanije "Colliers International Serbia" vratila se jednoj od svojih najvećih ljubavi - nekretninama.
- One vam se jednostavno uvuku pod kožu. To će vam potvrditi svako ko je u ovoj branši i ko je zaista posvećen poslu. I zato kada gledate zgradu ne vidite više objekat sa interesantnom fasadom, već određujete klasu, brojite parking mesta, bacite pogled na garažu, delite ukupnu površinu šoping centra sa brojem lokala ili zamišljate kompaniju kojoj bi taj objekat odgovarao. U "Colliers"-u sam već više od šest godina i svako jutro se budim raspoložena i puna entuzijazma za novi radni dan. Kada ne bude tako, razmišljaću o promeni. Imala sam sreće da učim od ljudi koji su bezrezervno delili svoje znanje, umeli da me motivišu i ohrabre i, što je najvažnije, upute mi konstruktivnu kritiku. Izuzetno sam radoznala i uporna što je uz "zaraznu" motivaciju moje prve direktorke najverovatnije i bio ključ brzog napredovanja i učenja.
Ona napominje da "Colliers" ima odlični program edukacije zaposlenih, nazvan "Colliers University".
- Bila sam na obučavanju u Americi, Pragu, na intenzivnim kursevima za menadžere i kompanija je dosta uložila u mene - ističe Šahbaz.
Scio me nihil scire
Maja Šahbaz rođena je u Sarajevu, gde je živela do jedanaeste godine kada se sa porodicom preselila u Beograd. Detinjstvo u multikulturalnoj sredini uticalo je na to da se posebno zainteresuje za druge kulture i jezike.
- Najranije detinjstvo pamtim po igrama u parku, bezbrižnim šetnjama gradom, negledanju TV-a, društvenim, a ne kompujterskim igricama. Sarajevo je i danas jedan od mojih omiljenih gradova i ne propuštam prilku da ga posetim i obiđem familiju koju tamo imam. Inače sam dosta vezana za porodicu, posebno za braću od tetke koji studiraju i rade u Beogradu.
Kaže da iznenadna promena mesta boravka u detinjstvu za nju nije bila posebno stresna jer vrlo brzo zavolela Beograd, a omiljeni deo grada joj je Savski venac.
- To je pomalo i lokal partiotizam jer u tom kraju i danas stanujem sa majkom, dok se ne upustim u renoviranje svog stana. Ipak, moram da priznam da je najmagičniji deo naše prestonice Kosančićev venac, zbog arhitekture, kulturno-istorijskog nasleđa, celokupnog ambijenta.
Slobodno vreme Šahbaz "troši" na čitanje, šoping, fitnes i brigu o životinjama. Donedavno je veliki deo njenog dana bio rezervisan za persijskog mačka Silvestera, koji je u šali prozvan "prvom šapom srpskih nekretnina".
- Silvester je sa mnom bio od fakulteta i teško sam proživela dan kad smo morali da ga uspavamo. Bio je to najrazmaženiji ljubimac kog sam srela jer smo imali prećutan dogovor da sve što je moje je i njegovo i sve što je njegovo je samo njegovo.
Šahbaz kroz smeh dodaje da je Silvester mrzeo svakog njenog dečka, a oni su se uporno trudili da mu se uvuku pod dlaku.
– Silvester nije nikada popuštao, čak iako su se oni više udvarali njemu nego meni. Svakog je bar jednom ogrebao ili ugrizao.
U dnevnom rasporedu generalne direktorke "Colliers-a" mora da ostane barem malo vremena za čitanje. Trenutno je na njenom noćnom stočiću knjiga "Karaoke kapitalizam", a delo kome se uvek vraća je "Mali princ". Kaže da se u tom delu uvek prepozna u nekom od citata i da joj je Egzipreri jedan od velikih životnih učitelja. U poslu se drži čuvene Sokratove "Scio me nihil scire" ("Znam da ništa ne znam") i smatra da je upravo ta glad za saznanjem jedan od nužnih uslova uspeha svakog čoveka.
- Iako sam kao i svi tek svršeni sudenti mislila da posle fakulteta sve znam, shvatila sam da je moje učenje tek tada počelo.
Najuspešnijim danom na poslu smatra onaj kada "ukrade" neko novo znanje i nije joj teško da ni posle 6 godina rada, dođe sat vremena ranije, pročita mejlove, pregleda novine i pripremi se za sastanke.
- To ne znači da su ostale sfere mog života zapostavljene, jer nedostatak vremena za samog sebe automatski se odražava na posao. Sećam se da mi je jedan iskusni kolega, kada sam unapređena, rekao da vodim računa da očuvam balans između privatnog i poslovnog i da se te dve sfere međusobno podržavaju i unapređuju. Trudim se da to održim i za sada mi dobro ide.
Maju Šahbaz kolege opisuju je kao fokusiranu, upornu do granice tvrdoglavosti, ali i otvorenu za kritiku i vanredno smirenu u kritičnim situacijama.
- To nije odsustvo brige već koncentrisanost na iznalaženje rešenja, a panika u tim situacijama samo odmaže.
Od stvari koje vam neće oprostiti na prvom mestu je laž, dok razumevanja za početničke greške uvek ima.
Alisa u Osaki
Maja Šahbaz završila je studije japanskog jezika za četiri godine sa prosekom 9,80, što joj je tokom studiranja omogućilo mnogobrojne stipendije i posetu jednom od azijskih "tigrova".
- Japanska vlada izabrala me je 2001. godine za svog stipendistu i zahvaljujući tom programu provela sam tri nezaboravna meseca u Tokiju, Kjotu, Hirošimi i Osaki. Fascinirala me je njihova napredna tehnologija, životna i poslovna filozofija. Najjači utisak na mene ostavila je poseta biznis parku u Osaki. Osim nesvakidašnje arhitekture, objekata od po 40 spratova grupisanih na jednom mestu, dah mi je presekao mali šinto hram ispred svakog od tih "svemirskih" materijalističkih zdanja. To je neverovatan spoj autohtone religije i brzog, modernog života. Ti hramovi izgledaju kao magične oaze duhovnosti koje nesmetano egzitiraju u džungli stakla, čelika, liftova i tastera. Plašim se da nama nedostaje moć da spojimo ta dva univerzuma - objašnjava Šahbaz.
Ponavlja da je razvoj tehnologije u Japanu maksimalno u službi čoveka i pojednostavljenja svakodnevnog života.
- Ja sam inače potpuno opsednuta tehnologijom, a u Japanu sam se osećala kao "Alisa u zemlji čuda" i samo sam dragom voljom naše carine dobro prošla po povratku u Beograd. Tada su 3G telefoni bili već uveliko u upotrebi. Vrlo su inkluzivno društvo, maksimalno je izražena briga o osobama sa invaliditetom. Fasciniralo me je to da je život olakšan, da je elektronsko poslovanje bilo najnormalnije.
Kaže da su japanska kultura i jezik veoma interesantni i da ga je zaista savladala tokom studija.
- U tome mi je pomoglo čitanje literature na japanskom, neprestano sam na Internetu tražila časopise i knjige, kako bih se usavršila. I zasta, posle četiri godine mogla sam da vodim veoma dobru komunikaciju i razgovaram o prilično ozbiljnim temama.
Od omiljenih japanskih poslovica prva joj na pamet pada "Ljubav i kašalj se ne mogu sakriti."
Po završetku fakulteta i prilikom traženja prvog posla bila je pomalo razočarana što se četvorogodišnji rezultati i uloženi trud slabo vrednuju.
- Shvatila sam da su moje ocene samo meni bitne i da sam benefit od njih već dobila u smislu stipendija i nagrada tokom školovanaja. Vrlo kratko sam predavala japanski u Filološkoj gimnaziji, ali sam shvatila da želim nešto drugačije. Tada se desio "Colliers". I to je bila prava odluka.
Šahbaz kaže da se prvi put u poslovnom smislu osećala veoma ponosnom kada je postala ovlašćeni potpisnik i samim tim član Upravnog odbora kompanije.
- To je značilo da direktori veruju u mene i moju moć rasuđivanja. Drugi put kad sam se osećala uspešnom bio je trenutak kad mi je porodica rekla da su ponosni na mene.
Maja Šahbaz je članica MENSE i Srpske Asocijacije Menadžera.
T.S.
izvor:eKapija
Milka Forcan - Najmoćnija žena u Srbiji
(Milka Forcan)
Kada je Milka Forcan u anketi jednog lista proglašena za najmoćniju ženu Srbije ona nije dopustila da se vidi da li joj ta titula prija: "U Srbiji nema prave moći, niti to nešto posebno znači osim što zabavlja najširu publiku." Sada, posle poslovnog razlaza sa Miroslavom Miškovićem, pokazalo se da je moćnija i od Antimonopolske komisije i poreznika. Pa čak, da je jača i od predsednika Borisa Tadića, koji je najbogatijeg srpskog tajkuna "pozvao" da porez plaća u otadžbini umesto na Kipru, dok ga je Milka Forcan u sudu na tom ostrvu sprečila da proda "Delta maxi" i da namete na taj posao plati tamošnjim vlastima.
Čvrstina s kojom je istupila pred Miškovića nije nimalo iznenadila čak ni one koji ne poznaju tu ženu koja svojom spoljašnošću ume da ostavi utisak krhkosti. Možda i zato što je niko nije video bez osmeha.
Snagu i odlučnost Milka je nasledila od ličke graničarske porodice Mileusnića. U austrijskim arhivima ostalo je zabeleženo da je posle Bečkog rata i proterivanja Turaka iz Like kosinjski knez Vukašin Mileusnić predvodio seobu 40 srpskih porodica u Široku Kulu kod Ličkog Osika.
Milka je rođena 1969. godine u Beogradu, ali nikada nije zaboravila svoje poreklo. "U Lici sam 25 godina provodila letnje praznike", objasnila je, a u zavičaj sada vodi ćerku Jovanu i sina Filipa. Milka Forcan i njen otac Jovan Mileusnić okupljaju zemljake u Srbu na nekadašnji Dan ustanka naroda i narodnosti Hrvatske 27. jula, a i finansiraju obnovu spomenika kojim se obeležava taj bunt srpskog naroda protiv klanja.
Graničarske sablje i kremenjače i ustaničke puške Mileusnići su odavno zamenili daleko efikasnijim sredstvom - biznisom. Jovan Mileusnić 25 godina bio je direktor "Jugohemije", oko koje sada sa Miškovićem lome koplja njegove ćerke Milka Forcan i Smiljka Mileusnić-Adžić, generalni direktor. Upućeni kažu da je "Jugohemiju", firmu za velepromet farmaceutskih proizvoda preko koje su uvezene nepotrebne vakcine protiv svinjskog gripa, u poslovne visine uzdigao upravo Jovan Mileusnić.
Milka je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i otišla u London, gde je stekla prva iskustva iz marketinga. Po povratku u Srbiju, 1992. zaposlila se u preduzeću "Delta M", koje je tada brojalo 12 zaposlenih. Posao je dobila zahvaljujući poznanstvu njenog oca i Miškovića, sa kojim je poslovao još dok je on bio u kruševačkoj "Župi".
Priču o "Delti M" započeo je Mišković godinu dana ranije u sobi beogradskog hotela "Slavija" s četvoro zaposlenih. Među njima je bio i Branko Forcan, Milkin muž, koji se donedavno toliko krio od kamera da većina sveta nije znala ni da je udata.
Tokom 18 godina karijere u "Delti" Milka Forcan bila je finansijski i direktor marketinga. Potom i potpredsednik "Delta holdinga" i predsednik upravnih odbora "Jugohemije" i "Novosti". Za te godine rekla je samo da su bile burne i da je od Miškovića naučila pre svega da odluke u životu i biznisu ne smeju da se ostavljaju za sutra. Uostalom, još od 2001. Mišković se retko pojavljuje na javnim skupovima, od kako su ga Zemunci oteli i olakšali za nekoliko miliona.
(Miroslav Mišković i Milka Forcan)
Razlaz sa Miškovićem doživela je kao proces: "Mi smo već dugo različito vrednovali neke ljude, situacije i poslovne dogovore." Izgleda da je reč o Milkinom mužu Branku, koji je proširio poslove trgovine drvetom na međunarodno tržište i za to od Miškovića dobio akcije "Delte". Posle nekog sukoba, Mišković ga je poslao u Irkutsk u Sibiru, na osam sati leta od Moskve. Branko je to odbio i nakon toga ostao bez kancelarije, službenog automobila i posla. Prvi put primećen je u javnosti sa Milkom na Dejvis kupu u Splitu, a sedeli su pored Brene i Bobe Živojinovića. Milka je, naime, potpredsednik Upravnog odbora Teniskog saveza.
Imala je Milka i priliku da shvati koliku omrazu donosi stvaranje imperije na srpski način. Naime, predlog da ona bude predsednik državnog Saveta za brendiranje Srbije nije prošao zbog odbijanja pojedinih članova da im ona bude šef. Pa ipak, teško je poistovetiti se sa bivšim poslodavcem, a izgleda i da je javnost ne mrzi kao Miškovića.
Šta više, na Fejsbuku je formiran klub njenih obožavalaca iz Srbije, Hrvatske, Republike Srpske i FBiH, a dominira parola "Nikad Nestle, uvek Milka". Iako cene uspeh koji je postigla, očito je da su mnogo više impresionirani njenim izgledom, a preovlađuju oni koji veruju da je zanosnija s riđom kosom. Tome svakako doprinosi njena izgrađena elegancija čije je ogledalo odevanje kojim ne ističe svoje bogatstvo, a čak joj je i kancelarija u "Delti" bila nameštena krajnje minimalistički.
Ukus Milke Forcan pre dve godine doneo joj je nagradu "Glorije" za najbolje stilizovanu ženu u Srbiji. To je u javnosti zapamćeno za razliku od dana kada je odlikovana ordenom Svetoga Save za doprinos izgradnji hrama na Vračaru posvećenog srpskom prosvetitelju.
izvor:eKapija
Živi na Vračaru, Baš-čaršijom šeta
Zorana Bećić, ćerka poznatog sarajevskog glumca, još jednom je demonstrirala da jabuka ne može da padne ispod kruške, niti iver da odmakne daleko od klade, ma koliko određene okolnosti nalagale drugačije. A počelo je posle poznate reklame za Don kafu, kada je dobila prvu veću ulogu, i to u filmu Mala noćna muzika. Režiser Dejan Zečević video je tu reklamu i poželeo baš takvu „ribu“ na kastingu, a kada su mu odgovorili da će u paketu dobiti i „ribu“ i glumicu, njena karijera mogla je da počne
Kao ćerki Zorana Bećića, doajena bosansko-hercegovačkog glumišta i Vanje Popović, pozorišnog kostimografa i kao unuci Drakčeta Popovića, u svoje vreme takođe popularnog sarajevskog glumca, Zorani Bećić - Đorđević sudbina nije ostavila gotovo nikakav manevarski prostor na planu izbora posla kojim će se u životu baviti. Istini za volju, isprva se opirala magiji dasaka koje život znače, jer njenim očima deteta bilo je mnogo zabavnije ono što se događalo iza scene. U jednom trenutku kvalitetan genetski glumački materijal od kog je sazdana učinio je svoje i njenu odluku više nije moglo da promeni čak ni očevo negodovanje.
- Postojala je velika verovatnoća da se uopšte neću baviti glumačkim poslom, jer je moj tata isprva bio protiv toga da upišem glumačku akademiju. Evo sad, na primer, moj muž (glumac Igor Đorđević, prim.aut.) ima istovetan problem. Naša ćerka Petra, koja ima dve i po godine, potpuno je luda za pozorištem. Kad joj kažemo da idemo u pozorište, ona se izbezumi i počne da priča kako će da pleše, peva, posle čega će da se pokloni publici. Igoru odmah krene znoj s čela kad to čuje - započinje Zorana Bećić – Đorđević razgovor za MOZZART Sport.
A da li je u tvom slučaju postojala neka alternativa?
- Ćale stvarno nije bio za glumu i stalno je govorio - sport, sport, sport. Meni je uistinu dobro išlo na sportskom planu.
Ozbiljno?
- Bila sam kao klinka opsednuta zimskim sportovima, a kako i ne bih kad je moja mama radila kostime za Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine. Baleti i te gluposti nikad me nisu privlačili. Mislim da sam pre „proskijala“ nego što sam prohodala. Takođe, obožavala sam klizanje na ledu. Bila sam član kluba, mada se nisam takmičila. S kumom Borisom i instruktorom umela sam da provedem i po mesec dana na Jahorini. I da, obožavala sam rošule, a kasnije rolere. I danas ih vozim. Svojevremeno sam sa Studentskog trga išla na posao u Beogradsko dramsko pozorište na rolerima.
Je l’ još nešto bilo aktuelno u tvojoj sportskoj biografiji?
- Plivanje, a pomalo sam skakala u vodu.
Sve, bre, olimpijske discipline!
- A-ha-ha… S tim što jedino nisam bila za atletiku. Nisam baš brza.
Nikako da pomeneš loptu. Znači li to da se smotaš kad ti dođe u ruke?
- Pa nisam tako smotana. Pogotovo s nogama. Stavljali su me dečaci na gol kad im je nedostajao jedan, pošto me nije bilo strah da skočim, da se bacim i razbijem kolena. Čak sam igrala i ragbi. Košarka mi nikako nije išla. Imala sam dve leve ruke.
Za koga se navijalo u kući Bećića?
- Apsolutno za Crvenu zvezdu. Tata je navijao i za Sarajevo, ali Zvezda je bila njegova prva ljubav. Imam jednu sliku, mislim da tada nisam imala ni punih mesec dana, igrala je Zvezda tog dana i u to ime su mi moji vezali crvenu mašnu. Moram da napomenem da je zbog svih dešavanja na Marakani poslednjih godina tata bio razočaran, a i ja zajedno s njim. Poslednja utakmica na kojoj sam bila je 100. večiti derbi. Igrom slučaja, našla sam se na južnoj tribini i vrisnula sam od sreće kad je Zvezda dala gol. U mene je istog trena bio uperen 101 pogled. Malo je falilo da dobijem batine.
Košarku nisi umela da igraš, a voliš li da je gledaš?
- Jao, bila sam jednom na utakmici Zvezda - Cibona i mislim da se nikad u životu nisam gore osećala. Vikali su oko mene: „Ko ne skače, taj je Hrvat“. Bilo je strašno, otišla sam mnogo pre kraja meča.
Jesi li pravila društvo suprugu u gledanju Mundijala?
- Pre nego što sam se udala, mnogo više sam pratila sport, naročito fudbal. U braku, međutim, to činim sve manje i manje, valjda zato što podsvesno razmišljam da muž treba da gleda fudbal, a meni to treba da ide na živce, a-ha-ha… Ipak, volim da odgledam kvalitetne i uzbudljive utakmice, bez obzira na to ko igra. Obavezno ispratim nastupe reprezentacije, kako Srbije, tako i Bosne i Hercegovine, koju isto smatram za svoju.
Dobro, hajde da se vratimo glumi. Ako je tata bio za sport, u kojoj meri te je majka usmeravala u glumačke vode?
- Nije se trudila u tom pravcu iz prostog razloga što kao mala nisam bila zainteresovana za glumačku scenu. Jednom, kad sam imala šest godina, odveli su me na neko snimanje na kojem mi je bilo beskrajno dosadno. Ipak, veoma me je zanimalo šta se događa iza scene, počev od krojačnice i stolarske radionice, pa sve do pozorišnog kluba koji mi je odmah postao najdraže mesto na svetu.
I kad se dogodio taj prelomni trenutak kad si shvatila da je gluma tvoj život?
- Znaš kako, desio se rat, našla sam se s porodicom u nekom potpuno nepoznatom gradu i došla u kontakt s nekim novim ljudima. Imala sam tada 12 godina. Dok sam u Novom Sadu išla u osnovnu školu, bilo mi je interesantno, imala sam fino društvo, da bi se sve promenilo kad smo prešli u Vršac. Danas je to sjajan grad u kojem ima svega i svačega, ali u to vreme nije bilo apsolutno ničega, pa ni bioskopa. Ma nisi imao gde da izađeš. Tako sam opet bila primorana da se krećem u tom pozorišnom krugu i onda su me, malo po malo, uzimali u neke predstave. Naprosto, u to vreme nije bilo novca za razne hobije ili da nešto treniraš, pa je čovek bio prinuđen da se okrene stvarima koje su mu pristupačne. Na kraju sam uvidela da mi se pozorište mnogo sviđa.
Jesi li iz prve upisala Akademiju?
- Nisam baš lagano došla do indeksa. Prvo sam pokušala u Sarajevu, svom rodnom gradu, pošto su nam u međuvremenu vratili stan, a mama je nastavila da radi svoj posao. Otac me je spremao za ispit nekoliko dana, s tim što me nije previše forsirao, već samo usmeravao. Smatrao je da treba da ispoljim prirodni dar koji posedujem. Ušla sam u najuži izbor, ali na kraju nisam primljena.
Kako je tata odreagovao kad je čuo lošu vest?
- Hm, baš je bio ljut. Savetovao me da sledeće godine pokušam u Beogradu i da, u slučaju da mi se ponovo ne posreći, gledam da nađem nešto drugo da radim. Tek kasnije, kad sam završila akademiju, priznao mi je koliko je bio kivan što moram da idem u Beograd. Bilo kako bilo, od 420 ljudi u širem krugu, ostalo je 35, a primljeno je nas 12.
Kažu da pored talenta u glumačkom poslu treba imati dozu sreće i ponajviše jake veze...
- Iskreno, veze imam u Sarajevu, gde su mi sva vrata apsolutno otvorena. Ovde u Beogradu stvari stoje malo drugačije. Konkurencija je zaista velika i ponekad je pitanje čiste sreće da li će te se ljudi setiti. Mali milion puta su me pitali da predložim nekoga za ulogu. U zavisnosti kako ti mozak radi u tom trenutku, jednih se setiš, drugih ne. Možda bi neko bio 50 puta bolji u nekoj roli, samo ti nije pao na pamet. Tako to ide u nekom širem poslovnom krugu, kolege se poznaju i jednostavno rade s onima za koje su procenili da im odgovaraju.
To o čemu sad pričaš mnogi bi definisali kao klanove!
- Okej, znam za to, ali u svakom poslu je tako. Ako s nekim imaš kvalitetnu saradnju, zašto je ne bi obnavljao? Zašto bi drugačije bilo u glumačkoj branši, zašto nekoga ko je odradio ulogu kako treba ne bi ponovo angažovao? Za mene je to normalan način funkcionisanja.
Kaješ li se možda što si svojevremeno snimila čuvenu reklamu za Don kafu ili pak misliš da ti je ona dala vetar u leđa?
- Znaš zbog čega se kajem? Kajem se što je nisam iskoristila na pravi način. S ovom pameću sve bih bolje uradila, jer koliko god to glupo i bezveze zvučalo, ta reklama je stvarno bila popularna. Zvali su me iz svih živih novina i televizija, a ja sam dala samo nekoliko intervjua. Smatrala sam da je moj posao gluma i da ta reklama nema dovoljnu umetničku težinu da bih se eksponirala u javnosti preko nje. Plus sam snimila nekoliko reklama i za Hrvate. E tek sad mi je jasno šta znači popularnost, pojavljivanje po novinama i TV emisijama.
Kako si mogla da previdiš da i filmadžije čitaju novine i gledaju TV?
- Ne znam, uglavnom, baš tako sam i dobila prvu veću ulogu, i to u filmu Mala noćna muzika. Režiser Dejan Zečević video je reklamu za Don kafu i kazao nekom od saradnika da baš takvu ribu želi u svom novom projektu. Dobio je odgovor da sam, osim što sam riba, i glumica, posle čega sam pozvana na kasting.
Da li na određen način Beograd doživljavaš kao bazu, pošto malo-malo pa imaš posla s one strane Drine?
- Tako nekako. I nije mi lako, a-ha-ha... Dosta radim u Sarajevu, gde sam uradila tri predstave, jednu seriju, snimila jedan film, a u planu je još jedan. Nekako uspevam da sve to izbalansiram, pogotovo sad kad imam malo dete.
Na koji način održavaš formu kad naiđe period bez pravih ponuda? Vežbaš li ispred ogledala?
- Verovatno postoje glumci koji to rade, ali ja ne. Usredsredim se na ulogu kad dobijem tekst i, kako se bliži predstava, pripremam govorni aparat i telo. Naravno, to podrazumeva i određeni stepen fizičke spremnosti, odnosno kondicije.
Na koji način ti i Igor koristite slobodno vreme, imate li omiljene restorane i kafiće?
- Malo smo staromodni po tom pitanju. Isključivo sedimo u starim beogradskim kafanama, kao što su Lovac ili Kalenić, koje su ovde u kraju, na Vračaru, gde živimo. Ljubazni su konobari, hrana je divna i, što nas posebno raduje, nikome ne smeta kad dete trčkara okolo i radi šta mu padne na pamet. Osećamo se kao slon u staklorezačkoj radnji kad slučajno sednemo u neki fensi restoran ili kafić. U „Silikonskoj dolini“ nikad nisam bila, dok sam na splavovima bila možda jednom. Stvarno mi ne prijaju takva mesta.
Jeste li skoro bili na nekoj finoj terevenci?
- Jesmo. Nedavno smo bili na svadbi jedne moje koleginice i super smo se proveselili.
Kako pevaš?
- Grozno. Nepodnošljiva sam za slušanje čak i rođenoj majci.
Ipak, to ne znači da nemaš pesme koje te automatski dižu na noge?
- Omiljena grupa mi je Mostar sevdah rijunion. Oni imaju sjajne obrade sevdalinki. Volim, recimo, Haljinicu boje lila ili Nevernicu.
IDILA KRAJ TOPOLE
Vrele letnje dane Zorana sa suprugom Igorom i ćerkicom Petrom uglavnom provodi u pitomini topolskog kraja.
- Suprug je rodom iz Topole, a u obližnjem selu koje se zove Žabari imamo veliku kuću s bunarom u dvorištu, divnom baštom i vinogradom. Ma potpuna idila. Odlučili smo da taj famozan prostor dodatno oplemenimo i sredimo. Kad se dobro odmorimo od beogradske vreve, planiramo da skoknemo do Sarajeva kako bi se Petra malo družila s bakom.
VRAČAR I KALENIĆ PIJACA NEMAJU CENU
Blizina čuvene beogradske pijace Kalenić šarmantnoj glumici svakodnevno ulepšava život u srpskoj prestonici.
- Obožavam Kalenić pijacu, na kojoj uvek ima svežeg mesa, ribe, kvalitetnog sira i kajmaka, voća i povrća. Kupujući, lepo se ispričam s ljudima i potom u dobrom raspoloženju dođem kući. Mnogo volim Vračar, moram da priznam da smo načinili neke ustupke kako bismo živeli u tom delu Beograda. Kao i svi dođoši, i mi smo pošto-poto hteli u centar, a-ha-ha…
SLALOM ZBOG PSEĆE KAKE
- Pseće kake ima na sve strane, čovek ne može da se opusti ni na sekund dok hoda. Došlo je dotle da dete ne smem da pustim u park da se igra u strahu šta će da dohvati rukom. Ne mogu da shvatim da je ljudima teško da ponesu sa sobom kesu i očiste za kućnim ljubimcem. Od toga me više izluđuju samo vozači. Na pešačkom prelazu može da ti se zaustavi samo žena srednjih godina ili neko ko se zagleda u tebe. Često se događa da s detetom u kolicima zastanem nasred ulice i propisno se izvičem na nevaspitane „stručnjake“ za volanom.
izvor :eKapija
Irena Spasić, TV voditelj -
venčanica po meri Srbije
Maštala je kao mala da postane kamiondžija, kondukter ili kapetan broda. Snovi o muškim zanimanjima Ireni Spasić se nisu ostvarili, jer se sudbina postarala da postane televizijska voditeljka. I to ne bilo kakva, nego jedna od najpopularnijih na našem medijskom nebu. Sada je posebno omiljena među mlađim gledaocima, dugogodišnjim ljubavnim parovima koji se najčešće iz ekonomskih razloga ne odlučuju za stupanje u brak. Međutim, sve barikade padaju kada se Irena i ekipa pojave na pragu budućih mladenaca
Osim što na direktan način vodi rat s „belom kugom“, emisija „48 sati svadba“ zaslužuje epitet kultne TV forme jer u potrazi za novim junacima i zanimljivim pričama njeni kreatori neumorno špartaju od Horgoša do Kosova i Metohije, prikazujući bogatstvo različitosti svadbenih običaja i tradicije. Pri tom nam Irena Spasić i njene kolege istovremeno dočaravaju gledaocima Javnog servisa lepe i ružne strane života ljudi u „zaboravljenim“ delovima zemlje.
- Evo, punih pet godina bavim se terenskim novinarstvom, konstantno sam na točkovima i muški obavljam posao. Radim i po kiši i po snegu, na plus 40, u lošim i u dobrim uslovima, pa bih slobodno mogla da kažem da se bavim muškom profesijom. A pošto mi je čitava ekipa s kojom radim muška, poprimila sam dosta njihovih osobina – kroz smeh započinje razgovor za MOZZART Sport šarmantna Irena Spasić.
Sećaš li se prvih medijskih koraka, gde su se odigrali i koliko su bili sigurni na početku?
- Oduvek sam bila brbljiva, znala sam da ću se baviti poslom koji je vezan za neku priču. Karijeru sam započela na mladenovačkoj radio stanici, vodila sam jednu emisiju za mlade. Moj prvi ozbiljan rad u medijima bio je na radiju Studija B, u jutarnjem programu, u emisiji Beogradska razglednica. Tu sam dosta naučila, posle čega sam prošla obuku na TV Studio B. Dobro pamtim prvo snimanje emisije iz kulture na Trećem kanalu, gde sam imala toliku tremu da se uopšte ne sećam kako sam stigla do kuće u Mladenovcu. Trebalo mi je više od 50 kilometara da dođem sebi. Ponosna sam što sam debitovala u redakciji za kulturu Trećeg kanala, gde je bilo bitno šta i kako kažeš, a ne da se slikaš samo da bi se slikao.
Jesi li očekivala ovakvu dugovečnost i tako veliku gledanost emisije „48 sati svadba“?
- Kada su mi producenti Emoušna izložili ponudu, nisam znala o čemu se radi, jer emisiju nikad nisam odgledala. Moj najveći strah odnosio se na pitanje kako ću izdržati 52 nedelje na terenu s nepoznatim ljudima. Otad je prošlo pet puta po 52 nedelje, a ti nepoznati ljudi su mi postali prijatelji. Drago mi je da i dalje postoji toliko interesovanje za našu emisiju i da je ljudi i dalje rado gledaju i komentarišu.
U čemu je tajna uspeha tog serijala?
- Mislim da je to pozitivan ishod emisije, venčanje dvoje mladih koji se vole, zatim predstavljanje različitih svadbenih običaja, životne priče običnih ljudi iz naroda, pa i prikazivanje krajeva u koje vodimo naše gledaoce putem emisije.
„Činjenica da voditeljka Irena Spasić nije prvi put na Kosmetu, kao i pažnja koju ona i ekipa poklanjaju tom odsečenom, a neretko i zaboravljenom (sem u političkim floskulama) delu zemlje, daje ovom ciklusu sadržaj za poštovanje“... Kako si se osećala dok si u Politici čitala ove redove koje je napisala čuvena TV kritičarka Branka Otašević?
- Drago mi je kada ljudi otkriju pravu poruku emisije i vide njene prave vrednosti, a naročito ako to učini Branka Otašević, čije kritike obavezno pročitam. Cilj emisije je, između ostalog, da pokažemo kako žive ljudi u različitim, često i nepristupačnim krajevima Srbije.
A kako odreaguješ kad neki bezveznjaković tvoje televizijsko čedo javno stavi u negativan kontekst?
- Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali valjalo bi da ono bude argumentovano.
Uvek si pred kamerama dobro raspoložena i pozitivna. Da li se nekad dogodilo iz ovog ili onog razloga nisi u pravoj formi kad počne snimanje?
- Po prirodi sam vesela i pozitivna osoba. Naravno da imam svoje žute minute. Često sam na terenu, nekoliko puta me je daleko od kuće zatekla vest o smrti dragih ljudi, i to na sam dan svadbe. Mislim da je pravi profesionalac onaj koji ne dozvoli da ga omete privatan život. Priznajem da je bilo teško, međutim, stegneš zube i ideš dalje. Emisija mora da se završi.
Koliko si brakova do sada „sklopila“ i postoji li deo Srbije u koji vaša ekipa nije kročila?
- Iza mene je 240 svadbi, jedino nismo svadbovali u Kladovu. Istočna Srbija je malo zatvorena za tip emisije koju pravimo.
Na koje probleme najčešće nailazite tokom snimanja? Možda sve ide onako glatko kao što gledaoci vide…
- Problem nam najviše prave vremenske nepogode. Dešava se da nam se kombi zaglavi u blatu ili snegu, da pokisnemo do gole kože. Takođe, ne kažem da je rad s ljudima lak.
Od čega najviše zavisi da li će neka epizoda biti zanimljivija od prethodne – od samih mladenaca, rodbine, prijatelja i komšija ili od kraja i vrste običaja?
- Najviše volim taj dokumentarni deo, životne priče mladenaca. To je ono što me najviše privuče kod nekog prijavljenog para. Bitno je da mladenci budu komunikativni i otvoreni za saradnju, a ako još žele tradicionalnu svadbu s pratećim običajima i uz to imaju komunikativne prijatelje i rodbinu, to je pravi pogodak.
Ko na lepši način koristi sponzorstvo vaše produkcijske kuće za ulazak u brak, siromašni ili bogati?
- Pokazala se više puta istinitom naša narodna izreka „Kod siromašnog na čast, kod bogatog na glas“.
Zašto romske svadbe predstavljaju posebnu atrakciju za gledaoce?
- S Romima odlično sarađujemo, oni su otvoreni, komunikativni, vedri i uvek spremni za igru i pesmu.
Na koji način provodiš vreme dok kamere miruju u nekom srpskom gradiću?
- U pauzama između snimanja dremam u kombiju, družim se s kolegama i posmatram kraj u kom snimamo.
Da li ti je neko venčanje ostalo u posebnom sećanju zbog karakterističnih okolnosti, neobičnih situacija ili nesvakidašnjih izjava?
- Pamtim skoro sve svadbe i sve mladence koji su prošli kroz našu emisiju. Družila sam se s divnim ljudima, upoznala različite svadbene običaje i čula neverovatne životne priče. Posetila sam Kosovo, Trebinje, Makedoniju... Favorit broj jedan su mi Mica i Ðole iz Kostolca, iako je to bila tek druga emisija koju sam radila. Valjda je u pitanju bila početnička sreća.
Nedavno si demantovala da si uplovila u bračne vode. Zašto mediji uporno žele da te udaju i kako podnosiš neistine o tvom privatnom životu, plasirane u žutoj štampi?
- To bi trebalo da pitate novinare koji plasiraju te izmišljotine, pošto moraju nekako da prodaju svoj časopis. Ne pogađaju me te priče jer su me zasad samo udavali. Kada počnu da me razvode, videću šta ću.
Na osnovu kojih kriterijuma birate junake vaših priča i ima li onih koji bi da se ubace preko reda?
- Živimo u Srbiji, svi bi da probaju nešto preko reda. Nama je u interesu da imamo dobre, komunikativne parove koji imaju interesantne ljubavne ili životne priče, a samim tim je i proizvod dobra emisija.
Na koji način koristiš slobodno vreme dok akumuliraš energiju za novo putovanje?
- Baterije punim tako što vreme provodim s meni dragim ljudima.
Imaš li omiljene restorane i kafiće i šta obično naručuješ od jela i pića?
- Kafići su za mene nužno zlo, mesto za odmor između snimanja. Ne volim ih. Mislim da gubim silno vreme ako sedim u kafićima, a s prijateljima se ne viđam na tim mestima. Obožavam hranu, volim da jedem i da je spremam za svoje najmilije… I ne mogu da zamislim život bez čokolade.
Koje tri stvari bi prvo uradila kada bi postala gradonačelnica Beograda?
- Ja gradonačelnica! Dakle, da pustim mašti na volju. Očistila bih trotoare od žvaka i na tim mestima stavila ružičasta srca, uredila bih priobalje tako da se stvori deo reke na koji se može gledati bez splavova i raznih baraka. Iako obožavam životinje, uvela bih kazne za one koji ne skupljaju pseću kaku za svojim ljubimcima. I na kraju, napravila bih više parkića u kojima bi se igrala deca.
Gde bi obavezno, u Beogradu i Srbiji, odvela goste iz inostranstva?
- U obilazak Kalemegdana, Košutnjaka, na Kalenić pijacu u subotu ujutru, na vojvođanske salaše… Da, ponudila bih im i vino „bermet“. Vodila bih ih kod svoje mame na domaću supu s knedlama, a ja bih im spremila pitu sa šljivama čiji sam recept ukrala s jednog šabačkog salaša.
Jesi li se bavila sportom u mladosti?
- Da, trenirala sam košarku u jednom mladenovačkom klubu od trećeg do sedmog razreda osnovne škole. Sećam se da su mi tad prognozirali koliko ću da porastem i pogodili su – 175 cm. Mada, možda imam i malo više, a-ha-ha… Uglavnom, bila sam talentovana, brzo sam vodila loptu. Ipak, nisam sportski tip, jedino što volim je vaterpolo, jer su vaterpolisti najzgodniji frajeri.
Za koga navijaš, da li odlaziš na utakmice?
- Zvezda, Zvezda! Valjda zato što je moj tata navijao za Crvenu zvezdu. Na stadione ne idem, to vreme koristim za trač partije s prijateljicama.
Možeš li da se pohvališ nekim lepim iskustvom s igrama na sreću?
- Ne, možda zato što ne igram igre na sreću. Nema hleba bez motike, bar za mene.
Kako zamišljaš svoju svadbu?
- Ne zamišljam je. Kada dođe vreme, reći ću DA.
JESI LI NORMALNA, ŠTO NE UZE ZVEZDIN DRES?!
Snimanje emisije „48 sati svadba“ na stadionu Crvene zvezde našoj sagovornici ostalo je u posebnom sećanju zbog gafa koji je tom prilikom učinila.
- Imali smo mladu iz Slovenije koja je vatreni navijač Crvene zvezde, čak ima istetoviran Zvezdin grb na listu noge. Zato smo snimanje obavili na Marakani, bilo je super. Na rastanku je portparol Zvezde Marko Nikolovski hteo da mi pokloni dres pored nekih klupskih obeležja. Upitala sam ga šta će mi dres kad je od sintetike, kako da ga nosim. Na taj komentar. on me je zblanuto pogledao. Kad sam došla kući, ispričala sam dečku tu epizodu, na šta je on bio frapiran. Uzviknuo je: „Jesi li ti normalna, znaš li ti koliko to vredi, to je bogatstvo!“
U PLANU VIP „48 SATI SVADBA“
Tajna ogromne gledanosti emisije „48 sati svadba“, prema mišljenju mnogih, krije se u neverovatno spontanom i prijateljskom odnosu koji Irena Spasić ekspresno uspostavlja s mladencima.
- Ne, ne, ne... Ja sam skromna po prirodi i ne bih komentarisala svoj rad. Jedino što bih rekla je da stalno pokušavamo da osvežimo emisiju na neki način, jer imamo pravo nešto da promenimo i dodamo, iako je ona licencirana. Imamo ideju da napravimo „48 sati svadba“ s poznatim ličnostima. Samo, pitanje je šta će na kraju biti, jer traže prevelike honorare.
izvor :eKapija
Nevena Milutinović, TV voditelj -
Za tebe bi bilo malo i hiljadu ruža
Dok je kao tinejdžerka šetala po italijanskim modnim pistama, Nevena Milutinović se „zaljubila“ u italijanske sportske programe, zahvaljujući načinu na koji tamošnji voditelji obrađuju prvenstveno fudbalske teme. Shvatila je da joj za uspešnu karijeru TV lica neće biti dovoljna samo lepota, već da mora da poseduje i izuzetno znanje o temama koje obrađuje, poput svog uzora Simone Ventura. Koliko je naučila o poslu radeći na kanalima Mediaset i Sky Italia i da li poznaje fudbal možete proveriti svake nedelje na TV Košava, a o tome koliko je lepa možda najbolje svedoči poruka koju joj je jedan udvarač poslao uz 500 ruža: „Cvećara nije imala hiljadu ruža, a i to bi bilo malo za tebe“
Rođena je u Novom Sadu i čitav period odrastanja, počev od kolevke, preko polaska u osnovnu školu, pa do njenog završetka, pamti po mirnim, potpuno bezbrižnim danima. Neposredno po polasku u srednju školu ispostavilo se da su sve te godine lepog življenja predstavljale zatišje pred veliku buru. Naime, pokazalo se da Nevena Milutinović, voditeljka emisije Sportsko popodne, koja se prikazuje na TV Košava, poseduje izuzetan talenat za manekenstvo. U rekordnom roku, sa svega 15 godina, širom je otvorila vrata evropske scene i ubrzo se obrela na italijanskoj modnoj pisti...
- Kada su me kao malu pitali šta ću da budem kad porastem, odgovarala sam - astronaut, jer sam oduvek težila ka visinama. Nisam se bukvalno otisnula u njih, ali sam uspela da ih dosegnem na drugi način, tako što sam se prvo bavila manekenstvom, posle čega sam se upustila u izazov voditeljskog poziva – kaže Nevena Milutinović na početku razgovora za MOZZART Sport.
Kakav si bila đak i koji su ti predmeti bili omiljeni?
- Bila sam odličan đak tokom čitavog obrazovanja, uključujući i fakultet za menadžment koji sam završila s maksimalnim prosekom. Drugačije nije moglo da bude iz jednostavnog razloga što sam perfekcionista i što smatram da je za poziv novinara i voditelja neophodno fakultetsko obrazovanje. Moji omiljeni predmeti bili su menadžment i elektronsko poslovanje.
U kom trenutku si poželela da postaneš TV novinar i kako se razvijala tvoja karijera?
- Dogodilo se to sasvim slučajno, u vreme kad sam bila veoma uspešna na italijanskim modnim pistama. Prvo mi je ponuđen posao vezan za zabavne programe na Mediaset kanalima i to u emisijama Ciao Darvin i Camera Caffe. Posle toga je usledio veliki trenutak za mene, prelazak na televiziju Sky, čime sam na krajnje ozbiljan način počela da se bavim televizijskim novinarstvom.
Koliko ti je pomoglo to što si živeći u Italiji imala priliku da na licu mesta vidiš kako sportski TV program kreira jedna od najfudbalskijih zemalja na svetu?
- U Italiji sam naučila da budem pravi profesionalac i sve što sada znam i primenjujem u praksi na TV Košava dugujem ljudima sa Skaja, koji su imali strpljenja da rade sa mnom i pomognu mi da postanem dobar voditelj emisija sa sportskom tematikom. U Italiji se fudbal obožava do krajnjih granica i s toga je veliki broj emisija upravo posvećen najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Osećam zahvalnost prema ljudima koji su mi omogućili da budem deo tog medijskog spektakla.
Da li se za svakog sagovornika pripremaš na identičan način ili to zavisi od njegove popularnosti?
- Uvek se dobro spremim za emisiju bez obzira na to ko mi je sagovornik. Osnovna preokupacija mi je da publika bude zadovoljna, da dobije korisne informacije iz sveta sporta, da se zabavi i da na interaktivan način učestvuje u kreiranju svake emisije.
Na koji intervju si naročito ponosna?
- Veoma mi je drag intervju koji sam napravila s nekadašnjim asom Crvene zvezde i Milana Dejanom Savićevićem. Genije mi je učinio čast pristajući da gostuje sat vremena u emisiji i da tom prilikom na iskren način, koji je njemu oduvek bio svojstven, odgovori na sva pitanja. I na ona manje–više provokativna. On je velika fudbalska legenda i odličan sagovornik, bez dlake na jeziku.
Pratiš li rad kolega i koga posebno ceniš?
- Revnosno pratim rad italijanskih TV voditelja, od kojih najviše cenim Simonu Venturu, najpoznatiju voditeljku sportskih programa u Italiji. Ta žena je moj uzor i idol, jer zaista odlično poznaje fudbalsku materiju i naprosto „razbija“ kada vodi emisiju. Dakle, ona je jedna od malobrojnih žena u TV formama koje se bave fudbalskim temama i koja poseduje odlično znanje i umeće vođenja sportskih programa. Voditeljke „saksije“, koje samo sede i smeše se dok kolega pored njih sve vreme priča, odavno su postale passé.
Opiši nam kako izgleda jedan tvoj radni dan.
- Pod broj jedan je gledanje utakmica, praćenje rezultata i zanimljivosti vezanih za fudbalske događaje. U jednoj rečenici, to čini osnovu mog posla.
Postoje li sadržaji koje obavezno odgledaš na televiziji?
- Kao što već rekoh, ne propuštam da odgledam fudbalske utakmice naše lige i istovremeno pratim najbolje evropske lige kao što su Primera, Serija A, Bundes i Premijer liga.
Pratiš li domaće rijaliti programe, šta misliš o njima i da li bi možda uzela učešće u nekom od njih?
- Uopšte ne pratim tu vrstu televizijske ponude, jer mi je ona dosadna i ne bih nikada učestvovala u nekom od rijalitija. Jednostavno, nemam potrebu za tom vrstom medijskog eksponiranja.
Imaš li omiljena mesta za izlazak i šta obično naručuješ za piće i jelo?
- Vodim miran život koji podrazumeva povremene posete koktel partijima, kao i zanimljivim gradskim dešavanjima. Takođe, volim da navratim u restorane s originalnim kulinarskim specijalitetima. Što se tiče hrane, obožavam japansku i brazilsku kuhinju, ali i našu čuvenu teletinu ispod sača.
Koje se pesme pevaju za tvoju dušu u nekom finom društvu koje se veseli uz živu svirku?
- Ne volim živu svirku i iz tog razloga retko izlazim noću.
Zbog čega voliš Beograd, a zbog čega ume da te razočara?
- Obožavam Beograd iz jednostavnog razloga što ga doživljavam kao grad koji pruža velike mogućnosti za sve profile ljudi, kao i za sve vrste zanimanja. Moj je stav da u srpskoj prestonici svako ko vredi ima šansu da uspe. Što se tiče drugog dela pitanja, rekla bih da život u Beogradu nema negativnih strana.
Šta te je poslednji put slatko nasmejalo a šta rastužilo?
- Imam običaj da se često smejem. Poslednja stvar koja me je lepo nasmejala je vest o rođenju vanbračnog sina Kristijana Ronalda, u kojoj je stajalo kako je as Reala majci deteta platio 12.000.000 evra da nikada ne otkrije svoj identitet. Ova zanimljiva informacija na kraju je začinjena izjavom samog Ronalda koji je rekao kako je to bio najskuplji dan u njegovom životu, a-ha-ha... Nisam nikada tužna, takva mi je priroda, večiti sam optimista.
Koliko si upućena u politička dešavanja i u kojoj meri ih pratiš?
- Pratim samo međunarodnu političku scenu i to da bih videla kako će se dešavanja na njoj odraziti na svetsku ekonomiju.
Jesi li se bavila nekim sportom u mladosti?
- Jesam, i to atletikom i odbojkom, naravno, samo na rekreativnom nivou. Moram da kažem kako sada veoma ozbiljno treniram u cilju održavanja savršene linije.
Za koga navijaš?
- Evo, ovako. Navijam za Crvenu zvezdu, Mančester junajted, Lion, Milan, Bajern iz Minhena, Real Madrid i za reprezentacije Srbije i Argentine.
Na koji način bi prokomentarisala učešće naše reprezentacije na Mundijalu?
- Kao i ogromnu većinu Srba, Orlovi su i mene razočarali. Zbog toga želim da, kao i cela nacija, ostavim tu južnoafričku mundijalsku epizodu iza sebe. Sada je neophodno da se svi skupa fokusiramo na što bolje odigravanje kvalifikacija za Evropsko prvenstvo.
Da li su igrači koje je forsirao selektor Radomir Antić bili po tvom ukusu ili bi neke druge poslala na teren?
- To je - što je! Igrači koji su nastupili u dresu s našim državnim grbom najbolje su što Srbija ima u ovom trenutku. Mada, jedino što mogu da kažem je kako je možda trebalo dati više šansi mlađim igračima. Oni su prepuni ambicija i motiva i uverena sam da bi mnogo više grizli.
Koji su tvoji omiljeni srpski igrači, a koji su tvoji favoriti iz inostranstva?
- Omiljeni srpski igrač mi je Miloš Krasić, a od stranih fudbalera po mom ukusu je prvotimac Real Madrida i reprezentacije Argentine Gonzalo Iguain. I još da kažem kako mi je od svih fudbalskih legendi najomiljeniji lik El Pibe, odnosno Dijego Maradona.
Posle fudbala, koje sportove najviše voliš?
- Rukomet i košarku.
Prepoznaju li te Beograđani na javnim mestima i možeš li da navedeš neki originalan primer starta nekog mladića?
- Prepoznaju me prvenstveno tamo gde bi trebalo da me prepoznaju, a to je u sportskim krugovima. Pokušavam da se medijski eksponiram u meri koja je u skladu s mojim zanimanjem. Ne volim da mi neko direktno prilazi, pošto više preferiram indirektne i namazane metode kao što su slanje cveća na moje radno mesto. A originalnih startova ima. Jedan takav je bio kad sam dobila 500 crvenih ruža. Oduševila sam se tim potezom, a posebno porukom u čijem post skriptumu je pisalo: „Cvećara nije imala hiljadu ruža, a i to bi bilo malo za tebe.”
MAKSIM ŽENA, ORAO I DELIJA
Nevena je bez posebnog dvoumljenja pristala da se fotografiše u bikiniju za muški magazin Maksim, a na taj način je želela da pruži podršku Orlovima pred odlazak na Mundijal.
- U startu mi se dopala ta ideja s tim što je moj jedini uslov bio da se fotografisanje obavi na našem najvećem stadionu Marakani. Jer, ipak, osim što sam žena Orao, ja sam i žena Delija. Bilo je to neponovljivo iskustvo za mene i izuzetno sam zadovoljna reakcijom muškog dela čitalaca. Činjenica da je taj broj izdanja Maksim zabeležio rekordnu prodaju najbolje govori o svemu.
SPORTSKO POPODNE PONOVO OD 14 DO 15
Da je zaista veliki profesionalac kojem je veoma stalo da gledanost njegove emisije bude što je moguće veća, Nevena Milutinović, srpska verzija Simone Venture, demonstrirala je pre nego što je u velikom stilu, kao u stara dobra vremena, stala pred objektiv našeg fotografa.
- Molim vas da obavezno napišete kako će od nedelje 18. jula emisija Sportsko popodne ići u starom terminu, znači od 14 do 15 časova. U proteklih mesec dana, zbog utakmica na Svetskom prvenstvu u Južnoafričkoj Republici, bili smo prinuđeni da kamere uključujemo u 18.00. Gledaocima obećavam niz novih intrigantnih sagovornika i zanimljivih tema.
izvor :eKapija
Maja Šahbaz, generalna direktorka
"Colliers International Serbia" – Uporna do Tokija
(Maja Šahbaz)
Kao mala zamišljala je sebe u doktorskom mantilu, a dok je sa tetkom arhitektom obilazila objekte u sivoj fazi i posmatrala zdanja u Beogradu i Sarajevu, kreirala je rešenja za "svoje“ zgrade. Kada su iščezli dečji snovi o medicini, a od projektovanja je odvojilo to što je levoruka i loše crta, izazov i inspiraciju je pronašla u izučavanju stranih jezika. U srpskoj prestonici završila je Osnovnu školu "Vladisav Ribnikar", zatim Filološku gimnaziju i fakultet, a diplomu stekla na odseku za japanski jezik i književnost. Zbog izuzetnih rezultata tokom studija bila je stipendista japanske vlade, posetila Tokio, Hirošimu, Osaku i Kjoto. Po povratku u Beograd kratko se oprobala u ulozi predavača u gimnaziji čiji je đak bila, a onda je shvatila da prosveta nije za nju. Tada je naletela na oglas severnoameričke konsultanske kompanije za nekretnine "Colliers" koja je tražila nove zaposlene za svoje predstavništvo u Beogradu. Posle pet krugova testiranja 14. juna 2004. godine primljena je na poziciju asistentkinje direktorke za poslovne prostore. Kompaniji je pristupila kada je tim činilo 12 ljudi, i počela, kako kaže, od najniže lestvice. Danas u kancelarijama u Novom Beogradu radi tim od 35 eksperata, a vodi ih Maja Šahbaz. Pomalo neuobičajnim putem generalna direktorka kompanije "Colliers International Serbia" vratila se jednoj od svojih najvećih ljubavi - nekretninama.
- One vam se jednostavno uvuku pod kožu. To će vam potvrditi svako ko je u ovoj branši i ko je zaista posvećen poslu. I zato kada gledate zgradu ne vidite više objekat sa interesantnom fasadom, već određujete klasu, brojite parking mesta, bacite pogled na garažu, delite ukupnu površinu šoping centra sa brojem lokala ili zamišljate kompaniju kojoj bi taj objekat odgovarao. U "Colliers"-u sam već više od šest godina i svako jutro se budim raspoložena i puna entuzijazma za novi radni dan. Kada ne bude tako, razmišljaću o promeni. Imala sam sreće da učim od ljudi koji su bezrezervno delili svoje znanje, umeli da me motivišu i ohrabre i, što je najvažnije, upute mi konstruktivnu kritiku. Izuzetno sam radoznala i uporna što je uz "zaraznu" motivaciju moje prve direktorke najverovatnije i bio ključ brzog napredovanja i učenja.
Ona napominje da "Colliers" ima odlični program edukacije zaposlenih, nazvan "Colliers University".
- Bila sam na obučavanju u Americi, Pragu, na intenzivnim kursevima za menadžere i kompanija je dosta uložila u mene - ističe Šahbaz.
Scio me nihil scire
Maja Šahbaz rođena je u Sarajevu, gde je živela do jedanaeste godine kada se sa porodicom preselila u Beograd. Detinjstvo u multikulturalnoj sredini uticalo je na to da se posebno zainteresuje za druge kulture i jezike.
- Najranije detinjstvo pamtim po igrama u parku, bezbrižnim šetnjama gradom, negledanju TV-a, društvenim, a ne kompujterskim igricama. Sarajevo je i danas jedan od mojih omiljenih gradova i ne propuštam prilku da ga posetim i obiđem familiju koju tamo imam. Inače sam dosta vezana za porodicu, posebno za braću od tetke koji studiraju i rade u Beogradu.
Kaže da iznenadna promena mesta boravka u detinjstvu za nju nije bila posebno stresna jer vrlo brzo zavolela Beograd, a omiljeni deo grada joj je Savski venac.
- To je pomalo i lokal partiotizam jer u tom kraju i danas stanujem sa majkom, dok se ne upustim u renoviranje svog stana. Ipak, moram da priznam da je najmagičniji deo naše prestonice Kosančićev venac, zbog arhitekture, kulturno-istorijskog nasleđa, celokupnog ambijenta.
Slobodno vreme Šahbaz "troši" na čitanje, šoping, fitnes i brigu o životinjama. Donedavno je veliki deo njenog dana bio rezervisan za persijskog mačka Silvestera, koji je u šali prozvan "prvom šapom srpskih nekretnina".
- Silvester je sa mnom bio od fakulteta i teško sam proživela dan kad smo morali da ga uspavamo. Bio je to najrazmaženiji ljubimac kog sam srela jer smo imali prećutan dogovor da sve što je moje je i njegovo i sve što je njegovo je samo njegovo.
Šahbaz kroz smeh dodaje da je Silvester mrzeo svakog njenog dečka, a oni su se uporno trudili da mu se uvuku pod dlaku.
– Silvester nije nikada popuštao, čak iako su se oni više udvarali njemu nego meni. Svakog je bar jednom ogrebao ili ugrizao.
U dnevnom rasporedu generalne direktorke "Colliers-a" mora da ostane barem malo vremena za čitanje. Trenutno je na njenom noćnom stočiću knjiga "Karaoke kapitalizam", a delo kome se uvek vraća je "Mali princ". Kaže da se u tom delu uvek prepozna u nekom od citata i da joj je Egzipreri jedan od velikih životnih učitelja. U poslu se drži čuvene Sokratove "Scio me nihil scire" ("Znam da ništa ne znam") i smatra da je upravo ta glad za saznanjem jedan od nužnih uslova uspeha svakog čoveka.
- Iako sam kao i svi tek svršeni sudenti mislila da posle fakulteta sve znam, shvatila sam da je moje učenje tek tada počelo.
Najuspešnijim danom na poslu smatra onaj kada "ukrade" neko novo znanje i nije joj teško da ni posle 6 godina rada, dođe sat vremena ranije, pročita mejlove, pregleda novine i pripremi se za sastanke.
- To ne znači da su ostale sfere mog života zapostavljene, jer nedostatak vremena za samog sebe automatski se odražava na posao. Sećam se da mi je jedan iskusni kolega, kada sam unapređena, rekao da vodim računa da očuvam balans između privatnog i poslovnog i da se te dve sfere međusobno podržavaju i unapređuju. Trudim se da to održim i za sada mi dobro ide.
Maju Šahbaz kolege opisuju je kao fokusiranu, upornu do granice tvrdoglavosti, ali i otvorenu za kritiku i vanredno smirenu u kritičnim situacijama.
- To nije odsustvo brige već koncentrisanost na iznalaženje rešenja, a panika u tim situacijama samo odmaže.
Od stvari koje vam neće oprostiti na prvom mestu je laž, dok razumevanja za početničke greške uvek ima.
Alisa u Osaki
Maja Šahbaz završila je studije japanskog jezika za četiri godine sa prosekom 9,80, što joj je tokom studiranja omogućilo mnogobrojne stipendije i posetu jednom od azijskih "tigrova".
- Japanska vlada izabrala me je 2001. godine za svog stipendistu i zahvaljujući tom programu provela sam tri nezaboravna meseca u Tokiju, Kjotu, Hirošimi i Osaki. Fascinirala me je njihova napredna tehnologija, životna i poslovna filozofija. Najjači utisak na mene ostavila je poseta biznis parku u Osaki. Osim nesvakidašnje arhitekture, objekata od po 40 spratova grupisanih na jednom mestu, dah mi je presekao mali šinto hram ispred svakog od tih "svemirskih" materijalističkih zdanja. To je neverovatan spoj autohtone religije i brzog, modernog života. Ti hramovi izgledaju kao magične oaze duhovnosti koje nesmetano egzitiraju u džungli stakla, čelika, liftova i tastera. Plašim se da nama nedostaje moć da spojimo ta dva univerzuma - objašnjava Šahbaz.
Ponavlja da je razvoj tehnologije u Japanu maksimalno u službi čoveka i pojednostavljenja svakodnevnog života.
- Ja sam inače potpuno opsednuta tehnologijom, a u Japanu sam se osećala kao "Alisa u zemlji čuda" i samo sam dragom voljom naše carine dobro prošla po povratku u Beograd. Tada su 3G telefoni bili već uveliko u upotrebi. Vrlo su inkluzivno društvo, maksimalno je izražena briga o osobama sa invaliditetom. Fasciniralo me je to da je život olakšan, da je elektronsko poslovanje bilo najnormalnije.
Kaže da su japanska kultura i jezik veoma interesantni i da ga je zaista savladala tokom studija.
- U tome mi je pomoglo čitanje literature na japanskom, neprestano sam na Internetu tražila časopise i knjige, kako bih se usavršila. I zasta, posle četiri godine mogla sam da vodim veoma dobru komunikaciju i razgovaram o prilično ozbiljnim temama.
Od omiljenih japanskih poslovica prva joj na pamet pada "Ljubav i kašalj se ne mogu sakriti."
Po završetku fakulteta i prilikom traženja prvog posla bila je pomalo razočarana što se četvorogodišnji rezultati i uloženi trud slabo vrednuju.
- Shvatila sam da su moje ocene samo meni bitne i da sam benefit od njih već dobila u smislu stipendija i nagrada tokom školovanaja. Vrlo kratko sam predavala japanski u Filološkoj gimnaziji, ali sam shvatila da želim nešto drugačije. Tada se desio "Colliers". I to je bila prava odluka.
Šahbaz kaže da se prvi put u poslovnom smislu osećala veoma ponosnom kada je postala ovlašćeni potpisnik i samim tim član Upravnog odbora kompanije.
- To je značilo da direktori veruju u mene i moju moć rasuđivanja. Drugi put kad sam se osećala uspešnom bio je trenutak kad mi je porodica rekla da su ponosni na mene.
Maja Šahbaz je članica MENSE i Srpske Asocijacije Menadžera.
T.S.
izvor:eKapija
Milka Forcan - Najmoćnija žena u Srbiji
(Milka Forcan)
Kada je Milka Forcan u anketi jednog lista proglašena za najmoćniju ženu Srbije ona nije dopustila da se vidi da li joj ta titula prija: "U Srbiji nema prave moći, niti to nešto posebno znači osim što zabavlja najširu publiku." Sada, posle poslovnog razlaza sa Miroslavom Miškovićem, pokazalo se da je moćnija i od Antimonopolske komisije i poreznika. Pa čak, da je jača i od predsednika Borisa Tadića, koji je najbogatijeg srpskog tajkuna "pozvao" da porez plaća u otadžbini umesto na Kipru, dok ga je Milka Forcan u sudu na tom ostrvu sprečila da proda "Delta maxi" i da namete na taj posao plati tamošnjim vlastima.
Čvrstina s kojom je istupila pred Miškovića nije nimalo iznenadila čak ni one koji ne poznaju tu ženu koja svojom spoljašnošću ume da ostavi utisak krhkosti. Možda i zato što je niko nije video bez osmeha.
Snagu i odlučnost Milka je nasledila od ličke graničarske porodice Mileusnića. U austrijskim arhivima ostalo je zabeleženo da je posle Bečkog rata i proterivanja Turaka iz Like kosinjski knez Vukašin Mileusnić predvodio seobu 40 srpskih porodica u Široku Kulu kod Ličkog Osika.
Milka je rođena 1969. godine u Beogradu, ali nikada nije zaboravila svoje poreklo. "U Lici sam 25 godina provodila letnje praznike", objasnila je, a u zavičaj sada vodi ćerku Jovanu i sina Filipa. Milka Forcan i njen otac Jovan Mileusnić okupljaju zemljake u Srbu na nekadašnji Dan ustanka naroda i narodnosti Hrvatske 27. jula, a i finansiraju obnovu spomenika kojim se obeležava taj bunt srpskog naroda protiv klanja.
Graničarske sablje i kremenjače i ustaničke puške Mileusnići su odavno zamenili daleko efikasnijim sredstvom - biznisom. Jovan Mileusnić 25 godina bio je direktor "Jugohemije", oko koje sada sa Miškovićem lome koplja njegove ćerke Milka Forcan i Smiljka Mileusnić-Adžić, generalni direktor. Upućeni kažu da je "Jugohemiju", firmu za velepromet farmaceutskih proizvoda preko koje su uvezene nepotrebne vakcine protiv svinjskog gripa, u poslovne visine uzdigao upravo Jovan Mileusnić.
Milka je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i otišla u London, gde je stekla prva iskustva iz marketinga. Po povratku u Srbiju, 1992. zaposlila se u preduzeću "Delta M", koje je tada brojalo 12 zaposlenih. Posao je dobila zahvaljujući poznanstvu njenog oca i Miškovića, sa kojim je poslovao još dok je on bio u kruševačkoj "Župi".
Priču o "Delti M" započeo je Mišković godinu dana ranije u sobi beogradskog hotela "Slavija" s četvoro zaposlenih. Među njima je bio i Branko Forcan, Milkin muž, koji se donedavno toliko krio od kamera da većina sveta nije znala ni da je udata.
Tokom 18 godina karijere u "Delti" Milka Forcan bila je finansijski i direktor marketinga. Potom i potpredsednik "Delta holdinga" i predsednik upravnih odbora "Jugohemije" i "Novosti". Za te godine rekla je samo da su bile burne i da je od Miškovića naučila pre svega da odluke u životu i biznisu ne smeju da se ostavljaju za sutra. Uostalom, još od 2001. Mišković se retko pojavljuje na javnim skupovima, od kako su ga Zemunci oteli i olakšali za nekoliko miliona.
(Miroslav Mišković i Milka Forcan)
Razlaz sa Miškovićem doživela je kao proces: "Mi smo već dugo različito vrednovali neke ljude, situacije i poslovne dogovore." Izgleda da je reč o Milkinom mužu Branku, koji je proširio poslove trgovine drvetom na međunarodno tržište i za to od Miškovića dobio akcije "Delte". Posle nekog sukoba, Mišković ga je poslao u Irkutsk u Sibiru, na osam sati leta od Moskve. Branko je to odbio i nakon toga ostao bez kancelarije, službenog automobila i posla. Prvi put primećen je u javnosti sa Milkom na Dejvis kupu u Splitu, a sedeli su pored Brene i Bobe Živojinovića. Milka je, naime, potpredsednik Upravnog odbora Teniskog saveza.
Imala je Milka i priliku da shvati koliku omrazu donosi stvaranje imperije na srpski način. Naime, predlog da ona bude predsednik državnog Saveta za brendiranje Srbije nije prošao zbog odbijanja pojedinih članova da im ona bude šef. Pa ipak, teško je poistovetiti se sa bivšim poslodavcem, a izgleda i da je javnost ne mrzi kao Miškovića.
Šta više, na Fejsbuku je formiran klub njenih obožavalaca iz Srbije, Hrvatske, Republike Srpske i FBiH, a dominira parola "Nikad Nestle, uvek Milka". Iako cene uspeh koji je postigla, očito je da su mnogo više impresionirani njenim izgledom, a preovlađuju oni koji veruju da je zanosnija s riđom kosom. Tome svakako doprinosi njena izgrađena elegancija čije je ogledalo odevanje kojim ne ističe svoje bogatstvo, a čak joj je i kancelarija u "Delti" bila nameštena krajnje minimalistički.
Ukus Milke Forcan pre dve godine doneo joj je nagradu "Glorije" za najbolje stilizovanu ženu u Srbiji. To je u javnosti zapamćeno za razliku od dana kada je odlikovana ordenom Svetoga Save za doprinos izgradnji hrama na Vračaru posvećenog srpskom prosvetitelju.
izvor:eKapija
Poslednja izmena:
