Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Ko je ko- žene Srbije

Diskusija u 'Društvo' započeta od zjovan29, 09.08.2010.

  1. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Marija Savić-Srećković, višestruki prvak u fitnesu odrekla sam se titule, a osećam se šampionski


    [​IMG]

    Sama pojava Marije Savić – Srećković delovala je optimistički za naciju koja inače ne brine posebno zdrav život. Drugim rečima, bilo je dovoljno da je vidite na malom ekranu ili bilbordu, pa da poželite da živite zdravo. Ali upravo taj status privukao je konkurenciju, koja nije birala sredstva kako bi je istisnula iz središta zbivanja u domaćem fitnesu. Shvativši da borba u koju je uvučena više nema veze s porukom koju je godinama emitovala, lagano je stupila u rad s decom, pa, kako je rekla Miloradu Plaziniću, profesionalnu radost trenutno pronalazi kao trener devojčicama i koreograf u pozorištancetu „Puž“
    Pročitala je svoje ime na najužem spisku kandidata za prijem na prvu godinu Fakulteta dramskih umetnosti, posle čega je od sreće napravila stoj na rukama i na spektakularan nacin išetala iz zgrade. Nedugo zatim ispostaviče se da Mariji Savić - Srećković, višestrukoj državnoj šampionki u fitnesu, sudbina ipak nije namenila „daske koje život znače“ kao ambijent u kome će doživeti profesionalno ispunjenje.
    Gorčina zbog tog saznanja trajala je veoma kratko: devojka vragolastog duha iz Sremske Mitrovice je na glumačkoj akademiji upoznala čoveka svog života, našeg poznatog glumca Aleksandra Srećkovića - Kuburu. Sve se odvijalo munjevitom brzinom i, nedugo zatim, umesto pozorišnih i filmskih uloga dobila je ulogu supruge i majke.
    Zahvaljujući ogromnoj energiji koju je posedovala od malena, s lakoćom je izlazila na kraj s porodičnim obavezama. To joj je automatski stvorilo prostor za upisivanje Fakulteta za fizičku kulturu, koji se zbog njenih sportskih gena nametao kao logičan izbor. Posle prvog prvenstva nekadašnje Jugoslavije u fitnesu, na kome je učestvovala na nagovor profesora Dušana Mijića, u njenom životu više ništa nije bilo kao pre...

    [​IMG]

    - Sremska Mitrovica poznata je po dobroj gimnastičkoj školi, u kojoj sam bila aktivna od pete do 12. godine života. Za to vreme stekla sam status reprezentativke Vojvodine. Osnovu iz gimastike nikad nisam izgubila, jer i kad sam prestala da treniram, nastavila sam na rekreativan način da održavam formu. To mi se i te kako isplatilo kada sam kao student DIF-a uzela učešće na prvom državnom prvenstvu u fitnesu, posle kojeg sam definitivno shvatila za šta u životu, što se posla tice, treba da se borim do maksimuma. Bio je to zaista veliki preokret za mene - priseća se samog početka karijere Marija Savić - Srećković u prijatnom ambijentu restorana „Violeta, kućo stara“.
    Koliko vam je bilo teško da donesete odluku o silasku s takmičarske scene, posle toliko godina i pregršt osvojenih titula?
    - Još za vreme aktivnog bavljenja fitnesom, sebe sam videla u trenerskom poslu, tako da sam bez nekih preteranih emocija zatvorila jedno i otvorila drugo poglavlje u karijeri. Stvar je olakšala i činjenica da godinama unazad radim kao instruktorka. Uostalom, zahvaljujući tom angažmanu moja škola opstaje u finansijskom smislu. Zainteresovanih devojčica ima, ali nikako da rešim problem sa odgovarajućim prostorom. Dobro znam u kakvom okruženju živimo, zato sam uvek krajnje strpljivo radila na realizaciji svojih ideja. Sigurna sam da ću i ovaj problem, vezan za dvoranu, na kraju rešiti na najbolji mogući način.
    Pomenuli ste vaše učenice. Vidite li na horizontu dostojnu naslednicu?
    - U fazi sam laganog napuštanja okvira fitnesa, prvenstveno zbog nekih negativnih stavova pojedinih mladih koleginica koje se, ne birajući sredstva, bore za tron, umesto da im preokupacija bude uživanje u treninzima i zdravom životu. To što one pokušavaju bilo bi isto kao kada bi neka današnja vrhunska gimnastičarka naumila da opovrgne uspehe Nađe Komaneči. Iz tog razloga sam rekla: „Evo, odričem se titule, budite vi šampionke”! Učinila sam to iako se i dalje, u 36. godini života, osećam šampionski. Istovremeno, prešla sam na velnes, koji je viši stepen i koji kao takav potvrđuje da mi rezultati nikada nisu predstavljali ključni motiv.
    Zaobilaznim putem ipak ste stigli do pozorisne scene. Jeste li zadovoljni angažmanom u dečjem pozorištancetu „Puž“?
    - Apsolutno. Kreativni momenat s fitnes scene koja je, takođe, jedna vrsta predstave ili šoua, zapravo mi je omogućio taj posao koreografa i saradnika na scenskom pokretu. Radi se o prilagođenom jeziku koji je deci razumljiv. Sticajem okolnosti, dogodilo se da nedavno i sama stanem pred publiku, pošto nijedna glumica nije mogla da izvede jednu zahtevnu akrobatsku figuru, a-ha-ha.
    Praksa pokazuje da veliki broj muškaraca i žena posle izvesnog vremena gubi započetu borbu za zdrav način života. Nedostatak volje ili je nešto drugo po sredi?
    - U pitanju je proces koji nije trenutan, odnosno, njegovi rezultati ne mogu tako brzo da budu vidljivi. Zbog toga ljudi relativno lako odustaju. Naprosto, nisu disciplinovani, niti svesni da nije dovoljno samo odricanje u sektoru ishrane, jer dijeta bez upražnjavanja sporta i fizičke aktivnosti ne znači ništa. Postoji još jedan bitan element koga u velikoj meri zanemaruju, a tiče se vremena posvećenom odmoru. ISHRANA-SPORT-ODMOR predstavljaju zlatni trougao koji se ruši u slučaju da jedna stranica otpadne. Kao porodična žena ne zanemarujem nijednu obavezu, niko me ne zamenjuje u kući ni u jednom segmentu, zato tvrdim da svako uz dobru organizaciju sve može da postigne.

    [​IMG]

    S obzirom da je vaš otac Jovica bio profesionalni fudbaler, da li je postojala mogu
    ćnost da umesto baletanki obujete kopačke?
    - Jeste ,i to sasvim realna, a-ha-ha... Naime, kao mala devojčica mnogo vremena provodila sam na stadionu, šutirajući loptu i glancajući pehare. Po povratku kući, igrala sam u kraju fudbal sa dečacima. Ipak, utakmice koje je tata igrao za mene su predstavljale neku vrstu traume, s obzirom da nam je od postignutih rezultata praktično zavisio mir u kući. U to vreme nije bilo toliko televizijskih kanala kao danas, nego su se obično prikazivali izveštaji ili odloženi snimci fudbalskih događaja. Tada je u našem domu morala da vlada besprekorna tišina, svi smo hodali na prstima i nipošto nismo smeli da prođemo ispred televizora. Sve su to razlozi zbog kojih i danas imam određeni gard kad je fudbal u pitanju.
    Postoje li kakvi nagoveštaji kojim će putem da krene vaš sin Aleksa, kad stigne do raskrsnice - sportskim ili onim koji vodi ka glumačkim vodama?
    - Aleksa ima 14 godina i kod njega je prisutno više uticaja. Jako voli matematiku, svira klavir, šah aktivno trenira od četvrte godine života, a trenutno je zaokupljen rukometom. Sve aktivnosti koje ima niko mu nije nametnuo, sam ih je odabrao, tako da je meni i Aleksandru drago što na kvalitetan način provodi vreme izvan škole, što zasad funkcioniše odlično. A čemu će na kraju dati prioritet, videćemo. Jedino ne verujem da će postati vrhunski sportista, pošto takvu ambiciju kod njega dosad nisam prepoznala. Bilo kako bilo, najvažnije je da nešto trenira i da mu, baš kao i meni, glavni motiv ne bude rezultat, nego svest da će redovnim treningom postati jači i izdržljiviji.
    Pratite li televizijske serije i filmove u kojima igra vaš suprug ?
    - Aleksandar zna da sam njegov veliki kritičar. Moram da kažem da mu pada teško kad mu posle neke premijere iznesem realan sud. Kolege kao kolege, po navici ga tapšu po ramenu, govore bravo i super, dok malo ko iznese pravo mišljenje i da neki savet. Ponašam se tako zato što su meni kritike uvek bile od koristi, oduvek sam ih doživljavala kao podstrek.
    Oboje imate dosta obaveza, da li vam dani protiču u brzom tempu?
    - Upravo taj brzi ritam našem bračnom životu daje posebnu dozu zanimljivosti. Vrlo teško se organizujemo kad treba negde da otputujemo. Ako vam kažem da smo posle 10 godina letos prvi put otišli porodično na odmor, sve će vam biti jasno. S druge strane, tom prilikom smo se osećali kao da smo se tek upoznali. Verovatno zbog činjenice da nismo stigli da potrošimo neke zajedničke trenutke provoda.
    Pre nekoliko godina bili ste na svetskom šampionatu u Las Vegasu. Da li ste tom prilikom okušali sreću u nekom kazinu?
    - U gradu kocke, aparati za igru su na svakom koraku, čak i u toaletima. Priznajem da sam bila u velikom iskušenju. Međutim, naporno putovanje, potom priprema i koncentracija za nastup, nisu mi dozvolili tu vrstu opuštanja. Ipak, uspela sam da osetim atmosferu i primetim da ljudi baš umeju da uživaju u svom tom blještavilu. Posebno kad su u svom društvu. Naravno, lepa zabava je zagarantovana u bilo čemu što čovek radi kad je umeren. Lično, umem da budem umerena u svemu, jedino to ne znam kad se radi o ljubavi - kroz smeh je konstatovala Marija Savić Srećković.
    FITNES JE ŠOU BEZ GRANICA
    Posle svakog novog takmičenja, srpska fitnes diva sticala je dodatno iskustvo, koje joj je bilo od dragocene pomoći za sledeći izlazak na scenu.
    - Umela sam da registrujem nijanse od kojih je zavisilo koje će mesto neka takmičarka zauzeti. Jedna se, na primer, odnosila na estetiku nastupa. Evo, pogledajte, gimnastičarke odavno nisu u jednostavnim trikoima, već su oni ukrašeni raznoraznim šljokicama. Rečju, sve je postalo veliki šou. Ne kažem da je fer da takvi detalji odluče, ali su ipak adut više - napominje Marija.
    NEZABORAVAN BORAVAK NA STAMFORD BRIDŽU
    Osim što je sjajan matematičar, šahista, pijanista i rukometaš, Srećković junior je odličan poznavalac fudbala.
    - Mislim da ne postoji iole poznatiji evropski klub i igrač koga Aleksa ne zna. Fascinirana njegovim poznavanjem fudbalske materije, častila sam ga pred početak školske godine putovanjem u London, gde smo gledali jedan prvenstveni meč Čelsija. Posle tog doživljavaja ne verujem da ću u dogledno vreme ići na neki fudbal, jer bih se samo razočarala. Stvarno je teško rečima opisati kako smo se proveli. Posebnu draž utakmici davala je činjenica da je Banetu Ivanoviću, koji je bio dole na terenu, prvi trener bio moj otac Jovica.
    ZAŠTITNO LICE „ORIFLEJMA“
    Marija Savić - Srećković je pre izvesnog vremena sklopila poslovni angažman na koji je izuzetno ponosna.
    - Postala sam zaštitno lice „Oriflejma“ i njihove nove velnes linije, zbog čega mi je jako drago. Između ostalog i zato što se na taj način pokazalo da je moja fitnes priča prošla i da mnogi ljudi znaju za mene, iako sam pre dve godine zvanično prestala da se takmičim.

    izvor :eKapija



    Biljana Cincarević, slikarka - višebojka tela i duha
    [​IMG]

    Pod konstantnim teretom fabrikovane svakodnevice, u kojoj fizički izgled utiče na društveni opstanak pružajući afirmaciju i sigurniju sutrašnjicu, dela Biljane Cincarević dobijaju posebnu ulogu jer će, poput letopisa, dobro poslužiti onima koji će u dalekoj budućnosti tragati za nekadašnjim idealom lepote. Uslovi za takvu misiju daleko su od idealnih: kako je rekla Miloradu Plaziniću, ljudi se više skoro i ne bave svojim duhom, nego prvenstveno vlastitim izgledom
    Ona živi svoju slobodu, ona živi svoje slike, ponaša se onako kako želi i uvek glasno kaže ono što misli. Razbijanje tabua i pomeranje granica provokativnog večita su joj inspiracija, zbog čega su pojedini kritičari njeno stvaralaštvo okarakterisali kao čisti rok.
    Biljana Cincarević poslednji put je iz temelja prodrmala javnost šokantnom izložbom pod imenom „Gospode, pomiluj“, na kojoj je iznela oštar kritički stav prema crkvi. U trenutku kada je epitete „mlada i vitka, atraktivna, zgodna, zavodljiva, provokativna, najpopularnija slikarka mlađe generacije“, počela da doživljava kao (ne)svesni pokušaj omalovažavanja neospornog talenta koji poseduje, povukla se u neki lep, spokojan svet koji je izgradila po sopstvenoj meri i meri sedmogodišnje ćerke Srne.
    - Moje iskustvo s medijima na najlepši način dočarava ona narodna poslovica „Dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe“! Naime, 1998. godine imala sam prvu samostalnu izložbu, koja je nekim mojim prijateljima u sredstvima informisanja bila interesantna. Tako je sve počelo. Vremenom sam shvatila da moja platna nisu u prvom planu, nego informacije tipa „na izložbi je bio taj i taj, ta i ta je obukla to i to, mrko su se gledali ona i on, slikarka je popila malo više“. U jednom trenutku, stvari su se otele kontroli i prešle u vode žute štampe, zbog čega sam donela odluku da podvučem crtu i prekinem svaki kontakt sa senzacionalističkim medijima – objašnjava Biljana Cincarević razloge povlačenja u „ilegalu“.
    Možda bi sve bilo drugačije da na slikama ne gajiš kult lepih žena. Kada i kako je nežniji pol postao tako inspiritivan za tebe?
    - Rođena sam u Opovu, mestu udaljenom 30 kilometara od Beograda, tu odmah iza Borče. Kao i sve vojvođanske kuće, i moja je bila ušorena, dok je ispred kuće bio betonski trotoar. E na njemu sam nacrtala prve tete u mini suknjama. Do danas je sve ostalo isto. Žene su u estetskom smislu vrednije od muškaraca, zato su slikari kroz vekove dočaravali ideal ženske lepote. Ideal moderne lepote je onakav kakav vidite na mojim slikama. A to znači da je moja junakinja visoka, mršava, manekenski tip, samosvesna, zanosna, sposobna. Zato za sebe umem da kažem kako sam biograf vremena u kojem živimo. Izazov je slikati savremenu ženu, a da to ne bude na onaj klasičan način. Stoga ih smeštam u klubove, na plaže i neka neobična, urbana mesta.
    Fakultet likovnih umetnosti upisala si još kao srednjoškolka. Da li to znači da si oduvek znala čime želiš da se baviš?
    - Ne baš. Prvo, moram da kažem da sam i srednju školu i fakultet upisala bez znanja roditelja i bilo čijeg nagovora. Prvo sam pohađala ekonomsku školu, da bih u drugoj godini uvidela da nemam šta tu da tražim. Srećom, imala sam divnu nastavnicu likovnog, koja je primetila moj dar i ohrabrivala me da upišem neki umetnički fakultet. Ubrzo sam prelomila, ispisala se i položila diferencijalni ispit, s obzirom na to da nisam imala četvrtu godinu, posle čega je usledio regularni prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti gde sam super prošla. Normalno, bez ikakvih veza. Odmah sam nazvala mamu i saopštila joj da sam primljena. Nije mogla da veruje. Dogodilo se to u teška, ratna vremena, kada su ljudi čekali u redu za hleb i mleko. Onda možeš da zamisliš kako je bilo slikarima da nabave materijal za rad. Uprkos svemu, pošlo mi je za rukom da diplomiram s desetkom.
    Ko su bili tvoji uzori tokom perioda umetničkog sazrevanja?
    - Neke specijalne idole nisam imala, ali sam zato neprestano listala monografije Van Goga, Gustava Klinta, naročito impresionista, potom naše Nadežde Petrović i Save Šumanovića. Svi su oni izvršili određeni uticaj na moj sadašnji rad. Na primer, moje prve slike izgledale su kao da sam bila ćerka pomenutog Klinta, kao da sam u njegovom ateljeu izučila umetnost.
    Mnogi su tvoju izložbu „Gospode, pomiluj“ ocenili kao veoma hrabar performans. Kičica i platno tvoja su oružja, ali šta te je navelo da „pucaš“ u instituciju koja, bez obzira na sve, kod svakog vernika izaziva strahopoštovanje?
    - Uporedo sa studiranjem umetnosti, izučavala sam Bibliju. To je taj presudan trenutak kada sam stekla ogromno znanje, koje mi je pomoglo da vidim šta se zapravo događa. Kao društveno odgovorna, osvešćena građanka i umetnik, nastojala sam da uvek budem u toku s dnevno-političkim zbivanjima. Naprosto, nisam mogla sebi da dopustim da ćutim o onome što znam. Prisetimo se samo naslova u medijima tokom poslednje tri godine u vezi skandala u crkvi. To je nedopustivo. Malo je onih što su mogli da im se suprostave na kritičko-logičan način, jer treba posedovati znanje iz religije za tako nešto. Imajući na umu Jevanđelje po Mateji, 23. poglavlje, gde se govori kako je Hrist kritikovao sveštenstvo tadašnjeg doba, a koje se danas potpuno uklapa i oslikava savremeno sveštenstvo, izvela sam taj, da ga nazovem, umetnički krik. Ta kritika je bila pozitivna što se tiče crkve, ja nisam bacala kamenje na boga, niti na instituciju crkve koja mora da postoji.

    [​IMG]

    Čitav doga
    đaj nije mogao da prođe bez intervencije policije. Znaš li ko ih je obavestio?
    - Hm, nemam previše dilema po tom pitanju. Verovatno su odreagovali odgovorni iz crkve, pošto njima nikako ne ide u prilog razotkrivanje skandala.
    Biblija, izložba, policija! Asocijacije koje same po sebi nameću sledeće pitanje. Šta misliš o knjizi Dena Brauna „Da Vinčijev kod“?
    - Interesantna je, zanimljiva, drži pažnju i napeta je. Uz to je potkovana brojnim istorijskim činjenicama, pa tako još više potkrepljuje dilemu da li je zaista bilo onako ili nije. Odnosno, šta to hrišćanstvo krije. U vezi s tim imam jednu zadršku: da li je Hrist zaista imao dece, da li je bio oženjen, da li je imao aferu ili brak s Marijom Magdalenom? Stvarno ne znam, moram još mnogo da čitam i istražujem da bih donela konačan zaključak. Ovako, sve to lebdi u vazduhu. U svakom slučaju, knjiga je odlična, prvenstveno iz razloga što je bacila u razmišljanje mnoge vernike i zatalasala duhove. Umetnost treba da vrši takav uticaj na čoveka, jer postoji nešto iza onog materijalnog. Upravo to je bio osnovni motiv moje izložbe „Gospode, pomiluj“.
    Imaš li neko valjano objašnjenje zbog čega su maltene svi slikari osobenjaci?
    - A-ha-ha... Mogla bih da odgonetnem zašto su svi slikari čudaci, mada se ja trudim da ne izazivam pažnju svojom pojavom. Mi kad se rodimo, na svet dođemo s nekim talentom koji je otvoreno polje u glavi, svesti, našem biću, gde mi ne razlučujemo samo trodimenzionalno, nego i duhovno, u stanju smo da vidimo boje... Zajedno s tim talentom dobijamo i slobodu, jer kad možeš na taj način da gledaš i doživljavaš stvari, osećaš se slobodnim. E zato mi mislimo da je sve što kažemo ili uradimo normalno, da je okej, jer mi to prirodno doživljavamo i ne mislimo da je nešto različito, upravo zbog te slobode u glavi. Slikari žive, rade i misle u skladu sa svojom prirodom, jer nisu opterećeni stegama koje nameće društveni sistem. To praktično znači da nismo robovi i ne pravimo kompromise. Živimo kako želimo da živimo.
    - Većina ljudi bi to isto volela, ali društvene norme nalažu drugačije.
    Da li si kao devojčica, u pauzama između dva crteža na trotoaru, imala i neke sportske aktivnosti?
    - Kako da ne. Bukvalno me je sve od sporta interesovalo. U osnovnoj školi sam trenirala atletiku i išla na takmičenja. Bila sam dobra u skoku u dalj i trčala na 100 metara. Uporedo sam trenirala rukomet, a bogami i stoni tenis.
    Pa, ti si bila prava desetobojka.
    - Da, da, s tim što se tu ne završavaju moji sportski talenti, jer sam bila sjajna gimnastičarka. Izvodila sam akrobacije na gredi, zvezdu, salto... Sve u svemu, kompletno slobodno vreme bilo je posvećeno sportu, što je za decu od velikog značaja, kako bi se telo i mišići razvijali i oblikovali na pravi način. Zato danas, kao roditelj, u vaspitanju svog deteta strogo primenjujem devizu „u zdravom telu, zdrav duh“.
    Pomenula si slobodno vreme. Kako i na kojim mestima ga danas provodiš?
    - Postoji jedno fantastično mesto na koje obožavam da izlazim, nalazi se kod mene „na gajbi“. Imam širok spektar prijatelja najrazličitijih profesija, počev od naučnika istraživača, pronalazača, preko profesora, glumaca, zgubidanovića, rokera i političkih aktivista. Jednostavno, nemam više želju da izlazim među ljude koje ne poznajem i da osećam energije koje mi ne prijaju. Kod mene se zna - svako veče neko svrati, dok klasične žurke pravim jednom u dve nedelje.
    Ima li među tebi dragim ljudima i pripadnika ovdašnjeg džet-seta?
    - Srpski džet-set me apsolutno ne interesuje, s takvim ljudima se ne družim. Mislim, poznajem ljude koji pripadaju tom javnom životu, samo što se oni ne eksponiraju. Stvarno se gadim onih što vole da se hvale kolima koje im je kupio dečko, torbicama i noćnim izlascima. U zemlji u kojoj postoje građani koji sebi ne mogu da priušte običan obrok, takvo ponašanje bih nazvala sramotnim.
    Postoji li još nešto zbog čega se automatski iznerviraš?
    - Nervira me površnost i to što se ljudi ne bave svojim duhom, nego prvenstveno fizičkim izgledom. Zvuči kao otrcana fraza, ali je činjenica da spoljašnja lepota izvire iz one unutrašnje. Intelekt je taj koji čoveku omogućuje da pozitivno zrači na okolinu. Tek kad pojedinac počne da radi dobre stvari za sebe, krenuće i društvu na bolje.
    Imaš li kakva iskustva sa igrama na sreću?
    - Da, i to posredstvom bivšeg muža koji je u to vreme bio veliki obožavatelj ruleta. Često sam morala da ulazim u kazina da bih ga izvukla napolje. Događalo se da ga zateknem s gomilom osvojenih žetona, koje sam preuzimala kako bih ga onemogućila da ulaže previše. Nikada nisam bila za hazarderske, ekstremne varijante, a podržavam igre na sreću i klađenje kao lepu razonodu – zaključila je Biljana Cincarević.
    ZNAM ZAŠTO SAM IKONA GEJ POPULACIJE
    U jednoj anketi pripadnika gej populacije, Biljana Cincarević je zauzela treće mesto na listi najpopularnijih ljudi.
    - Verovatno im se dopala moja prirodnost, istupi u javnosti, izgled i estetski momenat. Oni se bore za svoje sopstvene slobode i onda u ženi koja se bori za istu stvar prepoznaju solidarnost, te su me uvrstili na tu listu – kaže Biljana.
    FUL TRETMAN KOD DOKTORA „FILGUDA“
    Neposredno po završetku fakulteta, ekstravagantna umetnica nije imala vremena za rekreativno bavljenje sportom.
    - Nisam se osećala dobro, ni fizički, ni psihički. Čim su se stekli uslovi, počela sam da dolazim kod doktora „filguda“, koji je izuzetno pozivna osoba, baš kao i njegov program. Stvarno sam prezadovoljna. Vežbe su tako koncipirane da razmrdavaju svaki mišić, a meni naročito prija to što se pri tom ne povećava mišićna masa. Želim samo da ostanem u dobroj kondiciji, da budem razgibana i zategnuta. Uz vežbe dobijamo i dragocene savete vezane za način ishrane, tako da imamo, što bi se reklo, ful tretman.

    izvor :eKapija


    Ljiljana Isaković direktorka
    Specijalne bolnice "Sokobanja"
    Uspeh traži veliku upornost i dosta odricanja


    [​IMG]
    (Dr Ljiljana Isaković)

    Specijalna bolnica "Sokobanja" osnovana je 1977. godine kao Zavod za lečenje i rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja. Naziv je promenjen 1992. godine u Specijalnu bolnicu za lečenje i rehabilitaciju nespecifičnih plućnih bolesti. Bolnica danas raspolaže sa 530 ležajeva, raspoređenih u pet objekata, od čega je 300 umreženo u zdravstveni sistem Srbije preko Ministarstva zdravlja, a 230 se nalazi na slobodnom tržištu. U sastavu Bolnice imamo i dva kupatila, od kojih je jedno čuveno amam kupatilo u centru Sokobanje koje je treće po veličini u Evropi. Bolničko lečenje, rehabilitacija i prevencija su sastavni deo medicinskih usluga naše kuće. Trenutno imamo 250 zaposlenih i postižemo značajne rezultate u radu sa decom i odraslima, zahvaljujući pre svega korišćenju jedinstvene kombinacije lekovitih darova prirode i dostignuća moderne medicine, kaže dr Ljiljana Isaković, direktorka Specijalne bolnice "Sokobanja".
    Koje su osnovne indikacije za lečenje i rehabilitaciju u vašoj Bolnici?
    - Indikacije za lečenje i rehabilitaciju su: bronhijalna astma, akutni i hronični bronhitis, emfizem pluća, bronhiektazije, akutna i hronična respiratorna insuficijencija, pneumonije i stanje posle pneumonije, sinuzitis, alergijske manifestacije, naročito kod dece, i druga inflamatorna oboljenja disajnih puteva. Indikacije za kardiovaskularnu patologiju su: sva akutna stanja u kardiologiji, infarkt miokarda, angina pektoris, hipertenzija, arteroskleroza krvnih sudova i srčana slabost. Indikacije za lečenje i rehabilitaciju koštano-zglobnih oboljenja mišićnog i nervnog sistema, kao i program dečije lokomotorne rehabilitacije. Odeljenje namenjeno deci je odvojeno od objekata namenjenih odraslima.
    U prethodnih nekoliko godina Specijalna bolnica "Sokobanja" je značajno osavremenjena investiranjem u renoviranje i nabavku savremene aparature i opreme?
    - Od kada sam izabrana za direktorku Bolnice, trudila sam se da unapredim i poboljšam kvalitet pružanja zdravstvenih usluga. Komfor soba je značajno poboljšan, kao i oprema i aparatura. Izdvojili smo značajna sredstva za savremeno opremanje Bolnice dijagnostičkim aparatima, naročito za ispitivanje plućne funkcije. Za dijagnostiku kardiovaskularnih oboljenja nabavljen je EKG, holtermonitoring EKG-a i krvnog pritiska, test opterećenja, ultrazvučni pregled srca i krvnih sudova. Opremili smo salu u okviru programa "Soko-life", za fitness salu kupljena je oprema, Slim menager vaga pokretna traka za sve grupe mišića, urađena je sauna, postavljena hidrogalvanska kada. Inhalacije su umrežene. Dobijeno je 90 inhalacionih mesta. Od 2003. godine je investirano oko 171 mil USD.
    Pomenuli ste vaš amam u centru Sokobanje, danas su aktuelni "wellness" programi, šta u tom cilju nudite gostima?
    - "Wellness program" praktično postoji od samog osnivanja ove ustanove. Ipak, u zvaničnoj ponudi i pod tim imenom nalazi se od 2005. godine, od kako je u te svrhe počeo da se koristi i restaurirani amam u centru Sokobanje, koji svojim autentičnim ambijentom i ponudom predstavlja pravu retkost, čak i u širem regionu. U prošlom veku, u blagodetima amama uživao je knez Miloš Obrenović, a neposredno pre restauracije ovaj nesvakidašnji ambijent iskoristio je reditelj Zdravko Šotra za jednu od najupečatljivijih filmskih scena "Zone Zamfirove". Danas naš "Wellness program" nudi sledeće sadržaje: kupanje u predivnom amamu, bilo da se radi o muškom ili ženskom bazenu ili Miloševoj kadi, razne vrste masaža (aromatičnim uljima, čokoladom, relaks, kraljevska, oktopod...). Tu su i biserne kupke, bilo u hipo ili hipertermalnoj vodi u kupatilima "Sokograd" i "Banjica", đakuzi kade i podvodna masaža, a u Novom zavodu ponudu upotpunjuju finska sauna, bazen, anticeluit program i fotelja za masažu. "Wellness program" rado koriste i stari i mladi.
    U ponudi imate i program odvikavanja od pušenja i program regulisanja telesne težine "Soko life", kažite nam nešto više o ovim programima?
    - Pušenje je najznačajniji faktor rizika za nastanak respiratornih oboljenja. Neizostavni deo tretmana ovih bolesti, bilo da se radi o prevenciji, lečenju ili rehabilitaciji, jeste prestanak pušenja. U tom cilju imamo školu odvikavanja od pušenja ustanovljenu 1996. godine, koncipiranu kao kombinacija zdravstveno-vaspitnog rada i bihejvior terapije, koja za posledicu ima pomoć pacijentima da istraju u nameri i ostave cigarete. - Činjenica je da je u našoj zemlji incidenca gojaznosti kao vodećeg kardiovaskularnog faktora rizika u porastu, te smo zato sredinom 2003. godine pokrenuli program regulisanja telesne težine "Soko-life". Pored redukcije telesne tešine, program je orijentisan i ka pacijentima koji uz gojaznost imaju i neki od komorbiditeta, kao što je hipertenzija, šećerna bolest, hiperlipidemija ili neki drugi endokrino-metabolički poremećaj.
    Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vaše Bolnice, sigurno ćete i dalje nastaviti sa poboljšanjem i osavremenjavanjem pružanja zdravstvene usluge?
    - U narednom periodu ćemo svakako nastaviti dalju rekonstrukciju i komforizaciju naših objekata. Obavićemo drugu fazu rekonstrukcije "Amama", izgradićemo novi otvoren bazen, osavemeniće se medicinska oprema i, što je bitno, ulagaćemo u kadrove. Za lekare je važno da budu u toku sa svojom strukom te ćemo ih zato slati na stručne skupove, seminare, kongrese, kao i na specijalizacije, poslediplomsku nastavu, doktorske studije. Bez svega ovoga se ne može biti dobar lekar i ne može se pacijentima pružiti adekvatna pomoć. Ovo je važno i zbog aktuelnog licenciranja doktora, odnosno periodičnog "proveravanja znanja". Generalno govoreći, naša ulaganja u narednom periodu će ići u pravcu unapređenja naše zdravstveno-turističke ponude i razvoju novih usluga, kreiranih prema novim zahtevima korisnika.

    [​IMG]

    Zanimljivo bi bilo da nam nešto više kažete o Sokobanji, kao jednoj od naših vodećih banja?

    - Sokobanja je, bez sumnje, jedna od naših vodećih banja. Prošle godine je proslavila 150 godina postojanja. O lekovitosti i blagotvornosti Sokobanje na svoj način govori i čuvena krilatica Branislava Nušića "Sokobanja, Sokograd, dođeš star, odeš mlad". Kao prirodno lečilište poznata je još od doba Rimljana, a prvi pisani podaci o njenoj lekovitosti datiraju iz 1672. godine. Danas jedan od najznačajnijih turističko-zdravstvenih centara i prva ekološka opština Srbije, Sokobanja je smeštena u pitomoj kotlini, na obalama bistre reke Moravice. Ispunjena je zelenilom i okružena planinama bogatim šumom iz kojih blagi povetarac stalno donosi prijatan miris četinara i lipa. Umirujuće dejstvo umereno kontinentalne klime, visoka koncentracija kiseonika, ozona i negativnih jona u vazduhu, odsustvo aerozagadenja, malo magle i vetrovitih dana, uz povoljan atmosferski pritisak i umerene padavine, prisustvo specifičnih elemenata u vazduhu i oligomineralnih voda koje se koriste za kupanja i inhalacije, čine neprocenjivo prirodno bogatstvo i nesvakidašnju blagotvornost Sokobanje.
    Da se osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?
    - Vreme poslovnih žena u Srbiji definitivno dolazi. Sve ih je više u biznisu i na odgovornim menadžerskim pozicijama. Smatram da smo mi žene veoma odgovorne, znatno odgovornije od muškaraca. Svaki posao koga se prihvatimo obavljamo savesno i odgovorno i ništa slučaju ne prepuštamo. Kada se radi o usklađivanju poslovnih i porodičnih obaveza, svaka poslovna žena mora da ima razumevanje i podršku porodice. Bez ovog nema uspeha i rezultata. Mora postojati razumevanje supruga i dece za veću poslovnu angažovanost, a samim tim i veću odsutnost od kuće. No, porodica se nikako ne sme zanemariti. Ja se trudim da svaki slobodni trenutak provedem u krugu porodice, sa svojim suprugom i decom.
    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?

    - Svaki rad i svaki uspeh traži veliku upornost i dosta odricanja. U životu kao i u poslu bitno je imati jasan i precizan cilj. Zatim svoje snage i sposobnosti usmeriti ka ostvarivanju tog cilja. Upoznati saradnike sa poslovima i ciljevima i maksimalno ih angažovati u pravcu ostvarivanja cilja. Da bi jedna organizacija što bolje funkcionisala i imala dobre rezultate, mora se uspostaviti jedan korektan odnos među zaposlenima, odnosno mora vladati jedna harmonija bez trzavica i neslaganja. Naravno, da bi se to postiglo jedan od preduslova je i da se voli posao koji se radi. Tako će kroz rad zaposleni ostvarivati bolje rezultate, što će svakako pozitivno uticati na poslovanje cele organizacije.
    RADNA BIOGRAFIJA
    Ljiljana Isaković je rođena u Sokobanji. Srednju medicinsku školu i Medicinski fakultet je završila u Nišu. Po završetku fakulteta je kao pripravnik počela da radi u Specijalnoj bolnici "Sokobanja". Na specijalizaciju interne medicine, za koju kaže da je pored hirurgije najjača grana medicine, krenula je 1994. godine. Poslediplomske studije na Medicinskom fakultetu u Beogradu upisala je 1995. godine. U 2000. godini je specijalizirala i magistrirala. Aprila ove godine je odbranila doktorsku disertaciju iz oblasti interne medicine i stekla zvanje doktora medicinskih nauka. Kada se njenom stručnom doktorskom zvanju i naučnom medicinskom zvanju doda svakodnevni lekarski i menadžerski rad u bolnici, onda se vidi da je dr LJiljana Isaković kao retko ko objedinila i kompletirala medicinski rad, od struke, preko prakse, do nauke. Predavač je na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji i na Medicinskom fakultetu u Nišu. Za direktorku Specijalne bolnice "Sokobanja" izabrana je 2002. godine. Udata je i majka je dvoje dece.

    Strategija razvoja Specijalne bolnice "Sokobanja"

    - Da bi se sačuvala liderska pozicija Sokobanje, u rehabilitaciji bolesnika neophodno je: unaprediti strategiju, ciljeve i zadatke; identifikovati nove domaće i ino-subjekte u zdravstveno banjskom turizmu; unaprediti postojeću zdravstvenu ponudu i razviti nove usluge u skladu sa realnim i očekivanim razvojem tržišta; stalno edukovati zaposlene; afirmisati timski rad; završiti uvođenje ISO 9001 - 2000 i HCCP standarda; pratiti zadovoljstvo korisnika usluga; meriti zadovoljstvo zaposlenih. Osnovni ciljevi koji proističu su: podizanje konkurentnosti zdravstvenih usluga; dalji razvoj pozitivnog imidža; poboljšanje ukupnog kvaliteta života pacijenata, gostiju, zaposlenih.

    Kratkoročni ciljevi su: nastavak rekonstrukcije i komforizacije objekata Specijalne bolnice "Sokobanja"; osavremenjavanje medicinske opreme; edukacija kadrova; završetak implementacije integrisanog informacionog sistema; realizacija rekonstrukcije II faze "Amama"; izgradnja otvorenih bazena; uređenje zelenih površina oko objekata Specijalne bolnice.

    Dugoročni ciljevi su: konstantno unapređenje kvaliteta usluga kreiranih prema novim zahtevima korisnika; usklađivanje marketing instrumenata sa željama i potrebama korisnika; definisanje dalje strategije razvoja i sistematsko izgrađivanje imidža Specijalne bolnice.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50"
    izvor:eKapija



    Dragana Ognjenović, modna dizajnerka
    Volim kad moje modele nose sa uživanjem


    [​IMG]
    (Dragana Ognjenović)

    Na jednu od prvih revija u inostranstvu, u Budimpešti, krenula sam automobilom punim odeće za kolekciju. Naravno, tada to nije bilo dozvoljeno. Na granici su me carinici gledali u čudu misleći da sam krenula u šverc. Posle nekoliko minuta objašnjavanja carinik me je pustio uz obavezu da u tačno dogovoreno vreme određenog dana budem na granici i prijavim mu svaki komad garderobe koji sam nosila u Mađarsku. Bilo je to teško vreme sankcija u kojem je normalna komunikacija sa svetom bila nemoguća. Kao da smo živeli u crnoj kutiji – započinje priču Dragana Ognjenović, modna dizajnerka.
    Pozivno pismo
    Producentkinja Nedelje mode u Njujorku pozvala me je jednog dana telefonom da radim reviju na toj prestižnoj manifestaciji. Mislila sam da se prijatelji šale sa mnom i bila sam zadivljena kako su našli osobu koja engleski jezik perfektno izgovara. Kada sam shvatila da je poziv stvaran, rekla sam producentkinji da mi je potrebno pozivno pismo. Nije me razumela i odgovorila je da je dovoljno što me je usmeno pozvala. Shvatila je o čemu se radi tek kad sam objasnila da bez pozivnog pisma niti mogu da transportujem modele u SAD niti mogu da dobijem vizu za ulazak u njegovu zemlju. U to vreme još nisu skinute sankcije. Moji sagovornici su zaista bili iznenađeni količinom i sadržajem potrebne dokumentacije, pa smo se, na kraju, dogovorili da mi pošalju Internetom prazan dokument, a ja ću napraviti potrebnu formu pisma koja odgovara svim propisima i vratiti im na potpis.
    Njujork
    Njujork je grad koji mnogo volim. Za njega, osim prijatelja i divnih uspomena, vezuje me i posao. Što se Amerike tiče, grad koji me je potpuno iznenadio je Majami. Neobičan način života. Publika potpuno drugačije od Evropljana reaguje na ono što im se dopada na reviji. Ne stide se da glasno pokažu kada misle da je nešto lepo. Imam utisak da na isti način opušteno i rade i zabavljaju se.
    S istinom je lakše
    Odrasla sam na Banovom brdu u Beogradu, u toplini i uz pažnju roditelja i u potpunoj bezbrižnosti dečjih maštarija. Moji roditelji nisu iz modnog biznisa. Vrlo rano su me naučili odgovornosti i važnosti komunikacije i da sve lepe i loše stvari najpre kažem njima. U tom smislu sam se osećala maksimalno zaštićeno jer sam u porodici imala oslonac, mnogo razumevanja i ljubavi. Danas, od saradnika i prijatelja očekujem da mi, ako se nešto što nije preterano lepo dogodi, to odmah i kažu. Uvek pomislim, ako se nešto loše desilo, bolje da problemima krenem u susret nego da mi privid lepog oduzme prostor i vreme u kome mogu da reagujem.
    Igre s tkaninama
    U ranom detinjstvu većinu slobodnog vremena volela sam da provodim kod kuće. Obožavala sam da se igram tkaninama. Moja mlađa sestra, totalno drugi tip, volela je da se igra sa drugaricama napolju. Sticajem okolnosti, pohađala sam nekoliko srednjih škola. Za mene pojam školski drug ima potpuno drugačije značenje, jer sam shvatila nakon svih ovih promena da sam išla u školu sa velikim brojem ljudi. Maturirala sam u XIII beogradskoj gimnaziji. Forma tadašnjeg školstva mi uopšte nije odgovarala. Bilo je dosta toga što me je zanimalo, a nije se nudilo u izboru predmeta.
    Paralelne studije
    Posle mature zbog dobrih ocena iz škole bilo je nekako najjednostavnije bilo da se upišem na Prirodno-matematički fakultet. Već prvog dana sam znala da to neće biti moj životni poziv. Posle godinu dana upisala sam Likovnu akademiju na kojoj sam konačno dobila priliku da istražujem znanja i veštine koji su me zanimali. Tada nisam htela lako da odustajem od započetih poslova, pa sam paralelno studirala i Prirodno-matematički fakultet i Likovnu akademiju. Iz sadašnje perspektive mislim da je takav napor bio potpuno bespotreban. Matematika mi je ostala u maglovitom sećanju. Danas se ne bih setila ni koliko je koren iz tri. Uživala sam u crtanju na Likovnoj akademiji, ali sam paralelno čitala i sve što je bilo vezano za dizajn jer sam znala da ću se kroz njega umetnički izražavati u životu.
    Prva revija
    Na prvoj godini Likovne akademije napravila sam svoju prvu reviju u SKC-u. Tada je bilo potrebno ispuniti mnoge profesionalne kriterijume da bi neko došao u priliku da predstavi svoj rad na tom mestu. Bojana Pejić, tadašnji urednik u SKC-u, dala mi je priliku. U organizaciji moje prve revije bilo je mnogo dobre volje i želje da se uvedu novine. Na reviji su, što je tada bilo neobično, radili šminker i frizer. Uglavnom su se do tada manekenke same šminkale, frizirale i nosile svoje cipele. Ovde smo imali sponzora za cipele. Bilo je svakojakih eksperimenata. Ipak, za jednu debitantsku reviju, sve je, na kraju dobro ispalo. Utisci ljudi sa tog događaja su mi otvorili mnoga poslovna vrata kasnije.

    [​IMG]

    Devedesete

    Nekako mi je uvek bilo jasno da ću za svoj posao morati da se pobrinem sopstvenim radom. Srećna okolnost je što nikada nisam ni podrazumevala situaciju u kojoj bi neko nešto trebalo da mi pokloni. Još samo jedna generacija pre mene radila je u velikim, situiranim firmama. S druge strane, mnogi su verovali da bi po izlasku sa akademije neko trebalo da se pobrine za njihovu budućnost. U devedesetim godinama se raspala država u kojoj smo živeli i s njom je i nestala udobnost, nestao je sistem vrednosti na koji smo navikli i infrastruktura poslovanja. Kada sam postala svesna toga, rešila sam da u posao krenem sama i stvorim sopstvenu robnu marku.
    DO
    U tim vremenima bilo je neobično da preduzeće i modna linija u isto vreme imaju nečije ime i prezime. Mnogi su me pitali šta znači to Dragana Ognjenović? Posle toga su uvek pitali za ime firme. Posao sam učila od početka. Čak i to da je potrebno prebrojati novac kada neko kupi neki komad odeće. Uvek i pre svega mi je bilo važno da neko sa uživanjem nosi ono šta sam napravila.
    Majami
    Poziv da prikažem reviju na Nedelji mode u Majamiju sam prihvatila iz znatiželje. Prvi put sam u Majami stigla u zimskom kaputu i rolkom na sebi. Uz to, ponela sam kolekciju za jesen-zimu koju su i tražili, koja je sadržala između ostalog i kapute. Možete zamisliti – kaputi na Floridi. Prosto nisam bila svesna da je tako toplo. U Majamiju sam otkrila potpuno novi svet. Novo uživanje u dizajnu i u životu. Arhitektura hotela je prilagođena totalnoj relaksaciji gostiju. Blizina okeana je na svaki način iskorišćena. Potpuno drugačija atmosfera od Njujorka. Ono sto mi se veoma dopada u Majamiju je da ako se publici na reviji nešto dopadne, glasno to i pokaže. Ljudi su neposredni i gde god da se nađu na opušten način i rade i zabavljaju se. U Majamiju se osećam skoro domaće. Tamo sam upoznala mnogo dragih i predivnih ljudi.
    Surferi i posao
    Dok nisam došla u Majami bilo mi je nepojmljivo da sretnem nekog na poslovnom sastanku ko na sebi ima samo surfersku opremu. Ili, čak samo pantalone čija se dužina završava ispod kolena. S druge strane, na Akademiji za modu u Majamiju, gde sam držala predavanje, srela sam profesorku koja je obučena strogo kao da predaje u Kembridžu. I jedni i drugi, bez obzira na odeću, savesno obavljaju posao.
    Podgrejan krompir
    U Švedskoj me je osvojio neobično praktičan odnos prema životu njegovih stanovnika. Divne marine, dizajn stakla, odnos ljudi prema drugim ljudima, deci, umetnosti, ekologiji, industrijskom dizajnu…U Stokholmu sam otkrila da je moguće podgrevati krompir. Mali krompir u ljusci kuvaju i ostave da odstoji do sutra, onda ga prokuvaju i serviraju. U uspomeni mi je ostao jedan božanstven keks sa cimetom i naravno lingorn saft, džem od bobica. Ne smem ni da kažem koliko sam tog džema pojela.
    Moj stočić
    Akcija "Moj stočić" trenutno okuplja osam škola za decu sa smetnjama u razvoju iz Beograda i jednu sa Kosova. Trenutno kolekcija proizvoda pod ovim imenom broji preko 100 različitih artikala, a izradila su ih deca koja su ove predmete izabrala da izrađuju prema sopstvenoj želji i talentu. Ideja akcije "Moj stočić" je da se deca tokom školovanja obrazuju i obuče za neku od aktivnosti koju su izabrala, da bi kasnije, po završetku školovanja i sigurnosti koju im daje škola, mogla možda da to proizvode u okviru nekog preduzeća ili uz pomoć roditelja kod kuće. Njihova dobrovoljna aktivnost i posvećenost pokazuju količinu njihovog interesovanja za ove aktivnosti. Tri godine, koliko već traje ova akcija, trudim se da uz pomoć nastavnika, stručnjaka, te svoje ideje i talente sprovedu u delo.
    U akciji "Moj stočić" ideja je da se bez patetike ohrabre deca da pronađu svoje talente i treniraju svoju veštinu. Da nauče da je potreban kontinuitet u stvaranju. Gde god je izvodljivo, napravljeni predmet potpiše njegov autor. Deca to vole. Do sada, imali smo prodajne izložbe u Skupštini grada Beograda, Izvršnom veću Vojvodine, Narodnoj banci, Radio Beogradu. Nadam se da ćemo uskoro uobličiti saradnju i sa hotelom "Hyatt". Predmeti iz akcije "Moj stočić" nalaze se u izlozima Radio Beograda u Hilandarskoj ulici i u izlozima Biblioteke grada u Knez Mihailovoj ulici. Zbog dece koja lepo crtaju, počeli smo da pravimo i prodajemo i čestitke za Novu godinu, pa je tako približena mogućnost svakom pojedincu da ovoj deci uputi makar i minimalnu pomoć.
    Moda i Srbija
    Ambijent za bavljenje modom u suštinskom smislu u Srbiji skoro da ne postoji. Nedostaje strategije države prema proizvodnji uopšte, pa i tekstila, a onda i proizvodnje odeće sa potpisom nekog dizajnera. Nedostaju zakoni i poreski sistem koji bi stimulisao proizvodnju i ljude koji u njoj rade. Nedelje mode izgledaju kao promocija prodaje naših talenata. Žao mi je što se to dogodilo, jer smo inventivan i talentovan narod. Ne tako davno, skoro svaka kuća u Srbiji je imala šivaću mašinu. Zaboravili smo veštinu kojoj u kojoj smo bili odlični. Zanatski rad danas nije na ceni, pa se za njega skoro niko i ne obrazuje. Talentovanim ljudima je potrebna podrška u momentu kada grade karijeru, a ne priznanja kada se dokažu svojim delima. Tu država može da odigra značajnu ulogu.
    Muzika
    Muzika mi je neobično važna. Volim zvuk klavira, gitare, bubnjeve, violončela, timpana... Uživam na isti način i u klasičnoj muzici, i u dobrom rokenrolu. Volim koncert Keitha Jaretta, iz Kelna. Većina mojih prijatelja je odrastala slušajući pank, pa su izvršili i priličan uticaj na mene. Volim da slušam i Kalt, Rege Against Macshine, ali i sasvim novu muziku.
    Hewlett Packard
    Jedna od mojih linija odeće koja postoji od 2002. godine ima naziv software. To je bilo zanimljivo menadžerima iz HP-a, pa su me kontaktirali. Tako je, inicijalno, nastala naša saradnja. Osim dizajna, bitno mi je i koliko je moćan računar koji ćemo promovisati, jer i sama istinski koristim prednosti koju nova računarska tehnologija donosi. Dizajnirala sam specijalnu torbu koju će na poklon dobiti prvih stotinu kupaca novog HP računara.
    Njujork
    Ako budem želela da se potpuno posvetim poslu u inostranstvu, važno je da tamo gde radim i živim, jer se posao na daljinu ne radi. To bi značilo da bi trebalo da se opredelim za život u Njujorku. Pošto posao ne voli da čeka, tu, životnu odluku, potrebno je doneti ubrzo...
    Pire
    Restoran "Pire" u centru Beograda dobio je ime po pire krompiru, nakon što je slučajno započelo prvenstvo koje, naravno, nema kraj u spravljanju ovog jela. U njemu učestvuju moji prijatelji i ostali koji žele, a titula najboljeg prelazi svakog časa iz ruke u ruku.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 15.11.09.)
    izvor:eKapija



    Diana Gligorijević,
    suvlasnica i direktor
    marketinga kompanije "TeleGroup" iz Beograda
    Znatiželja je karakteristika uspešnih ljudi


    [​IMG]
    (Diana Gligorijević)

    Radna i životna biografija Diane Gligorijević je veoma bogata i raznolika. Njenu karijeru čine raznovrsna domaća i međunarodna radna iskustva na mnogim izvršilačkim i menadžerskim poslovima. Prvo je počela da radi kao asistent na fakultetu, a zatim kao stručni prevodilac i protokolista u Saveznom izvršnom veću bivše Jugoslavije. Radeći na ovim poslovima upoznala je, kaže, funkcionisanje državne administracije, ali se u njoj ipak nije dugo zadržala. Početkom 80-ih godina minulog veka prelazi u privredu i počinje da radi za avio industriju. Sticajem profesionalnih okolnosti dolazi u kontakt sa čuvenim američkim proizvođačem helikoptera "Bell helicopter" koji je u to vreme bio zainteresovan da, u saradnji sa našom "Lola korporacijom", organizuje proizvodnju u tadašnjoj Jugoslaviji. Diana je zatim otišla u Ameriku gde je za ovu kompaniju radila devet godina. Dobro poznavanje nekoliko svetskih jezika i široko obrazovanje, što je atipično za Ameriku, omogućilo joj je brzo napredovanje na poslu. Posle dve godine rada na asistentskoj poziciji postala je direktor marketinga za Evropu, Bliski istok i mediteranski deo Afrike. Učestvovala je u brojnim poslovnim pregovorima i potpisivanjima ugovora širom sveta i organizovala promotivne nastupe kompanije "Bell helicopter" u Evropi.

    Početkom 90-ih godina vraća se u Beograd i okreće industriji telekomunikacija. Prvo je radila godinu dana u preduzeću "Centrocoop" na mestu savetnika generalnog direktora zaduženog za međunarodno poslovanje. Potom je prešla u "Telefoniju" sa zadatkom da svojim znanjem, radnim iskustvom i međunarodnim poslovnim kontaktima pomogne u realizovanju poslovnog opredeljenja rukovodstva tog preduzeća da krene u međunarodno poslovanje i izraste u respektabilnu međunarodnu kompaniju.
    - Smatram da sam svojim radom doprinela da "Telefonija" napravi jedan veliki iskorak i da od jednog projektantsko-inženjerskog preduzeća, koje je uglavnom gradilo mreže za preduzeće "Telekom Srbija", izraste u izuzetno kvalitetnu i kompetentnu firmu koja je postala partner velikih svetskih kompanija - kaže Diana.
    Kada je 2001. došlo do ponovne afirmacije preduzetništva u Srbiji, Diana sa suprugom Milomirom Gligorijevićem osniva preduzeće "TeleGroup".
    - S obzirom na to da smo suprug i ja u to vreme već bili u zrelim godinama i imali bogato radno iskustvo, bio nam je veliki izazov da pokrenemo privatni biznis - kaže Diana.
    Predstavite nam ukratko "TeleGroup", njegov istorijat i dosadašnji razvoj, od čega se pošlo i do čega se danas došlo, nedavno ste obeležili osam godina postojanja?
    - Kompanija "TeleGroup" osnovana je 1. aprila 2001. godine kao integrator informaciono-komunikacionih mreža i sistema. Na početku smo imali samo šest zaposlenih. Danas je "TeleGroup" poslovni sistem koji se sastoji od četiri kompanije, regionalno pozicioniran na Balkanu. Pored Srbije, uspešno poslujemo u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i u Bugarskoj. Trenutno imamo oko 300 zaposlenih. Jedini u branši se bavimo izgradnjom i fiksnih i mobilnih mreža, a kreirali smo i kompletnu ponudu za korporativno tržište. Pored toga se već godinu dana bavimo i softverskim inženjeringom. Ovakav portfolio proizvoda i usluga omogućava nam da odgovorimo na veoma širok spektar zahteva naših poslovnih partnera. Ulazimo, kao što rekoh, u razvoj softverskog inženjeringa za primenu mobilne telefonije u savremenom poslovanju. To je, recimo, mobilno plaćanje (mCommerce), pa mobilno zdravstvo (mHealth) koje lekarima omogućava dvadesetčetvoročasovni nadzor zdravstvenog stanja pacijenata. Sve su ovo savremene tehnologije čija je primena tek počela u svetu, ali "TeleGroup" je umnogočemu na ovim prostorima bio prvi, pa i u primeni ovih tehnologija.


    Šta biste izdvojili od onoga što ste do sada uradili, što Vas reprezentuje kao uspešnu kompaniju sposobnu da odgovori na sve zahteve savremenog telekomunikacionog tržišta?

    [​IMG]

    - Po mom mišljenju, najreferentniji je projekat bežičnog prenosa govora i podataka, za čiju primenu mi je trebalo četiri godine uporne borbe i ubeđivanja relevantnih državnih i poslovnih subjekata. Sa tehnologijom bežičnog prenosa susrela sam se 1999. godine na jednom međunarodnom sajmu u Velikoj Britaniji. Razmišljala sam da bi primena ove tehnologije u zemlji koja je u to vreme bila bombardovana i u kojoj su uništavani mnogi objekti, bila spasonosna. Ispod mostova koji su tada rušeni uglavnom se nalazila komunikaciona infrastruktura, koja je takođe u ratnim razaranjima stradala, pa je tako recimo Vojvodina u jednom trenutku bila potpuno odsečena od sveta. U konsultaciji sa saradnicima i sa mojim mužem koji je odličan inženjer, odlučili smo da uđemo u tehnologiju bežičnog prenosa. Radi se o komunikacionim mrežama koje se vrlo lako i brzo grade i koje su po svojim karakteristikama idealne za Srbiju. Za nekoliko meseci može da se pokrije cela teritorija naše zemlje. To je znatno jeftinija tehnologija od gradnje žične infrastrukture podzemnog tipa. Četiri godine je trajala borba sa tadašnjim Ministarstvom za telekomunikacije i sa "Telekomom Srbija" da se prihvati bežična tehnologija kao kvalitetan, pouzdan i siguran način prenosa. Kada smo u ovome uspeli, u mnogim područjima Srbije kao recimo u Raškoj oblasti i Novom Pazaru koji su imali jako lošu i nerazvijenu telefonsku infrastrukturu, za manje od tri godine instalirali smo preko 30.000 priključaka, od čega je 19.000 bazirano na bežičnom prenosu. Sve su to danas srećni i zadovoljni korisnici. Na ovo smo jako ponosni i dočekali smo da država ove godine i zvanično započne izdavanje licenci alternativnim operaterima za rad u "wireless" tehnologiji. Dočekali smo, takođe, izjednačavanje tehnologija bežičnog prenosa sa fiksnom telefonijom. Od naših značajnijih poslova urađenih u inostranstvu mogla bih da pomenem kompletnu modernizaciju komunikacionog sistema za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova Bugarske. Bio je to jedan veliki, složen i odgovoran posao koji smo dobili u međunarodnoj konkurenciji.

    Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vašeg preduzeća?
    - Smatramo da je budućnost informacionih tehnologija i telekomunikacija u kvalitetnom razvoju softverskih rešenja za implementaciju novih servisa i novih usluga kroz mobilnu telefoniju. Iz ovih razloga smo krenuli u razvoj ovakvih softverskih rešenja, nešto kroz sopstvene resurse, nešto kroz partnerstvo sa "Ericssonom" koji je jedna od najznačajnijih svetskih kompanija u razvoju mobilne telefonije. Radićemo na razvoju i primeni aplikacija za zdravstvo, bankarstvo, trgovinu, turizam i druge delatnosti. Naša budućnost su, ponavljam, servisi u širokopojasnim mobilnim mrežama.


    Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
    - Žene su u našem društvu uvek imale sve šanse koje su želele, umele i htele da iskoriste i da budu na pozicijama koje su smatrale da zaslužuju. Za razliku od Zapada gde postoji prilična diskriminacija žena, kod nas žene imaju ravnopravan položaj sa muškarcima. Ja sam devet godina radila u Americi i to znam. Kolega pored mene koji je radio isti ili približno isti posao je imao 20 odsto veću platu samo zato što je muškarac. Na Zapadu je diskriminacija žena mnogo više izražena nego što mi znamo. Žene kod nas nemaju nikakvih granica, osim ličnih predispozicija, stavova i kućnog obrazovanja. Kada iz kuće ponesete obrazovanje koje vam širi krila, kao što sam ja ponela, samo vam je nebo granica. Uspeh svake žene, kao i svakog čoveka uopšte, zavisi samo od toga koliko je istrajna, koliko je uporna i fokusirana na ono što želi da ostvari. Ja sam prezadovoljna onim što sam u životu uradila. Sve što sam želela, ja sam uradila i nijedan dan života nisam uzaludno provela.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Znatiželja je po mom mišljenju izuzetno važna karakteristika uspešnih ljudi. Znatiželja i nezadovoljavanje prosekom. Meni u kolektivu "predbacuju" da sam jako ambiciozna. Jesam, takva sam bila u detinjstvu, takva sam i danas sa 53 godine života. Smatram da još uvek ima dosta toga što mogu i što treba da uradim. Iza ambicioznosti stoji jedan izuzetno veliki i mukotrpan rad i kontinuirano obrazovanje. Ja i dan-danas na godišnjem nivou posetim tri do četiri stručne konferencije, čitam raznoliku literaturu, od ekonomije i finansija do tehnike i tehnologije. Kada se radi o uspešnom poslovanju, morate znati da kreirate skladan radni tim. Morate da budete dovoljno mudri da angažujete i koristite ljude koji više znaju od vas i da niste sujetni. Ja poštujem i cenim sve one koji znaju više od mene i rado ih angažujem.
    Radna biografija
    Diana Gligorijević je završila Filološki fakultet u Beogradu. Diplomirala je na katedri za engleski jezik i književnost, a zatim magistrirala u Parizu na Sorboni socio-lingvistiku. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj se kulturi i obrazovanju uvek pridavao veliki značaj. Otac joj je bio pilot. Kada se i ona upustila u tehniku, za stručno poznavanje se obrazovala na brojnim kursevima na Fakultetu za opštetehničko obrazovanje i menadžerstvo na Londonskom tehničkom univerzitetu. U Americi je krajem 80-ih godina na čuvenom Vorton Univerzitetu, inače najstarijoj biznis školi u svetu, završila MBA studije. Diana govori šest stranih jezika: engleski, nemački, italijanski, francuski, španski i bugarski. Ovo joj je, kaže, mnogo pomoglo u radnoj karijeri, naravno uz dobro opšte i stručno obrazovanje na kome neprestano radi.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija

    Nataša Vučurović-Đukić, kostimograf iz Beograda oblači američke i naše glumce


    [​IMG]
    (Nataša Vučurović-Đukić)

    Nataša i Željko su devedesetih godina otišli na postdiplomske studije u Ameriku. Posle 20 godina posao ih je prvi put vratio u Beograd. Željko Đukić režira, a supruga Nataša oblači glumce za predstavu "Kod kuće - Kabul" u beogradskom Narodnom pozorištu.
    - Mi smo kao deca razvedenih roditelja: vole mamu, a vole i tatu, vole Beograd, a vole i Čikago. Bilo nam je ogromno zadovoljstvo da posle toliko vremena radimo s našim kolegama i prijateljima, da se vratimo svom jeziku. Čak smo spojili dve naše pozorišne kuće tako što smo doveli deo našeg, američkog sveta da s nama i ovde sarađuje - priča za "Blic nedelje" Nataša Vučurović-Đukić.
    Fundus pun unikata
    Nataša i Željko su u Ameriku otišli na dve godine da završe postdiplomske studije, ali je u međuvremenu ovde počeo rat. Pošto su uspeli da se relativno dobro snađu tamo, odlučili su da ostanu. Čak su osnovali pozorište "Tuta" (Utopijsko pozorišno utočište) u Vašingtonu, zajedno s grupom ljudi s kojima su studirali. Kad su se preselili u Čikago, maltene istim kamionom preselilo se i pozorište. Danas je oko ove kuće, čiji je Željko i vlasnik i direktor, okupljeno dvadesetak glumaca kojima odgovara njegov scenski senzibilitet i koji, kako kaže Nataša, govore njegovim "pozorišnim jezikom".
    - Dopunjujemo se. On režira, bavi se glumcima i rečima, a ja bojama i teksturama. Stvarajući u hodu i istražujući, on napravi kao neku dečju igraonicu u kojoj se svi mi zajedno igramo, pa on od toga uzima ono što mu odgovara. U tom mom parčetu zabavišta, ja mogu veoma lepo da se igram svojim krpicama i da ponudim razna rešenja, ali vrlo retko kostime iz jedne predstave mogu da upotrebim za drugu, tako da je naš fundus pun unikata. Inače, nas dvoje nismo isključivo vezani jedno za drugo. Ja radim predstave i s drugim rediteljima i u drugim pozorištima, kao što i on radi s drugim kostimografima, zavisno od uslova - dodaje naša sagovornica.

    Pošto je u Americi bilo kom umetniku teško da živi isključivo od umetničkog rada, Nataša je, kako kaže, osam godina studentima predavala kostim na fakultetu, a Željko i danas predaje glumu. Oboje uživaju u toj sprezi pedagoškog i umetničkog rada, a skoncentrisali su se na Čikago jer je on u pozorišnom smislu najznačajniji grad u Americi.

    - U Njujorku preovlađuje takozvani profitni, brodvejski pozorišni stil, sa mnogo uloženog novca i s grandioznim ulogama, ali bez rizika i bez otkrovenja. Čikago je, s druge strane, pozorišni inkubator koji vrlo liči na našu sredinu u kojoj je pozorište okrenuto umetnosti, a ne prikazivanju svog umeća da bi se stiglo na film - objašnjava naša sagovornica.

    Kad smo već kod naše sredine, podsećamo Natašu na njenu izjavu da nigde na svetu nije naišla na bolje krojače i modelare kostima nego što ih ima Narodno pozorište u Beogradu.

    - Apsolutno sam prezadovoljna timom profesionalaca u Narodnom pozorištu koji su uspeli da naprave sve ono što sam ja zamislila. A i kad se desi da ne ispadne baš tako, to je onda samo zato što su dodali neki još lepši detalj ili završetak. Tu mislim na sve: na mušku i žensku krojačnicu, obućare, slikarnicu, šeširdžije. Rad s njima za mene je divno iskustvo. Osećala sam da sam na sigurnom, na svome, jer sve te njihove veštine prevazilaze granice zanata - kaže Nataša Đukić.
    Deca vole da dođu u Srbiju
    Natašin i Željkov sin Luka rođen je pre 21 godinu u Beogradu, a ćerka Tamara pre 17 godina u Vašingtonu. Za sada ni jedno ni drugo ne zanima pozorište, možda baš zato, čini se njihovoj majci, što su u njemu odrasli. Luka studira odnose s javnošću, a Tamara završava gimnaziju. Oboje govore srpski, čak što su stariji, sve se više trude. Obožavaju da dođu ovde, da s babom i dedom idu na Crnogorsko primorje, a Egzit ih apsolutno oduševljava. Ali koja je prava kuća umetničkog bračnog para - Đukić, Čikago ili Beograd?

    - Beograd, zato što su svi ovde: roditelji, dve sestre, svi rođaci. Željko je rodom iz Dervente, ali je studirao u Beogradu, tako da je tu i njegova kuća. Na premijeru predstave došli su nam prijatelji iz Pariza, rediteljka i kompozitor, s kojima se takođe osećamo kao kod kuće. Mislim da su ljudi iz pozorišta posebna nacija. Gde god je pozorište, tu je kuća. A iskreno, naše pozorište Čikagu najviše nam budi taj osećaj toplog doma. Zato što smo tamo okruženi našim kolegama i prijateljima, s kojima možemo da provedemo i dan i noć čak i kad ne radimo predstavu. Tako da je Čikago druga kuća - ističe sagovornica "Blica".
    "Ujka Vanja" rasprodat
    - U Čikagu - priča Nataša - pauza traje kraće nego u drugim američkim gradovima jer postoji i letnja pozorišna sezona. "Ujka Vanja" u našoj izvedbi bio je proglašen najboljom predstavom u celom Čikagu za 2008. godinu, pa smo vratili još jedan blok ove godine. Kad se to opet rasprodalo, morali smo da produžimo izvedbu do kraja jula - kaže Nataša Vučurović-Đukić.

    (Napomena:tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 8.11.09.)
    izvor:eKapija
    Poslednja izmena: 24.08.2010
  2. EuroTurs
  3. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Mira Banjac, glumica
    velike uloge iz malog života


    [​IMG]
    (Mira Banjac)

    Mislim da živim mali život – rekla je velika glumica Mira Banjac, koja 11. novembra na sceni Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad obeležava 60 godina rada i 80 godina života.
    Ne tako davno, kada joj je pripalo prestižno priznanje "Pavle Vuisić" rekla je za sebe, a to i sada kaže, da se sporazumela sa svojim godinama, "sa starošću, ako hoćete. Ona je sada na mojoj strani. Bore rade za mene, a ja radim punom parom".
    Rođena je 1929. godine u Erdeviku, bila je prva generacija koja je završila ondašnju glumačku školu u Novom Sadu kod profesora Jurija Ljovoviča Rakitina (1949), a osvrćući se na godine iza sebe i bogatu radnu biografiju, Mira Banjac priznaje da ne zna koliko je tačno uloga odigrala, da ih ima više od dve stotine, da joj je karijera ponekad ličila na reku ponornicu: "Nisam bila lepa glumica, ali mi to nikada nije stvaralo kompleks. Nisam naoko imala ništa što jedna glumica treba da ima. I bilo je od prvog trenutka jasno da ću morati mnogo, mnogo da radim. I radila sam. Mnogo. Za svoju ružnoću, glas koji je bio visoko postavljen, obrazovanost koja je bila nedovoljna. Ali za svoj glumački život, za život u pozorištu mogu reći da je bio velika sreća. Na filmu sam se prvi put obrela 1968. u "Pustim snovima" Soje Jovanović. Smatra se da sam relativno kasno pristigla u te vode, međutim, mogu reći da sam imala veliko zadovoljstvo i sreću da radim s najboljim rediteljima, sa čitavom našom češkom školom, u vanrednim filmovima."
    Igrala je, kaže, uglavnom žene iz naroda, tzv. male ljude koji su s velikim razlogom na životnoj sceni. Uz šarmantnu, za nju tako karakterističnu duhovitost napominje da je karijeru u Srpskom narodnom pozorištu počela "ni manje ni više nego kao Veštica u predstavi "Dugonja, Vidonja, Trbonja" Mladena Širole u Vasiljevićevoj režiji. I to nisam igrala premijeru, nego sam uskočila u predstavu kad sam došla u Srpsko narodno".
    Jedna od najtežih uloga joj je, priča, bila Belinda u drami "Džoni Belinda" Emera Harisa. Igrala ju je u Narodnom pozorištu u Banjaluci gde je živela i radila od 1953. do 1955. godine, odnosno gde se preselila iz Novog Sada nakon razvoda.
    "Uloga gluvoneme devojke. Dakle, bez ijedne reči na sceni trebalo je napraviti lik", veli prisećajući se Belinde. S neskrivenim zanosom, ponekad s setom, a ponekad radosno govori čuvena glumica o svojim pozorišnim, filmskim, televizijskim ulogama. Ima onih koje su je namučile, ali kroz koje je rasla iako u krajnjem ishodu možda i nisu bile ništa posebno, poput uloge u Vitkacijevoj "Majci", u režiji Mire Trailović.
    Veliku popularnost donela joj je Marija u istoimenoj TV seriji hrvatske televizije s početka sedamdesetih godina prošlog veka. Posebna priča kreće kada je 1970. prešla u Atelje 212.
    - Uistinu bi iziskivalo i vremena i prostora da se makar osvrnemo na sve one uloge koje su mi donele Sterijine nagrade, Arene u Puli, druga priznanja - veli Mira.
    Nerado se priseća svoga detinjstva i rane mladosti. Jer, bilo je to, kaže, vreme tuge, muke, strahova. Odrasla je kod babe po ocu i uz tetku, odnosno uz "te dve žene koje su se strašno svađale". Naime, otac joj je bio rođen u Americi, a doveden u Srbiju da bi ga tu oženili.
    "Nije se snašao u ovdašnjoj sredini", kaže Mira, i nastavlja, "vratio se u Ameriku. Hteo je da povede mamu i mene, ali su se tome usprotivili ujaci. Majka se nešto kasnije zaposlila u Beogradu, kad je izbio rat zatvorene su granice prema Srbiji, nismo mogle da se viđamo. Baba je insistirala da ostanem kod nje, na kraju sam pobegla kod majke. I tako, sve samo muka i borba. Otuda valjda i ta moja drskost, koja se kasnije u životu više puta ispoljavala, izrodila se iz svesti da se moram odbraniti od nečega, od života, od ne znam čega i izboriti, sama se izboriti za sve".
    Udala se odmah nakon završene glumačke škole, rodila sina Branu i nakon par godina se razvela. Branin otac joj je, kaže, bio prva i velika ljubav.
    "Valjda se to onda nekako brzo iživelo i potrošilo", napominje dodajući da joj je privatnost, uopšte uzev, bila onakva kako je umela i kako nije umela, manje-više neuspešna.
    "Ali, niko za to meni nije kriv. Negde sam se uspravljala sama, neke životne gorčine sam gutala i nisam imala s kime da ih podelim. Mene je u životu obeležila i samoća. Za samoću je potrebno puno, puno rada. Ona neće lenje ljude, jer je vi morate ispuniti. Samoća nije moja sudbina, to je moje opredeljenje".
    I prijatelji su joj, priča, u životu bili nešto što tako puno, puno znači.
    - Mislim da sam živela i da živim mali život. Nemam veliki život, ni glamur, ni bogatstvo. Ako mene pitate, zadovoljstvo je u tome – imati mali život i u malom životu naći svoje vrednosti i ponuditi ih - kaže Mira Banjac.
    Kritika nije štedela reči hvale kad je o Miri Banjac reč; govorilo se i pisalo da je maestralna, da "poseduje talenat da i najbanalniju realnost oplemeni veoma čulno", da "sobom nosi refleksiju duše"... Ona sam pak kaže da je dobila sve nagrade koje glumac ovde dobiti može i dodaje: "Vest da sam dobila Dobričin prsten zatekla me tog januara 2001. godine na sceni. Igrali smo "Korešpondenciju" u Ateljeu 212. U toku predstave je stigla vest, a na kraju predstave Bata Stojković je to rekao i publici. I danas sam srećna što sam taj prvi utisak, dok se još nisam bila ni osvestila, podelila upravo s publikom".
    Mira Banjac publici u čast
    Povodom 60 godina umetničkog rada naše velike dramske umetnice Mire Banjac održaće se svečanost u Srpskom narodnom pozorištu 11. novembra 2009. godine. Na gala večeri koje se odvija pod sloganom "Mira Banjac publici u čast" učestvuju i naši znameniti umetnici i kulturni radnici, njeni prijatelji i poštovaoci. U okviru svečanog programa biće predstavljene i tri knjige o Miri Banjac: "Mira Banjac i njeni filmski portreti" Petra Volka (Izdavač Udruženje filmskih glumaca Srbije, povodom Nagrade "Pavle Vuisić", Beograd 2009), "Mira Banjac njom samom" Vesne Krčmar (intervjui, izdavač Pozorišni muzej Vojvodine, povodom 60 godina rada Mire Banjac, Novi Sad 2009) i "Mira Banjac" Zorana Maksimovića (drugo, dopunjeno izdanje, objavljeno povodom Nagrade za životno delo "Dobričin prsten", Beograd – Novi Sad, 2009).

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 8.11.09.)
    izvor:eKapija



    Stanka Čurović,
    predsednica
    UO "Mercator S" Novi Sad
    Ljudi se ne smeju "gurati" u šablone



    [​IMG]
    (Stanka Čurović)

    Preuzimanjem trgovinskog društva "M-Rodić" početkom 2007. godine, "Mercator" je pokazao da je strateški zainteresovan za širenje svoje maloprodajne mreže i povećanje tržišnog učešća u Srbiji. Otvoreno je niz objekata među kojima su najznačajniji. TC Novi Beograd, TC Šabac, TC Sremska Mitrovica, "Mercator Centar" Novi Sad, "Mercator Centar" Niš, kao i prvi Cash & Carry "Roda" u Beogradu. Mercator u Srbiji danas pokriva 8% tržišta. Naši planovi su da do 2012. godine dostignemo tržišni udeo od 15%, kaže mr Stanka Čurović, predsednik Upravnog odbora "Mercatora-S".


    Recite nam nešto više o integrisanju "M-Rodić" trgovine u poslovni sistem "Mercatora", šta je to značilo za obe strane?
    - Partnerstvo "M-Rodića" i "Mercatora" donele je novu vrednost za oba Društva. Ulazak u Grupu koja je vodeći trgovac u jugoistočnoj Evropi bio je značajan sa aspekta unapređenja organizacione kulture i primene savremenih metoda i načina rada u trgovini. S druge strane, dobro poznavanje tržišta Srbije i obim poslovanja "M-Rodića", predstavlja dodatni faktor stabilnosti i bržeg razvoja Grupe "Mercator". Ovo spajanje je, takođe, omogućilo i brži protok roba sa obe strane, odnosno nove razvojne perspektive u plasmanu domaćih proizvoda na tržište Slovenije. U Grupi "Mercator" se prodaju proizvodi "Pionira" iz Subotice, "Jaffe" iz Crvenke, "Swislion Takova", "Soko Štarka", "Bambija" i drugih proizvođača. Ono gde ja vidim prostora za naše proizvođače jesu suhomesnati trajni proizvodi koji su veoma kvalitetni. Postoji značajan neiskorišćen potencijal u izvozu voća i povrća zbog svih komplementarnih prednosti koje Srbija ima (dobrih klimatskih uslova, renomiranih proizvođača u ovoj oblasti i viška produkcije).
    Ako bi vas pitali da nam ukratko predstavite Grupu "Mercator", za šta je svakako potrebno mnogo više vremena i prostora nego što ga mi ovom prilikom imamo, šta biste rekli?
    - "Mercator" je najveća trgovačka kompanija u jugoistočnoj Evropi. Ove godine slavi 60 godina postojanja. Zapošljava 22 000 ljudi. Prisutan je na tržištu Slovenije kao najveća trgovačka kuća, u Hrvatskoj gde ima oko šest odsto tržišnog učešća, u Srbiji sa takođe osam odsto tržišnog učešća, u Bosni i Hercegovini sa oko dva odsto učešća i četiri odsto učešća u Crnoj Gori.


    Od kada ste direktor "Mercatora - S" i je li "Mercator" danas sto odsto vlasnik "M-Rodića"?

    - U januaru 2006. smo počeli poslove na integrisanju. Učestvovanje u ovoj transakciji je za mene bilo jedno od najznačajnijih iskustava u dosadašnjoj poslovnoj karijeri. Tokom transakcije sam upoznala veoma drage kolege iz Grupe "Mercator" sa kojima i danas uspešno sarađujem. Od predsednika Uprave "Mercatora" dobila sam ponudu da ostanem na čelu "M-Rodića" u kome je "Mercator" tada postao vlasnik 76 odsto udela. Prošle godine je kupljeno još 12%, a ove godine u maju biće kupljeno preostalih 12 odsto i postaće stoodstotni vlasnik. Ponudom predsednika Uprave sam bila počastvovana, ali sam bila svesna i odgovornosti koju ta funkcija nosi sa sobom. Bilo je to novo iskustvo u smislu rada u jednoj međunarodnoj kompaniji, sa drugačijim sistemom i stilom rada, ali opet primeren mojoj psihološkoj strukturi ličnosti. Ja volim rad, volim čiste stvari i istina mi je jedini moto života. Prezirem licemerje. Nakon mesec dana od ponude da ostanem direktor "M-Rodića", usledila je ponuda da preuzmem "Mercator - S". Tako sam od 1. januara 2007. direktor "Mercatora - S". Strateška odluka je bila da brend "Roda" nastavi da postoji, s obzirom na prepoznatljivost i poziciju koju "Roda" ima među potrosacima. "Mercator-S" danas posluje kroz prodajne formate Mercator i Roda i predstavlja spoj tradicionalnih vrednosti, vrhunskog kvaliteta, usluge i cene. Uspostavljanjem nove strukture i organizacije Mercator-S stvorili su se uslovi da na najbolji način odgovorimo zahtevima i potrebama tržišta. Da smo uspeli u ovom poslu, pokazuju poslovni rezultati Mercator-S, ali što je još važnije poverenje koje nam naši potrošači svakodnevno ukazuju.


    Kada smo već kod rezultata rada, kakva je bila poslovna 2008. godina?
    - Prošla 2008. godina će ostati zapamćena kao veoma uspešna godina na svim poljima delovanja, ali i godina u kojoj smo svi mnogo radili. Ne smemo zaboraviti činjenicu da je "Mercator" u Srbiji, pre samo tri godine, imao 45 mil EUR prihoda, a da smo u 2008. godini ostvarili 450 mil EUR, dakle, deset puta više. U 2008. godini smo postigli još veću kompaktnost tima, smanjili fluktuaciju radne snage i povećali zadovoljstvo zaposlenih. Uspostavili smo trenersku mrežu koja je dala rezultate kod punjenja novih i renoviranih objekata. U preoseku smo imali na svakih deset dana otvaranje ili zatvaranje objekata. Trebalo je to postići, svi su bili uključeni i oni koji su išli na punjenje i oni koji su ostajali da rade u objektima umesto odsutnih kolega.
    - Posebno se ponosim sa više od 1.000 novih saradnika koji su doprineli da budemo još uspešniji i jači sa 32 odsto više prihoda nego u 2007. godini i više od 70.000 kvadrata novih trgovačkih površina. Ponosna sam na činjenicu da smo u decembru bilansirali ukupne nove površine i došli do impozantnih pokazatelja. Na jednoj od konferencija za novinare u Beogradu našlo se i pitanje na koji način ste uspeli. Bila sam zaista zatečena, odgovorila sam: "Radili smo samo svoj posao". Naravno, uvek ističem izuzetnu saradnju sa Sektorom investicija i razvoja iz Ljubljane koji je aktivno učestvovao vodeći veće investicije i imao mentorsku ulogu u manjim projektima. To je zaista primer za celu Grupu "Mercator" učinkovite saradnje i velike kolegijalnosti.


    Šta očekujete od ove poslovne godine, svi pričaju o krizi, kako se ona odražava na vaše poslovanje?
    - Naš prioritet mora da ostane razvoj. Razvoj u smislu novih trgovačkih površina, novih tržišta, i razvoj usluga koje pružamo potrošačima. Dalje, briga svih zaposlenih da u uslovima krize sačuvamo broj potrošača. Kriza diktira smer u kome se trgovci, bez obzira na formate, sve više približavaju cenovno. Ono što će u najvećoj meri diferencirati uspešne od neuspešnih je nivo i kvalitete usluge koju pružamo kupcima. Dakle, evo nas opet kod nas samih. Pametni ljudi ne smatraju da je problem ono što je u njihovim rukama i na šta mogu da utiču. Sigurna sam da su i otežani uslovi poslovanja koji su prisutni u 2009. godini šansa za sve koji shvate da idući od pojedinačne odgovornosti ka zajedničkoj idemo putem koji garantuje stabilnost preduzeća. Verujem u tim kome pripadam i znam da će ovo biti još jedna zajednička pobeda.
    - Pre svega merama troškovne racionalizacije i boljeg upravljanja rizicima, prilagođavanja asortimana uslovima smanjenja i izmenjene tražnje, pa do prilagođavanja nivoa investicija vlastitim novčanim tokovima. Da bismo ublažili negativne uticaje ekonomske krize, trudimo se, takođe, da dođemo do novih izvora finansiranja. Naša orijentacija na zaključivanje ugiovora o dugoročnom zakupu omogućava nam da sredstva koja bi bila angažovana za gradnju objekata usmeravamo za opremanje i praktično sa istim sredstvima otvorimo tri do četiri puta više marketa. Kao što sam rekla, razvoj ne smemo da zaustavimo. Imamo sreću da je naša tekuća likvidnost iznad proseka Srbije, te da u tom smislu uživamo veliko poverenje kod naših partnera i finansijskih institucija.
    Da li je moguće uskladiti dve, neki bi rekli gotovo nepomirljive uloge - ulogu brižne i dobre majke i uspešne poslovne žene, šta kaže vaše iskustvo, vi ste majka dvoje dece?
    - Moja primarna životna uloga je uloga majke. U tom smislu su koncipirani svi moji snovi. Mislim da je san svakog roditelja da, uprkos teškoćama sa sindromom "napuštenog gnezda", vidi da njegova deca mogu samostalno da idu kroz život sa prtljagom ljubavi, samopoštovanja i poštovanja prema drugima, koji su poneli iz roditeljskog doma. Majka sam odraslog sina Dimitrija, studentra treće godine pravnog fakulteta i gimnazijalke Dunje, i supruga veoma tolerantnog čoveka.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu po vašem mišljenju, koji je vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - U poslovnom životu koji se odvija u vremenu brzih promena, gde smo svedoci zavisnosti na globalnom nivou, od utvrđenih pravila i politike, od sveopšteg otuđenja, najveća manifestacija poslovnog uspeha se meri time koliko smo u stanju da upravljamo sopstvenim aktivnostima i sposobnostima, da predvidimo probleme. Umetnost je biti spokojan, a pri tom spreman za svaku priliku. Svoje saradnike usmeravam da budu ono što zaista jesu, jer ne mogu da prihvatim "guranje" ljudi u šablone. U odnosu sa njima trudim se da budem iskrena, jasna i podsticajna.
    - Životnu energiju i optimizam sam sasvim sigurno ženskim rodoslovom nasledila od majke Dragice i bake Jaglike, koje su svaka za sebe, imale životnu priču za roman (koju ću jednom možda i napisati) i predstavljale primer ženske upornosti, snage, pravednosti i borbe za svoju porodicu i potomstvo. Ono za šta se uvek zalažem, i u odnosu sa decom, i sa saradnicima je istina. To znaju svi koji su mi bliski, i privatno i poslovno.
    Radna biografija
    Životni i radni put Stanke Čurović je veoma neobičan i zanimljiv. Kada je bila na drugoj godini Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu, udala se i rodila sina. Porodica je bila zatečena onim što je uradila i mislili su da od njene škole i radne karijere nema ništa. Prvo zaposlenje je našla u maloj firmi "Univerzal" u Kuli, gde je počela da radi kao šef računovodstva. Luda hrabrost i nesvesnost odgovornosti koju računovodstvo nosi, naterali su je kaže da nauči ovaj posao. U međuvremenu je završila fakultet i rodila još jedno dete. U Kompaniju "Rodić" je prešla 1994. sa zadatkom da oformi računovodstveno-finansijsku službu koja će pratiti razvoj maloprodajne mreže koju je "Rodić" u to vreme počeo da formira. Stanka je od 1995. postala direktor maloprodaje "Rodića". Na toj funkciji je ostala sve do 2006, do integracije "M-Rodića" u poslovni sistem "Mercator", nakon čega je imenovana za direktora "Mercatora S". Stanka je magistrirala na ekonomskom fakultetu, na katedri za strategijski menadžment.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija



    Dragana Zeljković,
    direktorka salona nameštaja "Kare" Beograd
    Umetnost "do daske"



    Još u ranom detinjstvu Dragana Zeljković "zarazila" se umetnošću. Sa dve godine starijom sestrom Gordanom uspavljivala se prelistavajući Džensonovu "Istoriju umetnosti", a Mileta Sajić, profesor muzike u Prvoj zemunskoj gimnaziji i veliki erudita uveo je u svet filozofije, slikarstva i književnosti.
    - Njegova žena nam je spremala kolačiće, dok nas je on rečima vodio kroz Italiju, Francusku i druge zemlje iz kojih nam je prenosio svoja iskustva. Svirala sam klavir, glumila, imala dodir sa keramikom. Sve do upisa na fakultet mislila sam da ću dobiti indeks istoričara umetnosti ali, pod uticajem nešto pragmatičnijeg oca, upisala sam studije ekonomije. Ispostavilo se da to može da bude odlična kombinacija - počinje razgovor za "eKapiju" Dragana Zeljković direktorka "Kare" salona nameštaja u Beogradu.
    Formalno obrazovanje nikada je nije udaljilo od njene prve ljubavi. Kaže da nije propuštala predstave, izložbe i koncerte u bivšoj Jugoslaviji, a i danas često vozom ode do Beča zbog dobre postavke. Prvi posao dobila je u odeljenju za spoljnu trgovinu "Centrotekstila" gde je radila sa holandskim dizajnerima , a 90-ih se prihvata pionirskog poduhvata i sa sestrom otvora prodavnicu savremenog dizajna "Domino", prvu takve vrste u Beogradu. Kulturom se profesionalno bavila u Skupštini grada Beograda, a kad je shvatila da je politika ne interesuje napustila je vlast i vratila se estetici – radu sa renomiranom svetskom kućom nameštaja – "Kare".
    - Najvažnije u životu je postaviti jasan cilj, koji ste odredili na osnovu maksimalno iskrenog odnosa prema sebi. Morate spoznati da li ste za nešto ili niste, šta je ono što najbolje znate a ne samo volite da radite, a to ćete uvideti tek kada se oprobate u više stvari. Ne treba se plaštiti prepreka već ih shvatiti kao izazov i hrabro se upustiti u rešavanje problema. Ja sam se okušala na dosta polja , znam u čemu sam dobra,ali naravno da ne možemo svi sve znati i u svemu biti dobri. Zato je važno okružiti se ljudima koji znaju i od njih učiti.

    [​IMG]

    Menadžerka

    "Kare" posluje po principu franšize koju, kako kaže Dragana, nije bilo ni malo lako dobiti, posebno što su joj konkurenti u tom trenutku bile kompanije poput "IPS", "Eurosalona", "Košutice".
    - Pravo smo dobili na osnovu dotadašnje, osmogodišnje saradnje i dobrog kontakta koji smo sestra i ja uspostavile kroz firmu "Domino". Njih interesuju rezultati rada i bili su iznenađeni da na 100 kvadrata mi ostvarujemo odlične rezultate.
    "Kare" ima prodaju u skoro 60 zemalja sveta - na svim kontinentima. Po konceptu poslovanja slični su "Ikei", imaju brojne kompanije sa kojim sarađuju, a velika produkcija im omogućuje da formiraju nižu cenu na osnovu čega je uspostavljen slogan firme "Više ukusa za manje novca".
    "Kare" trenutno raspolaže sa 5.000 artikala a tržištu godišnje ponudi i do hiljadu novih, sada je aktuelno 13 različitih stilova, tako da svako može nešto nađe za sebe. Naš salon u hali "Kompresor" se prostire na 500 m2, i nalazi se u okviru 2.000 kvadrata prostora koji je divan primer industrijskog nasleđa 50-tih godina. Ovakvi industrijski prostori su hit u svetu i nadam se da smo mi pokrenuli ideju stvaranja industrijskih kvartova u funkciji kulture i trgovine. I turizma Beograda.
    Dragana kaže da su klijenti u Srbiji odlično prihavatili program i da se svaki kupac vraća. "Kare" je namenjen ljudima mladog duha i dobrog ukusa.

    [​IMG]

    - Veoma smo zadovoljni obzirom na to da radimo samo sedam meseci. Cene su i više nego prihvatljive za naše uslove. Iako smo počeli da radimo u nevreme kada je prodaja nameštaja posebno pogodjena ekonomskom krizom, trudimo se da raznim akcijama i povoljnim cenama privučemo klijente. Koristimo i iskustvo iz "Domina" i naši klijenti nisu samo kupci, oni su i prijatelji koje prepoznajemo, savetima pomažemo i brinemo o njima.
    Kada su našu državu u periodu 90-ih počele da potresaju sankcije, Dragana je bila među prvima koja je prateći svoj predosećaj dala otkaz u "Centrotekstilu" i započela samostalni posao.
    Prodaja dizajniranog nameštaja sredinom devedesetih, priseća se Dragana, delovala je prilično besperspektivno. Postojalo je mnogo boljih poslova koji su donosili sigurnu zaradu, ali mene je privlačio spoj umetnosti i ekonomije i beskompromisno sam uletela u avanturu. Izgleda da je to moja sudbina da započinjem ozbiljne akcije kada niko normalan ne bi. Međutim, ona i sestra nisu imale konkurenciju, tako da su u roku od samo deset dana rasprodale celokupnu robu i "Domino" je ubrzo postao brend.
    - "Domino" je postao i ostao brend i dan danas. "Domino" sam ja, moji prijatelji, i svi imamo neki poseban sentiment prema njemu. Za vreme bombardovanja naši kupci i prijatelji družili su se u radnji okruženi lepotom kako bi pobegli na momenat od svega što nam se dešavalo.

    [​IMG]

    Političarka

    Dragana Zeljković je četiri godine, od 2004. do 2008. bila je zadužena za sektor kulture u Skupštini grada Beograda kao član gradske vlade.
    - Nepripremljena, puna entuzijazma, emocija i empatije prema umetnicima ušla sam u nešto što se zove politika. Kakva greška. Sebe nikada nisam smatrala političarem i shvatila sam da niti je ona za mene, niti sam ja za nju. Ja sam pre svega Beograđanka, prihvatila sam posao u kulturi iz razloga da nešto promenim na bolje, da se izborim sa lošom stanjem umetnika u društvu koji se nalaze na margini, da omogućim mladim umetnicima bolje uslove koje će ih zadržati u zemlji. Imala sam mnogo planova, okružila se kvalitetnim ljudima ne obazirući se na partijsku pripadnost što mi je zamereno. Ali, polovinu energije rasipala sam na borbu sa iskompleksiranim, samoljubivim osobama koje se bave isključivo sopstvenim interesima zavijenim pod plaštom opšteg dobra.
    Dragana kaže da je njen doprinos vidljiv iako ne onoliki koliko je očekivala. To su kulturni centar za mlade - magacin u Kraljevića Marka, spašavanje kafane "Znak pitanja", restauracija Kalemegdansku tvrđave.
    - Ali, to je ipak nedovoljno u odnosu na potrebe Grada u kome je kultura i dalje na začelju.
    Kaže da je posle tog mandata stavila tačku na profesionalno bavljenje politikom, koje je počela kao član DSS-a.
    Sve je krenulo od pištaljki i lupanja u šerpe, a ja sam bila večiti bundžija, čak sam i u gimnaziji, kao predsednik odeljenske zajednice, dobijala ukore jer sam se uvek borila za prava drugih. Koštunica me je tada podsećao na mog oca, kao jedan ozbiljan čovek koji mi je davao neku vrstu sigurnosti.
    U DSS je postala aktivna onoga trenutka kada su joj ponudili mesto člana gradskog veća za kulturu, što joj je, priznaje, tada delovalo kao jedna lepa priča i veliki izazov. Kaže da je u svet politike ušla sa jednom uhodanom firmom, sa integritetom, i sa njom nije bilo lako manipulisati jer je imala onu vrstu slobode koju malo ko u politici ima - a to je mogućnost da se okrene i ode kad god hoće.

    [​IMG]

    - U životu moraš da budeš slobodan, da ni od koga ne zavisiš. To nije ni malo lako i za to je potrebna velika hrabrost i ozbiljan rad.
    Umetnička duša
    Dragana priznaje da tek sada ima onoliko vremena za sebe koliko joj je potrebno. Kaže da je zavisnik od literature, ne propušta izložbe, niti predstave. Nekoliko godina za svoju dušu se bavila izradom keramičkih predmeta, a srećna je što su kćerke i deca iz familije takođe okrenuti umetnosti.
    - Starija Nina ove nedelje završava Fakultet umetnosti i najverovatnije će magistraske studije nastaviti u inostranstvu. Sara je 12 godina išla kod Mike Aleksića u školu glume, sada je đak Treće beogradske gimnazije i verovatno će se odlučiti za režiju ili produkciju. Maksimalno ih u svemu što rade podržavam i pomažem im da donesu prave odluke.
    Dragana se udala odmah po završetku fakulteta, a u braku, koji ocenjuje kao vrlo dinamičan, bila je 23 godine.
    - Putovanja su moja velika ljubav. Neostvarena želja mi je da obiđem Indiju, Afriku i dalje kontinente, jer sam Evropu prilično istražila. Skijam od malih nogu a već 25 godina bavim se i jedrenjem, čak sam učestvovala i na nekim regatama. Prvo sa našom malom sportskom jedrilicom, a kasnije i sa većim brodovima. Sport u Beogradu upražnjava vožnjom bicikla po Adi, igra tenis na Zvezdi i Kalemegdanu. Pilates joj vraća energiju i brani od stresa.

    [​IMG]
    (Dragana Zeljković i Divna Minić)

    Rokerka
    - Rođena sam u Beogradu, ali sam sticajem okolnosti detinjstvo provela u Zemunu, jer je tata kome je posleratna vlast odezela stan u centru grada tamo dobio stan od firme u kojoj je bio direktor. Živeli smo u lepom kraju kod Kalvarije, gde smo se zimi sankali, a teta Nadine kolače jela sva deca. Imala sam prisan odnos sa celim krajem, a detinjstvo sam provela "na ulici". U gimnaziji sam imala veoma zanimljivo društvo - glumili smo zajedno, pravili odlične žurke imali smo i svoju privatnu diskoteku u kući Fon Đorđa, divnog otmenog mladića nemačkog porekla čija je baka zaista bila baronica. Večeri su počinjale polemikama o umetnosti uz aromu finih čajeva a završavale žestokim rokom.
    Osamdesete godine pamti kao jedan od najlepših perioda u životu, koje je obeležio "New wave", beogradske žurke, "Atelje 212" kao prvo alternativno pozorište. Priseća se kampovanja i koncerata po Hrvatskoj, dubrovačke letnje igre koje se ne propuštaju, velikom društvu od kojih su se mnogi, nažalost, odselili tokom ratnih godina nepovratno.
    - Izlazili smo u "Cepelin", SKC i KST, posećivali koncerte u Budimpešti i Zagrebu. Rok je muzika uz koju sam odrasla i uz nju sam vaspitavala svoju decu. Trudila sam se da ih zaštitim od turbo folka, tako da sam ih čak i ispisala iz nekoliko obdaništa.
    - Ja sam pokušala da živim van Beograda ali sam shvatila da sam mnogo vezana za ovaj grad i da se nikada neću odseliti. Živim u najlepšem delu grada, na Kosančićevom vencu, s pogledom na Sabornu crkvu i francusku ambasadu. Kališ mi je preko puta i to je moj svet. Nažalost, mojim ćerkama Beograd je mali, ograničava ih ali to je i stvar mladosti koja traži širinu. Volela bih da se, i ako odu, vrate i stvore porodice ovde. Tužna je želja mladih ljudi da trajno napuste zemlju i to je ono zbog čega bi ova država zaista trebalo da se zabrine - kritična je Dragana.
    Kaže da njoj prijatelji zameraju na tvrdoglavosti i upornosti koja može da bude dosadna, a ona sebi na neretkom stavljanju drugih pre sopstvenih potreba i interesa. Najbliži je opisuju je kao druželjubivu i osobu sa neverovatnom pokretačkom energijom.
    - Veliki sam hedonista i kad radim - radim mnogo, kad uživam - uživam do daske, ta strast prema životu me i dalje drži. Samo da potraje.

    izvor:eKapija

    Dodato posle 3 minuta:
    --------------------------------------------------------------------------

    Božen Žumbor, vlasnica i direktorka
    kompanije "Božen cosmetics" iz Beograda
    Uvek treba gledati napred - u budućnost

    [​IMG]

    Svoje preduzće "Božen cosmetics" Božen Žumbor je osnovala u Beogradu 1991. Vreme za početak nije bilo nimalo povoljno, počeo je rat u Jugoslaviji, uvedene su sankcije, inflacija je divljala. No, uprkos svim teškoćama Božen je polako, korak po korak, proširivala asortiman kozmetičkih preparata na bazi algi i lekovitog bilja u kome danas ima preko 80 različitih proizvoda, otvarala jednu po jednu prodavnicu, stalno je putovala između Beograda i Roterdama. Danas je njena kompanija stasala u jednu od vodećih domaćih i evropskih kompanija u oblasti kozmetike, algeologije i dijetetike.


    Vi ste začetnik ideje o upotrebi morskih algi u službi zdravlja i lepote, recite nam kako ste došli u kontakt sa algama, koji Vas je to životni udes odveo u čudesni svet algi i iz temelja promenio Vaš životni i radni put?
    - Godina 1987. je za moj život, mogu slobodno reći, bila prelomna. Posle kupanja na plaži u Igalu, taksijem sam krenula prema hotelu gde sam odsela. Na kolima su sva četiri prozora bila otvorena, a moja kosa još mokra. Vozač se nije obazirao na pritužbe zbog promaje. Ujutru kad sam se probudila, lice mi je bilo skroz iskrivljeno. Oko i usta nisam mogla da otvorim. Dijagnoza je glasila: "pareza facijalis"! Savetovano mi je da hitno odem u Beograd, na VMA. Lečila sam se narednih sedam meseci. Imala sam tri teške operacije. Upravo tu, na VMA, određena je moja budućnost. Doktor koji me je operisao profesor Đoka Nikolić je jednog dana rekao: "Živiš u inostranstvu i tamo postoje prodavnice zdrave hrane. Probaj da dođeš do svežih morskih algi. One su čist antioksidans koji će pročistiti tvoj organizam od svih otrova i potpuno ga obnoviti". Zbog upotrebe silnih lekova po povratku u Holandiju imala sam 91 kilogram. Poslušala sam doktorov savet. Dnevno sam jela po pola kilograma algi. Stavljala ih u supu umesto peršuna, od njih pravila salatu, grickala ispred televizora. I ne samo da sam se potpuno oporavila, već za pola godine "skinula" čak 26 kilograma. Profesor Nikolić me nije prepoznao kad sam došla na kontrolu.
    Kada, kako i u kojim ukolnostima ste se opredelili da slučajno i neočekivano "poznanstvo" sa algama podignete na profesionalni nivo i uđete u svet algeologije, kozmetike i dijetetike?
    - Upravo tada. Kao da je neko poslao poruku: "To je tvoja budućnost". Kako sam već posedovala diplomu kozmetičara, lako sam upisala specijalizaciju algologije. Uporedo sam izučavala i navike i način života Japanaca. Fascinirali su me njihova žilavost i istrajnost. Shvatila sam da su samo zahvaljujući morskim algama preživeli posledice Hirošime. I svoj mladalački izgled, takođe, duguju morskim baštama. Ko putuje, zna da su najskuplje pomade na svetu kozmetike "Kanebo" i "La pri" pravljene baš na bazi algi. Ako su alge pomogle meni, zašto ne bi i drugima. Došla sam na ideju da primenim ono što sam naučila i ljudima ponudim najpre preparat za mršavljenje, a posle možda i za negu lica i tela. Za ostvarivanje ove zamisli morala sam da imam novac. Odmah sam upisala Tajvanski kurs menadžmenta (specifičan po tome što poslovne ljude uči kako da brže od digitrona obave i najkomplikovaniju računsku operaciju specifičnim kuckanjem prstima jedne ruke po nadlanici druge) i krenula sam sa uvozno-izvoznim poslovima. Ubrzo sam u Roterdamu otvorila svoj institut gde sam sa stručnjacima kreirala dijetetski proizvod "Turbo šlank" i krenula sa "E" vitaminom za negu kože lica.


    Kako je pređen put od Vašeg prvog proizvoda "Turbo šlanka" do današnjeg proizvodnog asortimana u kome se nalazi preko 80 proizvoda?

    - Firmu "Božen cosmetics" otvorila sam u Beogradu 1991. godine. Baš u najgore vreme. Počeo je rat u Jugoslaviji, uvedene su sankcije. Uspela sam da "preživim" i inflatornu 1993. godinu. Polako, korak po korak, proširivali smo asortiman kozmetičkih preparata na bazi algi i lekovitog bilja, otvarali jednu po jednu prodavnicu. Stalno sam putovala između Beograda i Roterdama, ne znajući kome ću se carstvu privoleti, gde ću baciti sidro i reći: "Ovde je moj dom". A onda je došlo bombardovanje Srbije 1999. godine. Tada sam se konačno odlučila i ostala ovde da živim i stvaram. Ono što ovde možeš da doživiš za jedan dan, tamo ne možeš za pola godine. Zato sam prodala imovinu u Roterdamu i sve prenela ovde.


    Predstavite nam ukratko aktuelni trenutak Vašeg preduzeća, u velikoj meri ste razvili prodajnu mrežu, Vaši proizvodi su prisutni u više zemalja u okruženju, a značajno je narastao i broj zaposlenih?
    - Danas kompanija "Božen cosmetics" ima četrdesetak prodavnica i više od trista zaposlenih. Nekoliko desetina originalnih preparata se proizvode u kooperaciji sa tri fabrike u Holandiji i po jednom u Francuskoj i Danskoj. Sirovina za čudesnu rukavicu za skidanje šminke, koja je već našla mesto u literaturi kao jedan od najboljih novijih srpskih patenata, što je zaštićeno svetskim sertifikatom, nabavlja se direktno iz Japana. "Božen" imperija će uskoro imati SPA program na bazi maline kao prepoznatljiv srpski brend, jer je malina srpski proizvod sa prirodom netaknutih područja. Nameravamo da još više proširimo proizvodnju preparata na bazi šumskog voća i košpica sa ovog područja.


    Koje su to vrednosti i postulati koji stoje u temelju Vaše poslovne filozofije i Vašeg menadžerskog pristupa?

    - Red, rad i disciplina, posvećenost poslu, svako ko je zaposlen u našoj kompaniji mora da to doživaljava kao svoju vlastitu kuću, jer mi tu radimo i stvramo zajedno. Moraju se poštovati standardi i vrednosti svetskih dostignuća, jer naša namera je da što više izvozimo. Mi nudimo nešto što drugi nemaju i tu je naša šansa, da okrenemo tokove, od uvoza ka izvozu, da postanemo izvozno prepoznatljivi, da stvaramo brend "Božen cosmetics". Uskoro ćemo dovesti nivo poslovanja do serifikata ISO 9002, što govori o tome da se samo tako možemo uključiti u sve žešću utakmicu u svetskim okvirima. Nedavno smo dobili i sertifikat HALAL za kvalitet i način proizvodnje naših preparata. HALAL tržište je jedno od najekspanzivnijih na svetu, sa godišnjim rastom prometa od 12 odsto, a čini ga najmnogoljudnija zajednica od oko 1,7 milijardi ljudi.


    Naše društvo Vas poznaje i kao velikog humanistu i donatora, koji su osnovni motivi za ovakvo Vaše angažovanje?

    - Ja sam, kao što rekoh na početku, još 1982. godine došla sa velikom humanitarnom pomoći za one dve devojčice koje su stradale u snežnoj mećavi. Dok sam živela u Holandiji stalno smo sakupljali priloge za ugrožene u Jugoslaviji. Bila sam inicijator tih akcija, a kada sam sama počela da više zarađujem uvek sam u vidu imala najugroženije, pre svega decu bez roditeljskog staranja, mala bespomoćna bića. Njima najpre treba pomoći da odrastu i imaju srećno detinjstvo. Mi pomažemo i škole, staračke domove, bolnice, porodice, pojedince. Sponzori smo kulturnih manifestacija, dobrotvornih akcija... Ako me pitate za motive zašto to radim, jednostavan je odgovor: Uvek treba pomoći drugima u nevolji, jer to "neko odozgo" gleda i šalje blagoslov! Sledim samo glas svog srca!


    Vi i Vaša kompanija ste dobitnici brojnih nagrada i priznanja?

    - Mi smo začetnici ideje o upotrebi morskih algi u službi zdravlja i lepote. Naše znanje smo potvrdili i Međunarodnim sertifikatom ALGEOLOGIJA koji se izdaje u Francuskoj. Prošle godine u Madridu smo dobili Internacionalnu evropsku nagradu za kvalitet proizvoda u kozmetici na bazi algi. Prošle godine u Rimu smo dobili Patinastu nagradu sa dijamantom za kvalitet i plasman proizvoda Algo program - "Turbo šlank", čaj od algi, algo začin i algo ampule. I za SPA i wellness proizvode na bazi maline koje uvodimo stižu međunarodna priznanja iz Pariza, Ženeve i Berlina. Osvajači smo mnogobrojnih zlatnih medalja na Međunarodnim sajmovima kozmetike. Mogu pomenuti da smo na poslednjem novosadskom Sajmu Eko svet osvojili Veliki pehar za visoki kvalitet i 17 medalja za kvalitet proizvoda. Sad u maju sam, što je meni veoma drago, dobila Godišnju nagrada Privredne komore Beograda, "Plaketu za lični doprinos i unapređenje privrednog ambijenta". Za humanitarni rad sam dobila priznanje "Donator godine", tj. za sve ono što je Kompanija "Božen cosmetics" uradila za dobrobit dece bez roditeljskog staranja, za bolnice, škole i manifestacije od opšteg društvenog značaja.


    Zanimljivo bi bilo da nam kao veliki poznavalac algi nešto više kažete o njima?

    - Alge su u prirodi široko rasprostranjena i značajna grupa organizama. Naziv alga potiče od latinske reči "algae", što u bukvalnom prevodu znači morska trava. U biološkom smislu pod ovim nazivom podrazumeva se više razdela nižih biljaka koje u svojim ćelijama imaju hlorofil i koje su tipični stanovnici vodenih biotopa, poput mora i okeana, ali i jezera, reka, bara i močvara, lokvi, pa i tako neobičnih mesta kao što su konzerve ispunjene kišnicom. Tokom evolucije prilagodile su se i životu izvan vode. Upotreba algi u biotehnološkim istraživanjima i u biotehnološkim granama industrije je vrlo značajna. Koriste se kao bioreaktori u produkciji hrane, hemijskih supstanci i goriva. Zanimljiva je upotreba algi kao đubriva. Verovatno najpoznatija supstanca koja se dobija iz algi je agar - agar koji ima veliku primenu u medicini i biologiji, ali i u farmaceutskoj, prehrambenoj i tekstilnoj industriji. U mnogim zemljama poput Škotske, Irske, Francuske, Indonezije, Filipina, alge se koriste u ishrani. Kao specifična nacionalna jela se nalaze u kuhinjama Kine i Japana. Alge imaju široku primenu i u kozmetici. One rehidriraju kožu, toniziraju je, sprečavaju prerano starenje i deluju na prevenciju raka kože izazvanog sunčevim zračenjem.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Moj životni moto je: "To je bilo juče", gledam samo u budućnost i ono što me očekuje, pratim svoje unutrašnje signale koji mi šalju jasne poruke šta i kako treba da radim, ne zavidim nikome na uspehu, a pomažem onima kojima je pomoć neophodna. Svoj prepoznatljivi poslovni imidž izgradili smo pre svega kroz visok kvalitet poslovanja i visokoedukovan menadžment iz različitih oblasti. Naš uspeh eksperti menadžmenta objašnjavaju pravilnim izborom proizvoda, profilisanom poslovnom filozofijom, izgrađenom korporativnom kulturom. Moj još jedan moto je: "Uradi najbolje, rizikuj, dodirni nedodirljivo, uzmi iz prirode sve što ćes joj vratiti kao zdrava, negovana i zadovoljna osoba na ličnom i poslovnom planu.

    Radna biografija

    Božen Žumbor je poznata po svom neobičnom i nesvakidašnjem životnom i radnom putu. Rođena je u Koprivnici u Hrvatskoj. Tamo je živela sa bakom Katarinom sve do 12. godine, a onda se priključila svojim roditeljima koji su živeli u Holandiji u Roterdamu. Posle gimanzije završila je Višu kozmetičku školu, zaposlila se i počela da radi u svojoj struci. - Posebno me je zanimao tretman lica i tela preparatima na bazi lekovitog bilja. Zbog toga sam počela da proučavam lekovito bilje. Nabavila sam stručnu literaturu i krenula u svoja istraživanja - kaže Božen pričajući o svojim radnim počecima. U Srbiju je prvi put došla 1982. godine kada je u ime sedam hiljada Jugoslovena donela pomoć za sestre Đuljak koje su promrzle u snežnoj mećavi i lečile se na VMA u Beogradu. Od tada sve češće dolazi u Srbiju. Otkriva planione Rtanj i Zlatibor, u njih se zaljubljuje i svaki trenutak svog slobodnog vremena provodi na njima. -Tamo sam otkrila mnoge, do tada meni nepoznate, lekovite biljke i razmišljala kako da njihovu lekovitost primenim u kozmetici - kaže Božen. Nakon lekovitog bilja, jednim drugim životnim udesom, svome kozmetičkom interesovanju je nedugo zatim proidodala alge. Tako je počelo.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija


    Poslednja izmena: 28.08.2010
  4. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Biljana Golić, stonoteniserka Srbije
    Lepotica iz Sente osvojila Ameriku

    [​IMG]

    Ne postoji medij u Sjedinjenim Američkim Državama koji je nije svrstao među najlepše i najseksepilnije sportistkinje na svetu. Otuda i poziv od najčitanijih magazina i najgledanijih sportskih šou programa, kao što su FHM, ESPN, TIME, LA TIMES, Rolling Stone, a vrhunac svakako predstavlja strip koji je urađen po njoj, kao i film „Furiozne loptice“ čiji je bila promoter. Ona je Biljana–Biba Golić, jedna od najuspešnijih srpskih stonoteniserki u istoriji, čija slava na svim meridijanima prevazilazi okvire sporta.

    Rođena u Senti, od oca i majke sportista, nije imala puno izbora čime će se baviti u životu. Otac je, čini se, imao najveći uticaj, pa je zajedno sa sestrom u devetoj godini počela ozbiljno da trenira. Logično, otac Predrag je bio prvi trener.

    – Nema dileme da je tata najzaslužniji za prenos ljubavi prema stonom tenisu. Sve je počelo u klubu Čoka, koji ima veliki pedigre i zlatnu tradiciju. Već u 13. godini stigla sam do reprezentacije i od tada je ceo moj život bio posvećen stonom tenisu – počinje svoju zanimljivu životnu priču za „Blic“ Biba Golić.

    Posle osvajanja mnoštva državnih i međunarodnih trofeja u singl i dubl konkurenciji, Golićeva prvi veliki korak u svojoj karijeri pravi 2002. godine, kad odlazi u Nemačku.
    – Bundesliga je bez dileme najkvalitetnija u Evropi, pa je odlazak u Nemačku i klub Becingen za mene bio veliki izazov. Tamo sam provela godinu dana i, da budem iskrena, zasitila se svega, i zemlje i takmičenja, pa sam pomislila da bi mi prijala promena. To se i desilo, otišla sam na Teksas Vesli univerzitet, sa punom sportskom stipendijom.
    Zanimljivo, tada prva dama našeg stonog tenisa Jasna Fazlić živela je i igrala u Americi i baš kao i meni bila joj je potrebna promena, pa je Ameriku zamenila Nemačkom. Ispada kao da smo se dogovorile da zamenimo mesta.

    Mali gradić Fort Vort u Teksasu nije zadovoljavao ambicije Golićeve, pa je posle samo 12 meseci prešla u drugi najveći „srpski grad“ posle Beograda – Čikago.

    – Boravak u Teksasu izdvojila bih kao najteži u mom životu. Tamo imate sve uslove da učite i trenirate, ali prelazak iz Evrope u Ameriku je ogroman korak i ako niste psihički jaki, imaćete velikih problema. Nisam znala jezik, nisam poznavala nikoga i jedva sam čekala da promenim sredinu. Usledio je odlazak u „vetroviti grad“, koji je istinska metropola sa mnoštvom mogućnosti. Jedan od razloga je i što je kompanija „Kilerspin“ čiji sam i danas član sve više posla imala za mene, pa je odlazak u grad gde je njihovo sedište bila logična stvar.

    Dolaskom u najveći grad Savezne države Ilinois, život Biljane Golić promenio se iz korena.
    – Da budem iskrena, imala sam tremu kada sam došla u Čikago. To je neverovatno velika promena za mene, a šta tek reći kada su mediji počeli da se interesuju za mene zbog izgleda?! U početku se nisam snalazila sa bombastičnim naslovima u medijima, u kojima su me poredili sa najlepšim sportistkinjama i filmskim zvezdama jer sam po prirodi stidljiva osoba. Ipak, vremenom sam počela to da shvatam kao deo posla, ali i kao priliku da promovišem sport kojim se bavim i zemlju iz koje dolazim.

    S obzirom na to da je svakodnevno angažovana u „Kilerspinu“, nastupi na takmičenjima su znatno smanjeni.

    – Ne nastupam redovno na takmičenjima. Igram samo turnire koji se održavaju na godišnjem nivou.

    Iako nerado priča o privatnom životu, nije tajna da Biba svakodnevno dobija bračne ponude. Ipak, sve to shvata više kao šalu.

    – Mislim da svakoj ženi prija interesovanje suprotnog pola, ali više od smeha i zahvalnice od mene ne mogu dobiti. Ako me pitate da li sam udata ili slobodna, reći ću vam ni jedno ni drugo – rekla je šarmantna Golićeva.

    Veliki tenis druga ljubav
    Za stoni tenis kažu da je sve u zglobu, dok je u tenisu priprema za udarac mnogo kompleksnija.

    – Tenis je moja druga ljubav i sa velikom strašću ga igram. Mislim da sam dobro napredovala u poslednje vreme, ali još uvek nedovoljno da se suprotstavim Ani, Jeleni ili Novaku. Šalu na stranu, pratim sve mečeve naše velike trojke i uživam i radujem se svakom njihovom uspehu. Volim i košarku, imala sam prilike da gledam nekoliko utakmica NBA lige, ali, nažalost, ne i naše igrače. Istina, posmatrala sam Klivlend za koji je igrao Saša Pavlović, ali tu utakmicu je bio povređen

    napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista BLIC od 18.10.2009
    izvor:eKapija




    Jasna Matić,
    ministarka telekomunikacija i
    informacionog društva - radnica


    [​IMG]
    (Jasna Matić)
    Prošlogodišnji izbor Jasne Matić za ministarku telekomunikacija i informacionog društva za mnoge je bilo prilično iznenađenje. Pre svega zbog činjenice da su najviše državne funkcije uglavnom bile namenjene političarima koji su poznati široj javnosti. Potom i zbog uočljivo drugačijeg nastupa same ministarke koja nije bila poznata po žustrim političkim govorima, niti po čestim gostovanjima u medijima. U Srbiji takav imidž retko ko razume kao prednost pa zbog toga i danas u javnosti ne prestaju različita tumačenja šta je Jasnu Matić preporučilo za jedan od najodgovornijih poslova u državi - stručnost ili politika.
    Godinu dana kasnije, umesto jednostavnog odgovora, možda više govori činjenica da se Jasna Matić našla među pet ministara iz kabineta Mirka Cvetkovića koji su od analitičara dobili najbolje ocene za svoj rad. Pohvale su stigle zbog toga što je uvođenjem nekoliko provajdera sa međunarodnom vezom pojeftinio Internet, što je uvedena bežična fiksna telefonija, što je u Srbiji konačno počela da radi elektronska vlada, što se elektronski servisi koriste na carini, u Poreskoj upravi i lokalnim samoupravama i što je počeo da funkcioniše elektronski potpis. Ministarstvo je pokrenulo i kampanju zaštite dece od zloupotreba na Internetu, a do kraja godine Srbija bi trebalo da dobije i drugog operatera fiksne telefonije.
    Rođena je 14. januara 1964. u Beogradu. Odrasla je kao kćerka jedinica u imućnoj porodici. Otac Ljubomir je građevinski inženjer i stručnjak za projektovanje čeličnih konstrukcija, a majka Milica ekonomista. Bila je izuzetan đak. Posebno je volela matematiku koja joj je "išla lako, kao pesma". Od malih nogu učila je engleski jezik, a leta je provodila u Engleskoj na usavršavanju. Kaže da kao devojčica nikada nije maštala da bude poznata ličnost. Još manje da će se nekada baviti politikom. A bila je to porodična tradicija. Njen pradeda Ljubomir bio je narodni poslanik. Dugo je verovala da je od njega nasledila samo ljubav prema matematici, jer on je bio i profesor matematike i direktor Gimnazije u Kruševcu. Politikom se bavio i njen deda. Obavljao je funkciju predsednika Okružnog suda u Kruševcu i Aleksincu. Kada je završila Petu beogradsku gimnaziju, odlučila je ipak da krene očevim stopama. Upisala se na Građevinski fakultet u Beogradu. Diplomu inženjera građevine stekla je 1994. Po završetku studija zapošljava se u preduzeću "Mašinoprojekt Kopring DD" iz Beograda. Kao projektant i koordinator projekata u toj firmi radi pet godina. Posle toga odlazi u Ameriku na usavršavanje. Tamo je stekla diplomu magistra poslovne administracije. Magistrirala je 2001. na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu. Boravak u Americi pomogao joj je da usavrši veštine prezentiranja, javnog izlaganja, pregovaranja, kao i upravljanja organizacijama i procesima.
    Mada je u Americi imala karijeru koja obećava, godinu dana je radila kao konsultant Svetske banke u Vašingtonu, 2001. je odlučila da se vrati u zemlju. Kaže: "Bio je to poseban izazov. Ovde se sve promenilo. Bilo mi je zanimljivo da se uključim, da menjam". Po dolasku u Srbiju bila je specijalni savetnik Miroljuba Labusa, tada potpredsednika Vlade SRJ. Pregovarala je sa Svetskom bankom i Evropskom komisijom i koordinirala implementaciju više složenih projekata, uključujući i rekonstrukciju Mosta slobode u Novom Sadu. To joj je, kasnije će priznati, i jedan od najznačajnijih poslova. Priča se da joj je lično Kris Paten, u to vreme predsednik Evropske komisije, rekao da bi "zbog zasluga oko obnove, prvi brod koji prođe ispod mosta trebalo da bude nazvan njenim imenom". Na čelo Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) dolazi 2004. U tom periodu Agencija je postala jedna od najboljih u zemljama u razvoju i tranziciji, za šta je dobila priznanja više međunarodnih institucija, uključujući i Svetsku banku, koja ju je svrstala među šest najboljih organizacija te vrste u svetu. Govoreći o svom trogodišnjem angažmanu u Agenciji, Jasna Matić kaže:
    - Žao mi je što nismo uspeli da otvorimo dva-tri predstavništva u svetu, u Italiji i Nemačkoj. Nismo uspeli da SIEPA bude nezavisna Agencija. Ona je i danas vladino telo.
    Godinu dana je bila državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Bila je glavni pregovarač za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Kaže da je kao državna sekretarka želela da uradi više.
    - Imali smo samo šest meseci za rad. Raspisani su izbori. Uspeli smo da izgradimo mreže ekonomskih savetnika.
    Saradnici za nju kažu da je stroga, ali pravedna, i da je "potpuno fokusirana na posao". U odnosima sa kolegama ministrima je "poprilično uzdržana", jer je "takva po prirodi". U politiku je ušla 1998. i član je stalnog sastava Glavnog odbora G17 plus. Živi sa roditeljima u stanu od 60 m2 u Beogradu. Ono što će uskoro da uradi jeste donošenje zakona o elektronskim komunikacijama i elektronskoj trgovini, ali i najsloženiji projekat digitalizacije televizije. Kaže da je to i prilika da se oživi domaća elektronska industrija.
    - To bi bio ogroman uspeh ako bismo omogućili da nešto od opreme koja je potrebna za taj proces proizvodimo u našoj zemlji.
    Ocenjujući svoj dosadašnji angažman, skromno kaže da je "relativno zadovoljna".

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 17.10.09.)
    izvor:eKapija



    Svetlana Smiljanić, direktorka "VIG Real Estate"
    Kako osigurati uspeh


    [​IMG]
    (Svetlana Smiljanić)

    Kada neko u sedište velike evropske kompanije u Srbiji dođe kao prevodilac i posle manje od pet godina postane direktor sopstvenog sektora, onda takva karijera deluje prilično bajkovito. Ako se tome doda podatak da je u pitanju "Wiener Staditsche" osiguranje, a Svetlana Smiljanić ove godine na Sretenje slavi 31. rođendan, onda je to i za zapadne standarde izuzetan poslovni uspeh.
    - Zvaničan naziv pozicije na kojoj sam počela da radim bila je asistent Upravnog odbora, a posao je podrazumevao prisustvo i prevođenje sednica na engleski jezik. Sećam se da je drugi dan po mom zaposlenju došao gospodin Rudolf Ertl, predsednik Nadzornog odbora "Wiener Staditsche" osiguranja, sa svojim asistentom. Tada se okupila cela Uprava, počeli su da pričaju na nemačkom, a ja ništa nisam rezumela. Dok su oni govorili o režijskom dodatku, tehničkoj premiji i osiguranoj sumi, ja sam razmišljala da odem do sektora za ljudske resurse i uzmem svoju radnu knjižicu. Međutim, prihvatila sam izazov. Danas rukovodim projektom izgradnje "VIG Plaze", koji je vredan više od 42 mil EUR- kaže na početku razgovora za "eKapiju" Svetlana Smiljanić, direktorka "VIG Real Estate", kompanije u okviru "Vienna Insurance group".
    Već nekoliko meseci po dolasku u "Wiener Staditsche", Svetlana je počela da dobija nova zaduženja i uplovljava u svet osiguranja, a zahvaljujući saradnji i druženju sa kolegnicom Sonjom Hirmann iz Austrije učila je nemački jezik.
    - Imala sam veliku podršku članova Upravnog i Nadzornog odbora, koji me već četiri godine svakog avgusta šalju u Beč, gde su čak pravili posebne obuke za mene. Obišla sam skoro sve sektore koji pripadaju majci kompaniji u Austriji. Na poziciji prevodioca sam bila oko dve godine, a onda sam promovisana u generalnog sekretara društva. Tada sam pratila sve odluke koje se donose na sednicama Nadzornog i Upravnog odbora i Skupštini akcionara. Takođe, jedno vreme sam bila zadužena za monitoring, odnosno superviziju svih interdisciplinarnih projekata unutar kompanije, a potom i za praćenje svih projekata u okviru ljudskih resursa u skladu sa preporukama iz Beča - objašnjava Svetlana.

    [​IMG]
    (Izgradnja VIG Plaze)

    Svetlana je sopstveni sektor, u okviru koga je i PR, dobila krajem 2008. kada je, kako kaže, obim posla bio toliko uvećan da je morala da nađe pomoć.
    - Planiramo da uvedemo i deo koji se odnosi na tretiranje žalbi kako zaposlenih, tako i klijenata. Takođe sam zastupnik kompanije za reosiguranje – "Wiener RE" koja je osnovana prošle godine.
    Svetlanin radni dan traje minimum devet sati, ali priznaje da se dešava da na poslu ostane i skoro ceo dan. Glavni pokretač joj je, kako kaže, onaj savršeni osećaj posle realizovanog zadatka.
    - Maksimalno sam orjentisana ka postizanju cilja i ne mogu da se smirim dok ne završim misiju. Radoholičarka sam.
    Student i profesor
    Oduveka sam znala da želim da upišem engleski jezik, tako da nisam imala opciju B pri izboru fakulteta. Iako su me plašili prijemim ispitom, ja sam te godine ostavila sve kandidate za sobom i bila prva na rang listi Filološkog fakulteta u Beogradu sa 99 poena.

    [​IMG]

    Ljubav prema jezicima razvila je kao mala jer je i njena mama bila prevodilac za engleski jezik. Sa nemačkim se srela veoma rano jer je rođena u Lidenšajdu gde je provela prvih pet godina detinjstva. Zatim se sa četiri godine starijim bratom Tonijem Smiljanićem vratila u Požegu kod bake i deke, gde je ostala sve do studija.
    - Tata je rodom sa Zlatibora, mama iz Prilepa u Makedoniji, a upoznali su se u Lidenšajdu. Mama se takođe ubrzo posle nas vratila u Srbiju, a tata je u Nemačkoj ostao sve do 1997. godine i mi smo svakog leta po mesec dana provodili u Lidenšajdu. Nikad me nije "držalo" mesto i zato volim da s veremena na vreme pobegnem iz grada na kratko.
    Studentske dane pamti po dragim prijateljicama koje je stekla na fakultetu, svakodnevnim šetnjama po Kalemegdanu i studijskim boravcima u Londonu, brojnim satima nad knjigom i neverovatnom olakšanju po položenom ispitu.
    - Još dok sam bila na fakultetu dobila sam poziv od direktora gimnazije u Požegi koji je osnovao privatnu školu. Tamo sam radila kao profesor, tako da sam paralelno spremala poslednje ispite i držala privatne časove. Između ostalog, radila sam i sa dečicom u vrtiću, što mi je bila prava relaksacija nakon druženja samo sa knjigom.
    Bez obzira na, kako kaže divno iskustvo, Svetlana je shvatila da se nikada više neće vratiti u Požegu koja je mala i koja bi je, priznaje, ugušila kao ličnost. Ubrzo po povratku u Beograd položila je poslednji ispit i zaposlila se na Evropskom univerzitetu na Dorćolu, gde je kao profesor poslovnog engleskog radila skoro tri godine.

    [​IMG]

    - Imala sam izuzetan odnos sa svim kolegama i studentima od kojih sam bila nekoliko godina starija. Na tom fakultetu sam upisala i poslediplomske studije, tako da sada imam zvanje magistra za internacionalni menadžment.
    U potrazi za novim
    Svetlana Smiljanić jedna je od onih koji uvek traže novi izazov i koje najzahtevniji ciljevi najviše motivišu.
    - Brzo se zasitim kada radim iste stvari. Zato mi moj trenutni posao neverovatno odgovara. Osiguranje nikada do kraja ne možete da naučite i savladate i ja taj svet upoređujem sa bunarom. U "Wiener Stadtische" osiguranju je više nego dinamično jer imam bezbroj obaveza i uživam u savlađivanju svakog novog cilja. U ovom trenutku nemam neostvarenih profesionalnih želja, ali svaki dan učim nešto novo.
    "Vienna Insurance Group" posluje u Austriji i 22 zemlje u regionu, a Svetlana je prva osoba koja koja je iz ćerke kompanije slata u centralu na stručnu obuku koja je praćena polaganjem ispita na nemačkom jeziku i dobijanjem sertifikata.
    Svojim najvećim poslovnim uspehom smatra prelazak puta od prevodioca do formiranja sopstvenog sektora. Uspehom smatra i to što je uspela da sačuva svoj moralni kodeks i norme ponašanja koje ništa nije uspelo da uruši.
    - Ne dozvoljavam sebi da preterano poletim. Moja čarobna formula uspeha je- rad, red i disciplina. Možete biti pametni, ali dok ne zagrejete stolicu nema rezultata. Ne smete doći u situaciju da odrađujete posao, morate neprekidno da mislite o onome o čemu radite.
    Priznaje da je ponekad veoma impulsivna i stroga prema sebi, a kada mora da bira između posla i zabave, opredeljuje se za ovo prvo.

    [​IMG]

    - Možda bi valjalo da naučim da prikrivam emocije, veoma sam otvorena, tvrdoglava i uporna. Ali to i vodi ka uspehu.
    Njena sadašnja asistentkinja joj je priznala da se malo isprepadala nakon prvog susreta, iako se sada i više nego dobro slažu.
    Pepeljuga
    Slobodno vreme, kojeg priznaje da nema dovoljno, obično provodi u teretani- najmanje tri puta nedeljno, a ako nađe "žrtvu" prošeta i krug oko Ade.
    - Obožavam vodu i trudim se da što više vremena provedem kraj Dunava ili Save. Ukoliko ostanem kod kuće društvo mi pravi dobra knjiga, a među poslednjima je bilo najnovije Koeljovo delo "Pobednik je sam". Često posle napornog dana odem i do bioskopa i relaksiram se uz neki dobar film. Preporučila bih jedan od skoro odgledanih, a to je "Gola istina"- kaže Svetlana Smiljanić.
    Noćni život joj nikada nije posebno interesantan, sebe kroz smeh upoređuje sa Pepljugom- uvek se prva vraća kući jer joj je 12 sati limit. Zato uživa u jutru i danu koji je pred njom. Vikend, koji bi volela da je duži, provodi sa ljudima koje zapostavi tokom radne nedelje.
    Kada se zasiti Beograda zamenjuje ga nekim zanimljivim putovanjem. Poslednji je posetila Pariz, od evropskih prestonica voli London, Berlin, Beč i Prag, a najfascinantnija joj je Kuba, posebno Havana. Osim plaže u Varaderu ponovo bi se kupala i na Majorci, Rodosu, Antaliji.
    Nada se da će joj društvo na tim plažama uskoro praviti i jača polovina.

    T.S.
    izvor:eKapija


    Gordana Živojinović,
    vlasnica preduzeća
    "Ajant plus" iz Šapca - U temelju svega je ljubav


    [​IMG]

    Mit o Ajantu, najvećem helenskom ratniku posle Ahila, kaže da je kocka tj. sudbina odlučila da on prvi izađe na dvoboj slavnom Trojancu Hektoru i da se ta borba završi nerešeno, posle čega su junaci međusobno razmenili darove. Sudbina se, kaže legenda, presudno uplela u Ajantov život do samog kraja, baš kao što je i utabala trnovitu stazu uspeha kojom će, mnogo godina kasnije, zakoračiti Gordana Živojinović, vlasnica preduzeća "Ajant", jedina žena u Srbiji koja se bavi prometom nafte i naftnih derivata.


    Recite nam nešto više o svojim radnim i profesionalnim počecima i koju reč više o Vašoj dosadašnjoj radnoj i životnoj biografiji?
    - U posao sa naftom ušla sam sasvim slučajno. Sve je otprilike počelo kao bezazlena anegdota, a moglo je vrlo lako da se zavši sa tragičnim posledicama po mene. Negde početkom 90-ih, kada su našoj zemlji uvedene ekonomske sankcije, radila sam u šabačkom "Dunav osiguranju" na mestu jednog od direktora. Jednog dana pozove me jedan prijatelj koji se bavio veletrgovinom i zamoli da pomognem pri prodaji nekakvih kompozicija sa naftom. Za mene je to bilo nešto sasvim novo, iako tada nisam znala da, u stvari, "prodajem vazduh". Realnih vagonskih kompozicija sa naftom nije bilo! Robu nisam ni videla jer sam, praktično, ušla u lanac preprodaje gde sam otprilike bila četvrta, peta ruka. . . Naravno, mogućnost da od samo jedne provizije u poslu sa "crnim zlatom" zaradim onoliko kolika je bila moja godišnja plata u "Dunav osiguranju", prelomilo je da napustim ovu kuću i krenem sa preprodajom ove strateške sirovine.
    - Nafta je na ilegalan, ali tada jedino mogući način, ulazila u zemlju, a ljudi koji su čitav posao oko "uvoza" organizovali i kontrolisali videli su u meni sposobnog prodavca koji njihovoj robi lako pronalazi kupca spremnog da naftu odmah plati u kešu. ?injenica da su naftu "na veliko" kupovala tada velika transportna preduzeća, inače klijenti "Dunav osiguranja", sa kojima sam prethodno izgradila čvrste i korektne partnerske odnose, umnogome je olakšala moj uspon u dilerskoj profesiji. Radila sam taj posao s pozicije mlade žene i majke koja želi da zaradi za svoje dete i nijedan moj postupak nije bio neusklađen sa zakonom.

    Kada, kako i u kojim okolnostima ste se odlučili da počnete, što bi se reklo, "da radite za sebe", odnosno da osnujete svoje preduzeće?
    - Moje osamostaljivanje i osnivanje firme "Ajant" ima svoju predistoriju u poznanstvu sa gospodinom Jusufom Bulićem koga sam srela 1992. godine, po preporuci jednog klijenta šabačkog "Dunav osiguranja", firme u kojoj sam tada radila. U Jusufovoj firmi su mi, pošto sam ih kontaktirala, ponudili da im preprodam naftu a ja, ne samo što sam odmah našla kupca, već sam za jedan dan i naplatila robu u kešu, kako se to tada i inače činilo. Pri tom sam postigla tako dobru cenu da je moja zarada bila četvorostruko veća od zarade Jusufove firme. Kad su to saznali, pozvali su me i odveli pravo kod svog direktora. Nisam se uplašila. Naprotiv. Otišla sam ponosna jer sam pokazala da sam odličan trgovac ili, kako to Amerikanci kažu za svoje berzanske radnike, diler. Očekivala sam nagradu i on je, zaista, tako i postupio. Dao mi je još jednu turu robe, pa još jednu, i posle izvesnog vremena mi preporučio da se osamostalim jer sam, rekao je, "stvarno dobra". Na taj korak sam se definitivno odlučila 1996. godine, osnivajući firmu.


    Predstavite nam ukratko Vaše preduzeće, njegov istorijat i dosadašnji razvoj, od čega se pošlo i do čega se danas došlo, šta ćini okosnicu njegove radne aktivnosti danas?
    - Sopstvenu firmu "Ajant" sam, kako rekoh, osnovala 1996. godine, registrujući je za poslove veleprodaje i maloprodaje nafte i naftnih derivata i robe široke potrošnje u sklopu naših maloprodajnih objekata, tj. benzinskih pumpi. Imamo svoje skladište nafte u Gradištu kraj Dunava kapaciteta 5 miliona litara u nadzemnim rezervoarima. To je u skladu sa zakonom koji je donet pre dve godine da nijedna kompanija ne može da uvozi niti da se bavi veleprodajom nafte bez svog skladišta. Glavna delatnost "Ajanta" je veleprodaja nafte, dok maloprodaju tek nameravamo da razvijamo. Guši nas još jedino državni monopol i inertnost ogromnog konglomerata kakva je Naftna industrija Srbije (NIS). To se najbolje vidi iz činjenice da je u ovom poslu, u poslednje tri godine, od 197 firmi koje su se bavile veletrgovinom nafte, ostalo samo osam koje rade. NIS nije restruktuiran na vreme, iako je mogao biti razvijan tako da danas bude "zlatna koka" državnog budžeta. Zato se negde i radujem dolasku Rusa, koliko god da sam godinama unazad tvrdila da je bolje da ne budemo sluge stranaca. Bilo je možda bolje da NIS kupi nekoliko inostranih firmi i da deo koji ostane Srbiji, nikada ne bude "ucenjen".

    [​IMG]


    Sa kakvim kapacitetima i potencijalima raspolažete i koje sve usluge danas pružate?
    - Poslovna politika "Ajanta" se u sadašnjim okolnostima usmerava na pojačanu saradnju sa Rusima i otvaranje novih maloprodajnih objekata, tj. benzinskih pumpi jer ih trenutno imamo samo sedam u okolini Šapca i Sremske Mitrovice. Plan je, dakle, širenje mreže pumpi ali ne samo na području Srbije već i Rumunije i Bugarske. Prepoznajemo se po plavo-žutoj boji koja dominira našim objektima i uniformama, ali nema nikakve veze sa partijskom pripadnošću. Kombinacija istih boja prisutna je i u logou firme koji sam sama dizajnirala i na neki način zadovoljila svoju sklonost ka umetničkom, koju nosim negde duboko u sebi.


    Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja Vašeg preduzeća?
    - "Ajant" ima još jedan hektar placa (ukupno dva hektara zemljišta) u industrijskoj zoni kraj Dunava, na kome planiramo izgradnju još jednog skladišta nafte kapaciteta 5 miliona litara. Pre tri godine dok nije nastao spor između mene i države oko carine, "Ajant" je imao 280 zaposlenih radnika, da bi u međuvremenu njegov status bio zamrznut, a ja bila primorana da osnujem sestrinsku kompaniju "Ajant plus" koji je preuzeo 86 zaposlenih, ali očekujem da se vratimo na pređašnji obim poslovanja narednih godina. Nastojaćemo da spremno dočekamo početak 2011. godine kada će doći do potpune liberalizacije tržišta naftnih derivata, tj. biti ukinuta Uredba o zabrani uvoza derivata koja je još uvek na snazi zbog opstanka NIS-a, koji bi, u suprotnom, bio primoran da zatvori svoje rafinerije s obzirom da su strane naftne kompanije već ušle na srpsko tržište i da nude gorivo čiji kvalitet odgovara evropskim standardima.


    Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
    - Znam da ni u Srbiji, ni na Balkanu, ni u Rusiji, nema nijedne žene vlasnika firme iz takozvane naftne industrije i distribucije. ?ula sam da postoji jedna žena suvlasnik neke rafinerije, i to je sve. Oni jesu puni predrasuda o podeli na tzv. muške i ženske poslove, ali mislim da u biznisu ne vladaju muška pravila pošto sam ubeđena da svakim muškarcem vlada bar jedna žena. Trebalo bi samo savladati tehniku rukovanja muškarcima, što i nije neka posebna mudrost.


    Šta biste poručili ženama koje tek nameravaju da zasnuju neki samostalni posao - na šta treba posebno da obrate pažnju i koje vrednosti treba da neguju i razvijaju?
    - Prvo i osnovno, žene treba da vole sebe pa onda i druge, jer kad vole sebe voleće i ljude, zatim da budu jako uporne i da znaju šta hoće, i da im novac nikad ne bude cilj u životu, nego da u njemu vide samo platežno sredstvo. Nešto što po sebi nije stabilno već mu vrednost dnevno oscilira, a u ekstremnim životnim prilikama i potpuno devalvira, nije temelj na čemu treba graditi spokojstvo. Ako je novac smisao života, onda gubimo sebe, svoju unutrašnju suštinu. Takav život ne mogu da vrednujem nijednom ocenom jer nije ispunjen istinskom srećom. Mene je kroz život vodila i sačuvala iskrenost koju su znali da cene i poštuju ljudi za koje se znalo da su bili sa "one strane" zakona i koji su imali svoj nepisani kodeks časti. Koliko vrlina iskrenosti može biti dobar saveznik ženama svuda i u svakoj prilici, pogotovo u okruženju "biznismena sa kravatama" i "dobrih momaka bez dosijea", nisam sigurna.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Dobro unapred promisliti svaki svoj budući poslovni potez, a onda raditi ako treba i "24 sata dnevno". To bi iz perspektive mog životnog i radnog iskustva bio princip koji, ako ga dosledno primenjujemo, mora da donese uspeh. Ali biti samo "homo economicus" nije dovoljno. Ljubav, posle zdravlja, zauzima najviši položaj na mojoj lestvici životnih vrednosti. A kad kažem ljubav, mislim prvenstveno na svoju porodicu. Ljubav za mene nema veze ni sa novcem, ni sa slavom, ni sa uticajem. Ona je najbitnija stvar u životu i onaj ko ne zna da voli potpuno je siromašan. Uostalom, ljudima koji nemaju emocije ne trebaju ni pare.
    R A D N A B I O G R A F I J A

    Gordana Živojinović je rođena 1961. godine u Valjevu. Osnovnu i srednju školu je završila u Koceljevi a Ekonomski fakultet u Beogradu, na kome je zatim i magistrirala. Ima jednu ćerku koja se, kaže Gordana sa osmehom, udala mlada kao i majka. Od nje već ima tri unuke. Glavni oslonac, podrška i uzor u životu joj je, kaže, bila majka Olga Nikolić, koja je ceo život mukotrpno radila i nesebično se žrtvovala za porodicu i decu.

    Gospođa Živojinović je žena koja, izvesno, nijednog muškarca neće ostaviti ravnodušnim. Ako ostavimo po strani atraktivnu fizičku pojavu, koja nije ostala neprimećena čak i od pojedinih modnih kuća za koje povremeno nastupa kao fotomodel, ono čime definitivno osvaja sagovornike je njena potpuno ogoljena iskrenost. Osobina koja joj je pribavila poštovanje i uvažavanje svih ljudi koji je znaju

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija


    Vera Simić,
    direktorka i vlasnica
    preduzeća I.B.I.S. iz Beograda
    Kada ste pošteni, iskreni i radni, uspeh ne može da izostane


    [​IMG]
    (Vera Simić)

    Nakon dve godine zasutpanja čuvene nemačke pivare DAB na prostoru bivše Jugoslavije i uvoza kafe, 1991. godine sam otkupila beogradski deo banjalučkog preduzeća "Vitaminka" i u Bloku 63 na Novom Beogradu napravila Robnu kuću. Tada su počele moje muke jer su nam lopovi skoro svaki dan obijali objekat i krali uvoznu robu. Kada smo od osiguranja naplaćivali štetu, dobijali smo deseti deo vrednosti pošto je inflacija tada bila velika. Zatvorila sam veći deo firme, samo sa sekretarica i komercijalni direktor ostali da rade, a ja sam se odselila na Kipar. Na Kipru sam uložila novac u nekretnine i fabriku garderobe, priča Vera Simić, direktorka i vlasnica preduzeća I.B.I.S. iz Beograda, prisećajući se svojih preduzetničkih početaka iz prve polovine 90-ih godina minulog veka.

    Kada ste se vratili sa Kipra i opet intenzivirali svoje poslovanje u Srbiji?
    - Sa Kipra sam se vratila 1996 godine i to na nagovor tadašnjeg generalnog direktora "Centroproma" Dragana Jovića, uložila kapital u vino "Krokan", reafirmisala ime ovog plemenitog vina i od njega napravila cenjen srpski brend. U Srbiji se o žigu, odnosno brendu intenzivnije počelo govoriti tek 2005. godine, a ja sam još 2000. godine u Zavodu za zaštitu intelektualne svojine registrovala i zaštitila žig "Muskat Krokan". Pored zaštite žiga preduzeće. I.B.I.S. je zaštitilo i geografsko poreklo, tako da smo jedini u svetu koji možemo da prodajemo vino pod ovim imenom. I.B.I.S. je, kako rekoh, vlasnik brenda KROKAN i generalni zastupnik italijanske firme TOSHI iz Vinjole, koja proizvodi voćne likere, jedini u svetu proizvode liker sa celom šumskom jagodom, zatim sirupe i "aceta balsamika". Preduzeće I.B.I.S. ovih dana slavi 20 godina postojanja.
    Zanimljivo bi bilo da nam kažete koju reč više o istorijatu nastanka grožđa "Muskat krokan", o karakteristikama ove sorte vinove loze i o podizanju ovog nesvakidašnjeg zasada na Bisernom ostrvu kod Novog Bečeja?
    - O istoriji vina i vinove loze "Muskat Krokan" malo se zna. Neki podaci govore da je loza introdukovana iz Francuske, drugi da je stigla iz Alžira . . . Ono što se zna sa sigurnošču je da je Grof Rohoncije u XIX veku ovu čudesnu lozu zasadio na mnogim lokacijama u Evropi, ali je ona jedino opstala na Bisernom Ostrvu kod Novog Bečeja i tako postala jedina Srpska autohtona loza. Ova loza je jedinstvena u svetu. Zanimljiva je priča kako je došlo do nastanka loze i vina. Grof Rohoncije se opkladio sa grofom Miklošem u konje vrane da će zasaditi bolju vinovu lozu od njegove i da će napraviti daleko čuvenije vino od njegovog. Posle četiri godine to se i desilo, tako da su grofu Rohonciju pripali konji vrani, a nama u nasleđe ostalo vino "Krokan" Ovo retko i izuzetno vino, Grof Rohoncije je slao na poklon svojim prijateljima na razne dvorove, poznatim političarima, bogatašima. Obično je slao po jedan karton ove božanske tekućine, što je bio znak pažnje i poštovanja ali i prestiža, s obzirom na to da je vrednost boce u današnjoj protivvrednosti bila oko 1.000 EUR.

    - Loza "Muskat Krokan" je stara oko 120 godina i jedina je ponavljam autohtona srpska loza. Uspeva samo na jednom delu Bisernog ostrva. Posle nacionalizacije, vinogradi na Bisernom ostrvu su pripali društvenom preduzeću "Sokolac" iz Novog Bečeja, koje je celu proizvodnju dostavljalo Josipu Brozu Titu i saveznim organima. Svi viđeniji gosti iz sveta su kod druga Tita imali priliku da uživaju u ovom čarobnom vinu, a poneko i da dobije flašu "Krokana" na poklon. Od 1996. godine preduzeće. I.B.I.S. je otkupilo celu proizvodnju vina, upakovalo ga u prelepu ambalažu i ponudilo kroz najbolje restorane ljudima koji su imaju novac i koji sebi mogu da priušte da piju ovo vrhunsko vino izuzetnog i jedinstvenog ukusa. Tek pre nekoliko godina smo ga dali i u vinoteke, pošto su nas ljudi često zvali tražeći da kupe flašu vina za poklon.

    Koje su to osnovne karakteristike i osobenosti vina "muskat krokan" koje ga čine tako kvalitetnim, posebnim, jedinstvenim i plemenitim?
    - "Krokan" je vrhunsko belo vino za zaštićenim geografskim poreklom iz Banatsko-Potiskog vinogorja. Vino sadrži 10 do 12 procenata alkohola i smatra se pićem bogataša, skupo je, a grozd se teško održava, naročito u vreme berbe. Sorta je osetljiva na bolesti. Vino u širi sadrži 18-20 odsto šećera, sadržaj ukupnih kiselina varira od šest do sedam grama po litru, a vino sadrži gotovo upola manje i šećera i kiselina. Punoća i svežina vina koja se oseća već pri prvoj kapljici i aromatizovan muskatni miris koji se širi iz čaše, opravdavaju slavu ovog bisera Bisernog ostrva. Pakovano je u jedinstvenu, originalno dizajniranu bocu 0,75l, sa plutanim čepom. Za berbu 2004. "Krokan" je dobio zlatnu medalju i proglašen šampionom kvaliteta u klasi svih suvih belih vina bivše Jugoslavije na Internacionalnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu 2006 godine. Godine 2006/2007. "Krokan" je proglašen "Superbrendom SCG", a prošle godine smo dobili titulu Dvorskog liferanta, što znači da možemo da snabdevamo dvorove.

    Da li se i danas "Krokan" služi ne ekskluzivnim mestima i uglednim gostima iz sveta kao u vreme druga Tita?
    - Naravno, i danas kada značajnije diplomate posećuju našu zemlju, služi im se "Krokan". Prilikom recimo posete Srbiji bivšeg predsednika Rusije Putina, uz svečanu večeru je služen "Krokan". Prošle godine je dobio na poklon tri boce "Krokana" u luksuznom pakovanju od posetilaca iz različitih zemalja sveta koji su vino kupili od nas sa znakom svoje firme. Naša želja i namera je da ovom plemenitom vinu vratimo staru slavu i da jednog dana opet postane vino broj jedan u svetu.
    Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?
    - Ne smemo smetnuti s uma da je ovo Balkan u kome muškarci i dalje neprikosnovneno vladaju. Veoma je teško da u takvom okruženju jedna žena napravi poslovno ime i poslovnu karijeru. Mora bar tri puta više da radi i da se trudi da bi stekla istu ili bar sličnu poziciju kao neki muškarac. Ako u obzir uzmete i neslogu i ljubomoru drugih žena, onda je jednoj ženi potrebno pet puta više znanja i snage da dođe do istih rezultata kao neki njen kolega muškarac. No, poslednjih godina primećujem sve više žena u preduzetničkim vodama. Prisećam se da sam 1989. godine bila jedna od retkih, ako ne i jedina žena preduzetnica. To je dobro jer su žene pokazale svoju pragmatičnost i dobre organizacione sposobnosti za vreme sankcija i spasle mnoge firme i porodice od propasti.

    - Dolores Ibaruri je rekla: "Obrazujući ženu, zapravo obrazujemo naciju. Zato bi naše društvo više trebalo da ulaže u obrazovanje žena i da im pomogne u njihovom napredovanju. Jer, žena mora da bude dobra majka, dobra supruga, dobra domaćica i plus uspešna na poslu, to nimalo nije lako.

    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po vašem mišljenju, koji je vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Moj životni i radni moto je: "Pravda je spora ali dostižna". Kada ste pošteni, iskreni i radni, uspeh ne može da izostane. S obzirom na to da sam često bila prva u mnogim poslovima i događajima, veoma rano sam se suočila sa surovom istinom - Srbi sve mogu da vam oproste ali uspeh nikako.
    RADNA BIOGRAFIJA

    Svoju radnu karijeru Vera Simić je započela 80-godina minulog veka u vreme socijalističkog samoupravljanja. Od rane mladosti je bila ambiciozna i preduzimljiva, pa je već sa 25 godina bila sekretar tadašnjeg OOUR-a i najmlađi član Opštinskog komiteta SKJ. Radničko samoupravljanje joj je brzo postalo dosadno i zamorno. Tražila je uzbudljiviji i dinamičniji posao. Odlučila je da se oproba u komercijali. Počela je da radi na procenat za malo poznatu tekstilnu firmu "Sloga" iz Guče.
    Posle dve godine rada postala je jedan od najplaćenijih komercijalista stare Jugoslavije. Usledila je ponuda slovenačke "Mure" da radi za njih, ali došla je 1989. godina kada je oslobođena privatna inicijativa i Vera Simić osniva svoju firmu. Vrlo brzo je postala generalni zastupnik za Jugoslaviju čuvene nemačke pivare DAB. Uvezenu robu je prodavala "Centropromu", "C-marketu" i PKB-u. Te 1990. DAB je bilo najprodavanije pivo u "C-marketu". Iste godine je počela da uvozi i sirovu kafu.i bila među prvim privatnim firmama koje su pored društvenih preduzeća uvozile kafu.

    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija
    Poslednja izmena: 02.09.2010
  5. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Tijana Milošević, prva violina Beogradske filharmonije Zoranu sam se dopala, ali sam ja njega zaposlila


    [​IMG]
    (Tijana i Aljoša)

    Dvehiljadite sam svirala s najboljim violinistom sveta Isakom Perlmanom na master klasu profesorke Doroti Dilej. On je jedan veseli, duhoviti okrugli čikica koji stalno zbija šale. Rekao mi je tada: "Mlada damo, odavno nisam čuo takvu rajsku muziku. Hvala vam što svirate sa nama". Jedva sam uspela da pogodim vrata dvorane u kojoj se koncert održavao, počinje ispovest za "Blic nedelje" Tijana Milošević, koncert-majstor i prva violina Beogradske filharmonije.
    Gordana
    To je bila prilika da posetim sestru Gordanu, koja je, kad je počelo bombardovanje Srbije, kao službenica Američke ambasade u Beogradu iskoristila mogućnost da se preseli sa porodicom u Njujork. Bila je to bolna životna odluka za nju jer je u jednom momentu ostavila prijatelje, familiju i navike i krenula iz početka u inostranstvu. Njujork je za mene bio arhitektonski i kulturološki šok jer mi je falilo nebo kada bih podigla glavu i ugledala oblakodere oko sebe. Bila sam fascinirana kada sam upoznala Glena Diktera, koncert-majstora Njujorške filharmonije, koji mi je uvek bio uzor u muziciranju. Nabavila sam preko zajedničke prijateljice broj telefona Stefana Milenkovića, koji je kao asistent najpoznatije profesorke violine na svetu Doroti Dilej radio s klincima na prestižnoj muzičkoj školi "Džulijard". Proveo me je malo po gradu upoznao s profesorkom Dilej.
    Džulijard
    Godinu dana sam dolazila u Njujork na privatne časove kod nje i radila u Beogradskoj filharmoniji. Dobila sam školarinu za letnji kamp u Aspenu od šest hiljada dolara. Tamo sam na muzičkom festivalu svirala s virtouzima kao što je Džošua Bel. Posle toga mi je sestra odradila svu dokumentaciju za prijemni za "Džulijard", ali se profesorka Dilej razbolela i umrla. Sve bi propalo da me koleginica Ana Milosavljević iz "Menis" muzičke škole u Njujorku nije upoznala s profesorom Kaplanom. On me je čuo dva puta kako sviram i odmah me primio u svoju klasu na „Džulijardu“ gde mi je obezbedio američku stipendiju od 12.000 dolara koja je pokrila moje školovanje i stanovanje u Njujorku.
    Deda Junus
    Još pre nego što sam se rodila bila sam neshvatljivo nestrpljiva. Nisam mogla da sačekam regularni termin u aprilu 1978. godine, već sam dala uzbunu mami mesec dana ranije. Bilo mi je dosadno u maminom stomaku i želela sam što pre da upoznam šareni svet. Svi znaju mog oca klarinetistu Božidara– Bokija Miloševića, dok je mama bila službenik Državne bezbednosti. Upoznali su se u KUD-u Abrašević gde je mama učila ples i svirala klavir, a tata vodio orkestar. Venčali su se 1974. godine. Moj deda po maminoj strani je crnogorski pesnik Junus Međedović rodom iz Bijelog Polja. Bio je upravnik pozorišta na Cetinju i u Podgorici sve dok se nije preselio u Beograd gde je do kraja života pisao pesme. Imam mlađu sestru Kseniju koja je rođena 1982. godine. Srećna sam što moj otac ima decu i iz prvog braka, pa imam i stariju sestru Gordanu koja sada živi u Njujorku i starijeg brata Milana u Vankuveru.
    Radoznala
    Čim sam prohodala počela sam da skraćujem život svojim roditeljima. Na porodičnom letovanju u Bečićima išla sam od suncobrana do suncobrana po plaži i pitala zgranute ljude šta imaju za jelo. Moji roditelji su išli za mnom i uz kiseli osmeh objašnjavali svima da nisam gladna nego radoznala. U hotelu "Beograd", koji je bio u vlasništvu MUP-a, tata je svirao a mama provodila vreme u društvu koleginica s posla. Taj familijarni sklad poremetila je moja odluka da sama ušetam u hotel, zatim u sobu neke Nemice koja je zbunjena počela da se igra sa mnom. Pustila me je da joj preturam po torbi u kojoj je stajala šminka, sve očekujući da će neko stariji doći po mene. Posle nekoliko sati nju je uhvatila panika, baš kao i većinu ljudi iz hotela koje su moji roditelji mobilisali u potrazi za mnom. Prevrnuli su svaki kamičak na plaži i sve kafiće do Rafailovića. Pun hotel tajnih agenata nije mogao da me nađe pola dana. Na kraju je nesretna Nemica na lošem engleskom jedva ubedila moje roditelje da me nije kidnapovala. Smirili su se tek kada me je pregledao hotelski lekar.
    Prvi javni čas
    U osnovnu muzičku školu me je upisao tata kada sam imala samo četiri godine. Deda Junus je pokušavao da me nauči sva slova kako bih mogla da pratim nastavu, ali sam se opirala tome i besomučno bola šestarom drugare u razredu sve dok nisam napunila pet godina. Bender Ivan me je zapamtio za ceo život jer je sedeo ispred mene. Svi su bili stariji četiri godine od mene pa su me tolerisali kao detence. U svečanoj sali muzičke škole "Stanković" sam svirala javni čas pre nego što sam krenula u osnovnu školu. Sa šest godina sam na violini odsvirala kompoziciju "Mali meca" koja ima četiri tona. Svi su se smejali i glasno aplaudirali. Šest godina sam bila u klasi profesora Mikija Sretenovića i mnogo zavolela violinu. Tata je dolazio na moje časove nekada direktno po povratku sa službenog puta, pa se dešavalo da je dremao dok sam svirala. Želeo je da me njegovo prisustvo učini samouverenom i da prati kako savladavam osetljiv instrument kao što je violina. U školi "Dr Vojislav Vučković" bila sam u klasi Duška Kostića koji me je naučio tehničkim i zanatskim obrascima muziciranja koji su mi od koristi celog života.
    Matora klinka
    Kako sam istovremeno završila srednju muzičku i osnovnu školu, u maju 1985. spremala sam se za proslavu male i velike mature koje su se dogodile u razmaku od nedelju dana. Uvek sam imala problem sa pripadanjem nekom društvu jer sam za osnovce bila "matora" a za srednjoškolce "klinka". Ni za jedne ni za druge nisam mogla da kažem da su moje društvo. Uz to sam u trinaestoj godini imala osamdeset kilograma i ogromnu afro frizuru. Bila sam rukometni golman u školskoj ekipi, slušala Kalt i Ekatarinu Veliku i plašila se matematike, fizike i hemije. Nisam bila šmizla. Nikada nisam oprostila roditeljima što me nisu pustili da idem sa društvom iz srednje škole na koncert Džipsi Kingsa. Plakala sam.
    Akademija
    Bila sam najmlađa na prijemnom ispitu Muzičke akademije u Beogradu na odseku za violinu. Uslov da upišem Akademiju sa 14 godina bilo je polaganje diferencijalnih ispita iz opšte kulture, psihologije i književnosti. Bila sam prva na listi za upis, što je moje roditelje učinilo mnogo ponosnim. Profesor Dejan Mihajlović i profesorka Iskra Pečvari, koji su me vodili kroz studije, bili su i meni i svim mojim kolegama sa klase kao druga porodica. Bili su strogi, terali nas da vežbamo bez prestanka ali su uspeli da nas "izvuku" iz turobne svakidašnjice devedesetih godina.
    "Sektaši"
    Marija Špengler, Marko Josifovski, Ivana Gajić, Jasna Maksimović, Matija Marinković, Nemanja Radulović, Oliver Dizdarević, Milan Milisavljević su ljudi koji su se ostvarili kao vrhunski instrumentalisti ili cenjeni predavači u oblasti muzičke kulture u svetu. Bili smo obuzeti zdravom konkurencijom koja je stvarala kvalitet. Osim povremenih kućnih zabava i kolektivnog gledanja filmova na video kasetama, nije bilo druge zabave na našoj klasi. Čak su nas ostali studenti sa Akademije prozvali sektašima jer smo non-stop bili zajedno, vežbali i razgovarali o muzici. Osvajala sam nagrade na takmičenjima iako mi je bilo teško da sviram Baha ili Bramsa po akademskim formalnim načelima koji su bili prihvaćeni od članova žirija. Uvek sam imala potrebu da dela velikih majstora sviram po sopstvenom doživljaju, što mi je u kasnijoj koncertnoj karijeri otvorilo mnoga vrata.
    Koncert-majstor
    Pred kraj 1998. Beogradska filharmonija je raspisala konkurs za koncert-majstora. Direktorka Branka Cvejić me je pozvala na razgovor jer sam paralelno sa studijama već dve godine svirala u Filharmoniji kao paušalac. Predložila mi je da izađem na audiciju bez obzira što mi je na Akademiji ostalo nekoliko ispita do diplome. Na kućnom savetu kojim je u kriznim situacijama predsedavao tata Boki "odobren" mi je taj poduhvat. Posle dve nedelje sam sviranjem oduševila koncertnu komisiju i postala najmlađi koncert-majstor u istoriji Beogradske filharmonije uz uslov da diplomiram za tri meseca, koliko mi je trajao probni rad. Učila sam istoriju muzike noć i dan da bih završila Akademiju.
    Haos u Njujorku
    Na "Džulijardu" sam potpuno očvrsla. Osim sviranja su nas učili pedagogiji, psihologiji, terali nas da čitamo različitu literaturu. Početak studija u Njujorku zapamtila sam po rušenju kula bliznakinja Svetskog trgovinskog centra. Nekoliko nedelja posle mog dolaska u Njujork, na početku studija, probudila sam se i zatekla zeta, Gordaninog muža, kako na televiziji gleda snimak prvog udara aviona u zgradu Svetskog trgovinskog centra. Pitala sam ga "Koji film gledaš" na šta mi nje on odgovorio "Nije film, to se zaista dogodilo pre petnaest minuta". Ljudi su ulicom tumarali kroz prašinu kao muve bez glave. Nastao je haos. Posle udara drugog aviona strašan smrad se širio centrom Njujorka i narednih dana se pronela vest da će sledeći udar terorista biti raspršivanje hemijskog otrova u vidu belog praha u metrou. Ljudi su s nepoverenjem danima gledali jedni u druge u njujorškom metrou. Neretko mi se dešavalo da zure u moj kofer s violinom pa sam bila prinuđena da im objašnjavam da sam muzičarka. Moja sestra Gordana je mesec dana pre terorističkog napada išla na posao u jednu od bliznakinja Svetskog trgovinskog centra. Sreća te je promenila posao, ali tog 11. septembra 2001. bila je potpuno utučena jer su u ruševinama zgrada život izgubili neki od njenih prijatelja i kolega.
    Provod uz sambu
    Jednom prilikom sam u jednom njujorškom klubu sa kolegama iz "Džulijarda" igrals sambu i marengo. Posle trećeg sata nisam mogla da uhvatim vazduh a oko mene su žene na visokim štiklama sa raznobojnim koktelima u rukama plesale do jutra. Posle tog urnebesnog provoda shvatila sam da je uvek srce ono koje igra, a ne noge.
    Smrt majke
    Mama mi je umrla mesec dana pre nego što sam diplomirala na "Džulijardu". Poslednji put sam je videla na svom rođendanu u martu 2001. i otac me je molio da odem i usredsredim se na obaveze oko velikog koncerta koji je trebao da bude kruna mog muzičkog obrazovanja. Bilo mi je jako teško da ga poslušam i ne dođem u Beograd početkom aprila, kada je mamu bolest savladala zauvek. Moj otac se bojao da ću ostati u Beogradu i da se neću vratiti u Njujork nikada. U maju sam vrhunski odsvirala koncert i diplomirala i znala sam da bi moja mama bila jako ponosna na mene. Posle završnog koncerta na "Džulijardu" non-stop sam mislila na mamu.
    Izlet u pop
    Nikada se neću pomiriti s činjenicom da dvadeset sekundi solo muziciranja u pop pesmi koja nas je predstavljala na takmičenju za Pesmu Evrovizije u Instanbulu može da me dovede u epicentar medijskog interesovanja pre nego sve što sam do tada odsvirala i postigla u životu. U Instanbulu sam bila zadivljena sudarom kultura u jednom gradu. Tamo mirišu ćevapi na velikim bazarima i istovremeno moderni automobili blokiraju ulice. Čuju se sevdalinke i tehno hitovi. Obezbeđenje nas je pratilo i u toalet, a zbog scenske šminke koja je bila obavezna na svim probama lice mi se potpuno osulo.
    Zoran i Aljoša
    Sa Zoranom sam se upoznala u Atini kada je Beogradska filharmonija svirala u okviru priprema za Olimpijske igre 2004. godine. On je perkusionista i živeo je u Atini. Pre toga me je video u avionu sa ostalim filharmoničarima. Puno sam mu se dopala, ali sam ja njega zaprosila. Imamo sina Aljošu koji ima dve i po godine i u februaru ćemo dobiti još jednog sina. Zoran ima sina iz prvog braka, pa ga stalno zafrkavam da pravi samo sinove. Najviše volimo da provodimo vreme u našem plažnom baru na malom ostrvcu ispod Krfa, na obali Jonskog mora.
    Lična karta
    Tijana Milošević je rođena 1978. godine u Beogradu. Diplomirala je violinu sa 18 godina na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Istovremeno je postala najmlađi koncert-majstor u istoriji Beogradske filharmonije. Magistrirala je na prestižnoj muzičkoj školi "Džulijard" u Njujorku i svirala sa najznačajnijim violinistima sveta. Udata je za Zorana, ima sina Aljošu.

    (Napomena:tekst je u potpunosti preuzet uz lista "Blic" od 11.10.09.)
    izvor:eKapija



    Jovanka Stefanović,
    direktorka preduzeća
    "Dubai" iz Beograda
    Obećanja se moraju ispunjavati


    [​IMG]
    (Jovanka Stefanović)

    Magistar Jovanka Stefanović iz Beograda 1996. godine je osnovala firmu "Dubai" sa osnovnom delatnošću nabavka i distribucija tekstila za žensku konfekciju. U minulih više od deset godina uspešnog poslovanja, prodajni asortiman je u značajnoj meri obogaćen i proširen, pre svega na kućni tekstil i mušku konfekciju. "Dubai" je bila druga firma koja je te 1996. godine počela da uvozi tekstil sa Istoka - iz Sirije, Kuvajta, Indonezije, a potom i iz Kine. Asortiman je dopunjavan sa proizvodima iz Turske i Italije. Preduzeće je u međuvremenu stasalo u vodeću domaću firmu u svojoj oblasti poslovanja, šireći svoje poslove i na tržište Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Mađarske. Do kraja ove godine će ući i u tekstilnu proizvodnju, za šta se pripremaju pogoni u Batajnici u Beogradu.
    - Krenuli smo pionirski, skromno. Ja sam prvu godinu paralelno radila u PKB-u i u našoj firmi. No kako je posao sa tekstilom krenuo veoma dobro sa perspektivom brzog razvoja, ja sam napustila PKB i potpuno se posvetila tekstilu, kaže Jovanka Stefanović, direktorka preduzeća "Dubai" iz Beograda, pričajući o svojim preduzetničkim počecima.


    Kako je tekao rast i razvoj preduzeća "Dubai"?
    - Interesovanje za materijale koje smo uvozili od samog početka je bilo dobro i oni su vrlo lako nalazili svoje kupce. Brzo smo pokrili celo tržište Srbije i počeli robu da plasiramo i na tržišta zemalja u okruženju. Prateći posebne i specifične zahteve pojedinih tržišta, kao i aktuelne modne trendove, kreiramo ponudu materijala. Izgradili smo zaista korektne poslovne odnose, velikog međusobnog poverenja, kako sa našim dobavljačima tako i sa našim kupcima. Danas spadamo, mogu slobodno reći, u A grupu preduzeća koja imaju širom otvorena vrata svih banaka i finansijskih institucija. Nikada nismo bili u blokadi i veoma smo korektni u izvršavanju svojih obaveza.

    Do kraja godine planirate da pokrenete tekstilnu proizvodnju, recite nam nešto više o ovom vašem, rekli bi, veoma smelom poslovnom potezu?
    - Uprkos svim teškoćama, uprkos ekonomskoj krizi o kojoj svi pričaju, mi do kraja godine planiramo da pokrenemo svoju tekstilnu proizvodnju. Biće to modna linija za poslovne dame punijeg stasa. Za pokretanje proizvodnje već imamo, tako da kažem, izgrađenu infrastrukturu - razvijenu mrežu dobavljača materijala i dobru saradnju sa našim vodećim dizajnerima i modnim kreatorima. Smatram da sa dobrim materijalima i dobrim modelima, možemo da nađemo svoje mesto na tržištu. Naš osnovni motiv za ulazak u proizvodnju je, bez sumnje, profit, pošto najveći deo kolača u ovoj sferi poslovanja ostaje proizvođačima. Radeći 20 godina u proizvodnji stočne hrane, videla sam šta je proizvodnja. U poizvodnji je nova vrednost, opipljiv rezultat rada, u njoj je profit. Jedino ste u proizvodnji svoj gazda, krajnji rezultat u najvećoj meri zavisi od vas.
    - U Batajnici gde će biti smeštena naša proizvodnja, imamo magacinski prostor, sa pratećim poslovnim prostorijama, od 1.100 kvadrata. Ovaj objkekat smo izgradili 2006. godine i njegova predračunska vrednost je iznosila oko milion evra. Drugi objekat, čija je gradnja u toku, takođe ima 1.100 kvadrata. Namenjen je za proizvodnju i skladište. Polovinu ovog prostora planiramo za proizvodnju, a polovinu za smeštaj pozamanterije i svega onoga što prati tekstilnu proizvodnju. Možda ćemo napraviti i jedan mini-diskont. Za poslovne dame punijeg stasa nameravamo da radimo modele po meri i porudžbini. U prvoj, tako da kažem, probnoj proizvodnoj godini, planiramo da uradimo oko 2.500 kompleta. Zaposlićemo 25 radnika, koji će raditi u dve smene.


    Kakva je bila poslovna 2008. godina i šta očekujete od ove poslovne godine, svi pričaju o krizi, kako se ona odražava na vaše poslovanje?
    - Još od poslednjeg kvartala minule godine zapažamo pad tražnje. Nema velikih porudžbina, kupuju se samo kratkoročno potrebne količine materijala. Svi su reducirali nabavne cifre. Očito je da i našim kupcima, tj. tekstilnim proizvođačima opada tražnja, te zato i naručuju manje količine robe. Među našim kupcima je dosta malih firmi, tih takozvanih metražera i butikaša. Naša praksa pokazuje da je sa njima dosta zahvalno raditi. Jeste da kupuju manje količine robe, ali oni češće dolaze i brže plaćaju. Trenutno ovakvih kupaca imamo oko 500.


    Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite žene u biznisu - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
    - U vreme kada sam radila u PKB-u bila sam jedna od retkih žena koja se nalazila na rukovodećem položaju. Od tada je dosta vremena prošlo i dosta toga se promenilo. U proteklih desetak godina veliki broj žena se pojavio na poslovnoj sceni Srbije, bilo da su postale direktori pojedinih preduzeća bilo da su se odvažile da pokrenu neki svoj samostalni posao. Žene u biznisu ni po čemu ne zaostaju za muškarcima, šta više, u mnogim poslovnim situacijama se dosta bolje snalaze od njih. Ovo ne kažem napamet, već na osnovu svog višedecenijskog radnog i poslovnog iskustva. Ženama je danas mnogo lakše nego ranije, obrazovanje im je dostupnije, imaju više slobode. One ovo na najbolji mogući način koriste. Ženska intuicija i ženska energija, velike su prednosti u odnosu na muškarce. Žene su sposobne puno da rade i puno toga da urade.

    Da li je moguće uskladiti dve, rekli bi neki, nepomirljive uloge - ulogu brižne i dobre majke i uspešne poslovne žene, šta kaže vaše iskustvo, vi ste majka četvoro dece?
    - Kada sam rađala decu imala sam više vremena i nisam bila toliko opterećena poslom. Mlade majke danas moraju da imaju podršku i pomoć porodice ukoliko hoće poslom da se bave. Danas ljudi sve mnje vremena imaju za porodicu, što nikako nije dobro. Porodica ne sme da trpi zbog posla. Te dve sffere ženske stvarnosti, mogu i moraju da se usklade.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po vašem mišljenju, koji je vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Moj osnovni princip rada i poslovanja jeste da se obećanja moraju ispunjavati. Ono što obećate poslovnim partnerima, morate bez ikakve dileme i stanke ispuniti. Odmah nakon poslovnog dogovora i preuzetih obaveza, odnosno datih obećanja, pristupam ispunjavanju dogovorenog. Obećano nastojim da ispunim i pre roka za koji smo se dogovorili. Nažalost danas u našoj poslovnoj praksi ima dosta negativinih pojava. Veoma je nizak nivo poslovnog poverenja. Pojedini ljudi ciljano i sa jasnom namerom hoće da prevare. Otvoreno lažu i koriste lažnu dokuimentaciju. Moraju se otvoriti četvore oči i strogo voditi računa o tome sa kim se posluje i sa kim se poslovi sklapaju. U poslu, kao i u životu, čovek mora da zna šta hoće, mora da ima cilj i da tom cilju teži, bez obzira na sve teškoće i prepreke. Mnogi ljudi kukaju i žale se na svoju egzistencijalnu situaciju, a pritom ništa ne čine da je promene i poboljšaju. Tuđi imetak krupnim očima gledaju, ne pitajući se koliko je u to rada i odricanja uloženo.
    RADNA BIOGRAFIJA

    Jovanka Stefanović je pre nego što je 1996. godine osnovala svoje preduzeće "Dubai", 21 godinu radila u Poljoprivrednom kombinatu Beograd, prvo kao rukovodilac a potom kao direktor fabrike stočne hrane. Završila je Poljoprivredni fakultet u Beogradu, na kome je kasnije i magistrirala. Shvatajući da se na tržištu dešavaju neumitne promene, tj. da veliki poslovni sistemi stagniraju i da je sve više privatnih preduzeća, Jovanka sredinom 90-ih godina osniva svoje preduzeće. Neuobičajeno je bilo da se neko ko je preko 20 godina bio u agraru najednom preorijentiše na tekstil. Inicijalna kapisla za tako nešto, kaže Jovanka, je bilo to što su kod nje stanovali studenti iz Sirije, čija se familija u Siriji bavila proizvodnjom tekstila. Tako je sa Sirijcima uspostavljena poslovna saradnja i uvezena je prva količina tekstila, koja je veoma brzo prodata. Tražnja je, kaže Jovanka, bila više nego dobra - često se dešavalo da roba i ne uđe u magacin a da bude prodata. Tako je počelo. Jovanka se odmalena izdvajala svojom ambicioznošću i radinošću. Bila je dobar đak i dobar sportista. Igrala je aktivno košarku u Crvenoj zvezdi. Majka je četiri sina.

    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija



    Grozda Savković Malinović,
    suvlasnica preduzeća "Legat" iz Beograda - Posao i porodica se zajedno grade


    [​IMG]
    (Grozda Savković Malinović i Nedeljko Malinović)

    Osnivači preduzeća "Legat" iz Beograda, Grozda Savković Malinović i njen suprug Nedeljko Malinović, kažu da se radi o porodičnom preduzeću u čiji rad su uključeni gotovo svi članovi porodice. Jedna kćerka je zamenik direktora, druga brine o finansijama, sin vodi poslove "Legata" u Čačku, dok jedino treća kćerka trenutno ne radi u porodičnoj firmi. Grozda kaže da je ovo ona vrednost koja daje snagu i čvrstinu "Legatu".
    - Kada radite neki posao i hoćete da ga ostavite svojoj deci kao dobro izgrađen biznis i kada deca sa velikom ljubavlju i zalaganjem uđu u taj posao i nastave da ga rade, onda je to najveće zadovoljstvo za roditelje. Mislimo da su naša deca savladala sve ono što je potrebno za uspešno bavljenje ovim poslom i da mi sutra možemo mirno i bez ikakve brige njima da prepustimo vođenje firme, kaže Grozda Savković Malinović.

    Predstavite nam ukratko vaše preduzeće, šta čini okosnicu njegove poslovne aktivnosti i koja je njegova osnovna poslovna delatnost?
    - Poslovanje naše firme je podeljeno u dva segmenta. Prvi čini promet stanova, kuća i placeva, a drugi čini rad na investicijama kompanija koje dolaze da investiraju u Beogradu i Srbiji. Mi im obezbeđujemo dobre lokacije za gradnju, zatim potpunu proveru dokumentacije, te građevinske dozvole i druga neophodna dokumenta. Sa ponomsom možemo da kažemo da su nam rezultati poslovanja u ovom segmentu više nego dobri. Radili smo za veliki broj stranih kompanija koje su do sada ovde ulagale. Možemo pomenuti "Merkator" za koji smo radili lokacije u Zemunu, Čačku, kao i za distributivni centar koji treba da grade u Dobanovcima. Za "Gorenje" smo odradili tri posla, zatim za "Hyundai", za "Perutninu Ptuj", za grčku kompaniju "Elfa" te za više izraelskih kompanija. Mi smo firma čiji je rad lako proverljiv - sve što kažemo da smo uradili može odmah da se vidi da je urađeno. Od firmi za koje smo radili dobijamo samo pohvale, komplimente i preporuke. To nije slučajno, jer smo im kvalitetno odradili posao, uštedeli dragoceno vreme i novac.

    Moje sledeće pitanje je upravo posvećeno onome što ste sada rekli - "Legat" se minulih godina pročuo po kvalitetnom i visokoprofesinalnom prometu zemljišta, kako ste stekli taj status i u čemu je tajna vašeg uspeha?
    - Ja bih malo pretenciozno rekla da smo mi firma koja se, prvenstveno, bavi zemljištem. Mi smo još 2000. godine počeli da kupujemo i pribavljamo zemljište od ljudi kolji su hteli da ga prodaju duž autoputa Beograd - Zagreb, u Pećincima, Šimanovcim i u drugim mestima uz put. Dakle, sve ono što je za tri-četiri godine postalo atraktivno za investitore. Bez lažne skromnosti mogu reći da smo imali poslovni osećaj da prvi počnemo da radimo zemljište, tj. promet te vrste nepokretnosti. Tada promet zemljišta nije radio niko ili malo ko, a danas ga rade svi. Na vreme smo shvatili da je to dobar posao, shvatili smo da će pomenute lokacije biti prostor u kome će Beograd da se razvija i da će biti atraktivan za strane investitore. Danas nam strani investitori koji nameravaju ovde da ulažu kapital, sami dolaze sa dobrim preporukama i sa ocenom da su naše poslovne reference kvalitetne i visokoprofesionalne.

    Kada veće govorimo o zemljištu, recite nam koje su osnovne karakteristike i specifičnosti prometa zemljišta u odnosu na promet ostalih vrsta nepokretnosti?
    - Zemljište je još uvek atraktivno za promet zato što i dalje postoji zavidan broj stranih investitora koji nameravaju da ulažu u Beogradu i u široj okolini našeg glavnog grada. Moramo znati da oni hoće ovde da ulažu pre svega zato što još uvek mogu da ostvare dosta dobar profit i zato što su porezi kod nas niži nego u Evropi i Americi. Ako neko u svojoj zemlji može da ostvari profit 10 do 15 odsto, a kod nas 40 odsto, onda je on i te kako zainteresovan da ulaže ovde. Zemljište je profitabilno zato što daje mogućnost za izgradnju šoping-molova, koji su trenutno veoma atraktivni, zatim velikih logističkih centara, velikih magacinskih prostora. Dakle, svega onoga što ovde momentalno nedostaje i što onome koga izgradi donosi dobru zaradu.

    Kako ocenjujete aktuelno stanje samog prometa zemljišta, kakav je trenutni odnos ponude i tražnje?
    - Tražnja zemljišta tokom ove godine je bila na zavidnom nivou, ali je bila slaba realizacija, odnosno nije bila tako dobra kao prošle godine. Mislim da je na ovo uticalo, pre svega, ono što se dešavalo u Srbiji - izvesna politička nestabilnost i previranja, kao i održani izbori. Kad god se ovakve stvari dešavaju, strani investitori malo zastanu da vide u kom pravcu će se stvari razvijati i kako će se to odraziti na ekonomske prilike u zemlji. Na ovakve unutrašnjopolitičke prilike se nadovezala svetska ekonomska kriza koja nas nije mnogo zakačila, ali koja se ipak polako preliva i utiče na našu ekonomiju, i to pre svega u domenu stranih ulaganja i kupovina stranaca. Investitori kada ulažu kapital očekuju da ih prate banke, a danas su banke u malom zastoju, pa su samim tim i investitori u zastoju. No, moram reći da se na nedavno održanom sajmu nekretnina pokazalo zavidno interesovanje stranih investitora.

    A kako ocenjujete aktuelno stanje na ukupnom tržištu nekretnina u Srbiji, šta će nam doneti naredna godina?
    - Moje mišljenje se malo razlikuje u odnosu na ono što ovih dana govori naš guverner - da će naredne godine doći do osetnog pada cena nekretnina. Mi smatramo da neće doći do značajnijeg smanjenja cena - smanjiće se samo one cene koje su zaiste nerealne. Nije realna cena da stan na Novom Beogradu, kod "Arene", košta 3.000 evra po kvadratu. Ova cena mora da se smanji, ali cena od 2.400 evra za stan u lepoj zgradi na Vračaru neće pasti. Generalno govoreći, cene nekretnina u narednoj godini mogu najviše pasti za 10 odsto, ne više. Ovo pre svega zato što je u Beogradu evidentan nedostatak stanova, odnosno tražnja je i dalje veća od ponude. Ove su godine tražnju izvesnoj meri "gurali" stambeni krediti, što će u narednoj godini, verovatno, manje doći do izražaja, jer se uslovi za odobravanje stambenih kredita postepeno pogoršavaju. Ljudi će manje uzimati ove kredite, ali banke ako hoće da rade i zarađuju o ovome moraju voditi računa. Hoću da kažem da se bankama značajnije povećanje restriktivnosti u odobravanju stambenih kredita nikako ne isplati.
    RADNA BIOGRAFIJA
    Grozda Savković Malinović je rođena u Čačku, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Pravni fakultet je završila u Beogradu, nakon čega je veoma brzo položila pravosudni ispit. Grozda potiče iz advokatske porodice i po priridi stvari njeno prvo radno mesto je bilo u advokatskoj kancelariji svoga oca Srećka Savkovića, poznatog i uglednog advokata u Čačku. Nakon dve godine rada u advokaturi, bila je izabrana za sudiju u Gornjem Milanovcu. Na ovom poslu je ostala sedam godina, da bi se zatim ponovo vratila advokaturi. Početkom 1997. osnovala je svoju advokatsku kancelariju u Beogradu. Sa suprugom Nedeljkom Malinovićem 1998. osnovala je agenciju za promet nekretnina "Legat", koju su 2000. preregistrovali u preduzeće. Svoju advokatsku kancelariju je zadržala ne želeći da je gasi, i u njoj trenutno ima tri advokata saradnika i dva pripravnika. Nije htela da je gasi, već ju je, kaže, vezala za rad preduzeća "Legat", pošto su nekretnine jako osetljivo područje u kome je najvažnije da sve bude urađeno sa visokom pravnom sigurnošću.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija



    Tatjana Miljković -
    uči Avganistance toleranciji



    [​IMG]
    (Tatjana Miljković)

    Od juna ove godine Tatjana Miljković sedi sa roditeljima i sestrom u Grockoj, čekajući zvaničan poziv iz Vašingtona da krene u Irak ili Avganistan. Veruje da će je pozvati do kraja ovog meseca, ali još ne zna na koju će stranu. Koferi su joj uvek spremni da se zaputi ka tim, kako ih ona zove, "uzbudljivim" mestima na zemaljskoj kugli, koja su joj interesantnija od strogo uređenih zemalja poput Danske ili Švedske. Možda, kaže, zato što i sama potiče sa balkanskog bureta baruta.

    Sasvim slučajno život ove dame postao je prava avantura. Rođena je pre 36 godina u selu Mijaljica kod Lebana, gde joj je otac bio učitelj, a majka medicinska sestra. Imala je tri-četiri godine kada su je, zbog promene službe, doveli u Grocku, a devet kada su otišli u Pariz, gde joj je otac predavao u jugoslovenskoj dopunskoj školi. Ona upisuje licej, ali se posle četiri godine porodica opet vraća u Grocku. U Beogradu završava srednju ekonomsku školu, nakon koje, preko razmene studenata, odlazi na godinu dana u Ameriku, u malo mesto u državi Oregon.

    Ta godina se za Tatjanu Miljković pretvorila u čitavih 18 leta uzbudljivog života u raznim delovima sveta, a na kraju i u stalni boravak u Vašingtonu. Za to vreme izgradila je respektabilnu karijeru u oblasti konsaltinga pod okriljem američke vlade i, osim maternjeg, savladala još nekoliko jezika: francuski, engleski, španski, italijanski. Dobro se služi nemačkim, a pomalo je progovorila iranski i urdu (pored engleskog, drugi jezik u Pakistanu).

    - Ostala sam u Americi najviše zbog rata koji je izbio u bivšoj Jugoslaviji. Posle Oregona, otišla sam preko naše crkve u Kaliforniju, gde sam počela da studiram. Istovremeno sam radila kao bebisiterka, jer više nije bilo mogućnosti da mi šalju novac odavde. U međuvremenu sam se udala za Amerikanca crnogorskog porekla, vratila se u Oregon i završila fakultet u Portlandu - priča Tanja za "Blic nedelje".

    Pošto joj je sve izuzetno dobro i glatko išlo, bilo joj je nekako logično da magistrira političku ekonomiju i to na prestižnom univerzitetu u Londonu - LSE - iz koga je izašlo mnogo nobelovaca. Nakon toga dobila je posao u Vašingtonu, u ogromnoj firmi "Aksenčer" koja broji oko 70.000 zaposlenih širom sveta.

    - Kao analista počela sam da radim u timu koji je stvorio bazu za nešto što je danas vrlo traženo i ozbiljno u Americi - geopolitičku analizu bezbednosti. To znači da se sve ekonomske odluke u firmi donose na osnovu političke situacije u drugim zemljama. Imala sam retku priliku da sa dvadeset i nešto godina radim preko puta Bele kuće, a bilo mi je normalno i da jednom nedeljno odem u Stejt department. Međutim, tada još nisam shvatila ozbiljnost tog posla kao što sada shvatam - objašnjava ona suštinu svog tadašnjeg posla.

    U međuvremenu je Tatjana "statičan" posao za kompjuterom zamenila za povremeni terenski rad na projektima. U Vašingtonu postoji mnoštvo agencija povezanih sa američkom vladom preko kojih stručnjaci najrazličitijih profila odlaze na teren. Tako je ona do sad bila u Pakistanu, Izraelu, Kostariki...

    - I u Pakistanu i u Izraelu bila sam po šest meseci, uglavnom radeći na multietničkim programima koji se tiču izgradnje tolerantnih ekonomski nezavisnih zajednica. U Izraelu je to, recimo, projekat oca Šakura, nominovanog za Nobelovu nagradu, koji asimiliše sve kritične grupe: druze, hrišćane, Arape, muslimane i Jevreje. To je projekat koji treba da bude primer za ceo Srednji istok, a moj tim je tražio od izraelske vlade da ga podrži kao nezavisnu instituciju, za razliku od ranije prakse da takvi programi budu finansirani iz inostranstva - kaže Miljković.

    Bez obzira da li pravo iz Grocke ode u Irak ili Avganistan, Tanja zna da će se njen posao uglavnom sastojati u monitoringu, odnosno nadgledanju implementacije projekata odobrenih od strane američke vlade. A to su mahom mikropozajmice za rekonstrukciju zemalja i pomaganje ljudima u ratnim područjima.

    Odmor u kućici u prašumi

    Nerazvijena i siromašna zemlja Srednje Amerike, Belize, ostavila je na Tanju snažan utisak. To je bio odmor bez luksuznih hotela, u sezoni bura i uragana, ali u društvu fascinantne porodice, potomaka starih Maja. Bila je opčinjena njihovom kućicom blizu prašume, a pogotovu načinom života mnogo više u skladu sa prirodom nego što poznaje zapadna civilizacija.

    Najlepši Vašington

    - Vašington je najlepši grad u Americi - tvrdi naša sagovornica. - Arhitektura je replika gradnje u staroj Grčkoj, tako da ništa nije više od Kapitol hila. Čovek se oseća udobno, a ne kao na Menhetnu, gde je mali kao mrav. Grad je i moćan i skroman u isto vreme. Ima ljudi iz svih krajeva sveta i puno međunarodnih događaja, a tu je i kompletna svetska diplomatija.


    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic od 27.09.2009.)
    izvor:eKapija




    Željana Vučić,
    vlasnica preduzeća
    "Košutica" iz Beograda - Davanje duše kamenu


    [​IMG]
    (Željana Vučić)

    Od početka svoga rada gradila sam specifičan i poseban poslovni imidž "Košutice". Uveliko se razlikujemo od drugih firmi koje se bave kamenom, pre svega po vrstama kamena koji uvozimo i plasiramo. U osnovi naše delatnosti su uvoz, obrada, montaža i plasman najekskluzivnijih vrsta kamena. Nije to samo kamen koji se koristi u klasičnom građevinarstvu, već je to i ekskluzivni, veoma kvalitetan kamen za enterijere. Nudimo i bogatu paletu poludraogog kamena koji se koristi za enterijerski detalj. Negujem originalan poslovni pristup i to tako što uvozim nove materijale pored onih koji su dominantni i preovladavaju ponudama. Priroda je najveći umetnik, u njoj postoje samo originali. Svaki je kamen i svaki njegov deo neponovljiv, baš kao što je svako ljudsko lice jedinstveno. Naš zadatak je da otkrijemo tajnu kamena, da ga obradimo tako da zasija u svoj svojoj lepoti i da oplemeni prostor u kome boravimo. Veliko je umeće uklopiti kamen u životni prostor tako da sačuva plemenitost, obrise i prirodne osobenosti, a da ne izgleda kao mrtvi eksponat. To umeće smo mi savladali. Obrada kamena zahteva mnogo strpljenja i veliko znanje, sa njim se mora biti jako osetljiv i pažljiv, moraju se poštovati njegove mogućnosti i ustrojstvo. Kamen je živ, mi ga ne pravimo, već nam ga priroda poklanja, a mi mu samo dajemo oblik i svrhu. Svoju firmu gradila sam sa dušom, baš onako kako sam tu dušu pronalazila u kamenu, kaže Željana Vučić, vlasnica preduzeća "Košutica" iz Beograda.

    Predstavite nam ukratko aktuelni trenutak svog preduzeća, koje sve vrste kamena danas čine vaš prodajni asortiman i odakle ga sve uvozite?
    - Kamen uvozimo iz Italije, Indije, Kine, Irana, Brazila. Uvozimo ga kao gaterisano polirane ploče, odnosno kao poluproizvod. Radimo po sistemu ključ u ruke. Kvalitetan rad zahteva i kvalitetnu obradu kamena. Imamo savremenu opremu i mašine među kojima i mašinu koja kao da veze u kamenu i svaki put stvara malo umetničko delo. Ovom mašinom smo, na primer, radili pod "Prve moskovske banke" koja je nedavno otvorena u Beogradu. Ne samo da imamo savremenu opremu i mašine, nego imamo i dobre majstore koji su zapravo naša najveća vrednost i naša najveća prednost. Naši majstori došli su iz područja u kojima postoji duga tradicija vađenja kamena, iz Krajine i iz Dalmacije. U ovom poslu neophodno je da budete na pravom mestu u pravom trenutku. Kada to kažem, mislim na posete svetskim sajmovima kamena gde mogu da vidim aktuelne trendove i kretanja u ovoj oblasti. Moram da pomenem I veliku pomoć našeg čuvenog profesora Nenada Bilbije, najvećeg poznavaoca kamena u našem narodu. Reč je o čoveku koji nesebično sa nama deli svoje znanje i poznavanje oblasti koja se zove kamen.


    Vi posedujete svojevrsni butik kamena, recite nam nešto više o njemu?
    - Salon mermera ili butik kamena ima veoma širok izbor primera mermera i poludragog kamena. Jedno je videti kamen na slici, a drugo je gledati ga uživo. U salonu možete videti uzorke brojnih vrsta kamena na jednom mestu. Čovek ne može da poveruje da toliki raskoš postoji u prirodi. U našem butiku uveravamo posetioce da je sve to moguće videti u prirodi ili na jednom mestu - u našem izložbenom salonu. Kada vidite toliku lepotu na jednom mestu, lakše se možete odlučiti koji kamen odgovara baš vama. Ponekad praktikujemo da klijente povedemo u Italiju do proizvođača, kako bi se bliže upoznali sa kamenom koji su izabrali. Kamen je specifičan material, kada ga rasečete pred vama sine raskoš boja i nijansi unutar ploče.


    Šta možete da nam kažete o svom dosadašnjem radu, šta biste izdvojili kao najuspešnija dela?
    - "Košutica" je uradila mnogo objekata i veoma je teško izdvojiti neki posebno, jer su svi i lepo i dobro urađeni, na zadovoljstvo i onoga ko je naručio posao i nas, koji smo posao obavili. Pored brojnih privatnih kuća koji smo uradili, tu su još i poslovni objekti i banke, kao na primer "Agrobanka", "Raiffeisen banka", "Alco banka", "UBB banka" i druge. Trenutno radimo na ekskluzivnom poslovnom objektu "Savo grad" u Novom Beogradu. Na aerodromu "Nikola Tesla" u Surčinu radimo dva ekskluzivna restorana, zatim Hram sv. Dimitrija, takođe u Novom Beogradu. Pomenula bih da sam ktitor novobeogradskog Hrama Vasilija Ostroškog, na šta sam veoma ponosna.


    Šta kažu planovi i namere u daljem radu i poslovanju vašeg preduzeca?
    - "Košutica" se prostire na 15.000 kvadrata na autoputu Beograd - Zagreb. Na placu od desetak hiljada kvadrata biće veleprodaja kamena koja je namenjena poslovnim klijentima i firmama. Firme će moći po veoma pristupačnim cenama da kupe kamen kao repromaterijal koji će zatim sami moci da seku i obrađuju. Biće to jedan bogat i kvalitetan lager koji će moći da zadovolji i najprobirljivije kupce.


    Kako je došlo do toga da svoju profesiju lekara zamenite jednom sasvim dugačijom profesijom?
    - Kako to obično biva, život mi je otvorio mogućnosti o kojima nisam ni sanjala kao student medicine. Ja sam samo bila dovoljno hrabra, mada je to mnogima tada više ličilo na ludost, da prihvatim taj izazov. Bez ikakvog iskustva u poslu sa kamenom, bez kapitala, bez sigurnosti stalnog posla, upustila sam se u avanturu pokretanja "Košutice". I eto, urodilo je plodom. Bio je to veliki izazov za mene. Želela sam da budem lekar, i to dobar lekar. Da biste bili dobar lekar, morate da pratite zbivanja u savremenoj svetskoj medicini, a ja za to nisam imala uslova u jednom trenutku svog života. Medicine se nisam odrekla. Osnovala sam polikliniku "Jani", koja je dobila ime po prvim slogovima imena mojih ćerki, Jane i Nine. Poliklinika "Jani" postoji već 14 godina i naročito se bavi ginekologijom, kožnim bolestima i internom medicinom. Njeni konsltanti su najpoznatiji beogradski lekari u ovim oblastima. Ja sam, inače, specijalizirala uho, grlo i nos i trenutno radim magistarsku tezu "Uticaj buke u industriji kamena na bubnu opnu". Kao što vidite, ponovo sam povezala struku za koju sam se školovala i posao kojim se danas bavim. Nije mi žao što je medicina prestala da bude moje osnovno zanimanje, kamen je pronašao put do mog srca i ja sam shvatila koliko je to kreativan posao i koliko se čovek u njemu može da iskaže.
    Šta možete da nam kažete o nekom od kamena? Koji biste poludragi kamen izdvojili?
    - Moj omiljeni kamen je kvarc, spada u red najlepših i najpoznatijih vrsta poludragog kamena. Najpozatiji je, verovatno, zato što se povezuje sa mogućnostima lečenja nekih bolesti. Eto, i ovde spoj medicine i moje sadašnje profesije. Ne zna se poreklo naziva kvarc, ali se veruje da je to skraćenica od nemačke reci "qurklufterz" - upotrebljava se za opis providne venature koja se nalazi u zoni iskopina. "Glowquartz" ima posebne florescentne karakteristike - kada je osvetljen ultraljubičastim zracima, nevidljivih ljudskom oku, vidi se iskričava svetlost u mraku. Ametist se izdvaja lepotom i to je naskupoceniji poludragi kamen u grupi kvarca. Reč je o stenovitom kristalu u boji sa posebnom trougaonom strukturom. Naziv potiče iz grčkog jezika, a poznat je i mit koji kaže da je rimski bog vina Bah pretvorio u kamen devojku pod imenom Ametista. Užasnut zbog onoga što je uradio, bacio je svoj prehar sa vinom i tako obojio kristal u čudesnu ljubičastu boju. Ametist ima mistično svojstvo: spokojstvo, mir i opuštajuću atmosferu. Izbor kamena mnogo govori o osobinama, sklonostima i ukusu onoga koji ga bira.


    Šta mislite o poslovnim ženama, kakve su žene kao menadžerke, koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?
    - Za svoje mesto u poslovanju izborila sam se, pre svega, upornošću i velikim radom. Ne priznajem rodne podele, ne delim poslove na muške i ženske. Moram da kažem da sam zahvalna svojim roditeljima što su mi omogućili da se obrazujem i ugradili mi dobre radne navike. Ne treba zaboraviti da koliko god žena treba da bude uspešna na poslu, ona takođe treba da bude uspešna i u svojoj porodici. Važno je da žena ne zapostavi ovaj deo svoje ličnosti, jer onda izneverava svoju žensku prirodu, a to se ne može nadomestiti poslovnim uspehom. Nekada je teško držati korak na svim poljima, svaka uspešna poslovna žena je toga svesna. Ipak, dobrom organizacijom i snažnom voljom se može postići sklad privatnog i poslovnog segmenta.


    Koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Nikada se ne predajte. Biti poslovan čovek pre svega znači biti optimista i hrabar, suočavati se sa poteškoćama, ne bežati od njih I, naravno, uvek morate biti spremni na šalu. Suština života je u zadovoljstvu koje osećate kada donesete neku važnu odluku. Morate imati osmeh na licu i u najtežim trenucima.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju?
    - Najvažnije za uspeh u životu i radu jeste upornost. Počela sam od nule u veoma teškim okolnostima 90-ih godina veka iza nas. Često smo radili bez zarade i opstajali. Nismo se predavali uprkos brojnim teškoćama. Održao nas je optimistički pogled na život koji je u celom mom biću. Kada je reč o konkretnom poslu, sve ono što se ugovori mora da se odradi onako kako je ugovoreno. To je moj osnovni kredo u poslu. Danas svi pričaju o krizi i teškoćama. Kriza je prisutna, međutim imali smo i većih kriza i problema pa smo se održali i preživeli. Kriza ne sme biti izgovor za odustajanje ili povlačenje. Treba biti hrabar i hrabro ići napred, mislim da je to moja najveća vrlina koja me je održala u svim teškim trenucima u mom životu.
    RADNA BIOGRAFIJA Željana Vučić potiče iz ugledne banjalučke porodice. Uz roditelje sticala je radne navike. Studirala je na Medicinskom fakultetu u Banja Luci, a diplomirala na zagrebačkom Medicinskom fakultetu. Prvo radno mesto lekara zasnovala je u Domu zdravlja u Crikvenici, u Hrvatskoj. U vreme raspada bivše Jugoslavije, dolazi u Beograd i zapošljava se u preduzeću "Jugolek" na prodaji medicinske opreme. Uprkos dobrim rezultatima koje je imala u ovom poslu, odlučuje se da ga napusti i potraži novi. Sticajem okolnosti ulazi u novu životnu priču koja će joj iz temelja promeniti životni i radni put. Poznanstvo sa čovekom koji se na jugu Srbije bavio prometom ukrasnog kamena postaje presudno za nju. Počinje da radi u predstavništu njegove firme u Beogradu. Vrlo brzo posle toga Željana osniva svoju firmu za promet kamenom. Iz male garaže u teško vreme hiperinflacije stigla je do današnje "Košutice", ugledne i respektabilne firme u svojoj oblasti poslovanja, a i šire.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija
    Poslednja izmena: 05.09.2010
  6. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Snežana Simin, direktor kompanije Profession Group suština uspeha je u znanju, inventivnosti i sposobnosti da radite timski

    [​IMG]

    Za trinaest godina bavljenja profesijom odnosa sa javnošću, Snežana Simin je prešla put kojim bi se mogao pohvaliti mali broj profesionalaca u ovoj oblasti. Zahvaljujući saradnji sa uglednim svetskim kompanijama, međunarodnim finansijskim insititucijama i evropskim konsultantskim kućama, Snežana je potvrdila da 1998. godine nije slučajno izabrana za prvog predstavnika za odnose sa javnošću kompanije British Airways u našoj zemlji.
    Znanje i profesionalizam bez premca
    Kao diplomirani politikolog za međunarodne odnose, Snežana je imala priliku da već na prvom angažmanu pokaže stečeno akademsko znanje i svoj prvi posao za jednu od vodećih svetskih avio kompanija smatra neprocenjivom profesionalnom privilegijom. Iako je u svakom poslu pružila maksimum, do sada nije pronašla oblast koja joj je toliko uzbudljiva kao avio saobraćaj.
    - Za razliku od aktuelnog trenutka u kojem se ovim poslom bavi veliki broj onih čije su znanje i refrence krajnje problematični, u vreme kada sam počinjala kriterijumi su bili drugačiji. Sigurna sam da ne bih bila u prilici da radim za vodeću svetsku avio kompaniju i uglednu reigonalnu agenciju koja je u tom trenutku sa British Airways-om imala saradnju od preko tri decenije, da nisam imala sve potrebne kvalifikacije i znanja. Iz istog razloga su me visoki poslovni i profesionalni standardi, ozbiljnost posla i dugoročnost saradnje, trajno opredelili da uvek težim najboljem i udarili temelje mog poslovnog samoupozdanja. Pored toga, saradnja sa sjajnim novinarima i urednicima koji su bili pravi eksperti za resor saobraćaja omogućila mi je da naučim mnogo o poslu i medijima i tim ljudima ću biti zauvek zahvalna na podrsci i nezaboravnim trenucima koje su obeležili izuzetna profesionalna hrabrost i poverenje – kaže Snežana Simin u razgovoru za ekapiju.
    Izuzetno jak profesionalni start i postignuti rezultati nisu ostali neprimećeni. Snežana je 2001. godine osnovala predstavništvo regionalne agencije sa kojom je sarađivala a samo godinu dana kasnije i svoju agenciju PROFESSION GROUP. Od prvog dana postojanja PROFESSION GROUP razvija saradnju sa svojim klijentima na bazi odličnog poznavanja oblasti odnosa sa javnošću i nedvosmislenom kredibilitetu u relevantnim poslovnim i medijskim krugovima.
    - Naš cilj je da trajemo i u svakom trenutku pokažemo da smo i više nego dorasli zadatku. To je razlog što smo u skoro nemogućim uslovima ostvarili saradnju sa velikim brojem klijenata koji su zaista referentni. Ponosni smo na činjenicu da smo do svih poslova došli isključivo zahvaljujući kvalitetu i prethodno realizovanim projektima. Svi predstavnici medija sa kojima sarađujemo imaju visoko mišljenje o našem profesionalizmu i negovanje međusobnog poverenja na ovim osnovama je naš apsolutni prioritet – kaže Snežana.


    [​IMG]

    Oblasti ekspertize

    Od pravog profesionalca u oblasti odnosa sa javnošću očekuje se da bude sposoban da sprovede sve aktivnosti koje se u tom poslu podrazumevaju i zadovolji specifičnosti bilo koje oblasti u kojoj se traži podrška. To je osnova koja je odavno razvijena u PROFESSION GROUP-u ali posebna pažnja je posvećena razvijanju usluga u oblasti korporativnih komunikacija i kriznog menadžmenta u komunikacijama.
    - Izuzetne rezultate smo postigli u tri oblasti: krizno komuniciranje, korporativne komunikacije i product related PR. O kvalitetu obavljenog posla govore rezultati, sigurnost naših klijenata u rešenja koja predlažemo i koja je izražena u dugogodišnjoj saradnji, kao i prestižne nagrade koje su naši klijenti i njihovi brendovi dobilii – ističe Snežana Simin u tazgovoru sa urednicima eKapije.
    Među kompanijama koje se nalaze na listi klijenata ove agencije najveći broj je svetski uglednih farmaceutskih kuća, poznatih brendova robe široke potrošnje i potrošačke elektronike, kao i reformski projekti koje finansiraju Evropska unija i međunarodna donatorska zajednica. Snežana Simin posebno ističe dugoročnu saradnju sa TAM Programom Evropske banke za obnovu i razvoj iz Londona koji je u prethodnih nekoliko godina značajno doprineo unapređenju menadžerskih disciplina vodećih ljudi naših malih i srednjih preduzeća. Pored toga, PROFESSION GROUP je lansirao BAS Program Evropske banke za obnovu i razvoj što, uz brojne druge projekte koje su realizovale Evropska agencija za rekonstrukciju i IFC članica Svetske banke, čini značajan deo referenci u ovoj oblasti.
    - Kada pogledam pregled relevantnih projekata koji su u poslednjih nekoliko godina realizovani u Srbiji u oblasti malih i srednjih preduzeća, sa zadovoljstvom konstatujem da smo lansirali i podržali najveći deo. To su poslovi koji traže specifično znanje, dobro razumevanje teme i adekvatno isplanirane aktivnosti kreiranja publiciteta – objašnjava Snežana.
    Aktivnosti u regionu
    Znanje, iskustvo i reference otvorili su put ka konsultantskim projektima u zemlji i regionu. Ovaj segment će se i dalje intenzivno razvijati u PROFESSION GROUP-u i sigurno će biti jedan od najjačih temelja konkurentnosti ovog tima.
    - U poslednje vreme dobijamo sve više mogućnosti za rad u regionu i to nas ohrabruje u daljem unapređenju ove usluge. Očekujemo da ćemo do kraja godine biti aktivni u tri zemlje u našem neposrednom susedstvu a potrudićemo se da formiramo uslugu koja će biti konkurentna i na evropskom tržištu. Radimo timski ali i individualno jer je politika PROFESSION GROUP-a da se profesionalci koji rade u našoj agenciji razvijaju u što je moguće većoj meri i to na obostrano zadovoljstvo – kaže Snežana Simin.


    [​IMG]

    Neobični projekti

    Zadovoljstvo i motivisanost tima su važni u svakom kolektivu. Iz tog razloga, PROFESSION GROUP poveremeno prihvata projekte koji ne donose finansijsku dobit ali doprinose unapređenju veština i provociraju kreativnost. Neki od najslikovitijih primera su komunikaciona podrška projektima Young Serbian Designers i Mikser Design Expo u kojima je Snežana Simin bila konsultant odn. direktor komunikacija.
    Reč je o projektima koji su usmereni na afirmaciju domaćeg dizajnerskog potencijala u zemlji ali i van granica. Projekat Young Serbian Designers je delo kulturne organizacije Mikser koja je uz podršku agencije SIEPA uspela da napravi pravi poduhvat osmislivši nastup deset najboljih dizajnera u talent zoni milanskog sajma nameštaja, najvećeg te vrste na svetu. Nakon toga, nesvakidašnja energija, iskusutvo i entuzijazam Miksera ishodovali su i jedinstvenom smotrom dizajna u Beogradu koja je krajem maja ove godine realizovana u silosima Žitomlina na obali Dunava. Oba projekta su u komunikacionom delu podržana od strane PROFESSION GROUP-a i svi članovi tima angažovani na ovim projektima su zaista uživali u mogućnosti da realizuju sjajnu promotivnu kampanju.
    Svet uspešnih
    Iako smatra da je profesionalizam imprerativ, Snežana je uverena da je profesionalni profil u značajnoj meri opredeljen onim što je čovek privatno. Rođena je i odrasla u Somboru, školovala se u jednoj od najboljih škola u gradu, vaspitavana je i usmeravana od strane roditelja čija lična i profesionalna biografija sadrži impresivne poslovne i akademske rezultate, videla je veliki broj zemalja sveta i upoznala svetski uspešne ljude. Snežana nastoji da ne menja kriterijume i uveća bogatstvo koje je u vidu širine i samopouzdanja dobila od najranijeg detinjstva.
    - Profesionalizam se pre svega odražava u realnom znanju i poštovanju saradnika, kolega i partnera. Pravi profesionalac nikada nije ličan, nema potrebu da se eksponira detaljima iz svog privatnog života i istinski je otvoren je za saradnju. Bez ovih osobina nema atmosfere u kojoj se razmišlja o poslu, suštini problema ili traganju o najboljim rešenjima – kaže Snežana i dodaje – Imala sam priliku da sarađujem i da se družim sa istinski uspešnim ljudima ali ni jedan od njih nije imao potrebu da ističe svoj uspeh, poreklo ili bogatstvo na način koji je postao moda kod nas. To su ljudi koji na dostojanstven i odmeren način žive i stvaraju a njihova socijalizacija je uvek zasnovana na poštovanju drugih i kvalitetnoj razmeni. Suština uspeha je u znanju, inventivnosti i sposobnosti da radite timski. A za to je mnogo važnije zdravo vaspitanje od bilo kakvih spoljnih obeležja životnog stila.
    O važnosti kontakta sa svetskom poslovnom praksom i povezivanjem sa razvijenim tržištima, Snežana kaže:
    - Zahvaljujući visokim standardima i odlično organizovanim poslovima komunikacija kod većine naših internacionalnih klijenata, bili smo u prilici da učestvujemo u brojnim događajima koji su imali internacionalni karakter. Redovno smo prisutni na različitim promotivnim događajima, lansiranjima novih proizvoda ili značajnim promotivnim manifestacijama. Ta vrsta razmene iskustva je veoma važna za unapređenje naših usluga i jačanje našeg profesionalnog samopouzdanja. Bez želje da zvučim pretenciozno, ali posle svakog takvog puta vidimo da smo dorasli očekivanjima i da smo sposobni da jednako kvalitetno organizujemo slične događaje na terenu na kojem smo aktivni. Istovremeno, nastojimo da što veći broj naših novinara bude prisutan na tim događajima jer je to korisno za njih posebno u delu koji se odnosi na tretman koji uživaju predstavnici sedme sile na razvijenim tržištima.

    izvor:eKapija


    Mila Litvinjenko, vlasnica i direktorka
    komapnije "Aura" iz Niša
    Za poslovne žene je bitno da ih ljudi slušaju,
    a ne samo gleda


    [​IMG]
    (Mila Litvinjenko)
    Nakon posete čuvenom Sajmu kozmetike u Bolonji 1996. godine, zainteresovala sam se više za proizvodnju kozmetičkih preparata. Nekako me je iznenada privukao taj mirišljavi i šarenoliki svet kozmetike, ta ambalaža, te mašine. Kada sam se vratila u Beograd kući, zapitala sam se ko se u Srbiji bavi proizvodnjom kozmetike. Videla sam da se radi uglavnom o staromodnoj i zaostaloj proizvodnji dekorativne kozmetike, koja ne prati aktuelne svetske trendove, kako u pogledu ambalaže i pakovanja tako i u pogledu boja i nijansi. Na tržištu nije bilo velike konkurencije, od stranih proizvoda jedino su bili prisutni slovenački preparati. Uradili smo jedno ispitivanje tržišta, nastojeći da saznamo kakve su navike naših žena kada se radi o kupovini kozmetike, na osnovu čega donose odluku o kupovini i šta najviše utiče na tu njihovu odluku. Tako smo krenuli, bio je to veliki izazov za mene s obzirom na to da se ranije nikada nisam bavila preduzetništvom, kaže Mila Litvinjenko, vlasnica preduzeća "Aura", pričajući o svojim preduzetničkim počecima.


    Kada ste i u kojim okolnostima pokrenuli proizvodnju kozmetičkih preparata?
    - Nakon obavljenog pomenutog istraživanja tržišta, vrlo brzo smo, nakon godinu dana, pristupili realizaciji naše proizvodne namere. Videli smo da na tržištu ima prostora za proizvodnju dekorativne kozmetike, za proizvodnju koja će da prati svetske trendove u kozmetici i da izbacuje nove proizvode. U aprilu 1997. je krenula probna proizvodnja, a u junu prodaja. Proizvodnju smo organizovali u Nišu, u iznajmljenoj zgradi od 2.000 kvadrata, koju smo u međuvremenu kupili. Opredelili smo se za Niš jer smatramo da nije nužno da proizvodnja bude u Beogradu. U Nišu su nam troškovi znatno manji, na dobroj smo lokaciji, pored autoputa, blizu carine, blizu špeditera. Ovako dobru lokaciju svakako ne bismo mogli sebi da priuštimo u Beogradu.

    Koji sve proizvodi čine vaš današnji proizvodni asortiman, kažete da su za kozmetičke proizvode bitni atraktivna ambalaža i trendovi boja?
    - Radimo dekorativnu kozmetiku, odnosno sve što spada u šminku - ruževe, lakove, rumenila i ostalo da ne nabrajam. Posle tri do četiri godine rada, počeli smo da proizvodimo i farbe za kosu. Da budem precizna, naš današnji proizvodni asortiman obuhvata: program dekorativne kozmetike, program za hemijski tretman i negu kose, kako se to stručno kaže, i program preparative - kreme za ruke, za nokte i kreme za bebe. Ne idemo mnogo u širinu, naš fokus je na dekorativnoj kozmetici i na farbama za kosu. Proizvode smo diferencirali prema kupcima, određene preparate plasiramo parfimerijama, određene apotekama, a određene supermarketima.


    Vi ste, može se reći, razvili svoju robnu marku koja danas zauzima poziciju najcenjenijeg domaćeg kozmetičkog brenda?
    - Ljudi su godinama mislili da smo mi neka strana kozmetička kuća, da distribuiramo strane proizvode. Prosto nisu bili navikli na svetski kvalitet kozmetičkih proizvoda nekog domaćeg proizvođača. "Aura" je sto odsto srpska robna marka i srpski proizvod, koji pojedini doživljavaju kao strani. Nekima bi to bio kompliment, nama nije. Mi prodajemo našu pamet. Pojedine strane kompanije su nam, zato što imamo dobru distributivnu mrežu, nudile da distribuiramo njihove proizvode. Mi smo to kategorički odbili jer mi imamo svoje proizvode koje prodajemo.


    Kako se odvija plasman, jeste li prisutni na celoj teritoriji Srbije, ima li izvoza?
    - Moram da se pohvalim da imamo izuzetno dobru distributivnu mrežu. Naši komercijalisti pokrivaju celu teritoriju Srbije. Ja imam običaj da kažem da u Srbiji nema sela u kome se ne mogu naći naši proizvodi. Ovo je ranijih godina bila jedna od najvažnijih uporišnih tačaka našeg razvoja. Od samog početka izvozimo u Makedoniju. U Skoplju imamo svoju firmu "Aura group" koja radi distribuciju. Prisutni smo i u Bosni i Hercegovini. Izvesne količine proizvoda smo izvozili u Norvešku i u Ukrajinu, ali ja lično to ne smatram nekom našom značajnom poslovnom referencom. Sada kada smo izbacili novu kolekciju, planiramo agresivnji izvoz u okolne zemlje, ali i na tržište Evropske unije. Mi smo potpuno spremni za nastup na tržištu EU - imamo sve neophodne standarde, imamo kvalitet. Sirovine i ambalažu uvozimo iz zemalja EU i imamo sve njihove ateste.


    Kakvim proizvodnim kapacitetima raspolažete danas, nedavno ste renovirali vaš pogon u Nišu i uveli nove proizvodne linije?
    - Kada se radi o proizvodnim kapacitetima kojima raspolažemo, bez lažne skromnosti mogu reći da su oni veliki. Krajem maja završili smo potpuno renoviranje naše zgrade u Nišu. Otvorili smo dva nova proizvodna pogona iz kojih je upravo izašla naša nova kolekcija. Sada radimo u jednoj smeni i koristimo oko 50 odsto kapaciteta. Postoji prostor za uvođenje druge i treće smene, tako da smo apsolutno sposobni da uđemo i u veće projekte. Trenutno proizvodimo oko pet miliona jedinica proizvoda godišnje što je, složićete se, velika cifra. Naša proizvodnja je u potpunosti istovetna sa kozmetičkom proizvodnjom bilo gde u Evropi. Radimo sa mašinama uvezenim Iz Italije i Nemačke. Sve su automatizovane i imaju ogroman kapacitet. Htela bih da naglasim da radimo i uslužnu proizvodnju. Bilo koja kozmetička kuća može da nam se javi i da traži da joj uradimo formulaciju proizvoda, bilo kreme, dezodoransa ili nekog drugog proizvoda.


    Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vašeg preduzeća, kako se aktuelna kriza odražava na poslovanje?
    - Mi smo nedavno izbacili novu kolekciju i uradili kompletan redizajn naše dekorative. Prilikom prezentacije nove kolekcije baš su me novinari pitali kako se kriza odražava na naše poslovanje. Mogu da kažem da se kriza oseća. Vidim da puno naših kupaca zatvara svoje objekte. O uticaju krize na prodaju nove kolekcije moći ćemo da pričamo za oko tri meseca, kad sagledamo prve rezultate njene prodaje. U poslovanju je evidentan problem naplate. Radimo sa velikim trgovačkim kućama kao što su "Delta", "Mercator", "Rodić" i zapažamo pad prodaje za oko 20 do 30 odsto. U narednom periodu planiramo značajno povećanje izvoza, pošto imamo veoma kvalitetnu kolekciju spremnu za izvoz.
    Šta mislite o ženama u biznisu i na menadžerskim pozicijama, kažete da je za poslovne žene bitno da ih ljudi slušaju a ne samo gledaju i da je važan kodeks odevanja?
    - Za poslovne žene je bitno da ih ljudi slušaju, a ne samo gledaju. Slika jeste ono što prvo dolazi, ali iza nje treba da ide i dobar zvuk. Ja ne smatram da je teško biti poslovna žena. Sve zavisi od toga kako se nametnete, sve zavisi od ponašanja i nastupa. Zato je način na koji se ophodite sa ljudima veoma važan, naravno mora se zadovoljiti i određeni kodeks odevanja. Ukoliko je to dobro, onda nema teškoća. Ja lično nisam imala problema u poslu zato što sam žena, možda i zbog onog zvuka koji je išao iza mene. Ne volim ta rodna podvajanja i smatram da je to samo izgovor pojedinim ženama za vlastite neuspehe. Stvar ulaska u biznis je stvar lične odluke i lične hrabrosti - hrabrosti jer je ženama znatno teže da budu u poslu i da imaju porodicu. Kada govorimo o usklađivanju porodičnih i poslovnih obaveza, uvek mora da trpi jedna ili druga strana. Ako tas ode suviše gore ili dole, moramo ga uravnotežiti.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Prvi i osnovni preduslov uspeha, po mom mišljenju, jeste da morate da volite posao koji radite i da vam taj posao pruža i duhovnu i materijalnu satisfakciju. Kada je ovo zadovoljeno, onda vi idete napred. Ovo mora da važi i za ljude koji rade za vas kao preduzetnika, da i oni imaju duhovni i materijalni satisfakciju. Većina ljudi koji su počeli sa mnom da rade 1996. godine, tu su i danas. To je tim mladih ljudi kojima je "Aura" bila prvo zaposlenje. Zajedno smo rasli i stasavali. Zaposleni ljudi moraju da osećaju da su deo tima, da su deo uspeha.
    Radna biografija
    Mila Litvinjenko je po obrazovanju diplomirani filolog, profesor francuskog i španskog jezika. Pored akademskog znanja ova dva strana jezika, govori još engleski, italijanski i ruski jezik. Posle studija radila je u školi stranih jezika i kao prevodilac za Ujedinjene nacije. Slučajni susret sa mirišljavim i šarenolikim svetom kozmetike na čuvenom kozmetičkom sajmu u Bolonji 1996. godine iz temelja joj je promenio život. Napušta posao profesora i odlučuje da pokrene sopstvenu proizvodnju kozmetičkih preparata. Krenula je skromno, sa 11 zaposlenih, a danas je njena "Aura" izrasla u najcenjeniju domaću kozmetičku kuću, sa preko 70 zaposlenih i veoma raznovrsnim i bogatim proizvodnim asortimanom.
    Milino prezime Litvinjenko, nesvakidašnje na našim prostorima, potiče iz Ukrajine. Ona je unuka Andreja Litvinjenka iz Harkova koji je posle ruske Oktobarske revolucije 1917. emigrirao u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tu je završio studije tehnike, oženio se i kao građevinski inženjer niskogradnje projektovao brojne puteve i pruge u bivšoj Jugoslaviji.

    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija




    Bojana Vukosavljević, direktorka
    BAS programa za Srbiju - profesionalnost na prvom mestu


    [​IMG]
    (Bojana Vukosavljević)

    Jedina žena na čelu BAS programa na Balkanu iza sebe ima 161 uspešno realizovan projekat koji podrazumeva pružanje pomoći razvoju malih i srednjih preduzeća u Srbiji. Posle tri godine rukovođenja BAS-om taj program u svojoj bazi podataka ima 180 konsultantskih firmi, a 100 srpskih preduzeća sada čeka da se uključi u BAS program.
    Bojana Vukosavljević smatra da svaki posao u privredi nosi bezbroj izazova, a da je profesionalizam ono što otvara sva vrata. Svetska putnica i rokerka od malena i danas se drži devize "love & piece". Rođena Beograđanka najviše voli da se odmara "u divljini".
    Pomoć za inovativnost i konkurentnost
    BAS programa (Business Advisory Services Programme), program Evropske banke za obnovu i razvoj koji je prisutan u 22 zemlje u tranziciji, u Srbiji postoji od 2006. godine, a finansira ga Vlada Kraljevine Holandije.
    - Naš program podrazumeva pomoć malim i srednjim preduzećima u smisli podizanja njihove konkurentnosti i paralelno sa tim poboljšanje rada domaće konsultantske zajednice. Sada sto preduzeća čekaju da uđu u BAS što pokazuje da smo stekli poziciju na ovim prostorima, da se zna za nas i da su ljudi sigurni da će pomoću BAS programa rešiti neke od problema sa kojima se suočavaju u radu i unaprediti načine svog poslovanja – kaže u razgovoru za "eKapiju" Bojana Vukosavljević.
    Za nju je najveći poslovni izazov da vlasnike malih i srednjih preduzeća stimuliše da se obrate za poslovnu pomoć, a one koji pružaju poslovne savete i usluge da ubedi da se ne oslanjaju na stare metode rada nego da se unapređuju, da uvode nove metode i da na taj način unapređuju preduzeća. U tom smislu BAS program dosta ulaže u obuke i edukaciju konsultanata.
    Bojana ističe da su od svih preduzeća koja su učestvovala u BAS programu žene vlasnice i menadžerke u 27% preduzeća, a da su od 100 angažovanih konsultantskih kuća u 11 na čelu žene, kao i da ni jedan projekat gde su žene bile vlasnice i menadžerke nije otkazan.
    - U našoj organizaciji u toku su pripreme seminara o energetskoj efiksanosti. Spremamo i multimedijalnu prezentacija BAS programa u Srbiji koju planiramo da promovišemo u holandskoj ambasadi pred našim privrednicima – najavljuje nove projekte direktorka BAS programa, i dodaje da je u toku priprema istraživanja menadžerske kulture i navika u korišćenju konsultantskih usluga u srpskim preduzećima.

    [​IMG]

    Najduži period karijere, za koji kaže da je bio veoma značajan za njen poslovni razvoj, "radila je u inostranstvu a živela u Srbiji". Bilo je to na mestu zamenika menadžera za trgovinu i investicije pri britanskoj ambasadi u Beogradu, kada je promovisala privrednu saradnju između dve zemlje.
    - Za mene je to bilo veliko iskustvo koje je donosilo i dosta profesionalne satisfakcije i prilike za učenjem i usavršavanjem. Radila sam na pozicioniranju britanskih preduzeća, njihovom približavanju poslovnim partnerima i investiranju u Srbiji. Učestvovala sam u mnogim privrednim posetama na najvišem nivou, bila član brojnih trgovinskih delegacija i imala priliku da radim sa sa predstavnicima najistaknutijih britanskih preduzeća.
    "Love & piece" tranzicija
    Bojana Vukosavljević kaže da ju je rok muzika formirala od malih nogu. Raduje je što sada ne mora da putuje u inostranstvo da bi išla na koncerte, jer mnogi izvođači nastupaju u Srbiji. Oduševljena je koncertom Santane koji je održan u Beogradu 11. jula na njen rođendan, a prošle godine tog dana je slavila uz Pol Velera koji je nastupao u Novom Sadu. Iako ga je, pre mnogo godina, slušala u Los Anđelesu smatra da je "kod nas bilo mnogo bolje zbog publike".
    - Moji roditelji su slušali rok, a ja sam kao tinejdžerka slušala novi talas i pank. Svoju životnu filozofiju sam bazirala na krilatici "love and piece". Ni danas nisam odbacila te stavove. I dalje verujem da svet može da bude bolje mesto ako se svi potrudimo. Drago mi je da i u poslu koji radim mogu da realizujem neke od svojih najdubljih ubeđenja. BAS program ima u svom portfoliu mnogo projekata koji su bazirani na rodnoj ravnopravnosti, zaštiti životne sredine, energetskoj efikasnosti i zaštiti ruralnih područja.
    Brzo je shvatila da se u tranzicionom vremenu mora odmah prilagoditi – da u tranziciji koja donosi negativno mora tražiti ono pozitivno.
    - Nešto novo mora da se pojavi gde se nešto gasi. Preduzeća u Srbiji treba da shvate da su na putu tržišne ekonomije. Kada se preduzeća zatvaraju neko vidi propast, a onaj koji ima preduzetnički duh i ima inovativni pristup on vidi izazove. Uvek se pitam šta je to što bi još trebalo da se uradi da bi se izvukao maksimum iz potencijala koji ima naša država, naša privreda i naši ljudi. Mislim da je to jedna od stvari koja je ključna u našem programu - da se preduzećima da više saznanja o tome koliko oni, zaista, mogu da postignu.

    Za sebe kaže da je iskrena i da je ta osobina veoma bitna, ali i da ne bi trebalo baš sve stavove i impresije iznositi "s neba pa u rebra". Ponosi se svojom sposobnošću da "diplomatski" reši mnoge životne i poslovne situacije. Velikom vrednošću smatra sto radi u EBRD BAS Programu, organizaciji koja predstavlja multinacinalno i multikulturalno okruženje jer su njene kolege iz različitih delova sveta i iz svih zemalja zapadnog Balkana, iz te različitosti je naučila da više ceni neke svoje osobine, ali i da bolje razume tuđe.
    Zelenilo nasuprot asfaltu
    Bojana je od malena mnogo putovala jer su njeni roditelji radili u velikim jugoslovenskim firmama i boravili i u Sovjetskom savezu i Africi. Uvek je na putovanjima po Evropi razmišljala o tome šta te zemlje nemaju, a što Srbija ima i šta imaju "oni a mi bismo mogli da primenimo ovde".


    [​IMG]
    (Grand kanjon)
    - Leta i zime sam u detinjstvu provodila sa babama i dedama na hrvatskom primorju, tako da su mi neke od najranijih uspomena vezane za Jadran i mirise borovih šuma.
    Živela je na Dorćolu, a najviše vremena je provodila sa društvom na bazenu 25. maj ili klizalištu na Tašu, u diskotekama "Akademija" i "Zvezda", u beogradskoj "Kinoteci", šetnji knez Mihajlovom i Skadarlijom. Pamti Beograd bez kafića- društvo se skupljalo u poslastičarnici "Kod konja".
    Pošto studije ekonomije nisu ispunile njena očekivanja, okrenula se svojoj velikoj ljubavi studijama jugoslovenske i svetske književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Završila je i menadžment na Chartered Institute u Velikoj Britaniji. Uskoro planira da tamo nastavi školovanje, jer smatra da je stalno usavršavanje neophodno da bi neko bio uspešan u svom poslu.
    - U našim studentskim danima mi se nismo brinuli za budućnost. Postojao je osećaj da kada završite fakultet imate čime da se bavite i da ćete naći posao. Nismo razmišljali "šta ću sutra, šta ću sutra", tako da je proces tranzicije dosta pogodio celu moju generaciju.
    Fasciniranost prirodom objašnjava kao protivtežu životu u gradu. Vikende provodi u porodičnoj sojenici na Adi.
    - Kada putujem volim da obiđem prirodne lepote. Ove godine sam posetila čudo prirode, Grand kanjon koji me je oduševio. Za mene je odmor kada se opustim tako "da mogu da čujem svoje misli" jer u poslu kojim radim i životu kakvim živim to ne stižem. Na taj način se napunim novom energijom i dobijem nove ideje.
    Kuvanje kao antistres terapija
    Direktorka BAS programa kaže da mnogi misle da ona voli "fensi mesta" jer dobija pozive za razne događaje, pa se iznenade kad čuju da je za nju najveći provod kad ostane kod kuće.
    - Značajno mesto u mom životu zauzimaju prijatelji, mnogi od njih još iz osnovne škole, a i oni koji su devedesetih napustili našu zemlju. Osoba koja me koja me najbolje poznaje i koju uglavnom pitam za savet je moj suprug.
    Interesuje je uređenje enterijera i moda, pa je prijatelji često pitaju za savete.
    - Volim da kuvam. Ljudi to od mene ne očekuju, pa ih iznenadim sa nekim svojim specijalitetom – kaže Bojana i dodaje da kuvanje za nju predstavlja antistres terapiju.


    izvor:eKapija



    Violeta Skorobać, vlasnica i direktorka
    Specijalne bolnice za plastičnu,
    rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju "Diona"
    Skalpel u službi lepote


    [​IMG]
    (Violeta Skorobać)

    Lepota uvek pomaže ukoliko iza toga stoji znanje i autoritet. Tada imate potpuno zadovoljstvo u razgovoru "i sliku i ton". Naravno da je bilo izuzetno teško, posebno što sam tada kao najmlađi magistar i specijalista otvorila svoju privatnu praksu "Diona" i umešala se u "muški monopol" kao prva žena hirurug. Ali prethodni boravak i rad u inostranstvu i Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", pomogli su mi da to prevaziđem i nametnem se kao autoritet i sposoban hirurg, kaže mr sci.med. dr Violeta Skorobać, vlasnica i direktorka Specijalne bolnice za plastičnu, rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju "Diona" iz Beograda, pričajući o počecima svoje privatne prakse u oblasti estetske hirurgije.


    Dugo je bilo gotovo nezamislivo da se žena bavi hirurgijom. Kakav je odnos kolega prema vama i kada su vas prihvatili?
    - Nije to samo slučaj kod nas, tako je i u svetu. Monopol u hirurgiji definitivno drže muškarci i samo izuzetno uporne i snažne žene, sa svojim autoritetom i dobrim rezultatima mogu da pariraju i da opstanu. Mislim da zvanično nikada neće doći do toga da vas muškarci javno priznaju, dovoljno je što nemaju primedbi!
    Kako se nosite sa predrasudom da se uspešan hirurg postaje tokom dugog niza godina?
    - Sede vlasi ne garantuju istančan ukus, pa čak ni medicinsko znanje. Za razliku od ostalih grana hirurgije, u kojima morate da vladate operativnim tehnikama, u plastičnoj hirurgiji morate da nepogrešimo kombinujete hirurške tehnike, a sve to u službi umetnosti, lepote i prirodnosti. Ne smete robovati konzervativnosti, već stalno istraživati i nalaziti sve bolje i bolje tehnike i materijale, koji moraju da budu provereni i potpuno sigurni. Zbog toga stalno morate da učite, da se usavršavate, dopunjujete svoja znanja i tehnike, jer ništa nije stalno, medicina se svakim danom menja, dolazi do novih saznanja . . .


    Šta Vas je motivisalo da otvorite sopstvenu praksu i otisnete se u vode privatnog biznisa?
    - Odluku sam donela u trenutku kad sam se uverila da radeći u državnoj bolnici neću moći da razvijam sopstvenu kreativnost i individualnost. Takođe i zato što je odnos prema pacijentu zavisio od "kućnog reda" ustanove, a ne od etičkih kodeksa i ljudskosti. Drugo, posao kojim se bavim je pre opredeljenje, ljubav i strast prema profesiji hirurga, a ponajmanje biznis. Izuzetnu ozbiljnost i ogromnu odgovornost morate da imate pri vođenju same bolnice, a sve polazi od vas. Vi morate da date zaposlenima primer, rada, reda i discipline.


    A zašto je baš odluka pala za plastičnu hirurgiju?
    - Kao vredan knjiški moljac naučnog tipa, a istrovremeno i umetnička duša, izabrala sam jedinu mogućnost na egzaktnom Medicinskom fekultetu - oblast plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije. Pa sam naziv je inspirativan za jednu ženu, zar ne!


    Kako Vi kao žena i lekar, posmatrate žensku lepotu?
    - Žena ima individualnu lepotu, za razliku od muške koja je vrlo decidirana i klasifikovana. Sklad lica (antropološke mere lica) i duha jedne žene je jako bitan. Zato vodim puno računa o prvom razgovoru, jer tu sklapam id sa egom i fizičkim izgledom. Žena nakon estetske hirurgije, bila ona u obliku intrevencije ili operacije, mora da blista.


    O čemu najviše vodite računa u vašem radu?
    - Moja filozofija je sačuvati prirodnost, a ne ono što hirurg zna da radi. Pregled je najvažniji i na njemu upoznate pacijenta psihički, emotivno i fizički. Nakon dobrog razgovora rezultati moraju da budu savršeni, drugi rezultat vašeg rada ne sme da postoji, inače niste dobri u svom poslu. Svaka operacija ili intervencija je izuzetno kompleksna i zahtevna, jer pacijent rešava svoje probleme koji su vidljivi za okolinu. Samim tim, lepota toga mora da bude maksimalna jer je "porota" najbrojnija. Moj stav prema lepoti je univerzalan, pratim trendove u estetskoj hirurgiji, ali ne slepo, mora da bude sve u službi prirodnosti. Lepota je u jednostavnosti, zbog toga je i naš moto "Jednostavno lepši".


    Da li lakše sarađujete sa ženama ili sa muškarcima?
    - Zavisi da li su ti pacijenti ili kolege. Pacijenti muškaraci ili žene, potpuno je isto, ukoliko imate smisla za jednu i drugu lepotu. Muškarci su jednostavniji i njihove želje su svedene i jasne, ženu morate zadovoljiti i u mentalnim i estetskim zahtevima. Jednostavno, morate da ih osećate!


    Da li Vam žene više veruju zato što ste žena?
    - Često umem da kažem da svaki hirurg ima svog pacijenta. Sigurno žena ženi pre može pomoći i razumeti je šta želi i kako će se sa svojom promenom osećati i živeti. Svakako mi je lakše da uspostavim potpuno poverenje i razumem njihove probleme. Smatram da uspešni estetski zahvat nije samo dobro vladanje hirurškim tehnikama. To je spoj želje da uvek učinite više i bolje u poslu koji ste izabrali, psihičke stabilnosti, umetničke veštine i razumevanja lepote. Visoka lekarska etika i savesnost, ozbiljnost lekara, koji mora da sveobuhvatno vlada medicinom, sve je to neophodno za uspešnu privatnu praksu.


    Koje obaveze su Vam najteže u vešem poslu, s obzirom na to da ste i hirurg i direktor bolnice?
    - To su sigurno mnogobrojne administrativne obaveze. Pošto sam perfekcionista, sve mora da je u najboljem redu, to je u našem sistemu često iscrpljujuće. Administracija postoji radi pravila koja bi se poštovala, ali ne da sama sebi budu svrha.


    Kako biste ocenili nivo kvaliteta u praksi kada je u pitanju estetska hirurgija u Srbiji?
    - Imam visoko mišljenje o estetskoj hirurgiji u Srbiji. Hirurzi se stalno usavršavaju, putuju i donose nove tehnike i materijale. Privatna praksa u Srbiji uložila je veliki kapital da osavremeni i osposobi bolničke kapacitete na nivou evropskih. Kada bi svi rezultati u našem društvu bili kao rezultati koje postiže estetska hirurgija, ogromne energije, usavršavanja, rada, odgovornosti i svega što se u nju ulaže, slika Srbije bi bila sasvim drugačija. Treba uvek poći od sebe, čime ti možeš da doprineseš i šta da izmeniš kod sebe, da bi nabolje izmenio sliku svoje zemlje. Kao roditelja i poslovnu ženu, to je moto koji me inspiriše i pokreće.
    R A D N A B I O G R A F I J A


    Violeta Skorobać je rođena u Beogradu. Medicinski fakultet u Beogradu je završila 1994. godine. Magistrirala je na rekonstrukciji ekstenzornih tetiva šake. Specijalizaciju plastične i rekonstruktivne hirurgije završila je 2000. godine. Od 1995. godine je zaposlena na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", a potom stručno usavršavanje i praksu nastavila na mnogobrojnim svetski priznatim klinikama, u Grčkoj, Rusiji, Italiji, Americi, Brazilu. Učesnik je mnogobrojnih evropskih i svetskih kongresa. Dobitnik je Nagrade za najbolje rezultate u oblasti ultrazvučne liposkulpture u 2003. godine u Los Anđelesu. Voli svoj posao i trudi se da sruši predrasude o estetskoj hirurgiji i uvede je u svakodnevne tokove i približi "običnim" ljudima. Teži da estetska hirurgija bude bezbedna, bezbolna i sa što kraćim postoperativnim tokom.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija



    Divna Minić, vlasnica i direktorka "Hausa"
    U potrazi za lepim


    [​IMG]
    (Divna Minić)
    - Ježevima je bilo vrlo hladno i hteli su da se zagreju. Počeli su da se primiču jedan drugome jer su čuli da će im tako biti toplije. Kako su se primicali, bodlje su im se sve više zarivale u meso, bol je postajao nepodnošljiv, pa su se ponovo udaljili jedan od drugog. Od hladnoće su počeli umirati. Prošlo je dosta vremena dok ježevi nisu otkrili na kojoj tačno udaljenosti treba da budu kako se ne bi smrzli i kako bi bol bio izdrživ. Tu priču sam davno čula i svaki put joj se vraćam kada razmišljam o odnosu među ljudima. Naučila sam da "upravljam" svojim emocionalnim prostorom, okružim se pravim ljudima, u ambijentu koji sama kreiram – počinje priču za "eKapiju" Divna Minić, arhitekta i direktorka Hausa, firme koja zastupa renomirane svetske proizvođače nameštaja.
    Objašnjava da je arhitektura bila kompromis između njene želje da bude slikarka i stava roditelja da slikarstvom može uvek da se bavi, ali da "od nečega mora da se živi". Starija sestra joj je, kao i tata ekonomista, a majka profesorka srpskog jezika i književnosti.
    Divna Minić se rodila i odrasla u Beogradu, a svaki slobodan trenutak koristila je za obilazak neke nove destinacije. Kaže da su putovanja oduvek bila njena opsesija i od ranog detinjstva je sa porodicom počela da vrti globus i upoznaje gradove sveta. Danas to čini sa suprugom Zoranom i trinaestogodišnjim sinom Lavom.
    - Volim da otkrivam nove prostore i menjam mesto boravka. Imala sam svoju računicu - do 30 godine obišla sam 30 zemalja i to mi je bilo dovoljno. Ali onda su Srbiju zadesila teška vremena tako da se brojka nije povećavala onako kako sam ja zamišljala. Srećom, situacija se popravlja i već nekoliko poslednjih godina na redovnom letnjem repertoaru su mi jedrenja, a ovog leta to će biti Jonsko more. Polazna stanica je Lefkada, a zatim ćemo videti Itaku, Zakintos, Kefaloniju i Peloponez.
    Među omiljene destinacije ubraja s jedne strane Hong Kong i Njujork, dok su na drugom kraju sela Zambije. Neostvarena želja joj je da vidi Tokio i kaže da čeka prvu priliku da poseti japansku prestonicu.
    [​IMG]
    - Fascinira me vizuelizacija grada. Najbitniji mi je ambijent u kome se nalazim, arhitektura celog prostora. Njujork je u tom smislu fascinantan, jedna velika čorba svega i svačega. To je jedini grad u kome bih mogla da živim osim Beograda.
    U potrazi za Beogradom
    Duži boravak van rodnog grada za Divnu Minić je usledio početkom devedesetih kada je kao i većina njenih kolega bolju budućnost tražila van granica naše zemlje.
    - Godinu dana sam se "tražila" po svetu. Prvo sam bila na Kipru gde sam kratko radila u birou, onda sam otišla u Dahab, Kairo, Luksor, pa London, da bih se ipak vratili kući kod mame i tate. Šta je presudilo da se vratim? Gospodin Panić! Bio je to trenutak kada je Milan Panić došao na političku scenu Srbije. Tata me je zvao i rekao- vrati se kući, došao je gospodin Panić. Poslušala sam ga i ostala u Beogradu. Kratko sam ga još jednom sa porodicom napustila za vreme bombardovanja, ali ovaj grad je moje mesto.
    Po povrtaku iz "belog sveta" jedno vreme je ostala na Arhitektonskom fakultetu, na odseku za urbanizam, ali tadašnja plata je, priseća se Divna, iznosila marku, dve. Zatim joj se kao opcija za zaposlenje pojavio "Eurosalon" koji je u to vreme bio među našim prvim privatnim firmama.
    Estetika pre svega
    – Mladalački san mi je bio da projektujem velike objekte, ali sam se sticajem okolnosti usresredila na enterijere, što i danas radim.
    [​IMG]

    (hala "Kompresor")
    - U ovom poslu je, osim talenta, znanja i iskustva neophodno i da budete pomalo psiholog kako biste uočili šta je to što klijent želi, šta mu se sviđa. Pri tom morate paziti da ne odstupite od funkcionalnosti, lepote i spostvenog stila i pečata koji ostavljate.
    Posle rada u "Eurosalonu" za Divnu je usledilo osamostaljenje. Počela je otvaranjem radnje u Ulici kralja Petra koja je zastupala nameštaj "Fendi". Ali, kaže sagovornica "eKapije", srpsko tržište početkom 2000. još nije bilo spremno na takve brendove. Zatim je 2004. osnovan "Haus" – pionir u prodaji dizajniranog nameštaja kod nas.
    - Čime god da se bavim nikada ne odstupam od svojih estetskih normi. Ne mogu radi profita i dobre trgovine da prodajem nameštaj koji mi se ne sviđa i ne zadovoljava moj pojam lepog. Naš narod još nije navikao na nameštaj koji nudimo, čini mi se da ga ne doživljava na pravi način, jer nije ni dovoljno informisan. To su često klasici arhitektrure, dela koja su rađena početkom 20. veka kao i aktuelni komadi nagrađeni prestižnim svetskim nagradama iz sveta dizajna nameštaja.Veliki broj komada koje "Haus" ima naši sugrađani su sretali na filmu ili u stranim časopisima.
    Klijentela su joj prevashodno njene kolege, arhitekte koje opremaju stanove ili poslovni prostor, jer, kaže Divna, oni znaju šta u "Hausu" mogu da nađu i znaju koliko vredi koji komad nameštaja.
    Omiljena epoha u arhitekturi joj je moderna, koje, kako kaže, kod nas ima dosta ali je potpuno zapostavljena, čak propada.
    - Takva je i hala "Kompresor" u kojoj je "Haus" i koju sam pokušala da sačuvam u njenom izvornom stanju.To je građevina iz 70-ih godina prošlog veka sa "šed" krovom tipičnim za industriske objekte krajem 19. i početkom 20 veka. Sličnih objekata kod nas ima dosta, ali su uglavnom u zapećku i ljudi prema njima nemaju nikakav odnos, socijalistička arhitektura može biti jako interesantna posebno sa početka pedesetih.

    Krov
    [​IMG]

    - Ne prestajem da menjam svoj životni prostor. Srećom sam se "smirila", kako me porodica ne bi napustila, kaže kroz smeh Divna i objašnjava da je za trinaest godina promenila pet stanova.
    - U početku je to bilo traganje za većim prostorom, dok se nismo stacionirali u Vlajkovićevoj. Zoran je postavio ultimatum da tu moramo da ostanemo barem pet godina - kaže Divna dodajući da joj je, osim putovanja, omiljena zanimacija čitanje "Krov-oglasa".
    Kaže da joj je porodica oslonac u životu, a sa suprugom Zoranom, koji je tv montažer i režiser, je više od 20 godina, još od srednje škole. Svojim najvećim uspehom smatra sina Lava, i kaže da su u porodici svi vrlo usmereni jedni na druge. Priznaje da bi volela da više vremena provode zajedno, ali joj posao ponekad to ne dozvoljava.
    - Ja sam jedna od onih osoba koje sve vole da kontrolišu i koje strahuju da će bez njih sistem pući. Međutim, nisam strog šef i imam maksimalno korektan i drugarski odnos sa zaposlenima, što može ponekad biti problem.
    Slobodno vreme u Beogradu provodi na rolerima i biciklu, ili sa kičicom u ruci. Sebe opisuje kao avanturistu, ali svoju bazu nikada ne bi menjala.

    T.S.
    izvor:eKapija
    Poslednja izmena: 18.09.2010
  7. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Vladanka Celić, vlasnica Modnog ateljea "Sreća"
    iz Beograda - Ime i prezime poslovnih žena je velika energija


    [​IMG]
    (Vladanka Celić)

    Svoju preduzetničku karijeru Vladanka Celić je započela 1989. godine u rodnom Golupcu kod Požarevca. Nakon 18 godina rada u Tekstilnoj industriji "Zemun", daje otkaz i vraća se u svoju nezavršenu vikendicu u Golupcu i započinje posao.
    - Kada sam dala otkaz, mnogi su se čudili i nisu mogli da razumeju kako mogu da napustim sigurno radno mesto i da se otisnem u neizvesno. U vikendicu donosim jednu "Bagatovu" mašinu, sto za krojenje, svoje materijale i počinjem da radim. Zelena livada ispred mene, Dunav širok, Karpati preko puta na rumunskoj strani, savršena inspiracija za rad - kaže Vladanka Celić pričajući o svojim preduzetničkim počecima.
    Kako se razvijao i stasavao Vaš posao?
    - Prodaja modela koje radim u Golupcu brzo prevazilazi moje radne mogućnosti. Angažujem šnajderke po okolnim selima. Ja im skrojim i pripremim model, a one ga sašiju. Radili smo uglavnom žensku konfekciju - suknje, bluze, kostime, kapute. U prvo vreme sam sašivene modele prodavala u Beogradu, po stacionarima, ambulantama, domovima zdravlja, na kredit u tri rate. Još uvek nisam imala svoj butik, svoju radnju. Usled narastanja posla, u neposrednom komšiluku muž i ja smo zakupili i adaptirali jednu staru napuštenu kovačnicu od 20 m2 i u njoj otvorili našu prvu radnju. Okrečili smo te crne i garave zidove, sve to očistili i doveli u red. Znate kako može biti u kovačnici. Radnju smo otvorili na pazarni dan u Golupcu, bio je to veliki događaj za lokalno stanovništvo. Tog prvog radnog dana smo napravili promet od 2.000 tadašnjih nemačkih maraka, što je za mene bilo nešto neverovatno.
    Kada ste počeli da radite venčanice?
    - Videvši da se u ovom kraju prave raskošne i bogate svadbe koje traju po nekoliko dana, ja uradim prve tri venčanice. Uradila sam ih sa izvesnim strahom i nevericom da li će se kome dopasti. No, naiđu naši gastarbajteri iz Nemačke i kupe sve tri venčanice za svadbu koju su pravili. Brzo se potom pročulo da radim venčanice i počele su da stižu nove i nove porudžbine. Dala sam reklamu na negotinskom radiju "Krajina". Bilo je to ono teško i ludo inflatorno vreme, kada se radilo za pet maraka mesečno. No, ja sam se ubijala od posla. Tada sam se već bila okrenula venčanicama. Kakvo god vreme bilo, ljudi se venčavaju i prave svadbe. Svadbovanje je naročito jak običaj u ovim krajevima, u Požarevcu, Negotinu i okolini. Iz tih krajeva je dosta gastarbajtera, oni žive za to da u svom rodnom mestu naprave svadbu deci. Te svadbe traju po pet dana, a mladi se kupuje po pet venčanica i 20 kompleta. Mlada se naveče svaki sat presvlači, a svaki naredni dan nosi novu venčanicu. A da ne pričamo o svečanom odevanju mladinih i mladoženjinih roditelja i familija.

    [​IMG]

    Kako se dalje odvijao i razvijao Vaš posao?

    - Nakon nekoliko meseci rada, ja u centru Golupca zakupljujem veći lokal, od 60 m2. Butik se nalazi na putu za Donji Milanovac i Negotin, gastarbajteri koji dolaze iz inostranstva tuda prolaze i sve češće svraćaju. Iznenađuju se lepotom venčanica i cenom koja je znatno niža nego na Zapadu, odakle oni dolaze. Svakim danom je sve više kupaca iz celog tog područja. Butik u Požarevcu otvaramo 1996. godine, koji i danas radi. Tu započinjemo ozbiljniju proizvodnju, ali iskrsava problem nedostatka radne snage koja ume venčanice da šije. Meni su trebale radnice koje umeju celu venčanicu da sašiju. To nisu umele da rade klasične tekstilne radnice jer one u tekstilnoj industriji rade samo po jednu fazu posla. Ja sam uzimala mlade devojke i učila ih, tako da su one posle godinu dana bile u stanju da same sašiju celu venčanicu. Moram da kažem da za ceo svoj posao sa venčanicama nisam imala neki model rada koji sam mogla da kopiram, niti sam imala nekoga na koga sam mogla da se ugledam. Sve sam sama morala da osmišljavam i radim. Dosta mi je, svakako, pomoglo radno iskustvo stečeno u tekstilnoj industriji, na konstruktorsko-modelarskim poslovima. Posao u Požarevcu smo u međuvremenu dosta dobro razvili i došao je trenutak da se vratimo u Beograd. Bilo je to 1999. godine kada smo otvorili prvi butik u tržnom centru "Piramida" na Novom Beogradu. Nakon toga smo otvorili butik u "City passage" na Obilićevom vencu i na Terazijama. Kada sam 1989. morala da napustim Beograd, zaklela sam se da ću se kad-tad vratiti. To sam i učinila. Moram da kažem da mi je Istočna Srbija pomogla da se sklonim, da sebi i porodici obezbedim egzistenciju, da razvijem firmu i napravim uspeh.
    Predstavite nam aktuelni trenutak Vaše firme, koja je njena osnovna delatnost danas?
    - Osnovna delatnost je proizvodnja unikatnih modela venčanica, haljina i muških odela. Radi se o malim serijama, ručno rađenim. To je ono šivenje po meri - dođete, naručite po želji i mi vam sašijemo po meri. Danas retko ko ovako radi. Kod nas je jasno podeljena prodaja i proizvodnja - nema toga da šnajderka izlazi sa metrom, sa sebe čisti konce i prodaje vam venčanicu. Prodavačice rade svoj posao, a krojačice i šnajderke svoj. Komunikacija između prodaje u Beogradu i proizvodnje u Požarevcu je jako dobra i nema grešaka. Danas imamo tri prodajna objekta u Beogradu, plus dva objekta sa muškim odelima koje vodi naš sin. Pored Požarevca, imamo prodajni objekat i u Smederevu.
    Recite nam nešto više o vašim venčanicama, muškim odelima, i večernjim haljinama?
    - Venčanice isto, kao i ostali odevni predmeti, podležu uticaju modnih trendova. I kod njih se dosta toga menja, počev od boje i čipke, pa do materijala i vrste kroja. Jasno je da se ono što se nosilo pre 20 godina, danas ne nosi. Postoje modni trendovi i kod muških odela za venčanje. Ljudi naručuju i neobične modele sa kojima hoće nekoga da šokiraju. Drugi imaju modele koje su u svojoj glavi odabrali mnogo pre venčanja. Meni dolaze devojke koje mi kažu da već pet godina u svojoj glavi imaju model venčanice koju će da nose na svom venčanju, bez obzira što još nemaju momka. Mi imamo mlade od 18 godina, ali i od 50 godina. Sve one imaju svoje želje i ukuse. Kod muških modela radimo žakete, smokinge, šivenje po meri. Svaki gospodin koji hoće unikatno da bude odeven, dolazi kod nas da mu sašijemo odelo po meri. Mi već petu godinu radimo muška odela od čiste sirove svile. Jedini u Srbiji radimo ovakva odela. Do sada smo njima obukli brojne naše poznate mladoženje. Večernje balske haljine sam počela da radim 1996. godine. Prvo sam napravila nekoliko komada od tafta, pitajući se da li će ih ko kupiti. Prvi kupci su mi bili Ines Jevrosimović i njen suprug Veselin Jevrosimović. Ines je haljinu kupila za bal u Beču na koji su išli. Tamo je sa mojom haljinom bila izuzetno zapažena. Nakon toga su me pozivali na modne manifestavcije i modne revije koje su organizovali i sponzorisali. Ja sam sa svojim haljinama bila prosto jedno veliko otkrovenje.

    [​IMG]

    Šta kažu namere i planovi daljeg razvoja i poslovanja Modnog ateljea "Sreća"?

    - U Beogradu smo nedavno zakupili jedan prostor u koji planiramo da preselimo radionicu iz Požarevca. Nužno je da proizvodnja bude ovde zbog tržišta. Radi se o dosta ruiniranom prostoru od 82 m2, koji ćemo sanirati i adaptirati. Pored proizvodnje, tu će biti i jedan prodajni salon. Planiramo i da radnju na Terazijama proširimo sa zakupom jednog susednog lokala koji ima izlog do ulice. Uvek postoje novotarije, uvek se javljaju nove ideje. Obilazim poznate sajmove i pratim šta se dešava u svetu u ovoj oblasti. Planiram da uradim venčanicu sa etno motivima, koju ću predstaviti krajem godine kada budemo obeležavali 20 godina rada. Imam još mnogo planova ali neka za sada ostanu tajna, saznaće se kada za to dođe vreme.
    Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
    - Kada se radi o poslovnim ženama, ja mislim da mi sve jedna na drugu ličimo - da imamo jednu veliku energiju. Naše zajedničko ime i prezime je energija. Sve imamo jak ego, što je izuzetno važno. Naša zajednička karakteristika je i upornost. Takve upornosti nema kod muškaraca. Uspešna žena sebi postavlja cilj i od njega ne odustaje. Svi moramo da imamo neki cilj ka kome težimo, inače nema života. Nikada nisam bila opterećena time da moram da se dokazujem pred muškarcima. To mi ne treba. Ne takmičim se sa muškarcima. Imam svoj put rada i napredovanja.
    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Ja sam 20 godina privatnik u ovoj zemlji i u ovom poslu, što nimalo nije lako. Celu porodicu sam uključila u posao - supruga, sina, kćerku, snahu, zeta. Sve sam ih nekako integrisala u ovaj posao, bez obzira na njihovo obrazovanje. U privatni posao sam krenula sa 45 godina, kada ljudi počinju da misle da je gotovo, kada počinju da se povlače i sklanjaju. Ja duboko verujem da u životu postoji neka snaga, neka energija, neka sila koja nas vodi i usmerava, nezavisno od nas samih.
    Radna biografija
    Svoju radnu karijeru Vladanka Celić je započela u Tekstilnoj industriji "Zemun", radeći kao tekstilni tehničar. Firma ju je poslala na usavršavanje u Maribor, gde je završila školu za konstruktore-modelare. Došla je zatim 1989. godina, oslobođena je privatna inicijativa i po Beogradu počinju da se otvaraju brojni butici. Otvarali su ih ljudi koji nisu imali mnogo tekstilnog znanja i obrazovanja pa je Vladanka za mnoge od njih šila i krojila. Prodaja je išla dobro. Mnogi su je u tim trenucima savetovali da napusti društveno preduzeće i da počne privatno da radi, što je ona i učinila 1989. godine. "Imam znanje i radno iskustvo, ali nemam novaca i ne mogu u Beogradu da otvorim radnju. Vraćam se u rodni Golubac kod Požarevca i tu počinjem svoj privatni posao, kaže Vladanka" i podseća nas na narodnu izreku koja kaže: "Ako se dokažeš tamo odakle si, prihvatiće te ceo svet". Vladanka se svakako dokazala u svom rodnom mestu i za nju je ubrzo saznao Beograd i cela Srbija.
    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".



    Maja Ognjenović, odbojkašica Srbije
    Romantik sam, obožavam balkon


    [​IMG]
    (Maja Ognjenović)

    Kreator igre odbojkaške reprezentacije Srbije Maja Ognjenović već nekoliko godina predstavlja jedan od stubova našeg državnog tima. Nedavno je promenila klub i iz italijanskog tima "Jezija" se vratila u rumunsku ekipu "Galaci", a sada su joj sve misli usmerene ka predstojećem Prvenstvu Evrope u Poljskoj, gde će sa drugaricama iz reprezentacije pokušati da osvoji novu medalju.
    - Mislim da smo u ovoj godini odlično krenuli. Bile smo druge na Univerzijadi, prve u Evroligi i uspeli smo da se kroz kvalifikacioni turnir plasiramo na Svetsko prvenstvo - ističe na početku razgovora Maja.
    Kako teku pripreme za Prvenstvo Evrope i kakve su vam ambicije u Poljskoj?
    - Pripremamo se kao nikada do sada. Došla nam je italijanska reprezentacija i sa njima ćemo odigrati više kontrolnih utakmica, verovatno zatvorenog tipa. Posle toga će uslediti i naš odlazak u Italiju, gde ćemo učestvovati na dva turnira. Mislim da imamo kvalitet, odličnu porodičnu atmosferu i realno je očekivati da u Poljskoj osvojimo medalju.
    Ko su favoriti za medalje na predstojećem šampionatu Starog kontinenta?
    - Mislim da će, pored Italije, Rusije i Srbije, u najužem krugu kandidata za medalje biti i Poljska, koja ima odličnu reprezentaciju a ujedno je domaći šampionata. Ja sam ubeđena da ćemo biti uspešni na mom trećem nastupu na Prvenstvu Evrope.
    Vaterpolisti, plivači i mladi košarkaši dali su vam veliki zadatak, a verovatno i motiv.
    - Zaista sam oduševljena što smo tako ovog leta bili uspešni u nekoliko sportova. Ubeđena sam da će i odbojkaši i košarkaši napraviti dobar rezultat na prvenstvima Evrope, a u ime ženske odbojkaške reprezentacije obećavam da ćemo se videti na balkonu Skupštine Beograda, gde smo već nekoliko puta bili. Taj osećaj se mora doživeti, opisati se nikako drugačije ne može.
    Igrali ste prošlu sezonu u italijanskom "Jeziju", a sada se vraćate ponovo u rumunski Galaci.
    - Da budem iskrena, odlučila je Liga šampiona. "Galaci Metal" drugu godinu zaredom igra u ovom takmičenju, dobro poznajem sredinu u kojoj sam osvojila dve duple krune, a i stručni štab mi je odavno poznat. Pored mene, tu će biti Vesna Čitaković, Suzana Ćebić, Točkova, Venecuelanka Gomez, a treba da dođe i jedna Amerikanka.
    U vezi ste sa košarkašem Milošem Teodosićem.
    - Ispočetka smo bežali od svetle javnosti, ne želimo da se toliko eksponiramo. Moj dečko Miloš Teodosić je odličan košarkaš, reprezentativac i nadam se da će on i njegovi drugari predvođeni selektorom Dušanom Ivkovićem napraviti dobar rezultat u Poljskoj. Nadam se da će i njemu i meni Poljska biti zemlja sreće i da ćemo u njoj ostvariti uspehe najveće.
    Kako funkcioniše veza na daljinu, s obzirom na to da ćete vi u narednoj sezoni igrati u Rumuniji, a Miloš u Atini?
    - Kad se hoće, sve se može. Sigurno da nam neće biti lako, ali ćemo koristio svaku priliku da se vidimo, bez obzira što sam ja u Rumuniji, a on u Grčkoj. Ispočetka će biti teško jer ćemo učestvovati u Ligi šampiona, odnosno Evroligi. Kada se ta takmičenja završe, onda ćemo se veoma često viđati i koristiti svaki slobodan trenutak da budemo zajedno. Ono što mogu slobodno da kažem jeste da se razumemo, pošto smo oboje sportisti. Odricanja su nam svesna, ali od naredne sezone tamo gde budem, ja biće i on. Jednostavno, bićemo zajedno i klub ćemo birati u jednoj zemlji - zaključila je Maja Ognjenović.



    Olivera Gordić, direktorka Apoteke "Beograd"

    Samo je svestrana ličnost uspešna ličnost


    [​IMG]
    (Olivera Gordić)

    - Osnovna delatnost Apoteke "Beograd" je snabdevanje građana Beograda lekovima, pomagalima, medicinskim i dijetetskim sredstvima. Radimo i na prevenciji bolesti, promociji zdravlja, praćenju pravilne upotrebe lekova i interakciji neželjenih efekata lekova - kaže Olivera Gordić, direktorka Apoteke "Beograd", govoreći o okosnici poslovne aktivnosti ove apotekarske ustanove.
    Apoteka "Beograd" u svom sastavu danas ima 103 apoteke, četiri proizvodne jedinice koje pokrivaju 11 beogradskih opština, a osnivač Apoteke "Beograd" od 1. januara 2007. jeste grad Beograd.
    - Mogu slobodno reći, imajući u vidu broj objekata i teritoriju koju pokrivamo, da je Apoteka "Beograd" zaista lider u oblasti apotekarstva na ovim prostorima, odnosno da je najveća zdravstvena organizacija ovog tipa na Balkanu - kaže Olivera Gordić.
    Vi ste vašem preduzeću dugoročno zacrtali, moglo bi se reći, dosta ambiciozne poslovne zadatke, od kojih se ističu tri globalna: povećanje zadovoljstva zaposlenih, povećanje zadovoljstva korisnika i povećanje dobiti preduzeća; kako se odvija njihova realizacija?
    - Tačno je da smo zacrtali tri dugoročna cilja preduzeća, koji se i ove godine kao i prethodne uspešno realizuju, a što potvrđuju i priznanja u tim oblastima. Nedavno smo po drugi put u kategoriji velikih organizacija preko 1000 zaposlenih dobili nagradu za poslovnu izvrsnost - Oskar kvaliteta za 2008. godinu za oblasti: liderstvo, procesi i ljudski resursi. Moram da napomenem da smo i u 2007. godini kao rezultat dobrog poslovanja osvojili Oskar kvaliteta iz oblasti: zadovoljstvo korisnika i zadovoljsto zaposlenih. Ta vrsta takmičenja je promovisanje evropskog modela kvaliteta u širokom opsegu svih organizacija, a mi smo jedina zdravstvena organizacija koja se već dve godine takmiči i osvaja nagrade u Srbiji.
    Šta konkretno očekujete od poslovne 2008, hoće li biti uspešnija od 2007. koja je, znamo, bila veoma uspešna i znatno uspešnija od 2006. godine?
    - Godina 2007. je bila posvećena ekonomskom osnaživanju naše ustanove, kao i usklađivanju rada svih segmenata organizacije sa važećim zakonima i propisima, što je rezultiralo povećanjem kapitala za 69% i vrlo visokim suficitom u odnosu na 2006. godinu. Taj trend izuzetno dobrih finansijskih rezultata nastavljamo i u 2008. godini i mislim da ćemo ovu godinu završiti sa još boljim rezultatima. Finansijski rezultat govori o jednom sveukupnom unapređenju rada, jer samo zadovoljni pacijenti se vraćaju u Apoteku "Beograd". Miislim da su nastojanje svih zaposlenih u Apoteci "Beograd" da se poboljša kvalitet rada, ljubaznost, poboljšanje asortimana, bolja dostupnost, produženje radnog vremena, otvaranje novih dežurnih apoteka i druge brojne aktivnosti, doprinele da iz godine u godinu budemo sve uspešniji i uspešniji. Ovo potvrđuje i anketiranje naših sugrađana, koje već treću godinu zaredom po metodologiji Ministarstva zdravlja obavljamo. Rezultati ankete pokazuju da su u najvećem procentu pacijenti, odnosno naši korisnici usluga iz godine u godinu sve zadovoljniji.
    U svom poslovanju posebnu pažnju posvećujete zaposlenim, a time na indirektan način i svim korisnicima vaših usluga, šta biste izdvojili od aktivnosti na ovom planu?
    - Briga o zaposlenima, najvrednijem resursu naše organizcije, uvek je u vrhu naših prioriteta. U ovoj godini realizovane su brojne interne i eksterne edukacije, kako za diplomirane farmaceute tako i za farmaceutske tehničare. Kontinuirana edukacija kadrova je zakonska obaveza zdravstvenih radnika, ne samo zbog dobijanja licenci koje su uvedene ove godine, već je istovremeno i potreba ustanove koja želi da stalno unapređuje kvalitet svojih usluga. Veliki je značaj priliva novih znanja i kadrova i naša dugoročna saradnja sa školama i fakultetima zdravstvene struke. Ovo je nešto što je nepromenljiva kategorija već duži niz godina. Treba naglasiti da Apoteka "Beograd" više godina ima stalan broj zaposlenih, da se forsira timski rad, da se podstiču nove ideje i razna poboljšanja i da smo ove godine u cilju brige o zaposlenima i unapređenja brige o zaposlenima, otvorili i sektor za ljudske resurse gde se pojedinačno prati razvoj karijere svakog zaposlenog.
    Kojim strateškim pravcima će ići dalji razvoj Apoteke "Beograd", kažete da je dobitna kombinacija u budućnosti za vašu ustanovu - spoj tradicije i modernog?
    - Kad kažemo spoj tradicije i modernog, to znači da tradicionalno dugo postojimo na ovom terenu, pouzdani smo, pacijenti znaju da sigurne i bezbedne lekove mogu dobiti u Apoteci "Beograd". Uz veliko znanje naših stručnjaka koji rade u našim apotekama mogu dobiti prave informacije, ne samo o pravilnom korišćenju lekova nego i savete za zdrav način života, pravilnu ishranu i izbegavanje rizičnih oblika ponašanja, u smislu borbe protiv pušenja, gojaznosti i ostalih aktivnosti koje Ministarstvo zdravlja promoviše u zadnjih nekoliko godina. Kad kažemo moderno, onda kažemo da su sve moderne tehnologije i nova znanja dobrodošli u našem radu. Mi se zaista u zadnjih godinu i po dana intenzivno bavimo, kako novim tehnologijama tako i uvođenjem svih novih znanja. Uveli smo novi model obrade recepta u okviru pilot projekta koji se trenutno sprovodi u jednoj apoteci. Na recepte smo uveli "data matrix" tj. bar-kod koji sadrži sve podatke sa recepta, tako da se recept obrađuje za dve sekunde. Uvodimo nova znanja u smislu primene modernog modela upravljanja, što se uobičajeno koristi na Zapadu, a u našim firmama sporadično. Radi se o modelu "balans corecard", gde se jasno delegiraju ovlašćenja i odgovornost i tačno se mere performanse svakog zaposlenog, što dovodi do njihove povećane efektivnosti i efikasnosti u radu. Takođe, smatramo da je spoj tradicionalnog sa modernim vizuelnim identitetom dobitna kombinacija. Pa tako ove godine uvodimo novi znak i novi vizuelni identitet Apoteke "Beograd", koji će doprineti upečatljivijem i modernijem izgledu naših apoteka.
    Kako ocenjujete aktuelno farmaceutsko tržište Srbije, kakva je snabdevenost tržišta, treba li nešto menjati u formalno-pravnoj regulativi i kako ocenjujete konkurenciju?
    - Farmaceutsko tržište je veliko i prilično dobro snabdeveno. Praksa pokazuje da ima mesta i za domaće i za strane farmaceutske kompanije. Što se tiče same apotekarske delatnosti, postoji veliki broj privatnih apoteka. Mislim da bi bilo dobro da se uvedu i standardi za otvaranje apoteka koji već postoje na Zapadu, čime bi se izvršilo ravnomernije raspoređivanje apoteka i time napravila mnogo bolja dostupnost farmaceutske zdravstvene zaštite. Ovim bi se uzeli u obzir teritorijalni i demografski kriterijumi, odnosno na kojoj teritoriji u ruralnm i urbanim zonama, tj. na kom rastojanju može biti otvorena apoteka i na koji broj stanovnika. Takođe, zakonska regulativa nije u potpunosti razrešila izradu određenih preparata koji se tradicionalno decenijama izrađuju po tradicionalnoj recepturi i mislim da bi to bilo potrebno izmeniti. Apoteka "Beograd" je u tom smislu već pokrenula neke inicijative.
    Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?
    - Radeći od samog početka u sredinama u kojima su većinom zaposlene žene, moram da istaknem da su one pre svega kao saradnice izuzetno pouzdane, odgovorne, a kao menadžerke izuzetno profesionalne i sposobne. Uspešna poslovna žena, za razliku od muškarca, ima u društvima poput našeg i dalje veću obavezu prema porodici i zato je, po mom mišljenju, njen uspeh veći. Primećujem da na rukovodećim pozicijama kompanija sa kojima sarađujem ima sve više uspešnih žena. Naravno, broj žena koje su na čelnim pozicijama u našem društvu je i dalje nizak i iskreno verujem da će u narednom periodu doći do promena i na tom polju.
    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte, po Vašem mišljenju, mada je pitanje uspeha relativna kategorija, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Pitanje uspeha zaista jeste relativna kategorija, a s obzirom da je ovo razgovor na temu biznisa i uspešnih žena, moram da kažem da je život mnogo više og toga. Trudim se da u svojoj deci podstičem svestrani razvoj ličnosti, jer smatram da samo stalni razvoj svih aspekata jedne ličnosti može doprineti uspehu u svakom delu, tj. aspektu života. U knjizi gospodina Vladete Jerotića "Mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi" on izriče jednu zanimljivu tezu, a to je da čovek pođednako treba da razvija svoja četiri tela: fizičko, intelektualno, duhovno i emotivno. Nažalost, zapadnoevropska civilizacija 20. i 21. veka se samo fokusira na razvoj fizičkog i intelekutalnog tela. Smatram da je neophodno potpuno razvijati i ostale aspekte svoje ličnosti, a to su emotivnost i duhovnost. Tek takva osoba može biti razvijena i celovita i uspešna u svakom delu svog života.
    R A D N A B I O G R A F I J A
    Profesionalni počeci Olivere Gordić vezani su za Apotekarsku ustanovu "Užice" gde je pre 18 godina počela da radi.
    - Tu sam imala priliku da znanje stečeno sa fakulteta primenim u praksi i dosta toga naučim u direktnom kontaktu sa pacijentima i svojim kolegama. Posle nekoliko godina rada u apoteci usledilo je unapređenje na mesto direktora Apotekarske ustanove "Užice". Ta menadžerska pozicija podrazumevala je puno novih veština i znanja koje sam u hodu učila. Stekla sam veliko radno iskustvo u rukovođenju, ali smatrala sam da tu praksu treba upotpuniti sa još nekim teoretskim znanjima, te sam upisala magisterijum "Menadžment u zdravstvu" na Međunarodnom univerzitetu UN. Tu sam imala priliku da od profesora iz Japana, Amerike, Britanije i Slovenije naučim određena znanja i da vidim kako to iskusni menadžeri rade u mnogo razvijenijim zemljama - kaže Olivera.
    Posle 18 godina života i rada u Užicu odlazi u Beograd, gde je radila kao konsultant za jednu stranu farmaceutsku kompaniju. Nastavila je školovanje na magisterijumu i kada je juna 2007. položila 20. ispit, stigla je ponuda da vodi Apoteku "Beograd".
    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".




    Ana Šekularac, kreatorka - Moda je umetnost


    [​IMG]

    Kada vam se modeli prodaju u „Harodsu“, a osvanu u britanskom „Vogu“, onda ste uspeli. Ovim intervjuom pokušaćemo da otkrijemo šta je formula uspeha kreatorke Ane Šekularac. Ona kaže da su to originalnost, bunt i provokativnost. Posle razgovora sa njom pomišljam da to takođe mogu da budu emocije i vera. Ona veruje da je umetnost vezana za modu, a da na taj način i moda može da dodirne večnost.

    Odgovor na pitanje kako je počela svetska karijera srpske dizajnerke Ane Šekularac je verovatno sadržan u podatku da je studirala na prestižnoj školi „Instituto Maranjani“ u Milanu, da je odabrana da uradi stajling za reviju „Nove generacije“ na Nedelji mode u Milanu, te da je počela da radi kao prvi asistent urednika italijanskog izdanja časopisa „Kosmopoliten“. Po povratku u London, jer tamo je rođena - Ana je studirala modni dizajn.
    Dok je radila za modnu redakciju dnevnih novina „Dejli Telegraf“, odlučila je da pokrene svoju modnu liniju koju je lansirala na Nedelji mode u Londonu 2007. godine… A kada su se modeli Ane Šekularac našli na stranicama brojnih svetskih modnih magazina kao što su Tatler, Grazia, Drama Magazine, Bon Magazine, L’Officiel, The Telegraph, i srpskih magazina Grazia, Gloria, Hello Magazin, L’Officiel Serbia, Gala Style... potvrđeno je da je zvezda rođena. Revije za „Fešn TV“ i modeli iz kolekcije proleće/leto 2009. našli su se na stranicama britanskog izdanja Elle, italijanskog Vogue, kao i na veb stranici britanskog „Voga“.
    OD MARANJANIJA DO VIKTORIJE BEKAM Njena modna vizija, privukla je pažnju mnogih slavnih ličnosti, među kojima su i Rosin Marfi, Viktorija Bekam, Majlin Klas i glumice Margo Stili, Emilija Foks i Kamila Ruterford, kao i Keira Dip – supruga Sola Dipa, proslavljenog britanskog reditelja filma The Duchess – koja je nosila crvenu art deko večernju haljinu – jednu od Aninih ekskluzivnih kreacija za londonsku premijeru ovog filma.
    Kako ste se našli u Londonu i zašto ste odabrali baš taj grad za školovanje?
    London je grad gde je sve i počelo, s obzirom na to da sam rođena u njemu i da ga volim. Uvek mu se vraćam, jer je on je prosto postao deo mene. Školovanje sam započela u njemu, a zavšrila van njega, na prestižnom Instituto Marangoni u Milanu, gde sam i magistrirala.

    [​IMG]

    Kakva je razlika između italijanske i britanske mode? Koja Vama više odgovara?

    Engleska modna scena je promocija kreativnosti, dozvoljava kreatoru da bude svoj, da se iskaže kao umetnik, bez obzira na trendove. Glavni kvalitet engleske mode, koji volim, je to što forsira lični pečat. Italijani su najbolji u proizvodnji, tkaninama, repromaterijalima. Italija je zemlja najvećeg modnog brenda – Made in Italy, pod čijom kapom su sve velike kuće: Prada, G&G, Gucci. Italijanska moda je dosta komercijalna, kao i u Njujorku - postala je više biznis, a manje umetnost. Mene lično više privlači stvaralačka sloboda.
    Šta je ono što Vam je London pružio, a šta Vam je uskratio?
    Pružio mi je da budem svoja, slobodna. Davao mi je mogućnost da eksperimentišem, sve dok nisam na neki način pronašla sebe, i kao umetnika i kao osobu. To je grad pun energije, večito me inspiriše i uzbuđuje. Naučio me je preciznosti i da mudro isplaniram svoje vreme.
    Da li je lako uspeti na britanskoj modnoj sceni, s obzirom na to da su zvezde koje nose Vaše modele vrlo razmažene i probirljive?
    Ne bih rekla ni da je lako, ni da je teško. Jednostavno, čovek treba da radi ono u šta veruje, i da svu svoju snagu, energiju i ljubav usmeri ka tome. Za mene je to definicija srećnog i uspešnog čoveka. U svetu u kome danas živimo, raditi nešto što se voli i što ispunjava je privilegija. Da, ja se osećam privilegovanom i zahvalnom zbog toga što mogu da stvaram bez ikakvih ograničenja. Slobodna sam da budem svoja!
    A Vaše detinjstvo? Da li je ono prisutno u Vašem dizajnerskom izrazu? Da li je u susretu sa kosmopolitskim centrom, kakav je London, ono imalo uticaj u stvaranju onog „nečeg“ što zovemo originalnost i kreativnost?
    Svako pamti svoje detinjtsvo, možda ne na isti način, mada postoje i velike sličnosti u iskustvima. Ima lepih sećanja i onih manje lepih, ali sva ta sećanja su nas na neki jedinstveni način izvajala, formirala u bića kakva smo danas. Detinjstvo igra važnu ulogu u formiranju naše ličnosti i kreativnosti. Mogu da kažem da ga se često sećam, sada više kao posmatrač. Ali i dalje ta sećanja žive u meni i ispoljavaju se kroz moje stvaralaštvo.
    Britanski modni stil karakteriše sloboda izražavanja. Kreativnost ne treba ograničavati - što Britanci podržavaju.
    ULAZAK U SVET SLAVNIH Sada ste uspeli. Kako su izgledali Vaši prvi koraci u jet-set svetu za koji danas kreirate? Koga ste prvo upoznali?
    Svaka nova kolekcija kao da mi je prva: posvećenost, uzbuđenje, trema, koju sam imala dok sam stvarala svoju prvu kolekciju, sve je to još uvek prisutno… i mislim da će uvek biti tako. Naravno, s godinama i zahvaljujući iskustvu, bolje kanališem ta osećanja, što se dâ primetiti i u mojim kreacijama. Ne pravim razliku između žena koje kupuju moje modele. Sve one su uspešne, bile medijske ličnosti ili ne… Ali ono što ih na neki način povezuje su snaga i energija koju nose, i koju umeju da nose, što je jako važno!
    Ko su ljudi koje smatrate pravim predstavnicima beogradskog stila iz raznih oblasti?
    Sa stilom se čovek rađa. To ne može da se nauči. Mogu da se nauče neki osnovni parametri po kojima se slažu neke odevne kombinacije… ali stil je nešto sasvim drugo. Ima dosta žena u Beogradu koje imaju stila. Iskombinuju nešto svoje, i izgledaju magično, i pri tome ostaju dosledne sebi. To mi je fascinantno. Zbog toga volim da kreiram odeću.
    Ko je po Vašem mišljenju najbolji predstavnik naše kulture i svega onog lepog što nosimo u sebi?
    Ne volim da izdvajam. Ima puno posebnih ličnosti koje na neki svoj način oplemenjuju našu sredinu. To su ljudi koje treba posmatrati i od njih učiti, kao alati za naše sazrevanje. Lepo je upoznati čoveka koji postoji u celoj svojoj biti. Kakav god da je, on postoji, i svoj je. To za mene znači živeti.
    Kada uporedimo Vaše kolege iz Beogradu sa onima u Londonu, vidimo da svako ima problema - iako različitih. Sa kakvim problemima se mladi dizajneri susreću ovde, a sa kakvima tamo?
    Zbog ekonomske i političke krize, a na kraju i zbog okruženja u kome živimo, dizajneri sa naših prostora su imali definitivno manju slobodu da se izraze. Ali, isto tako, najveći vid kreativnosti je buntovništvo. Kroz bunt čovek stvara čuda, a čuda su besmrtna. Mislim da je bitno to da umetnik radi na slobodnom ispoljavanju onoga što ima u sebi, jer to je istina, njegova suština. I tek onda može čvrsto da stane ispred svojih kreacija, jer to je on. Ne može biti ni bolje ni lošije. U tom trenutku dok je stvarao, to je bio on. To je najveća sreća, a samim tim neminovno vodi i ka uspehu!
    MODOM DO VEČNOSTI Živimo u vremenu modnih diktata, ali i u vremenu vizuelnih poruka. Da li svojim modelima porucujete nešto i šta? Ili poruku formira onaj ko ga nosi?
    Ne verujem u diktate bilo kakve vrste. Čovek treba da bude slobodan pri svakom svom izboru. Naravno, u današnje vreme je teško spoznati razliku između sopstvenog i nametnutog izbora. Da bi to uspeo, nažalost, čovek treba da se nekako odvoji od medijskog bombardovanja, ili, opet, da ima moć da primi informacije koje mu oni pružaju, ali i da zna da ih interpretira onako kako doliči njegovom senzibilitetu. Moje kreacije su izraz mojih unutrašnjih potreba i ideja. Poruka je uvek jasna. Sa druge strane, žena koja nosi moje modele stvara svoju interpretaciju i dodaje modelu svoj lični pečat. Poenta dizajnerskog rada je upravo u tome da istakne osobenost žene za koju kreira…

    [​IMG]

    Ko su Vaši omiljeni modni dizajneri?

    Nikad nisam imala idole. Radoznala sam i interesuje me sve što je vezano za umetnost. Veliki dizajneri su za mene oni koji su ostali dosledni sebi, ma koliko to bilo teško u današnje vreme.
    Šta je sledeći korak, a šta finalni cilj?
    Da li biste bili srećniji sa biografijom Koko Šanel ili Done Karan, ili stvarate svoju, unikatnu. Kako biste voleli da Vas opišu u nekoj romansiranoj sagi o Vašem životu? Život pise priče, a ne ja. Bitno je ono što umetnik ostavi iza sebe, nešto što će ostati besmrtno, kao što je uradila Koko Šanel. Nije potrebno čitati njenu biografiju da bi se shvatila njena veličina. Dovoljno je nositi neku njenu kreaciju i biće jasno koliko je ona večna.
    Šta najviše utiče na Vas: mediji (koji)? Umetnost? Reklame?
    Sve što me okružuje: ljudi, muzika, priroda, arhitektura. Lepota u svakom smislu te reči utiče na moju bit. Razne informacije krčkaju se u meni, da bi se na kraju ispoljile kroz moj rad.
    Šta ne puštate u svoj svet i od čega se branite?
    U današnje vreme je teško, ili prosto nemoguće, braniti se od mnogih stvari. Bitno je spoznati razliku između dobrog i lošeg, što nije univerzalno, već osobeno i, samim tim, opredeljujuće za onoga ko želi da to, u tom trenutku, primi u svoj svet. Meni je bitna ljubav, u svakom obliku. Ona me pokreće.
    Žene u modnom biznisu? Da li je to lako ili teško? Ili je svejedno?
    Volim žene. Biti žena je fascinantno. Volim sve ono što kao žena nosim u sebi, i osećam se jedinstveno. Mislim da su žene u svim sferama dokazale da mogu da budu svoje i samim tim uspešne, a to važi i za modni biznis. Šta karakteriše britanski modni stil?
    Ko je po Vama dostojan toga da nosi titulu ikone tog stila?
    Britanski modni stil karakteriše sloboda izražavanja. Kreativnost ne treba ograničavati - što Britanci podržavaju. Nema uniformisanosti, niti diktata. Na žalost, to se više odnosi na neka prošla vremena, jer danas su Britanci počeli masovno i slepo da prate trendove, bez sopstvene interpretacije, što polako dovodi do uniformisanosti. Nadam se da se to neće nastaviti i da će se i u budućnosti težiti originalnosti, kao što to danas čini jedna Tilde Suinton…
    izvor:eKapija
    Poslednja izmena: 20.09.2010
  8. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Ivanka Raković, operska pevačica i vaterpolo sudija Strast je, u svakom odnosu, eliksir života

    [​IMG]

    Operska pevačica i vaterpolo sudija, učenica Radmile Bakočević i Vlaha Orlića, priča o „čistačici” Ani Netrepko, Dejanu Saviću i Igoru Milanoviću, strepnji da će zaplakati na Univerzijadi, ljubavi, muškarcima, erotici...
    Ivanka Raković je operska pevačica i međunarodni vaterpolo sudija. Po ovim opredeljenjima jedinstvena je u svetu. Još niko, sem nje, nije spojio ova dva „nespojiva” životna opredeljenja. Za opersko pevanje je potrebno imati prefinjena umetnička osećanja, a za vaterpolo i žestoku agresivnost do tuče.
    Jedinstvena je i po vrednosti svojih prvih učitelja. Oni su svetski poznate ličnosti. Primadona Radmila Bakočević je oblikovala njen glas, a čuveni vaterpolo stručnjak Vlaho Orlić ju je uveo u bazen, sa dečacima, a posle toga postavio za sudiju.
    Istovremeno je ova lepa devojka, znatiželjnih očiju, raskošnog stasa i zvonkog glasa, soprana, razvijala i svoj osnovni talenat, pevanje. I, uprkos velikoj konkurenciji, obezbedila je zavidno mesto u beogradskoj Operi, u Narodnom pozorištu, gde je zaposlena kao solista.
    Kako sve ovo objašnjavate?
    Imam dar i za pevanje i za plivanje. Još kao sasvim mala pevala sam kao velika, a u bazen sam uplivala sasvim slučajno. U vaterpolo školu Partizana došla sam sa bratom Ivanom (38), a posle izvesnog vremena ostavila sam igru dečacima i preselila se uz semafor, a preko zapisnika i pomoćnog sudije stigla sam do glavnog arbitra, pa mi je to, pre pet godina, podignuto na međunarodni nivo za sva takmičenja...
    Kako ste doživeli Radmilu Bakočević?
    Velika je umetnica, jedna on najvećih na svetu. Ali, mislim da ne neguje svoje učenike na pravi način... Ili je to njeno otuđenje od učenika neki njen način da nam, kao detetu kad prohoda, kaže: „A sad sama, sama...” Potom me pevanju učila Gordana Jeftović, pa Nikola Mitić, a od kraja prošle sezone počela sam saradnju sa koleginicom Gordanom Tomić, što mi je posebno drago.
    Kolika je konkurencija u Operi?
    Ima nas jako mnogo, ali nemamo sve baš istu boju glasa. I u sopranima ima podela. Tu su Jasmina Trumbetaš-Petrović, Ana Rupčić, Sanja Kerkez, Sofija Pižurica, Gordana Tomić... Ovom poslu prilazim sa puno ljubavi i poštovanja. Za sve nas ima mesta. Stari operski stav je da „svaka ptica peva svojim glasom”.
    Koliko Vam sport pomaže u toj borbi?
    Veoma mnogo. Kao mala bila sam u bazenu sa dečacima. Konkurencija je bila velika, ali nikad se nisam dala. Sa velikom željom i upornošću borila sam se, opet sa muškarcima, i za status vaterpolo sudije. I uspela sam! Sada, u Operi, postupam na isti način. Nikad se ne predajem. A da su moje koleginice, operske pevačice, prošle kroz neki ekipni sport, njihov prilaz tom nadmetanju bio bi zdraviji.
    Šta sad pripremate?
    U Štrausovoj operi „Slepi miš” pevaću ulogu Adele. Kostime za ovu predstavu „skrojila” je naša velika slikarka, sad, nažalost, pokojna Olja Ivanjicki. U planu za sledeću sezonu su još „Norma”, „Lovci na bisere”, pa obnova „Pepeljuge” od Rosinija, koja je jedna od gledanijih predstava u Narodnom pozorištu. U toj operi ja sam Klorinda. To je ona zla sestra, buca, koja Pepeljugu maltretira... Pevaću još u operama „Don Paskvale”, „Karmen”, „Nabuko”, „Bal pod maskama”...
    Da li žurite do uloga?
    Ne uvek. I glas se troši. On je prirodni instrument. Ne mogu samo da pevam i da ćutim. Zato mislim da je najbolje ići polako, od lakših ka težim ulogama. U tom slučaju, kad ne žurim, duže ću da trajem. Uostalom, kao u svim životnim događanjima.
    Ko su Vam uzori?
    To su, pre svih, Bugarka Angela Georgiju i Ukrajinka Ana Netrepko. One su sad kraljice opere na svim scenama sveta. A život Ane Netrepko je posebna priča. Ona je u Kijevu, u zgradi Opere, radila kao čistačica! U toku svog tadašnjeg posla ona je i pevala. Znala je delove svih operskih arija. I, kad su je, tog njenog sudnjeg dana, čuli pravi ljudi, život joj se iz korena promenio... Od naših, sa bojom mog glasa, jesu Gordana Tomić i Jasna Šainović.
    Sa kim se, u Operi, družite?
    Veoma sam druželjubiva. Volim sve kolege i koleginice, ali najčešće sam sa Jasminom Trumbetaš-Petrović, Draganom Jugović-Del Monako, Zoricom Mitev, koja je dirigent... A od „dečaka” najčešće sam sa Aleksandrom Stamatovićem i Dejanom Savićem, našim direktorom. Dejan i ja se znamo jako dugo. On mi kaže: „Mi smo sportisti. Moramo sve da izdržimo”. Bio je košarkaš...
    Sa kim se družite u vaterpolu?
    Sa mnogima. Svi su mi veliki drugovi. Sećam se, iz onih mojih „igračkih” dana, Igora Milanovića koji me, kao stariji, zadirkivao predlogom da skinem kostim i obučem gaće da bi me švercovali kao dečaka. Govorio je: „Nema razlike, imaš kratku kosu, a još se nisi razvila...” A Igor se razvio u izuzetnog igrača. I on je bio i ostao najbolji igrač sveta za sva vremena. Teško da će ga neko ikad nadmašiti.
    Kako ste doživeli Univerzijadu?
    Kao jedinstven događaj u životu. Bila sam u našem timu sportista kao sudija, a na otvaranju takmičenja ukazana mi je velika čast. Polagala sam zakletvu u ime svih sudija, delegata i službenih lica. I moram da priznam da sam tada, uprkos mom čestom izlasku na javnu scenu Opere, imala veliku tremu. Tu zakletvu sam polagala na engleskom jeziku. I jednog trenutka sam, zbog svih emocija, zamalo zaplakala! Bilo je tu, zamislite, osamnaest hiljada ljudi...
    Gde ste bili protekle nedelje?
    Juče sam se vratila iz Rusije. Tamo sam sedam dana sudila na Svetskom juniorskom prvenstvu za devojke. Sutra polazim, na odmor, na more, u Tursku, u Bodrum. Posle odmora odlazim u Napulj, na Evropsko juniorsko prvenstvo za muškarce, koje će biti organizovano od 11. do 21. septembra. Zatim se predajem beogradskoj Operi na najlepši način, zadovoljna i odmorna, spremna za sve uloge koje mi ponude.
    Čemu se nadate?
    Volela bih da u „Travijati”, kompozitora Đuzepa Verdija, pevam Violetu Valeri. Ona je, baš onako, kao ja, prava atomska žena. Verujem da ću stići i do ove uloge.
    Kome najviše verujete?
    Uglavnom samo svom „stomaku”, svom instinktu. Ako mi on „kaže” da neko ili nešto ne donosi meni nikakvo dobro, ja se, od te osobe ili iz te situacije, sklanjam. A i suprotno, naravno. Kad osetim da mi nešto prija ja to prihvatam. U principu uvek verujem tim svojim glasovima iznutra.
    Od čega zavisi ljubav?
    Za ljubav je jako važno uzajamno poverenje. To važi za bilo koju vrstu ljubavi. Znači i za prijateljstva. Muka mi je od laži i prećutkivanja istine. Volim samo istinu, pa i ako je bolna. Tada, kad mi se kaže i bolna istina, veoma poštujem sagovornika. Volim čiste situacije sa ljudima koji mi ulaze u život.
    Kako sebe doživljavate?
    Ja sebe jako volim ovakvu kakva sam. I zato u sebi i na sebi ništa ne bih menjala. To neki kilogram gore ili dole nije problem. Jesam uporna, ali nisam uvek istrajna. Trebalo bi neko, povremeno, da me pogura da bih bila još uspešnija.
    Pa, što se ne udate?
    Mislim da za to imam još vremena. Imam ljubav, ali o njoj ne mogu javno da govorim. U ovoj vrsti razgovora govorim samo o sebi.
    Kakav je taj muškarac?
    On se bavi mojim bićem. Uživam kad smo zajedno. Voli i on mene. Pruža mi podršku. Na sve načine razmenjujemo životnu energiju. Ne sputava me u mojim akcijama, a ni ja njega u njegovim. Nikad mu ne dajem povod za ljubomoru, a ni on meni. Mi smo, jedno u drugo, potpuno sigurni. Jer, ljubomora proizlazi samo iz lične nesigurnosti i nepoverenja.
    Šta Vam poručuje strast?
    Za mene je sve strast. Ništa iskreno ne mogu da radim, ako za to nemam strast. Takva sam. Verujem da tako svi razmišljamo. Jer, strast je, u svakom odnosu, eliksir života. To je stanje koje nas, u nekim odnosima, tera da sve zaboravimo. To je baš, onako, dragocen osećaj.
    Da li ste erotični?
    Zar u to sumnjate... Jesam kao sve umetnice. Neke, naravno, manje, a neke više. To nije samo deo nas, već i deo našeg zanata. Erotika ne može da se nauči, ali može da se razvije i izoštri. To od svih nas traži scena. A navike sa scene često, u privatnom životu, nosim sa sobom kao drugu prirodu.
    Kad ste ostajali bez ljubavi?
    Činjenica je da sam uvek prva izlazila iz neke veze, pa sam tako sticala utisak da nisam ostavljena. Što naravno, objektivno, nije tačno.
    Šta za Vas nema cenu?
    Naravno, život i zdravlje nemaju cenu. To je opšti odgovor na ovo pitanje. Ali, jako je značajno da verujemo u sebe do krajnjih granica, do ličnog stava da ni mi nemamo cenu. Tada će nas i drugi više ceniti.
    napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 16.08.2009
    izvor:eKapija



    Jasmina Vujić, predsednica Udruženja dekana
    nuklearnih fakulteta SAD
    Uranijum vraćen pod pritiskom Amerike


    [​IMG]
    (Jasmina Vujić)

    Bila je đak generacije Šabačke gimnazije, diplomirala s prosekom preko devet i magistrirala na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, osam godina radila u Nuklearnom institutu "Vinča", a doktorske studije odvele su je u SAD. Od 1992. godine profesor je na čuvenom Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, gde je 1. jula 2005. godine preuzela dužnost dekana Fakulteta za nuklearnu tehniku, kao prva žena dekan na jednom fakultetu za nuklearnu tehniku u SAD. Od 1. jula ove godine nalazi se na čelu udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u ovoj zemlji, a ima ih skoro pedeset.
    Već ovih nekoliko redova dovoljni su da prepoznamo Jasminu Vujić, s kojom je nobelovac Stiven Ču, ministar energetike u vladi novog američkog predsednika Baraka Obame, ove godine vodio više dugih razgovora o prednostima i manama nuklearne energije. S Jasminom, koja uživa ogroman ugled u najvišim stručnim krugovima, ali i patriotskim organizacijama srpske dijaspore, razgovaramo za "Politiku" o svetskim i ovdašnjim nuklearnim prilikama, pogubnom mešanju politike u nauku, Zadužbini naših elektroinženjera u SAD, čiji je osnivač...
    Udruženje dekana vodi aktivnu kampanju za ponovnu izgradnju nuklearki u SAD?
    Amerikanci su nekada imali primat u dizajnu i izgradnji nuklearnih elektrana. U poslednje tri decenije oni su izgubili ne samo tu prednost, nego i znanje. Od početka osamdesetih ništa nisu gradili. Politika Klintona i Gora bila je izuzetno antinuklearno raspoložena i za tih osam godina smanjen je kompletan istraživački rad. Naša organizacija insistira na tome da se napravi dugoročna strategija u svim oblastima u kojima se primenjuje nuklearna tehnologija. Takođe, i da se javnost upozna koje su prednosti energije iz ovog izvora. U Vašingtonu bar jednom godišnje razgovaramo sa senatorima, kongresmenima i ministarstvima koja opredeljuju budžet.
    Klima se menja?
    Događaji od 11. septembra na neki način su ih probudili. Javile su se struje koju su pritiskale vladu da napravi nezavisnu energetsku politiku, da zemlja ne zavisi od uvoza nafte i gasa. To se desilo Francuskoj sredinom sedamdesetih, kada su cene nafte skočile. Njihova vlada tada je rekla: "Mi nemamo prirode resurse, ali ne možemo da zavisimo ni od koga spolja i počinjemo aktivnu izgradnju nuklearnih elektrana". Oni su povećali procenat udela nuklearki u proizvodnji struje na 80 odsto. Amerika ima 104 nuklearne elektrane, a taj procenat je tek 20 odsto. Azijske zemlje su takođe shvatile da ako žele da smanje zagađenje životne sredine, a termoelektrane na ugalj su najprljavije, jedino im nuklearna energija može pomoći. Kina trenutno gradi 12 nuklearnih elektrana...
    Gde je Srbija u nuklearnim relacijama?
    Posle akcidenta u Černobilju kod nas je nastala paranoja, tako da je donet zakon koji je stopirao gradnju nuklearki na prostoru bivše SFRJ. Krajem godine taj zakon ističe, a u neku ruku se ne zna ni da li važi jer je u međuvremenu promenjeno toliko država. Međutim, mi smo izgubili veliki broj kadrova koji su se rasuli po svetu. Takođe, ovde se za nauku malo izdvaja, svega oko 0,3 procenta, za razliku od sveta gde je to 3 do 5 odsto. Nažalost, iako imamo vlade koje se menjaju, jedna konstanta ostaje: ministri za nauku se biraju po političkoj pripadnosti, a ne po stručnosti, pa se samim tim i ne mešaju mnogo u sopstveni posao.
    Šta se dešava s Nuklearnim institutom u Vinči?
    Veliku bitku vodili smo 2003. godine s tadašnjim ministrom Draganom Domazetom da se "Vinča" očuva, pošto je bila ideja da se rasparča na četiri-pet delova i prodaju nekretnine. Poslala sam jednu peticiju širom sveta i za dve nedelje dobila oko 150 potpisa podrške akademika i naučnika u najvećim institutima i univerzitetima, koji su potekli iz "Vinče". Štrajk zaposlenih, prepiske i natezanja trajala su do januara 2004. godine. Vlada je pala, a "Vinča" opstala. Sada je ponovo na tapetu, a povod je istrošeno radioaktivno gorivo.
    Hoćete li čitaocima pojasniti o čemu se radi?
    Kod nas važi pravilo: oni koji nešto znaju, uopšte se ne pitaju! U doba Domazeta i Svilanovića, pod pritiskom Amerikanaca, sveže nuklearno gorivo, koje smo sredinom sedamdesetih platili veoma mnogo, vraćeno je Rusiji. Da su umeli da pregovaraju, mogli su da postignu sporazum da se istovremeno rešimo i radioaktivnog otpada, koji je mnogo opasniji, a "Vinči" obezbedimo finansiranje za još deset godina. Novac koji smo dobili od Međunarodne atomske agencije u Beču nije bio dovoljan da se izmesti taj otpad. Pare su potrošene da se napravi ograda, da navodno ne bi ušli teroristi i slično...
    Koliko je skupo uklanjanje radioaktivnog otada?
    Potrebni su posebni kontejneri, robotika koja će omogućiti pristup, specijalni transport i prerada. Najnovija ideja ministra za nauku bila je da "Vinča" uzme kredit od dvadeset pet miliona dolara kod neke banke, što nije izvodljivo jer je to budžetska ustanova koja po zakonu ne sme da se zadužuje. Kada su to shvatili, pod raznim pritiscima guraju osnivanje javnog preduzeća za upravljanje nuklearnim objektima u Srbiji. Koji su to objekti? Svi su u "Vinči". Praktično cepaju naš jedini nuklearni institut, odvajaju laboratoriju za zaštitu, reaktorsku tehnologiju... Za direktora postavljaju mr Radojicu Pešića, koji je bio pomoćnik bivšeg ministra Domazeta, a Domazeta za predsednika Upravnog odbora.
    Postoji li zaista opasnost od krađe?
    Otpad je toliko radioaktivan da bi svako ko bi mu nestručno prišao bio mrtav. Realnije je da neko poželi da se domogne svežeg goriva. Tip reaktora u "Vinči" koristio je visokoobogaćeno gorivo od 80 odsto uranijuma 235, a za izradu nuklearne bombe potrebno je preko 93%. Međutim, posle 11. septembra Amerikancima je smetalo da male države imaju visokoobogaćeno gorivo i oni su pritiskali da se vrati u zemlju porekla. Pošto su nestručnjaci vodili pregovore, nestručnjaci su pristali na ucene, tako da smo dobili samo obećanja. Sada se "Vinča" zadužuje, a posle jedino može da ode pod stečaj, kao i mnoge druge srpske firme.
    Govorite o pogubnom uticaju politike na nauku?
    Ne može da se dozvoli da nauku vode ljudi koji nisu stručni. Ne može da se dozvoli da se planira kratkoročno. Jer, ako nam ne treba nauka, zatvorimo sve institute. Domazet je 2003. izjavio da je Srbija mala zemlja i da joj ne trebaju osnovne nauke, a da primenjene nauke treba da finansira privreda. To je van pameti. Ne postoje primenjene nauke bez osnovnih, a u Srbiji je privreda u takvom stanju da ne može ni sebe da izdržava.
    Protivnik ste obrazovanja po Bolonjskoj konvenciji?
    Svaki univerzitet i svaki fakultet u SAD se bore da budu različiti, bolji od ostalih. Jedino konkurencija gura napred. Šta se dešava ovde: bez ikakve šire diskusije prihvaćena je Bolonjska konvencija. Predlagala sam da prethodno utvrdimo šta je to što bi nama trebalo. Mi imamo naše profesore praktično u svakom obrazovnom sistemu svetu. Zar nismo mogli da ih pozovemo da izlože koje su prednosti i mane tih sistema i da izvučemo najbolje. Sistem koji je imala moja generacija bio je veoma dobar, a dokaz za to smo svi koji smo otišli u inostranstvo i uspeli. Meni niko nije tražio nostrifikaciju diplome ETF-a zato što je taj fakultet bio čuven. Žalim ovu decu jer je nivo znanja snižen do kraja. Proizvodimo generacije koje neće biti dovoljno obrazovane.
    Po nekim procenama, oko 100.000 mladih obrazovanih ljudi napustilo je Srbiju?
    Mnoge sam sačekala s druge strane. Samo u Silicijumskoj dolini ima 200 do 250 inženjera našeg porekla. U "Guglu" ih je 30-40, u "Sisko sistemsu" bar tridesetak. Dok pamet izgrađuje tuđe države, sela su nam prazna, bela kuga hara... Odlazak generacija mladih i sposobnih mora da se zaustavi, i naprave uslovi da se bar jedan deo vrati. Uz pomoć naših studenata na dva najčuvenija istraživačka univerziteta u svetu, Berkliju i Stanfordu, sproveli smo anketu među 450 mladih srpskog porekla u SAD i Kanadi. I dok više od 90 odsto mladih iz Srbije želi da što pre ode iz zemlje, blizu 70 odsto mladih i obrazovanih Srba u dijaspori želi da se vrati. Naravno, ukoliko su određeni uslovi ispunjeni, a to nije zahtev da se ima američka plata!
    U SAD ste osnovali udruženje naših eletroinženjera?
    Elektrotehnički fakultet je zaista propatio pod Miloševićem i mnogi ljudi su otišli u inostranstvo. Zadužbina naših elektroinženjera ima oko 300 članova. Proteklih godina poslali smo nekoliko kontejnera kompjutera i kompjuterske opreme, časopisa i druge naučne literature ETF-u u Beogradu. Uz pomoć Zadužbine i donaciju njenog člana Ivana Rašovića izrađen je laboratorijski blok između ETF-a i Mašinskog fakulteta. Organizovali smo posetu srpske delegacije univerzitetima i kompanijama u San Francisko zalivu i Silicijumskoj dolini u oktobru 2007. godine i tom prilikom je potpisan ugovor o akademskoj saradnji između univerziteta u Berkliju i Beogradu, prvi koji je BU potpisao s jednim američkim univerzitetom.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 16.08.09.)
    izvor:eKapija


    Nađa Higl, - pegica
    osvajač zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u plivanju


    [​IMG]
    (Nađa Higl)

    Dvadesetdvogodišnja Nađa Higl prva je plivačica sa prostora Srbije koja je postala prvakinja sveta. Izronila je iznenada, sasvim nepoznata za plivački svet, i na šampionatu u Rimu trijumfovala na dvesta metara prsno. Njene fotografije osvanule su na naslovnim stranama, vesti o njoj obišle su svet, sportski analitičari bavili su se njenim stilom, tempom i rezultatom, magazini su se utrkivali ko će pre da objavi kad je prohodala, proplivala, prvi put skočila u bazen, kad se prvi put zaljubila, ko joj je dečko… Opsedali su njen stan u Pančevu, pratili je u stopu, hvatali njen lepi profil, prozvali je srpska Pipi Duga Čarapa, opisivali njene pegice, beležili svaku njenu reč…
    To je slava! Iznenadni i moćni pratilac uspeha. Za dva minuta, dvadeset i jednu sekundu i šezdeset i dve stotinke njen život se nepovratno podelio na onaj pre nego što je skočila u bazen i onaj kada je iz njega izašla kao prvakinja sveta, sa zlatnom medaljom oko vrata. To je, naravno, trenutak i za kolektivni ponos nacije, slavlje, počasti i svečane prijeme. Uostalom, nemamo tako često razloga za veliku zajedničku radost. Ali moramo se i podsetiti da je Nađa Higl na tron stigla sama, isključivo uz pomoć porodice i prijatelja. Jer Srbija nije zemlja koja se baš proslavila po podršci i ulaganju u individualne sportove. A odatle su joj stigle najveće sportske radosti. I zato je ovo još jedna srpska priča o tome kako su roditelji, uprkos okolnostima i materijalnoj oskudici, uspeli da pomognu svojoj talentovanoj deci da se bez pomoći moćnih institucija sama popnu na pobedničko postolje.
    Nađa Higl je rođena 2. januara 1987. godine u Pančevu kao drugo dete Snežane i Dragana Higl. Porodica Higl poreklom je iz Nemačke, odakle su se početkom dvadesetog veka doselili u Travnik, a potom u Pančevo. U Pančevu se Dragan upoznao sa Zrenjaninkom Snežanom i oženio se. I sva njegova familija živi na ovim prostorima. Za Nemačku ga samo veže prezime Higl, koje znači brežuljci, brdašca. Tako su im decu od milja zvali.
    Riđokosa Nađa i crnokosi Sebastijan odrastali su, kao i većina dece tih teških devedesetih godina, u oskudici i odricanjima. Od svoje druge do osamnaeste godine nije videla more. Porodica Higl nije imala novca za letovanja. Ali je zato Dragan Higl svoju decu vodio na bazen. Uostalom, on je bio spasilac i plivački sudija, pa je mogao svuda da uđe bez ulaznica. Plivanje mu je bila strast koju je nasledio od oca Ćirila Roberta, koji je, iako slep, bio državni prvak u plivanju. Nađa, međutim, nipošto nije htela u vodu. Plašila se. Otac je vodio na Belu stenu, na Dunav. Brat se kupao, uživao, a ona se samo igrala u pesku. Onda je jednog dana ubacio u bazen i ona je proplivala. Posle nekoliko meseci kao da je zaboravila da se održava na vodi. Draganu profesionalna čast nije dozvoljavala da odustane i on se silno namučio dok konačno, iz trećeg pokušaja, nije položila obuku za neplivače.
    U početku joj plivanje nije pričinjavalo naročitu radost. Više su je okupirali časovi baleta, na koje je krenula sa četiri godine. Pa ipak, kad je krenula u školu, bilo je previše naporno da odlazi na časove baleta, da putuje na treninge i da u školsku knjižicu upisuje sve same petice. Rekli su joj: "Nama je bitno da se ti nečim baviš, da se razvijaš, da nisi na ulici. A da li ćeš biti balerina ili plivačica, to je tvoj izbor." Ni sama ne zna šta je prevagnulo da se odrekne baleta.
    Onda je otac uzeo stvar u svoje ruke. Nije mu bilo teško ni po snegu ni po žezi da svoju decu vodi na treninge. Nije bilo uzalud. Prva medalja stigla je pre nego što je Nađa napunila deset godina. Tada je već postavila neke rekorde koji nisu oboreni ni do danas. Nizala je uspehe kroz sve kategorije kroz koje je prolazila. Medalje je prestala da broji kad je osvojila tristotu po redu. Ozbiljni treninzi značili su mnogo odricanja. Najžalije joj je što nije mogla da ide na ekskurzije jer je to značilo odsustvovanje od treninga, a oni dnevno traju po šest sati. Dva sata dnevno provodi u teretani, a četiri u bazenu. Bilo je trenutaka kada je hvatala malodušnost i kada je želela da odustane. Dešavalo se to onda kada je ustajala u šest sati ujutro i po hladnoći putovala do bazena, pa ulazila u gotovo hladnu vodu. Ali onda bi stizali uspesi pod kojima je nestajala kolebljivost. Uz obavezan ritual pred svako takmičenje - slušanje muzike. I uvek su to AC/DC, "Rolingstonsi" i "Dorsi".
    Kad je bilo teško, pomogli su prijatelji koji su joj omogućili da koristi termine plivača PK Partizan na olimpijskim bazenima "Taš" i "Banjica". Tako su svakog jutra Sebastijan i Nađa putovali u Beograd, a u večernjim terminima koristili su teretanu u Pančevu. Za vreme leta PK Rasina im je omogućio da odu u Kruševac i koriste njihov bazen, a onda i u Knjaževac, gde je bio najbliži bazen. Nađin trener je vrlo brzo postao njen brat Sebastijan, koji je takođe izuzetan plivač i koji je svojevremeno bio i državni prvak. Posvetio se radu s Nađom i taj spoj znanja, podrške i poverenja doneo je rezultate. Sebastijan i Nađa su 2007. osnovali sopstveni plivački klub koji do danas ima samo jednog člana - Nađu. Tako je proslavila i svoj mali Plivački klub Tamiš.
    I kad prođe ova prva slavljenička euforija i Nađa siđe sa naslovnih strana i vrati se treninzima i dobije bolje uslove za rad, ostaje pitanje da li se poklonima i čestitkama može umiriti savest jer je ova država izgubila mnogo talenata u svim oblastima zato što im nije bila podrška.

    Napomena:tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic"
    izvor:eKapija




    Mr Ružica Đurđević, vlasnica preduzeće
    "Inter-mehanika" iz Smedereva
    neprocenjiva vrednost dobrog radnog tima


    [​IMG]
    (Ružica Đurđević)

    U nemirne i neizvesne preduzetničke vode Ružica Đurđević je ušla, kaže, iz nužde 2002. godine, osnivajući preduzeće "Inter-mehanika". Osnovala ga je nakon gubitka posla u preduzeću "Želvoz" krajem 2000. godine, kako bi sebi i svojoj porodici obezbedila egzistenciju. Zajedno sa suprugom, sinom i kćerkom, naoružana vizijom, planovima i bogatim radnim iskustvom, krenula je da razvija posao. S obzirom na to da na ranije kupljenom placu i u sagrađenim objektima nisu mogli da pokrenu planiranu proizvodnju usled nemogućnosti obezbeđenja industrijske struje visokog napona, 2003. godine su u privatizaciji kupili preduzeće "Metalac" u Skorenovcu kod Kovina i u njemu osposobili radionicu za izradu rezervnih delova za remont kočnih uređaja za šinska vozila.


    Kako ste se opredelili za remontovanje železničkih kočnih sistema, odnosno za proizvodnju rezervnih delova za ove sisteme?
    - Razmišljajući o tome sa kakvom proizvodnjom bismo mogli da krenemo, opredelili smo se za remont kočnih uređaja za šinska vozila. Sa ovim poslom sam se dobro upoznala radeći u "Želvozu". Remontovanje kočnih uređaja je bio stalni problem, što zbog zastarelosti opreme, što zbog isključenosti iz savremenih svetskih tokova u ovoj oblasti rada i izostanka potrebnih investicija. U saradnji sa Institutom "Kirilo Savić" iz Beograda i angažujući kolege iz "Želvoza" koji su godinama radili na remontovanju vagona, ušli smo u ovaj posao. Kod remontovanja vagona najteži deo posla je uvek bilo remontovanje kočnica, koje se moralo raditi u skladu sa međunarodnim standardima i propisima kako bi vagoni nesmetano mogli da izađu na međunarodne pruge. U kupljenom preduzeću "Metalac" napravili smo savremenu radionicu za remont kočnica. Bili smo prva privatna radionica ove vrste 2003. godine, ne samo na našim prostorima, nego i šire na Balkanu. Kako bismo bili u stalnom kontaktu sa savremenim kretanjima i tokovima u oblasti sistema kočenja i kočnica, a sve u cilju obezbeđenja potpune bezbednosti saobraćaja na prugama, uspostavili smo stalnu vezu sa Mašinskim fakultetom u Beogradu i Institutom "Kirilo Savić". Sa njima u saradnji radimo edukacije i usavršavanje radnika, kako bi naš rad i poslovanje bili u skladu sa savremenim kretanjima u ovoj oblasti proizvodnje. Ovih dana smo, recimo, potpisali protokol o saradnji sa nemačkom kompanijom "Knor", koja je najveći svetski proizvođač kočione opreme, ne samo za šinska vozila nego i za vozila u drumskom i avio-saobraćaju. Dobili smo njihov sertifikat, tako da smo jedina srpska privatna radionica koja za ovu prestižnu kompaniju može da radi.

    Kako se dalje razvijao posao, ispostavilo se da je kupovina "Metalca" iz Skorenovca bio dobar poslovni potez?
    - Kada smo ga kupili, bio je u jako teškom i nezavidnom poslovnom položaju; tri godine nije radio, niko nije hteo da ga kupi, imao je velike dugove. Za nešto manje od tri godine uspeli smo da u potpunosti obnovimo proizvodnju. Edukacijom radnika smo u značajnoj meri razgranali delatnost. Sada u "Metalcu" obavljamo mašinsku obradu i bravarsko-zavarivačke radove. Ovome smo dodali izradu rezervnih delova za remont kočnica i svega što ovaj remont prati. U međuvremenu smo počeli da radimo i rezervne delove za remont ventila na vagon-cisternama za prevoz opasnih materija. Organizovali smo i službu koja na terenu pruža pomoć prilikom istakanja opasnih materija i radi detektažu ventila. Radimo ujedno i zamenu kočnica na svim cisternama, bilo da se radi o cisternama nekog domaćeg ili stranog operatera koje su u tranzitu kroz našu zemlju. Kako bi odgovorili na zahteve stranih kompanija, obezbedili smo međunarodne sertifikate. Početkom 2006. smo uveli standard ISO 9001:2000, koji smo maja ove godine recertifikovali. Izvršili smo sve neophodne pripreme za uvođenje standarda ISO 14 000 za zaštitu životne sredine i ISO 18 000 za bezbednost i zaštitu zaposlenih. Obezbedili smo i sertifikat za proizvod i proizvođača od strane Železnice Srbije. Naša proizvodna delatnost danas je organizovana u tri celine, odnosno na tri lokacije. U radnoj celini u Smederevu je direkcija preduzeća i remont kočnica, uz dogradnju i nadgradnju plovila. Na lokaciji u Skorenovcu je mašinska obrada i bravarsko-zavarivačka radionica. Lokaciju u Staroj železari, tj. pogon za remont vagona, još uvek razvijamo uz nadzor stručnjaka sa Mašinskog fakulteta i Instituta "Kirilo Savić".


    Vi ste, pored proizvoda iz železničkog programa, u međuvremenu osvojili i dosta drugih proizvoda?
    - Moram da naglasim da smo osvojili zaista dosta proizvoda iz železničkog programa, a sa ponosom ističem dizalicu za podizanje vagona i alate koji su u službi remontovanja vagona. Jedna od naših specijalnosti je izrada automatskih ispitnih stolova sa softverom koji na računaru prati ispitivanje kočionih uređaja. Kao i stolovi, tako i softver je kompletno naš proizvod. Jedan ovakav sto smo 2005. godine izvezli u Mađarsku. Napravili smo i sopstveno vozilo za privlačenje vagona - loko-traktor koji može da vuče sedam praznih ili tri puna vagona. Modifikovali smo jedan polovni traktor i od njega napravili više nego dobru zamenu lokomotive za manevrisanje. Radimo i remonte kompresora i pumpi, kako na lokomotivama, tako i onih stabilnih.
    - Imamo i proizvodnju plovila za koju je kod "Jugoregistra" registrovana naša radionica i osam bravara i zavarivača koji rade na ovim poslovima. Mogu da pomenem da od plovila trenutno radimo brodić od 14,5 metara za jednu turističku agenciju iz Beograda, jedan čamac na prodaju od 7,5 metara, a na jednom čamcu od 8,5 metara stabilni motor menjamo sa pokretnim motorom. Radimo i kotlove za etažno grejanje, od kojih bih pomenula kotlove na biomasu. Proizvode se različitog kapaciteta i mogu da zagrevaju površinu do 1000 kvadrata. Imaju visoku iskorišćenost goriva, do 95 odsto. Njihova velika prednost je ta što nije potrebna nikakva priprema sirovine za sagorevanje, kao recimo briketiranje, već se materijal u sirovom stanju direktno u njih ubacuje, slama, šaša i drugi otpad biljnog porekla. Naročito su pogodni za poljoprivredna domaćinstva. Mi od ovih proizvoda ne možemo da živimo, ali sa njima nadopunjavamo poslovanje, trudeći sa da imamo što širu paletu proizvoda a time i više kupaca. Mi živimo od tenderskih poslova i specijalnih poslova. Trenutno, recimo, sa "Elektroprivredom Srbije" imamo tri velika ugovora. Za njih radimo određene rezervne delove i sklopove i učestvujemo u njihovim remontnim i tekućim održavanjima. Radimo dosta i za "U.S. Steel" i na njihovoj listi dobavljača smo među prvih deset..U svakom slučaju, trudimo se da obezbedimo što veću uposlenost kapaciteta, bilo na jedan bilo na drugi način.
    Da se osvrnemo na položaj žena u našem poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
    - Odnos naših muškaraca prema ženama na rukovodećim pozicijama se ništa nije promenio, mislim, u poslednjih 100 godina. Ponašaju se kao da su superiorniji i vrlo teško prihvataju činjenicu da žene posmatraju kao sebi ravnima. Teško podnose kada im je žena neposredni rukovodilac i ne mogu da prihvate činjenicu da žene mogu da im pariraju u mnogim, nekada samo muškim poslovima. Žene su inače u poslu mnogo temeljnije od muškaraca, i to je velika ženska prednost. Na osnovu ličnog radnog iskustva, mogu reći da često iza uspešnih muškaraca menadžera stoji tim uspešnih žena koje ostaju u senci , ali bez čijeg angažovanja sigurno ne bi bilo uspešnog muškog rukovođenja. Sticajem okolnoisti i zahvaljujući velikom ličnom zalaganju ja sam uspela da se izborim za rukovodeću poziciju. Ovo zavisi i od prirode žene, odnosno od toga da li je spremna da preuzme rizik i odgovornost vođenja posla. Ja sam preuzela odgovornost prvo za egzistenciju svoje porodice, a danas evo i za 60 zaposlenih "Inter-Mehanike".


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Čovek mora da bude istrajan u onome što naumi. Mora imati cilj ka kome stremi i mora sva raspoloživa sredstva i snage staviti u službu njegovog ostvarenje, naravno u nekim rokovima i na zadovoljavajući način u pogledu kvaliteta. Ako se, pak, radi o biznisu, uspeh u velikoj meri zavisi od kvaliteta saradnika - koliko imate kvalitetne saradnike, toliko ćete biti uspešni kao neko ko vodi posao. Neprocenjiva je vrednost dobrog radnog tima. Važna stvar za uspešno poslovanje je i privrženost i lojalnost firmi i poslu koji sa radi. Ljudi moraju da shvate da su deo kolektiva u kome rade i da od toga zavisi budućnost njihovih porodica. Kada to shvate, onda će svi skupa biti uspešni i zadovoljni.
    Radna biografija
    Svoje prvo zaposlenje Ružica Đurđević je našla u Tehničkoj školi u Smederevu, gde je radila kao asistent u hemijskoj labaratoriji. Uz rad je završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Do 1982. je kao ekonomista radila u tadašnjem "Sartidu", u staroj železari. Od 1982. do 2000. godine radi u preduzeću "Želvoz", na više menadžerskih pozicija, počev od položaja šefa finansijske službe, pa finansijskog direktora, do zamenika generalnog direktora. U ovom periodu je magistrirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na temi "Položaj železničkih remontnih preduzeća u Srbiji u odnosu na Železnicu Srbije". Svoju radnu karijeru na železnici odnosno u "Želvozu", bezmalo dugu 20 godina, okončala je 2000. godine, kada ulazi u privatno preduzetništvo, prvo radeći u preduzeću svoje kćerke a zatim 2002. godine osnivajući svoje preduzeće "Inter-Mehanika".

    Ružica Đurđević veliku pažnju poklanja i društvenom angažovanju i smatra da društveni rad nije gubljenje vremena. Potpredsednica je Regionalne privredne komore Požarevac i vodi Odbor za žensko preduzetništvo. Inicirala je program samozapošljavanja žena kroz obuku za izradu suvenira i drugih proizvoda kućne radinosti, kao i kroz razvoj seoskog turizma. Ružica je baka petoro unučadi, tri od sina i dva od kćerke. I sin i kćerka joj rade u firmi. Sin je završio Mašinski i Ekonomski fakultet, a kćerka Ekonomnski fakultet.

    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50"
    izvor:eKapija



    Danka Božić Isaković, suvlasnica
    preduzeća "Polymit-B" iz Šapca
    Kada se ima jasan cilj i jaka ambicija, uspeh neće izostati


    [​IMG]
    (Danka Božić Isaković)

    Privatno šabačko preduzeće "Polymit-B" osnovano je 1990. godine i na početku svog poslovanja se bavilo izradom tehničkih delova od poliestera. Osnovao ga je Bogoljub Božić, ugrađujući u njega svoje dvadesetogodišnje menadžersko iskustvo stečeno u nemačkoj kompaniji "Saueressig" koja slovi za jednog od najpoznatijih svetskih proizvođača štamparskih valjaka. "Polymit-B" je u međuvremenu stasao u ugledno porodično preduzeće srednje veličine, u čiji rad i poslovanje se se tokom proteklih nekoliko godina aktivno uključili Bogoljubova ćerka Danka i sin Ratko. Nakon početne proizvodnje tehničkih delova od poliestera, "Polymit-B" 1994. godine započinje proizvodnju kada od sanitarnog akrila.
    - Uz modernu tehnologiju i mašinski park, vrhunsku izradu proizvoda, stručne radnike, moderne alate i najkvalitetnije sirovine, "Polymit-B" je danas izrastao u vodećeg domaćeg proizvođača kada od sanitarnog akrila, koji dobar deo svoje proizvodnje izvozi čak i na razvijena evropska tržišta. Mi smo, pre svega, porodično preduzeće. Otac Bogoljub je osnovao preduzeće, razvio ga i na noge stavio i meni i bratu ga danas na vođenje prepustio. U menadžment preduzeća je, pored mene i brata, uključena i naša tetka Živana Bilan koja je direktorka preduzeća, kao i moj suprug Srboljub Isaković koji vodi proizvodnju, kaže Danka Božić Isaković, suvlasnica preduzeća "Polymit-B".
    Recite nam nešto više o vašem proizvodnom programu, koje sve vrste kada danas proizvodite?
    - Mi danas proizvodimo tridesetak modela kada i sistema, poznatih kao "Božić kade". Naglašavam da od sanitarne opreme radimo isključivo kade. U proizvodnom asortimanu se nalazi više modela tuš kada, standardnih kada, ugaonih kada, hidromasažnih sistema, kao i specijalni program. Pored zavidne prodaje na domaćem tržištu, značajan deo proizvodnje izvozimo. Prisutni smo u svim bivšim jugoslovenskim republikama, u Rusiji, Italiji, Portugaliji i drugim evropskim zemljama. Do 2008. smo proizvodili kade po konvencionalnom metodu ojačavanja poliesterom, staklenim vlaknima i određenim hemijskim katalizatorima, a od tada po novoj tehnologiju koju smo patentirali uz pomoć mog oca Bogoljuba. Radi se o tehnologiji duplog vakuumiranja, jedinstvenoj u svetu kojom su eliminisane poliesterske smole, staklena vlakna, kao i oprema za njihovu aplikaciju. Pored toga, poboljšana je termička izolacija koja omogućava očuvanje temperature vode duži vremenski period, a komplet nožica je stabilan uz mogućnost podešavanja visine kade. Kade proizvedene po ovoj tehnologiji zadovoljavaju sve ekološke standarde i mogu se u potpunosti ekološki reciklirati.


    Recite nam nešto više o vašoj novoj tehnologiji proizvodnje kada, pažnju pleni i to što se kade proizvedene na "vaš način" mogu u potpunosti reciklirati?
    - Novu tehnologiju smo razvijali dve godine, uloživši oko 500.000 evra sopstvenih sredstava i iz kredita Fonda za razvoj. Patent smo zaštitili u 50 zemalja sveta, što je koštalo dodatnih 50.000 evra. Već postoji veliko interesovanje stranih proizvođača za otkup patenta, ali ga mi za sada nećemo prodavati. Nove kade smo promovisali na više evropskih sajmova, kao recimo na sajmu sanitarne opreme u Frankfurtu, jednom od najvećih u svetu. Reakcije su bile više nego povoljne i već su nam se javili zainteresovani kupci iz Nemačke, Engleske, Rusije i skandinavskih zemalja. Po staroj tehnologiji godišnje smo proizvodili oko 25.000 jedinica. Polovinu smo izvozili u okolne zemlje i u Kanadu, Francusku i Rusiju. Sa novom tehnologijom očekujemo znatno povećanje proizvodnje i izvoza. Kada se radi o mogućnosti recikliranja, moram da kažem da se u Srbiji godišnje ugradi oko 80.000 kada, od čega se zameni oko 50.000 starih. To znači da svake godine dobijamo više od 1.000 tona praktično neupotrebljivog, teško razgradljivog otpada, čemu treba dodati i oko 100 tona (20% materijala) otpada u klasičnoj proizvodnji. Sa našom tehnologijom taj problem više ne postoji.


    Za ekološku kadu ste dobili priznanje i na ovogodišnjem Sajmu građevinarstva u Beogradu?
    - Na 35. međunarodnom sajmu građevinarstva u Beogradu dobili smo najviše priznanje "Nova vizura" za ekološku i potpuno reciklionu kadu. Žiri se rukovodio ekološkim kriterijumima do kojih drži savremeni svet, ali nisu zanemareni ni inovativnost i dizajn. Ovo je treće priznanje osvojeno na Beogradskom sajmu, a dobijali smo i nagrade na sajmovim u Ženevi, Parizu i Madridu.


    Da se još jednom osvrnemo na vaš proizvodnim program, u asortimanu je zastupljen i specijalni program kada, kao i SPA program?
    - U okviru našeg specijalnog programa u saradnji sa eminentnim svetskim kućama razvijamo program za osobe sa posebnim potrebama. Ovde se prvenstveno misli na praćenje svetskih trendova u ovoj oblasti, a koristeći naše tehničke mogućnosti u izradi kada koje imaju poseban zaptivni sistem koji omogućava nepokretnim ili slabo pokretnim osobama lakši ulazak i izlazak iz kade. Prva smo firma u svetu koja je uspela da proizvede kadu od akrila iz jednog komada dimenzije 1300 X 700 mm, a dubine 820 mm, gde su vrata za ulazak širine preko 400 mm. Pored ovog modela, izvršili smo prilagođavanje standardnih modela kada za lakši ulazak nemoćnih osoba. Radimo i na razvoju specijalnih modela namenjenih osobama sa invaliditetom. Kada govorimo o SPA programu, "Polymit-B" sa uglednim svetskim kompanijama SUNRISE, PARAGON i KOLLER radi na razvoju malih kućnih i spoljašnjih hidromasažnih bazena koje ćemo uskoro moći da ponudimo tržištu.


    Kada već govorimo o posebnim modelima vaših kada, bilo bi zanimljivo da nam nešto kažete i o osnovnim karakteristikama akrilnih kada?
    - Akril se odlikuje postojanošću boje, visokom tvrdoćom, hemijskom otpornošću i drugim osobinama koje su bile nepoznate kod klasičnih metalnih kada. Pri dodiru sa telom, akrilni materijal nema onu karakterističnu neprijatnu hladnoću kao metalne kade ili keramika. Sjaj livenog akrila je tako visok da podseća na svima znani porcelan. Zahvaljujući svojoj molekularnoj strukturi kade od sanitarnog akrila su skoro idealno glatke i imaju minimalnu mikroskopsku poroznost, tako da je zadržavanje bakterija i mikroorganizama minimalno za razliku od metalnih kada. Održavanje kada je veoma lako. Obzirom na gustoću materijala koju ima akril, ne dolazi do većeg taloženja nečistoća na zidovima i na dnu kade. Eventualnu nečistoću lako ćemo odstraniti uobičajnim tečnim sredstvima (deterdžentima) za čišćenje i pranje posuđa. Za održavanje ne koristiti pesak ili abrazivni prah za posuđe i metalne kade (poput na primer VIM-a) koji deluje mehanički. Visok lepi sjaj kade tada bi nestao. Inače,sanitarni akril je jedini dozvoljeni materijal za pravljenje kada u svetu.
    Kao velike poznavaoce kada pitamo Vas da nam otkrijete neke lekovite i blagotvorne tajne kupanja i tuširanja?
    - Za smanjene napetosti koristite neutralnu kupku (temperature između 33 i 34, 5 stepeni Celzijusovih). Temperatura vode između 39 i 41 stepen pogodna je za opuštanje zategnutih i napetih mišića i smanjenje bola izazvanog stresnim situacijama, kao što je bol u leđima. Zagrevanje vode preko 41 stepen nije preporučljivo jer može izazvati ubrzani rast telesne temperature i stanje groznice. Istuširajte se hladnom vodom po završetku kupanja. To doprinosi kako ubrzanom strujanju krvi kroz organizam, tako i strujanju energije. Pokušajte sa naizmeničnim tuširanjem toplom i hladnom vodom kako biste postigli isti efekat. Tri minuta toplom vodom, zatim 30 sekundi hladnom vodom, i tako nekoliko puta. U kadi ostanite najduže 15 do 20 minuta. Ukoliko imate problema sa krvnim pritiskom ili kardiovaskularne tegobe, nemojte ostajati predugo kako ne biste izazvali povišenu temperaturu tela. Veče je najbolje vreme za odlazak u kadu. Istraživanje sprovedeno u Engleskoj pokazuje da ljudi koji se kupaju neposredno pre spavanja imaju daleko lepši i čvršći san.


    Da se osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
    - Po mom mišljenju, između muškaraca i žena u poslu nema razlika. Poslovni čovek je poslovni čovek, bez obzira da li se radi o muškarcu ili ženi. Svako svoj posao treba da radi na najbolji mogući način, da uvek od sebe daje maksimum. Ženama je potrebno više truda i umešnosti da usklade porodične i poslovne obaveze. Muškarci to na lakši način rešavaju. Moji roditelji su se jako trudili kada je u pitanju porodica i moje i bratovljevo odgajanje. Otac Bogoljub koji je 20 godina radio u Nemačkoj, skoro svakog vikenda je dolazio kući u Šabac. Ponavljam, majkama je teže, posebno kada su mala deca. Ja imam ćerku od četiri godine i planiram da rodim još jedno dete. Nije lako, ali se sve može stići. Dragocena je pomoć baka i deka.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Ispred sebe moramo uvek da imam jasno utvrđen cilj ka kome težimo. To je po meni ključ svakog uspeha - cilj i ambicija. Ovo su dva osnovna preduslova da bi se u životu nešto uradilo i postiglo. Kada se ima tačno određen cilj i jaka ambicija, uspeh neće izostati. Iza ovoga, svakako, stoji veliki rad, od školovanja pa nadalje. Moj otac, koji je jedan veliki čovek i optimista, uvek je govorio "samo napred". I kada je najteže, mora se ići napred, bez osvrtanja nazad. Šta je bilo, bilo je, idemo dalje.
    RADNA BIOGRAFIJA
    Po završetku šabačke gimnazije, Danka Božić Isaković je upisala Fakultet za internacionalni menadžment u Beogradu. Dve godine studija završila je u Beogradu, a dve u Parizu. ( IFAM Paris) Stekla je diplomu magistra ekonomije (MBA-Master of Bussiness Administration). Po završetku fakulteta radila je godinu dana u nemačkoj kompaniji "Saueressig" u kojoj je njen otac Bogoljub Božić 20 godina bio generalni direktor. Za tu godinu dana stekla je, kaže, dragoceno radno iskustvo u oblasti praktičnog biznisa i menadžmenta i videla na licu mesta kako se vodi jedna uspešna kompanija. Krajem 2003. godine zajedno sa bratom Ratkom Božićem, koji je u međuvremenu završio ugledni nemački fakultet za menadžment i ekonomiju ( IBS-Lippstadt), vraća se u Šabac i uključuje u rad porodične firme. Uz visoko obrazovanje i znanje više svetskih jezika, vraćaju se u rodni grad i nastavljaju posao koji su im roditelji započeli. Danka vodi poslove marketinga. Udata je za Srboljuba Isakovića, koji je tehnički direktor "Polymit-B". Sa njim ima četverogodišnju ćerku Emiliju i planira uskoro da rodi još jedno dete.

    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija




    Snežana Đorđević, vlasnica Agrounika
    preduzeća za proizvodnju mikrobioloških đubriva Slavol Putem

    [​IMG]

    Prošlogodišnja dobitnica nagrade za preduzetnika godine, Snežana Đorđević, vlasnica preduzeća za proizvodnju mikrobioloških đubriva Agrounik iz Zemuna, skoro je dobila još jedno priznanje.
    Udruženje poslovnih žena Srbije ju je izabralo za „najevropskiju ženu-zmaja“. Ne poriče, samo sa širokim osmehom reaguje na opasku da se za uspeh borila kao aždaja.
    Akademsku karijeru na Poljoprivrednom fakultetu presekla je ulaskom u preduzetničke vode početkom ovog veka tako što je otvorila dve poljoprivredne apoteke koje su se bavile i konsultantskim uslugama. U to vreme nije bilo mnogo stručnjaka koji bi seljacima objasnili koje đubrivo da koriste i čime da prskaju svoje zasade kako bi imali bolji rod. Radila je to jer je videla da je u pitanju usluga koja fali tržištu. Prestala je kad se umorila i kad joj je dosadilo. Onda je pokrenula proizvodnju mikrobioloških đubriva u firmi Agrounik koja je slavu izgradila na „slavolu“.
    Aktivna materija, koju je pravila po sopstvenom receptu godinama, sastavljena je od „dobrih“ bakterija koje se prskaju po listu biljaka voća, ratarskih kultura i povrća, čime se pospešuje njihov rast, pa time i prinos 15 do 20 odsto. U uspeh svog izuma nikad nije sumnjala. Stavila bi i hipoteku na jedini stan koji ima, samo da je mogla, ali u to vreme banke nisu za obezbeđenje kredita prihvatale neuknjiženu nepokretnost. „Znala sam da će ’slavol’ da ’proradi’. Davao je toliko dobre rezultate da nisam htela da o tome govorim. Čekala sam da poljoprivredni proizvođači primete razlike u prinosu“, kaže sagovornica Preduzeća.
    Bez plana Snežana Đorđević kaže da nema definiciju kako se postaje uspešan. „Uopšte nisam mislila o tome da ću otvoriti fabriku, kupiti kuću na moru i tome slično. Vodila me je ideja da je ’slavol’ koristan i da treba da zaživi“, kaže.
    Iz njenog primera, kaže, vidi se da je najvažnije biti uporan da bi se postiglo to što izgleda nemoguće. U domaćim okvirima to znači pokrenuti posao bez kredita, povećavati izvoz iz godine u godinu i dobiti sve papire za izgradnju fabrike u roku od tri meseca. Magistrirati, pa doktorirati i u pauzi roditi dva deteta. „Navikla sam da radim ceo život po 14 sati“, kaže skromno.
    Kaže da je u početku radila stihijski jer nije znala kako preduzeće funkcioniše. Gostovala je u medijima, a za jedan dan je, kaže, znala da obiđe pola Srbije. Sa doktorskom titulom, ženu na njivi su potencijalni kupci shvatali ozbiljno. Danas se „išlifovala“, zna gde je grešila.
    „Menadžer sa poznavanjem ekonomije bi prvo ispitao tržište, napravio medija plan“, primećuje. Sad zna da nije bilo dovoljno samo progurati u rafove veleprodaje svoj proizvod da bi ga neko kupio kad o njemu javnost ništa ne zna.
    Instinktivno je znala da mora što više ljudi da ga primeni, a sigurna je bila da će ga nakon toga kupiti. Malo-pomalo, jer niko nije naručivao velike količine u početku. „Sve zajedno je dalo efekta. Danas imamo šest agronoma raspoređenih u južnoj, centralnoj Srbiji, Sremu, Bačkoj, Banatu, Braničevskom okrugu, svuda gde je poljoprivreda dominantna. Oni obilaze teren, drže po 30 do 40 prezentacija mesečno, što je kad se pomnoži sa brojem ljudi koji ih čuje ogroman broj“, kaže Đorđevićeva.


    [​IMG]

    Novi izazovi Sad je čeka sličan posao, jer Agrounik planira da poveća izvoz. Priznaje da nije bila dovoljno aktivna i da bi trebalo ozbiljnije da se „baci“ na inostrane partnere.
    Još jedna stvar koju sebi zamera je što nije više vremena provodila uz sinove dok su bili mali. Tačnije, što je prve dane njihovog života provodila pripremajući magistarsku pa doktorsku tezu. „Nisam prekidala karijeru ni kad sam bila trudna, ni kasnije kad sam podizala decu. Prvo sam magistrirala, a posle i doktorirala u pauzi između dva porođaja“, kaže Đorđević. Danas su joj oba sina tinejdžeri, a stariji se već interesuje za menadžersku poziciju u majčinoj firmi.
    Jedino na pitanje šta radi u slobodno vreme sagovornica Preduzeća uzdahne i šturo kaže kako uči jezik, voli da šeta po nekoliko kilometara i da je krenula u teretanu. Laska joj nagrada Cvet uspeha za ženu-zmaja koju dodeljuje Udruženje poslovnih žena „jer kad žena ženi daje priznanje to je posebno i ima težinu“. Pogotovo zato što je krenula neuobičajenim putem. Kao profesor je iz entuzijazma razvila proizvodnju, firmu, tržište.
    „U Udruženju je dobar ambijent za druženje i saradnju. Već sam uspostavila kontakte sa drugim poslovnim ženama, sarađivaćemo, upućene smo jedna na drugu, što inače ne bi bio slučaj“, kaže Snežana.
    Pa ipak, premda „pomoć prijatelja“ dosta znači, pred vlasnicom Agrounika je još jedan veliki posao. Uskoro će se ta zemunska firma preseliti u Staru Pazovu. Počinje još jedna runda izazova.
    Ko je Snežana Đorđević ?
    - Rođena je 1964 u Ubu
    - Rodila prvog sina 1992, a drugog 1994
    - Doktorirala na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu 1995.godine
    - Profesor je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu
    - Proglašena za preduzetnika godine 2008 godine
    - Najevropskija žena-zmaj za 2009.godinu
    - trenirala je plivanje, hobi joj je šetnja u prirodi

    izvor:eKapija



    Ana Jovanović, direktorka "Krojača"
    kako napraviti profit iz hobija



    [​IMG]
    (Ana Jovanović)

    Kada je pre tri godine pokrenula prvu domaću internet suvenirnicu, preko koje se u zemlji i inostranstvu promovišu i plasiraju proizvodi karakteristični za naše podneblje, Ana Jovanović nije ni slutila da će je ta ideja lansirati među najuspešnije domaće preduzetnice. Odluka da u mrežu saradnika uključi žene koje su ostale bez posla i domaćice koje se bave seoskim turizmom doneo joj je nagradu "Cvet uspeha za ženu zmaja", koju svake godine dodeljuje Udruženje poslovnih žena.
    – Putujem po Srbiji i držim seminare na temu kako nezaposlene žene da profitiraju iz hobija. Jer, ne postoji nijedan razlog da one svoje proizvode, koje poklanjaju, lepo ne upakuju i prodaju. Tako žene koje se bave narodnom radinošću, izradom suvenira i starim zanatima mogu sebi da obezbede izvor prihoda ili bar da dopune kućni budžet. Podučavam ih kako da definišu suvenir svog domaćinstva, osnuju firmu i plasiraju sopstveni proizvod . Rezultati nisu izostali. Svakodnevno se javljaju nove saradnice koje bi da se bave ovim poslom – kaže Jovanovićeva i dodaje da od 500 proizvođača suvenira i zanatlija od Subotice do Zvečana, sa kojima ona sarađuje, oko 60 odsto čine upravo žene.
    Kako je uopšte došla na ideju da ih okupi?
    Radeći u Turističkoj organizaciji Srbije na razvoju seoskog turizma upoznala je tržište i shvatila šta mu nedostaje. Napustila je siguran posao i sa suprugom krenula u privatni biznis sa idejom da pokaže šta Srbija ima da ponudi.

    – Poznajući dobro mogućnosti Interneta, marketing i turizam osnovali smo firmu "Krojač", čija je osnovna delatnost veb dizajn i internet prezentacije. Pokrenuli smo projekat "Suveniri Srbije" sa željom da proizvode domaće radinosti sa ulice preselimo na globalnu mrežu. Za dve godine smo postali krovno telo za njihov plasman, promociju i promišljanje nastupa na raznim manifestacijama. Što je najvažnije, pokrenuli smo zanatlije da počnu da prave suvenire karakteristične za Srbiju, a ne da na kineske proizvode lepe etikete "Pozdrav sa Zlatibora" – objašnjava Jovanovićeva.
    Njen deo posla je da članove svoje mreže informiše o konkursima, uputi ih gde da kupe sirovine za svoje proizvode, koje banke daju najpovoljnije kredite, ostvari im kontakt sa regionalnim agencijama za razvoj…
    – Suveniri ne treba da se predstavljaju samo na manifestacijama. Pokušavamo da uspostavimo kontinuiranu serijsku prodaju ove svetske "mamipare". U našoj zemlji ne postoji dovoljno osećaja za tu vrstu posla. Trebalo bi se više angažovati jer u inostranstvu svaki turista potroši najmanje pet evra za suvenire, a kod nas nema gde ni da ih kupi. U centru Beograda postoje samo dve takve radnje – kaže sagovornica "Politike".
    Holandska organizacija za razvoj prepoznala je značaj i održivost projekta "Suveniri Srbije", kao nosioca razvoja i promocije suvenirskog tržišta, pa je Anu Jovanović angažovala da isti koncept primeni i u Crnoj Gori.

    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika"
    izvor:eKapija


    Gordana Lazić Velovan, direktorka Centra za
    PR koncerna "Hemofarm" iz Vršca
    Mora se negovati privrženost poslu

    [​IMG]
    (Gordana Lazić Velovan)

    Na našim prostorima "Hemofarm" je bio pionir u mnogo čemu, pa tako i u oblasti izgradnje kvalitetnog odnosa sa javnošću (PR - Public Relations), tvrdnja je s kojom će se, verujemo, složiti mnogi koji prate stanje u našoj privredi i nastojanje domaćih kompanija da uhvate korak sa svetom i savremenim trendovima. Velike zasluge za to pripadaju gospođi Gordani Lazić Velovan, direktorki Centra za PR "Hemofarma" i njenim saradnicima, koji brižljivo planirajući i sprovodeći aktivnosti na stvaranju imidža i promociji kuće koju predstavljaju, izuzetno profesionalno obavljaju povereni im posao. Tim na čijem čelu se nalazi gospođa Lazić Velovan deluje izuzetno uigrano, trudeći se, između ostalog, da javnosti, u najkraćem mogućem roku, učini dostupnim sve značajne informacije vezane za poslovanje "Hemofarma".

    Predstavite nam ukratko Centar za PR "Hemofarma"; njegov istorijat i dosadašnji razvoj, njegove glavne aktivnosti, ulogu i mesto koje ima u razvoju i poslovanju kompanije?
    - Funkcija Public Relations-a u "Hemofarmu" je uvedena 1995. godine, mada smo se i pre toga bavili odsnosima sa javnošću, ali više intuitivno, a ne organizovano i definisano. Primera radi, prvi sajt smo podigli godinu dana ranije, a interna novina počela je da izlazi 11 godina pre formiranja PR službe; imali smo razglas i svakodnevne interne vesti u 9 sati; nismo žmurili pred problemima lokalne, ali i šire zajednice. Trenutak kada je PR funkcionalno i organizaciono postavljen pada u vreme velikih problema u Srbiji - sankcije, ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, ekonomskog kolapsa i propadanja mnogih preduzeća, hiperinflacije. U to vreme začetaka PR-a na našim prostorima, mnoga preduzeća su, sagledavajući potrebu formiranja PR službi, organizaciono smeštale PR u sektor marketinga ili u okrilje pravnih i opštih poslova. Najbolje rešenje je, ipak, nezavisna funkcija. Taj model je primenjen kod nas. Centar za PR je formiran i tako postavljen, pre svega, zahvaljujući razumevanju tadašnjeg generalnog direktora, a sadašnjeg predsednika, gospodina Miodraga Babića, koji je uvek imao sluha za pozitivne promene i uvođenje inovacija u poslovanje. Firma je stekla lidersku poziciju u svojoj branši, ugled u stručnoj i široj javnosti. I danas je izazov adekvatno pratiti rast firme koji je nestandardan i mnogo brži u društvu naviklom na spore promene. Pozitivna slika o "Hemofarmu" odavno je prerasla u dobru reputaciju zahvaljujući, pre svega, proizvodima vrhunskog kvaliteta, ali i izgrađenim dobrim odnosima sa pacijentima, stručnom i širom javnosti. S druge strane je i Hemofarmovo razumevanje problema sa kojima se društvo i država suočavaju u datim trenucima i okolnostima. To razumevanje se ispoljava kroz snažno izraženu korporativnu odgovornost firme koja je 1993. osnovala Fondaciju "Hemofarm" sa kojom zajednički širi pobednički duh, ali i duh solidarnosti i međusobnog razumevanja.


    Ako bi vas pitali da nam ukratko predstavite Koncern "Hemofarm", za šta je svakako potrebno mnogo više vremena i prostora nego što ga mi ovom prilikom imamo, šta biste rekli?

    - Najkraće, mi smo kompanija koja je uspela da u najnezgodnije vreme izraste u firmu sa izuzetnim rezultatima uprkos spoljnim ekonomskim sankcijama i suženom domaćem tržištu na kome smo 1999. godine preuzeli primat i postali najveći izoznik lekova iz Srbije. Taj snažan razvojni zamah napravili smo zahvaljujući viziji menadžmenta koji nas je naučio da budemo fleksibilni, odvažni, da se sa problemima suočavamo, da ih rešavamo a ne da ih skrivamo pod tepih. Kompetentan kadar i inovativnost koja se neguje u našoj Kući doprineli su da smo u tehnološkom smislu vrlo napredni, a u kadrovskom pogledu izuzetno jaki. To je, naravno, rezurtiralo time da danas imamo širok portfolio i brojne certifikate neophodne za izvoz lekova, kao što su GMP koji imaju svi naši pogoni još od 2001. godine. Kao kruna uspeha je dobijanje FDA certifikat krajem prošle godine za proizvod u veoma soficistiranom obliku, čime startuje i izvoz lekova iz Srbije na američko tržište. "Hemofarm" je za dve decenije postigao uspeh koji se standardno ostvaruje za duplo više vremena. Investiranje i razvoj su naši konstantni pokretački mehenizmi. Primera radi, 2003. ostaće zabeležena kao godina velikih investicionih zahvata, jer smo kupili šabačku "Zorku", otvorili fabriku u Banjaluvi, gradili nove u Vršcu i Obninsku, postojeće modernizovali uvodili SAP sistem. Međutim, ako bi se neka godina mogla nazvati istorijskom za Hemofarm, onda je to 2006. kada je STADA Grupa preuzela Koncern "Hemofarm". To je istovremeno najvrednija akvizicija u istoriji ove renomirane kompanije stare 114 godina i najveća nemačka investicija u srpsku privredu uopšte.


    Da se vratimo vašoj struci i profesiji, koliko je po vašem mišljenju dobar PR značajan za uspešno poslovanje jednog preduzeća, da li naši menadžeri i preduzetnici uviđaju njegov značaj?

    - Dobar PR je izuzetno bitan. Kako globalno kao društvo zaostajemo za savremenim svetom, tako i ljudi kod nas još nisu dovoljno svesni značaja PR-a. Ne kažem da nema ljudi koji se time, tobože, bave . . . ali u odnosu na pionirski period od pre 15 godina kad je PR počeo da se pojavljuje i definiše kao struka, kada je bilo više entuzijazma, profesionalnosti i rešenosti da se jedna mlada profesija, afirmiše - stiglo se dotle da PR postane aktuelan. Dobili smo na kvantitu, ali, nažalost, izgubili na kvalitetu. Pojavljuju ljudi koji "de facto" ne shvataju suštinu odnosa sa javnošću, već samo poimaju da je to "in". Znači, u daleko težim okolnostima pionirska garnitura PR-ovaca je raskrčila put, uvela PR kao profesiju, a onda smo dopustili da se u nekim lagodnijim oklnostima desi popriličan pad u kvalitativnom smislu.

    - Niti je PR skraćenica za potrčka niti se osoba zadužena za korporativne komunikacije može svesti samo na portparola, spouksmena ili glasnogovornika koji prenosi stavove kuće. Sve je to mnogo kompleksnije, a postoji ono što se zove briga o zaposlenima i njihovim porodicama, staranje o svojoj sredini, o kupcima i dobaljvačima. Dakle, reč je o mnogo širem dijapazonu odnosa koje treba brižljivo negovati, nego što su odnosi sa medijima, kako mnogi zamišljaju public relations. Pogrešno je kad neka firma izvuči i forsira samo jedan segment. Najčešće je to odnos sa medijima, dok je, recimo, odnos sa klijentelom potpuno zanemaren. Važno je da izađe članak u novinama u pozitivnom kontekstu i što boljem svetlu, a to što se klijenti čude tim istim napisima, jer nisu zadovoljni uslugom ili odnosom prema njima, firmu mnogo ne dotiče. Građenje dobrih odnosa i sa internom i eksternom javnošću na duge staze, dovodi do cilja, do stvaranja dobrog imidža kompanije što jeste primarni zadatak PR-a. Moj stav je bio da se zarad imidža ne kupuju stranice u novinama već da kompanija mora da zasluži da se o njoj piše i govori afirmativno. Imidž kompanije se nije izgradio preko noći, jer nam je cilj uvek bio da imamo dobru reputaciju a da imidž bude samo logična posledica koja će ga pratiti. Imidž i ugled nisu isto, mada se i jedno i drugo teško stiču a još lakše gube.


    Kako ocenjujete aktuelni trenutak domaćeg PR-a, posebno u oblasti privrede, jesmo li dostigli evropske standarde, koje su loše a koje dobre strane naše PR prakse, ima li stvari koje treba korigovati, poboljšati?

    - Kao što globalno u svemu kasnimo, s određenim izuzecima, i ovde smo par koraka iza. U evropskim kompanijama je sama funkcija PR u okviru top menadžmenta, što kod nas, mahom, nije slučaj. U Srbiji nije izgrađen pravi odnos prema akcionarstvu! Na "Zapadu" o stavu i mišljenju jednog akcionara, bez obzira koliko mali bio, se jako vodi računa. Hemofarm je taj odnos, ali i mnoge druge "zapadne" modele poslovanja odavno usvojio samim tim što smo sarađivali sa mnogim zapadnim firmama, a pomenuću nemački "Fresenius" sa kojim smo imali zajednička ulaganja, a potom osnovali mešovito preduzeće 1993. godine. Naš predsednik, gospodin Miodrag Babić, je mnoge modele zapadnog poslovanja preuzeo i preneo u "Hemofarm", baš zahvaljujući saradnji sa svetskim, a posebno nemačkim firmama. Bili smo jako ponosni na činjenicu da imamo preko 11 hiljada akcionara, kada su naše akcije mogli da steknu ljudi iz državnih institucija i javnih preduzeća. To je bio znak velikog poverenja u Kompaniju. U poslovanju "Hemofarma" je prepoznat kvalitet i perspektiva, a mi smo nedvosmisleno pokazivali da uvažavamo svakog malog akcionara, počev od toga da je svako od njih njih osim dividende, redovno dobijao godišnji izveštaj sa bitnim podacima o poslovanju Firme. Drugo, odnos prema zaposlenima i njihovoj motivaciji se u Srbiji ne tretira na najbolji način. Kod nas se misli da je dovoljno samo nekoga dobro nagraditi i da ste time rešili sve. A nije tako. Mi, recimo, odavna dajemo kadrovske stipendije ali smo shvatili da to nije dovoljno, pa smo počeli da za uposlene gradimo naselje još 1994, kroz čisto kreditni odnos i bez investitora koji bi zarađivao na tome. Nastojimo da odnegujemo dobru međusobnu komunikaciju, stvarajući dobru klimu i gradeći korporativnu kulturu koja podrazumeva da se na svoju sredinu deluje autoritetom sposobnosti i znanja a ne "autoritetom fotelje i moći". Ljudi su navikli da rade timski, da dolaze iz različitih sektora i da potpuno ravnopravno učestvuju u određenim projekima. Rezultati koje Kompanija ostvaruje u dobroj su meri zasluga timskog duha.


    Kao dokazani praktičar PR-a, šta biste poručili i koji savet uputili mladim ljudima koji ovim poslom nameravaju da se bave, na šta posebno treba pažnju da obrate i koje vrednosti da neguju kako bi izašli na stazu uspeha u oblasti PR-a?

    - Mladi ljudi se moraju naoružati željom za znanjem, za stalnim prisvajanjem novih multidisciplinarnih znanja i veština. To posebno važi za one koji počinju da se bave odnosima sa javnošću. Istovremeno, nek daju krila svojoj radoznalosti, ali neka imaju strpljenja, počev od onog da saslušaju sagovornike. Neka nastoje da predlože najbolja rešenje za probleme na koje ukazuju uposleni. U novinarima treba da vide saradnike i pomoćnike u izvršavanju svojih ciljeva, pa shodno tome, da su za njih uvek dostupni, uvek spremni da daju odgovore i obezbede sagovornika za razgovor i to, po pravilu, odmah. Uvažavanje druge strane je mnogo bolji pristup od izbegavanja, da ne pominjem bahatost i nadmenost.
    Vremenom dobra komunikacija i pozitivne vibracije postanu obostrane. Za taj odnos se vredi potruditi. Komunikacione sposobnosti moraju biti u funkciji građenja imidža i reputacije kompanije ili ustanove za koju se radi, što znači da se mora čuvati zamke da se u prvi plan stavlja lični PR.
    Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže vaše radno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
    - Ako se zadržim u okvirima kompanije, onda mogu sa velikim zadovoljstvom da govorim o položaju žena jer smo mi Kuća u kojoj one nose veliki teret, u smislu da je veliki broj njih zaposleno u kompaniji. Žena u Hemofarmu ima ravnopravan tretman o bilo kom poslu da se radi. Međutim, nismo mi pusto ostrvo, pa ne mogu da ostanem samo u okvirima naše Kuće. Generalno, žena u Srbiji nema ravnopravan položaj i njoj je mnogo teže da dospe do određenih pozicija bez obzira na kvalifikacije, stručnost i sposobnost. Uz to, mislim da su one mnogo, ne bih rekla abmicioznije, ali svakako samopregornije, istrajnije i upornije, pa daju mnogo više svog ličnog doprinosa poslu kojim se bave nego muškarci koji su skloniji otaljavanju, a opet su uvek u prednosti kad se radi o određenim pozicijama u društvu. Iako je, u suštini kreativan, posao kojim se bavim stresan i zahtevan; traži maksimalnu posvećenost, visok stepen koncentracije i obazrivosti, što sve zajedno ume da bude vrlo naporno, kada bih ponovo mogla da biram, ne verujem da bih menjala. Po osnovnoj edukaciji sam profesor jugoslovenske i svetske književnosti, ali nije mi žao što se nisam bavila profesurom koja podrazumeva i određene lagodnosti, kao što su letnji raspust i više slobodnog vremena, što za ženu sa balkanskih prostora nije zanemarljivo. Jedino mi je žao što nisam uvek imala dovoljno vremena za svoje dete, iako sam se svojski trudila da budem i pravi profesionalac i majka na koju moj jedinac uvek može da računa.


    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po vašem mišljenju, mada je pitanje uspeha relativna kategorija, koji je vaš životni i radni moto koga se pridržavate?

    - Moj životni moto glasi da "sve dođe na svoje mesto . . . kad tad", čak i ako to podrazumeva da se poneko izgubi neke pozicije i siguran teren. Mislim da je ipak, od svega najvažnija ljubav, a ona, po meni, znači privrženost. Ako nema privrženosti poslu kojim se bavite, onda teško da će doći do rezultata. Privrženost je i ljubav prema gradu u kome živite, ljudima koje srećete, i prema široj zajednici u kojoj bitišete. Sve to zajedno stvara osećaj ispunjenosti koji daje smisao životu.

    R A D N A B I O G R A F I J A
    Svoje prvo stalno zaposlenje Gordana Lazić Velovan je našla u "Hemofarmu", u kome radi evo već 27 godina.
    - Po završenom fakultetu bilo mi je teško da nađem posao jer, prvo, nisam poslušala savet oca da završim prava, a drugo, nisam imala ambiciju da živim i radim u prestonici. Tako sam jedno vreme radila kao lektor u lokalnoj štampariji, a zatim kao novinar u listu "Vršačka kula", kaže gospođa Lazić Velovan, pričajući o svojim radnim počecima. Centar za PR Hemofarma startovao je 1995. godine, a nešto pre toga, budući da je u firmi vodila brigu o informisanju, ali i edukaciji kadrova, Gordana je bila u prvoj generaciji onih koji su pohađali i završili školu za odnose sa javnošću PRA, dr Vujovića, koja je imala holandski certifikat i koja je polaznike učila fer odnosima, negovanju partnerstva i visokom stepenu međusobnog uvažavanja u komunikaciji sa javnošću. Nakon ovog Gordaninog usavršavanja, ustanovljen je Centar za PR Hemofarma koji ona vodi sve ove godine.

    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
    izvor:eKapija


    Nada Macura, lekar i PR Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć grada Beograda - Dr novinar

    [​IMG]

    Ustaje u pola šest. U 6:30 uključuje se u program Radio Index-a. Kao pre deset godina Avram Izrael saopštava šta se desilo u toku noći i kako preživeti još jedan dan. U 7:10 snimaju je sa sličnom pričom za Radio Beta rfi, u 7:20 uključuje se u jutarnji program Studija B, za radio Studio B govori 10 minuta kasnije, u 9:30 je u programu TV Kopernikus-a, u 12:30 svoj izveštaj daje i TV Avala...
    Između i nakon toga štampani mediji zovu da bi došli do detalja kad je i kako neko pao sa skele, utopio se, gde je pronađen leš, kako je došlo do saobraćajne nesreće... I tako svaki dan poslednje tri godine. Ako je slučajno kod frizera kad zazvoni jedan od četiri mobilna telefona, doktorka Nada Macura se mokre kose javlja. Svoj posao PR-a Hitne pomoći shvatila je toliko odgovorno da na beskrajna novinarska pitanja odgovara u 11 uveče, iz samoposluge, u prevozu, na ulici... Novinari kratko čekaju samo kad ona, u ulozi operatera na liniji 94, jer i to radi, razgovara sa pacijentom.
    Iz kombija u fotelju
    Nada Macura je pre svega lekar, kardiolog. Tome je stremila još od vremena Slavka Prljavka, lutke koja je bila osnovno nastavno sredstvo njenog učitelja u prvom razredu osnovne škole u Vrdniku. „Na Prljavku smo, u tom eksperimentalnom odeljenju učili o pranju ruku, češljanju, higijeni uopšte, tako da kad smo izašli iz prvog razreda, već smo imali prve lekcije iz preventivne medicine, a nismo znali da čitamo i pišemo“, priča dr Macura. Sa društvenog smera u gimnaziji u Rumi upisala je Medicinski fakultet i bez problema ga završila, jer „kada nešto silno želite, neće vam teško padati ni napor koji ulažete da to ostvarite“. A ona je silno želela da bude lekar, posebno tada, u vreme kada je i sama na svoje kolege doktore gledala sa strahopoštovanjem.
    „Istopila se ta uzvišenost profesije, nema više poštovanja, ali ni poverenja u odnosu lekar-pacijent. Možda je mito najveća prepreka u tom odnosu. Ljudi shvataju da neki lekari ne tretiraju jednako ljude koji žive u kućama sa zlatnim slavinama i one iz romskih udžerica. Ja nikad nisam pravila razliku. Kako ne biti dirnut povezanošću tih romskih porodica, njihovom toplinom, brigom. Kada se jedno razboli, dvadeset ih sedi sa njim u sobi, a to može biti samo motiv više za lekara“, kaže. Od početka karijere ona radi u Hitnoj pomoći, prvo kragujevačkoj, zatim u Smederevskoj Palanci, da bi se skrasila u Beogradu. Više doduše ne ide na teren, jer je pre deset godina slomila nogu, pa je bilo nezgodno da sa gipsom ordinira Beogradom. Tako je sela u fotelju operatera. „Fotelja“ joj se osladila, pa je, i kada se oporavila, odlučila da terenski, fizički naporniji posao ostavi mlađim kolegama.


    [​IMG]

    „Lepa reč kao lek“

    U novinarske vode ušla je čim je počela da radi. Pacijenti su je „prijavili“ medijima kao prijatnu mladu doktorku, pa je u kragujevačkim novinama izašao tekst o njoj pod naslovom „Lepa reč kao lek“. Potom je počela da gostuje u radio-emisijama, uključivala se u programe sa izveštajima i savetima, imala svoje radio-emisije na radiju Večernje novosti i JAT. I tako koketira sa novinarstvom već petnaestak godina. Takoreći volonterski. „Sve je gratis i za medije i za moju firmu.
    Zar da mi neko plaća da kažem ljudima da se sklanjaju od sunca, kako da se čuvaju od groma ili strujnih udara. Imam utisak da ne bih bila tako dobra kad bih bila plaćena da dajem savete“, priča dr Macura i nabraja poklone koje je ipak prihvatila. Jedan rokovnik, bukete cveća iz bašte domaćina-pacijenta i jednu ogromnu saksija ljubičica koju i dalje čuva. Ne može ni nabrojati one koje je odbila, na primer vikendicu u okolini Kragujevca ili plac na Vlasini. „To što sve radim bez novca ne znači da mi je plata dovoljna. Nije, ali ne želim nikad nikoga da oštetim“, kaže Macura dok zove kolegu u Hitnoj pomoći da joj kaže jel’ bilo kakvih nesreća koje bi bile zanimljive medijima koji je čekaju na drugoj liniji radi uključenja u program.
    „Ne nervira me toliko obaveza, naučila sam tako da živim, gotovo bez slobodnog vremena. Po prirodi sam organizovana, veoma ljubazna i tek ponekad netaktična, na primer kada mi je vrućina“, priča doktorka koja je na ovaj ručak došla u dva popodne, kada inače ne izlazi i po tempraturi od 35 stepeni, koju inače ne podnosi. Netaktičnost je nestajala kako je klima-uređaj hladio prostoriju u kojoj smo sedele.
    Španska serija
    Dete palo sa terase, muž ubio ženu pred detetom, mladić na licu mesta mrtav u saobraćajnoj nesreći... teško je ovakav posao ostaviti u ordinaciji posle radnog vremena. Ali zato, da bi ostala pozitivna, kod kuće ne gleda horor filmove, već španske serije. „Zar ti, intelektualka to da gledaš?“, čude joj se. „Gledam zašto da ne. U seriji svi vide nečije zlo lice, samo ne onaj koji bi trebalo da vidi. Tako je i u životu. Jednostavno uživam u tim latinoameričkim sapunicama. Možda zbog toga volim i ovaj restoran, meksičkog naziva Amigo“, kaže Nada Macura.
    Uživa kada vidi da ljubav nema granice i van ekrana. Prepričava „filmsku scenu“ kojoj je prisustvovala pre nekoliko dana. Sa koleginicom je krenula na ručak u restoran Hitne pomoći, kada su ih susrela dva gospodina – mlađi, poslovni čovek i 89-godišnji starac u žirado šeširu i sa hozen tregerima. Zastali su sa njenom koleginicom, koja joj se nešto kasnije vratila i u neverici izgovorila – došli su da prose moju majku. Krepki starac se zaljubio u sada 85-godišnju „majku“ još u gimnazijskim danima, ali kako im tad nije išlo, sad kada su oboje ponovo sami, rešio je da pokuša još jednom. Ćerka nerado prepusti majci da sama odluči. Buduća mlada izađe sa proscem na ručak, ali da l’ od uzbuđenja ili zbog prevoja na tepihu u restoranu, padne, polomi nadlakticu i povredi bradu. Ipak nije pokolebala mladoženju, ako ju je čekao 70 godina, sačekaće on još koji mesec pre nego što je konačno oženi.
    Eto još jednog saveta za zdravlje – budite zaljubljeni. Uz to, savetuje doktorka, dovoljno spavajte, šetajte što više, boravite u prirodi. Zbog svih obaveza koje je prihvatila, dr Macura ne spava, ne šeta, ne odmara dovoljno. Kad pojede nešto što je tog jutra rekla da ne bi trebalo, kolege odmah reaguju – „tužićemo te medijima“. Zato se trudi da poštuje sve što kaže – to je cena zdravlja, ali i cena popularnosti

    uzvor:eKapoija
    Poslednja izmena: 23.09.2010
  9. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Mira Babić, direktorka "Zavona" iz Beograda
    Samo se radom može stići do uspeha

    [​IMG]
    (Mira Babić)

    U Zavodu za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju, pored uslužne delatnosti, postojala je i proizvodnja preparata za primenu u sprovođenju mera DDD. Kako je obim proizvodnje rastao, Zavod kao državna ustanova formirana za pružanje DDD usluga, formira kćerku firmu, Preduzeće za proizvodnju farmaceutskih preparata "Zavon". Novoformirano preduzeće funkcioniše kao poseban privredni subjekat, ali svi zaposleni su imali i dalje osećaj da smo jedno preduzeće. Kao i većina zaposlenih u Zavodu, u granicama svojih mogućnosti sam učestvovala u nabavci sirovina za proizvodnju, kao i u prodaji gotovih proizvoda, ne misleći da ću jednog dana ja biti direktor "Zavona", kaže Mira Babić, danas direktorka ovog preduzeća.
    Kako je dalje tekla Vaša radna i poslovna karijera, kako je teklo, tako da kažemo, Vaše menadžersko stasavanje, odnosno kada, kako i u kojim okolnostima ste postali direktor "Zavona"?
    - Posle provedenih 16 godina u Zavodu za DDD na poslovima rukovodioca službe za zaštitu bilja, radeći poslove zaštite sirovina za proizvodnju hrane i objekta za njihovu preradu i čuvanje, a sve u funkciji zaštite zdravlja stanovništva, prelazim u "Zavon" na mesto direktora, iako sam imala saznanje da preduzeće u prethodne dve godine nije imalo očekivane rezultate poslovanja. Teškoća je, moram priznati, bilo dosta. Dolaskom u "Zavon" suočavam se sa jednom novom organizacijom, problemom obezbeđenja sirovina, organizovanja proizvodnje i plasmana gotovih proizvoda. Pošto se "Zavon" bavi proizvodnjom farmaceutskih preparata i proizvodnjom biocida, sredstava koja se takođe primenjuju u zaštiti zdravlja ljudi, za mene je to bio novi poslovni izazov. No, uprkos svemu, uspeli smo dosta toga da postavimo na zdrave noge i da proizvodnju poboljšamo i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu. Angažujući kadrove iz Zavoda za DDD i "Zavona" nastavila sam posao, znajući da je to jedini način da se postigne uspeh. Posle četiri godine, ne samo da danas uspešno poslujemo, već su evidentne pozitivne promene u preduzeću, koje se ogledaju u povećanom obimu proizvodnje, u novoj opremi i razvoju novih proizvoda.
    Predstavite nam ukratko "Zavon", šta čini okosnicu njegove poslovne aktivnosti danas i koja je njegova osnovna poslovna delatnost?
    - "Zavon" danas zapošljava 24 radnika, od kojih su većina žene. Proizvodnja ima dve celine: farmaceutski deo - proizvodnja sredstava za dezinfekciju i antisepsu, i proizvodnju biocida - obuhvata proizvodnju rodenticida, insekticida, veterinarski program i kućnu hemiju. Okosnica poslovne aktivnosti "Zavona" je, mogu slobodno reći, proizvodnja sredstava za primenu u zaštiti zdravlja stanovništva. Program dezinfekcionih sredstava i biocida baziran je na dugogodišnjem stručnom iskustvu kadra iz Zavoda za biocide i medicinsku ekologiju (nekadašnji Zavod za DDD), u pružanju usluga dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije u zdravstvenim ustanovama. Pored ovoga, koristimo i najnovija saznanja, preporuke i dostignuća u svetu, pri čemu su kao osnovne ispoštovane preporuke Svetske zdravstvene organizacije (WHO), Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) iz Atlante, kao i direktive o biocidima Evropske unije.
    - Prodaja naših proizvoda obavlja se preko komercijalne službe "Zavona", kao i preduzeća koja se bave veleprodajom i učestvuju na tenderima sa ponudom proizvoda iz našeg proizvodnog programa. Na ovaj način naši proizvodi dospevaju do svih ustanova koje se preko tendera snadbevaju. Takođe, postoji i maloprodaja u okviru samog preduzeća. U okviru našeg programa imamo i stručnu ekipu koja, u cilju edukacije kadra koji primenjuje sredstva za zaštitu stanovništva od prisustva štetnih organizama, vrši prezentaciju naših proizvoda.
    Koji sve proizvodi danas čine vašu, možemo slobodno reći, veoma široku ponudu farmaceutskih preparata?
    - Ponuda naših preparata je zaista velika, a od proizvoda bih izdvojila, recimo, "Desol" kao najviše korišćeni dezinficijens. Pored toga što se koristi za dezinfekciju površina, pribora i opreme, koristi se i za dezinfekciju i dezodoraciju sanitarnih uređaja, nameštaja, za pranje i dezinfekciju instrumenata pre sterilizacije, kao i za dezinfekciju posuđa i pribora za jelo. "Desol-dez" je preparat širokog dezinfekcionog spektra sa primenom u domaćinstvu, industriji, pekarstvu, mlekarstvu, dezinfekciji vode za piće...Takođe, bogata je ponuda sredstava za zaštitu od buba švaba, bubarusa, mrava (Blatacid, Blatabor, Blataplast, Ekokreda, Biostop EC10, Terminator), zaštitu od štetnih glodara i krtica (Ratmus, Ratmusolon, Kerber...)
    A šta biste izdvojili i pomenuli od vaših sredstva za antisepsu?
    - Antiseptici su sredstva koja se primenjuju za antiseptičku obradu kože, kako u zdravstvu tako i u ostalim oblastima gde se zahteva visok nivo higijene. Program antiseptika se uklapa u akciju Ministarstva zdravlja i IZZZ Srbije "Dr Milan Jovanović Batut": "Čiste ruke - bezbedne ruke". Iz ove grupe proizvoda izdvojila bih "Zavon" tinkturu - za antiseptičku obradu intaktne kože pre intervencije, za dezinfekciju ruku u zdravstvu, za upotrebu u terenskim službama, za dezinfekciju pribora. Korisna je u sastavu priručnih apoteka "Zavon" krema - antiseptička krema za ruke. Linija proizvoda "Citosol" - obuhvata proizvode "Citosol C"- antiseptički šampon za higijensko i hirurško pranje ruku, "Citosol H"- antiseptički gel i "Citosol S".Svi proizvodi su kontrolisani, kako interno tako i eksterno kod akreditovanih laboratorija i poseduju sve neophodne sertifikate. Osnovne odlike naših proizvoda su da su pripremljeni kao gotov rastvor, lako se primenjuju i nisu skupi. Mogu se koristiti u svim oblastima gde se vodi naročita briga o higijeni, bilo da se radi o ljudima, životinjama, hrani ili prostoru.
    Šta kažu planovi i namere budućeg poslovanja i razvoja "Zavona", može li se očekivati dalje intenziviranje proizvodnje i širenje proizvodnog asortimana?
    - Planovi i namere rukovodstva "Zavona" su usredsređeni na dalji razvoj započetog posla u pravcu razvoja i usavršavanja postojećih i formulisanje novih proizvoda. U paleti naših proizvoda imamo i dva proizvoda koji su na osnovu Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima a na osnovu mišljenja Agencije za lekove, zadovoljili kriterijume i mogućnost da se registruju kao lek. To su - "Dezoral"- oralni antiseptik i "Citosol S"- dezificijens losion, a "Medigel" - gel za ultrazvučnu dijagnostiku, kao medicinsko sredstvo. Uvođenje ovih lekova u komercijalnu proizvodnju nije nimalo lako, ali uz potpuno angažovanje i puno rada svih zaposlenih i to želimo ostvariti.
    Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?
    - Na osnovu svog bogatog radnog i poslovnog iskustva mogu reći da je ženi danas pružena mogućnost napredovanja u biznisu. Ženama se ne mogu osporiti njihovi osnovni atributi - odgovornost, hrabrost i uspešnost, što i pokazuje položaj žene u biznisu i na menadžerskim pozicijama. Među ženama, kao i među muškaracima, nisu svi uspešni. Nikome rođenjem nije određen uspeh, niti se to novcem može kupiti. Za razliku od muškaraca, žene su više okrenute porodici zbog rađanja i podizanja dece i napredovanje u biznisu je sigurno zbog toga i otežano. Moje iskustvo govori da je najveći uspeh u životu sačuvati zdravu porodicu i decu usmeriti da i ona budu uspešna u životu. Mislim da sam sa mužem, koji se nalazi u grupi 100 uspešnih preduzetnika i menadžera Srbije, u tome uspela. Sin i kćerka su završili fakultete, zaposlili su se i u svom poslu su već sada, mogu ponosno reći, uspešni.
    - Smatram da položaj žene u biznisu može da bude ravnopravan sa položajem muškarca samo ukoliko ona ne očekuje privilegije zato što je žena. U biznis treba ući bez predrasuda. Naš problem je i taj što u našem društvu još uvek nema dovoljno svesti o nužnosti ravnopravnosti žena u svim poslovima, pa i na polju preduzetništva i menadžmenta. U ovakvoj situaciji ženama jedino preostaje puno angažovanje i neprestano dokazivanje i potvrđivanje.
    U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte, po Vašem mišljenju, mada je pitanje uspeha relativna kategorija, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
    - Ključ uspeha je u tome da se u poslu i u životu uopšte stvari moraju postaviti na svoje mesto. Sistematičan rad olakšava mnoge aktivnosti. Uspeh je relativna stvar. Sve zavisi od toga ko vas i po kojim kriterijumima ocenjuje. Posao treba voleti. Ono što mene čini zadovoljnom osobom jeste i to što i posle 31 godine rada na posao odlazim sa velikim zadovoljstvom i prijatnošću.

    Lična karta

    Mira Babić je rođena u Virovitici (Hrvatska), u patrijarhalnoj porodici u kojoj je, kaže, kult rada generacijama prihvatan kao osnovni princip življenja. Roditelji su je učili, kaže Mira, da je rad jedini način da se postigne uspeh. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u rodnom mestu, nakon čega odlazi u Beograd i upisuje Poljoprivredni fakultet koji završava u redovnom roku. Prvo zaposlenje nalazi 1977. u preduzeću "Agrounija" iz Inđije, u jednom tada velikom preduzeću u oblasti ratarstva, voćarstva i stočarstva. Kao pripravnik, diplomirani inženjer zaštite bilja, počela je da radi u Centru za doradu semena, na poslovima fitopatologa-entomologa. Radila je na poslovima kontrole zdravstvenog stanja semena, što je bio jedan veoma odgovoran posao. U "Agrouniji" je ostala 10 godina, nakon čega prelazi u Beograd, prvo u preduzeće "Seme", a zatim ubrzo u Zavod za DDD na mesto rukovodioca zaštite bilja. Za direktorku "Zavona" izabrana je pre četiri godine. Majka je dvoje dece - sina i kćerke.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".



    Vesna Bućan - jedina žena pilot iz Srbije
    u putničkom saobraćaju



    [​IMG]
    (Vesna Bućan)

    Kada je neko ludo zaljubljen, kažemo da je u oblacima. To se desilo i ovoj dvadeset devetogodišnjoj Beograđanki iz Zemuna, ali se ona, za razliku od mnogih svojih vršnjakinja, zaista našla u oblacima. Vesni Bućan je to, u stvari, "radno mesto" – ona je jedina žena iz Srbije koja je pilot u putničkom saobraćaju. Od pre nešto više od godinu i po dana zaposlena je u crnogorskoj nacionalnoj aviokompaniji "Montenegroairlines" i kao kopilot prevozi putnike širom Evrope. A koliko joj je trebalo da stigne od sna iz detinjstva do kokpita putničkog aviona?
    – Počela sam u Vršcu, u letnjoj školi letenja, posle bombardovanja 1999. godine, a nastavila sam školovanje nešto kasnije u privatnoj aviokompaniji "Princ aviation", gde sam stekla profesionalnu dozvolu i ovlašćenje za instrumentalno letenje. Zatim sam se vratila u Vršac, da završim i obuku na dvomotornom avionu, i tu sam položila teorijski deo koji je potreban za saobraćajnog pilota, a kada sakupim 1.500 sati naleta mogu da polažem i praktični deo i dobijem dozvolu za saobraćajnog pilota, što je neophodan uslov da bi neko postao kapetan – priča Vesna koja, za sada, ima 1.400 sati leta.
    Poziv da dođe na testiranje za kopilota u "Montenegroairlines" zatekao ju je u Vršcu gde je osam meseci radila kao instruktor letenja. Sa osmehom priča da je među osam kandidata najbolje uradila testove i dodaje da joj je taj rezultat otvorio put za zaposlenje.
    – Od septembra 2007. godine je počelo moje školovanje za "foker 100", avion na kojem sada letim. Obuka na simulatoru je bila u Amsterdamu, gde sam videla da je ženska posada u kokpitu u svetu uobičajena stvar – od 30 polaznika, 10 su bile žene. Prva linija koju sam letela je bila Beograd–Tivat, Tivat–Pariz, Pariz–Tivat, Tivat–Beograd – kaže Vesna.
    Reakcije kolega i putnika na ženu pilota pozitivne su i naša sagovornica priča da do sada nije naišla na sumnjičave, kao ni na one koji su uvereni da je ovaj posao rezervisan isključivo za "jači pol".
    – Bilo je i simpatičnih situacija. Jednom prilikom glavna stjuardesa je otvorila vrata kokpita posle leta da nas nešto pita, a jedan stariji gospodin koji je izlazio iz aviona me je ugledao i sa osmehom uzviknuo: "Kuku mene, žena!" – smejući se priča Vesna.
    Kapetan je, naravno, taj koji na zemlji i tokom leta vodi glavnu reč, posada zajedno donosi odluke, ali kapetanova je poslednja.
    – Kapetan upravlja avionom dok je na zemlji. Uz dogovor, tokom pripreme za let odluči se ko će leteti prvi let, a ko drugi u povratku, što znači da jednu destinaciju leti kapetan, a kopilot asistira i vodi radio-vezu i obrnuto u povratku. Najduže putovanje u našoj kompaniji traje tri i po sata, a najdalje letimo do Moskve, Londona i Sankt Peterburga – kaže ova Beograđanka.
    Vesna živi na relaciji Beograd–Tivat–Podgorica. Ima odgovor i za one koji joj zavide što stalno putuje.
    – Zadržavanje na aerodromu je do sat vremena i mi najčešće i ne izlazimo iz aviona, tako da od svih tih gradova vidim samo aerodromsku zgradu. Jedino kada radimo neke čarter letove, desi se da ostanemo dva-tri dana, ali to je retko – objašnjava Vesna.
    Ona je svesna da je ovo zanimanje stresno i odgovorno.
    – Ne postoji pilot koji se nikada nije uplašio. Desi se da nas i po vedrom vremenu na 11, 12 kilometara visine protresu mlazne struje, kada nema ni oblačka na nebu. U takvim situacijama naravno nema panike, svi ostanemo hladne glave, obavi se sve što treba, ali nam skoči adrenalin – ističe Vesna.
    Kada se prizemlji, voli da se provoza motorom, još jedna njena ljubav, trenutno je to "jamaha" od 125 kubika, a kad god stigne odlazi i na aerobik. Sebi je postavila mnogo ciljeva, od kojih izdvajamo jedan.
    – Želja mi je da napredujem i postanem kapetan jednog dana. Kod nas je obično potrebno da kopilot napravi minimum 2.500 sati leta, da bi mogao da počne da se obučava za kapetana, a nadam se da ću i to ostvariti – zaključuje Vesna.

    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Politika



    Zorana Marković, direktorka
    Agencije za borbu protiv korupcije - Nepoznato lice


    [​IMG]
    (Zorana Marković)

    Bilo je to prilično iznenađenje kada je Odbor Agencije za borbu protiv korupcije, između 18 kandidata, za direktorku izabrao diplomiranu pravnicu Zoranu Marković. Prvo zato što je žena, a nekako su, na tom mestu, svi očekivali muškarca. A drugo zato što je, za širu javnost, ona potpuno nepoznata, a pretpostavljalo se da će na čelo Agencije doći neko poznato ime. Izbor je, po svemu sudeći, bio iznenađenje i za nju, pa ga je dočekala bez pripremljene kratke biografije i fotografije za medije. Čak se ni na internetu nije mogla naći bilo kakva informacija iz njene biografije.

    Nepoznato lice Zorane Marković jedni su razumeli kao manu, a drugi kao prednost. I naravno, odmah se probudila znatiželja javnosti - ko je Zorana Marković i šta je preporučilo za ovu veoma odgovornu i slabo plaćenu funkciju. A slučaj je hteo da je sve što je u životu radila, od prvog zaposlenja do danas, u stvari, pripremalo za ovu funkciju.

    Rođena je avgusta 1960. godine u Beogradu i najranije detinjstvo provela u Ulici Svetozara Markovića. Potiče iz imućne starobeogradske porodice kojoj je, posle Drugog svetskog rata, oduzeta sva imovina. Zoranin deda po majci bio je prvi upravnik Gradske bolnice na Zvezdari kojem su posleratni komunisti oduzeli celokupnu nasleđenu imovinu. Čak je porodica iseljena iz svojih kuća u Ulici Svetozara Markovića i preseljena u jedan stan. Tako su od vlasnika postali kirajdžije, kako se govorilo. Ni očeva porodica nije bolje prošla. Zoranin deda po majci bio je građevinski inženjer i veoma imućan čovek. Posle rata, oduzete su mu kuće po Beogradu, Vrnjačkoj Banji i Avali. Ostala je samo jedna kuća na Senjaku. Ali Zorana punih 20 godina vodi spor i ne može da je povrati.

    Iako joj je sva porodica sa Vračara ili okoline Tašmajdana, Zorana je odrasla na Novom Beogradu, kod Fontane. Živela je u stanu sa majkom, koja je bila prevodilac, očuhom rudarskim inženjerom i šest godina mlađom polusestrom.

    Završila je Osnovnu školu "Lenjin" i igrala se na maršuti kuda su 1968. prolazile povorke pobunjenih studenata. A kada je završila Devetu beogradsku gimnaziju i došlo vreme za prijemni na fakultet Zorana je obavestila porodicu da želi da upiše Fakultet primenjenih umetnosti odsek enterijer ili dizajn, recimo cipela. Njen očuh i majka bili su očajni. Smatrali su da je dizajn idealan kao hobi a da je, njihovoj ćerki, za sigurnost potrebna neka konkretnija diploma. U pomoć je stigao i teča, profesor Ekonomskog fakulteta i odluka je pala: Zorana upisuje Pravni fakultet. U toku studija se udala i dva meseca pre nego što joj se rodio drugi sin diplomirala.

    Zahvaljujući znanju engleskog jezika dobila je brzo prvi posao u gradskoj službi za imovinu, kod Živane Olbine, predsednice Izvršnog saveta skupštine grada. Sve do 1991. godine radila je drugostepeni upravni postupak, a onda je prešla u Ministarstvo finansija. Ponovo se našla u resoru za imovinsko pravne poslove i postala načelnik službe. I tu je radila drugostepeni postupak, ali sada na predmetima po žalbama, po Zakonu o vraćanju zemljišta oduzetog 1953. godine. Za nju je to bilo veliko iskustvo jer se radilo o novom zakonu, prvom u istoriji posleratne Jugoslavije kojim se nešto vraćalo, a ne oduzimalo.


    [​IMG]

    Kada je Zoran Đinđić došao u Vladu, a Božidar Đelić postao ministar finansija 2001. godine, rekla je saradnicima da ostaju u dobrim rukama i napustila ministarstvo. Bila je uverena da u misiji OEBS, koja je te godine počela sa radom, može mnogo više da uradi za svoju državu. Kroz OEBS se uključila u reformu državne uprave i pet godina samostalno kreirala brojne programe. Radila je uglavnom za multietničke opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđu, u kojima je tek trebalo uvoditi standarde, menjati zakone, promovisati evropske vrednosti. Kreirala je i postkonfliktni program koji je ocenjen kao najbolji, a omogućio je i učešće Albanaca u državnoj upravi. Čak je nekoliko meseci i živela u Bujanovcu, jela burek svakog jutra u albanskoj pekari, pila kafu u njihovom kafiću da pokaže da se ljudi mogu približiti ako se to iskreno želi.

    Dve godine kasnije dobila je i Fulbrajtovu stipendiju za stručno usavršavanje iz oblasti reforme državne uprave i ljudskih prava. A u stvari bio je to pravi trening iz analitike. Radila je uporednu analizu reforme državne uprave, pravosuđa i ombudsmana u zemljama istočne Evrope, Balkana i Mediterana. Proučavala kako su Česi i Poljaci napravili institucije i reformisali pravosuđe, gde su zapinjali i kako su se borili sa korupcijom. To iskustvo sa "živim" dokumentima smatra neprocenjivim. Istovremeno shvatila je i koje su naše greške zbog kojih se tako tromo krećemo kroz tranziciju. Odbila je, međutim, ponude da ostane u Americi i rešila da se vrati. Ali prvobitni entuzijazam brzo je zamenila nelagodom zato što se Srbija stalno zapliće o sopstvene noge. Dve godine je vodila program obuke advokata za praktičnu primenu evropske konvencije o ljudskim pravima. Potom je postala savetnik pri kancelariji američkog ministarstva pravde u američkoj ambasadi u Beogradu za oblast organizovanog kriminala i korupcije. Bavila se antikorupcijskim programima, pratila propise iz te oblasti, pripremala logistiku za Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom.
    Imovina, korupcija, državna uprava i ljudska prava, teme su kojima se godinama bavila i o kojima je mnogo naučila. Red je, kaže, da to znanje sada i primeni.

    Iako deluje mekše nego na jednoj jedinoj fotografiji koja se pojavljuje u medijima, Zorana Marković ne oskudeva u odlučnosti i čini se da dobro zna u šta ulazi. Na primedbu da je mnogo važnija odlučnost države, ona kaže: I za to ima leka: ljuljaš granu, pa će plodovi kad tad da padnu.



    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic


    Zoja Pavlović, urednik u srpskom predstavništvu izdavačke kuće "Egmont"
    [​IMG]

    Zoja Pavlović je rođena u Beogradu, gde je završila i Fakultet dramskih umetnosti, odsek Menadžment u kulturi.
    Prvi profesionalni angažmani bili su vezani za projekte u pozorištima i ustanovama kulture kao što su Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, BELEF...
    Prvi posao na koji je ponosna je produkcija pozorišne predstave u Narodnom pozorištu u Somboru koju je ostvarila sa svojom koleginicom sa klase, birajući teži i izazovniji, ali iskustveno dragoceniji put da završi studije.
    Ohrabrena jednogodišnjim producentskim stažom svoj profesionalni put nastavila je u Si&Si Company na poziciji menadžera za odnose s javnošću, radeći na poslovima eksterne i interne komunikacije.
    Paralelno je sarađivala sa nekoliko časopisa radeći kao novinar. Radila je u danas vrlo poznatoj agenciji za internet marketing Httpool, koja je u to vreme bila u osnivanju, gde je stekla iskustvo u radu sa novim tehnologijama.
    Rad u Egmontu doneo joj je zadovoljstvo kreiranja časopisa za najmlađe, stalnu inspiraciju i izazov, te je čitanje stripova i bajki sada deo njenog svakodnevnog posla.
    Iako je profesionalni razvoj krenuo u drugom pravcu, pozorište je neizostavni deo njenog života, prati dešavanja i gleda predstave.
    Član je Saveza dramskih umetnika Srbije i Udruženja novinara Srbije.

    izvor:eKapija
    Poslednja izmena: 27.09.2010
  10. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Olivera Ježina, glumica
    Prvi put sam se zaljubila na klizalištu

    [​IMG]
    (Olivera Ježina)

    Imala sam četiri godine kada mi je tata na terasi jednog šibenskog restorana davao da pijem penu od piva. Otišla sam bez pratnje u šetnju i sa jedne visoke stene pala u more. Nije me bilo strah jer sam obožavala vodu ali sam do danas zadržala ožiljak ispod oka jer sam glavom srećom samo okrznula podvodnu stenu. Izvukla me je jedna gospođa koja je hitro za mnom skočila u vodu, počinje ispovest za "Blic nedelje" glumica i profesorka na Akademiji lepih umetnosti Olivera Ježina.
    Poreklo
    Rođena sam u Beogradu, u poslednjem preostalom stanu svoje bake Dobrile Hadži- Pavlović zgradi na uglu Svetogorske i Vlajkovićeve ulice. Nekada je cela zgrada bila u njenom vlasništvu ali u naconalizaciji posle Drugog svetskog rata su joj oduzeli skoro sve. Moja majka Bojana Hadži-Pavlović bila je novinar u Privrednom pregledu dok je moj otac Marko Ježina poreklom iz Šibenika bio komercijalni direktor jedne riječke transportne firme u Beogradu. Upoznali su se u nekadašnjem klubu privrednika, kasnije čuvenom klubu književnika u Francuskoj ulici.
    Deda Šime
    Moj deda po ocu Šime Ježina je kao građevinski inženjer bio u poratnom periodu glavni projektant za izgradnju priobalja cele SFRJ. Zbog prirode posla živeo je u Beogradu ali je bio pravi Dalmatinac. Usud je udesio da i njegovoj porodici u nacionalizaciji posle Drugog svetskog rata od cele četvorospratne zgrade pored katedrale u centru Šibenika ostave samo jedan stan. Zbog toga je deda Šime sagradio vikendicu za decu i unučiće u jednom malom mestu pored Šibenika a zgradu prodao kada su iz nje izašli "dodeljeni" stanari. Nikada mu to nisam oprostila, jer je porodica Ježina bila čuvena u Dalmaciji po mom pradedi Marku koji je bio prvi direktor šibenske gimnazije i njegovom ocu koji je bio industrijalac i imao prvo brodogradilište u Šibeniku. Cela porodica Ježina je verovala u ideju jugoslovenstva.
    Moja druga kuća
    Nisam imala puno vremena za nestašluke u ranom detinjstvu jer su moji roditelji godinama otkrivali i utvrđivali prirodu svog emotivnog odnosa. Pred kraj 1964. godine su se razveli da bi se posle dve godine ponovo venčali. Nova "porodična harmonija" nije potrajala pa su se definitivno razveli 1968. I dan danas su u odličnim odnosima, samo kao prijatelji. Mnogo sam patila što sam jedinica ali jednostavno prilike u kući nisu dozvoljavale da mi se rodi društvo. Dobre drugare sam zato stekla na višemesečnim letovanjima u Dalmaciji. Šibenik je bio moja druga kuća gde sam se osećala potpuno slobodno.
    Dalmatinka
    Obožavala sam da slušam glasne familijarne rasprave pre ručka uslovljene mediteranskim nestrpljenjem, ali i pesmu koja se za stolom prolamala posle prve čaše bevande kada su nam stomaci bili puni. Ma gde se zatekla u životu uvek sam se predstavljala i osećala kao Dalmatinka.
    Čubura
    Posle preseljenja na Čuburu krenula sam u osnovnu školu "Jovan Miodragović" i bila vukovac. Imala sam sve petice ali sam se stalno verbalno suprostavljala nastavnicima zbog mog dalmatinskog temperamenta. Obožavala sam da nosim škotsku suknju ali me je nastavnica matematike uporno nazivala buržujkom jer sam paralelno išla i na časove klavira u nižu muzičku školu, što me je povremeno dovodilo do suza. U drugoj polovini šesdesetih godina Crveni krst je bio početak periferije Beograda i u moju školu su išla uglavnom radnička deca. Bilo je mnogo prozivke na moj račun. Pozivala sam sve drugare kod mene kući da bih se što bolje socijalizovala.
    Provod na Tašu
    Obožavala sam srpski jezik i književnost ali sam bila vaspitana da sve predmete temeljno učim. U jednom momentu sam upoznala decu iz Nevesinjske i Mutapove ulice koja su išla u školu "Sveti Sava" i tada mi je laknulo jer smo po navikama, interesovanjima i vaspitanju bili slični. Divno smo se provodili na tašmajdanskom klizalištu u bajkovitim zimskim večerima kada je sneg svetlucao na našim kapama i šalovima a čaj nam grejao dušu. Prva simpatije i zaljubljivanja u mom životu su se odigravala na tašmajdanskom klizalištu.
    Prvi dečko
    Vlada Petrović je bio zvezda dramske sekcije u Domu pionira gde sam i ja pohađala nekoliko sekcija. Nikako nisam mogla da mu skrenem pažnju na sebe sve dok me jednog popodneva nije sačekao ispred Doma pionira pitanjem "Izvini devojčice na koju foru mogu da se upoznam sa tobom". Kratko smo se zabavljali i Vlada je posle igrao Bobu u filmskom serijalu "Lude godine" ali nikada nije probao da upiše glumu na FDU. Čula sam da se danas bavi marketingom.
    Peta beogradska
    Umesto u Osmu beogradsku gimnaziju gde sam već kao "vukovac" predala dokumenta u poslednjem momentu sam zbog izvesnog Andreja uspela da se upišem u legendarnu Petu. Sasvim slučajno smo Andrej i ja bili u istom odeljenju i na početku drugog razreda smo počeli da se zabavljamo. Raskinuli smo tek kada sam diplomirala na FDU. Andrej je divno svirao klavir i bio perfektan student medicine ali mu se nije dopalo da mu devojka bude glumica. Posle osam godina nismo videli zajedničku budućnost više pred sobom.
    Poslednja šansa
    U našoj gimnazijskoj ekipi bio je i Željko, koji je jedini u školu dolazio kolima. Bili smo neverovatno važni kada bi se posle škole potrpali u njegov auto i krenuli u čuvenu kafanu "Poslednja šansa" u Tašmajdanskom parku. Imali smo izlaz do 11 uveče ali pošto nije bilo kafića pravili smo kućne žurke. Kod Marka je bila super zabava jer je njegova mama Latinka Perović pravila odlične kolače i bila ekstremno tolerantna na decibele koji u izlazili iz zvučnika. Dešavalo se da popodne dremnem kod njih.
    Prvi filmski
    Reditelj Goran Marković je došao u Dramski studio Radio Beograda da nađe tinejdžerku koja bi igrala u njegovom filmu "Specijalno vaspitanje". Odabrao je mene i partner mi je bio Aleksandar Berček koji mi je mnogo pomogao na snimanju. Moj prvi filmski poljubac podelila sam sa njim. Posle prvog kadra pred sledeći dubla mi je rekao: "Zatvori malo usta i nemoj da kriviš nos jer su nam tada lica ružna". Posle sam se koncentrisala i sve je bilo u redu. Berček je van snimanja bio dosta zatvoren i nije govorio mnogo. Svi su me pitali kako se Berček ljubi ali nisam mogla da im kažem jer je sve bila gluma.
    Sonja Savić
    Od kada sam se kao klinka upoznala sa glumom i fenomenalnom drugaricom Sonjom Savić u dramskoj grupi Radio Beograda izjavljivala sam da u životu želim da postanem slavna. Pre prijemnog nisam imala predstavu koliko me posla i odricanja čeka na FDU. Za svaki slučaj otišla sam paralelno na prijemni ispit i na filološki fakultet gde sam uz dobar uspeh u gimnaziji uspela da upišem grupu za srpski jezik i književnost. Većina kandidata na FDU bila je iznenađena prisustvom kamera na Akademiji, jer je Aleksandar Mandić snimao dokumentarac "Lične stvari" o pokušaju jedne maturantkinje da upiše glumu. Ta maturantkinja je bila moja prijateljica Maja Sabljić i na žalost te godine ona je pala na prijemnom.
    Akademija
    Pred kamerom sam je zagrlila i počela da joj govorim da je sve u redu ali sam se brzo sklonila od Maje jer nisam htela da se taj emotivni momenat rabi u filmu. Tada sam shvatila da je moć kamere velika. Sa mnom su te godine FDU upisali Zoran Cvijanović, Svetislav Bule Goncić, Sonja Savić, Dubravka Živković, Gordana Šuvak, Andreja Maričić a kasnije su nam se pridružili Žarko Laušević, Branimir Brstina, Suzana Petričević. Bukvalno nismo izlazili iz prostorija FDU. Dešavalo se da mladi reditelji dođu na FDU pa sretnu kompletno sređene i sveže koleginice sa grupe za produkciju koje im kažu "One ispijene, blede devojke sa podočnjacima su koleginice koje studiraju glumu".
    Kafići i kafane
    U "Zlatni papagaj", prvi kafić u Beogradu moja ekipa sa FDU je odbijala da ide jer je bio izvikano mesto. Novi talas početkom osamdesetih godina prošlog veka dočekali smo u danas legendarnim kafanama "Proleće" i "Manjež". Momci koji su svirali u grupama koje su činile novi talas sedeli su u kafanama. Jednom sam se posle vežbi na fakultetu vraćala kući sa svojom drugaricom sa dramaturgije Biljanom Maksić koja mi je predstavila Srđana Šapera kao našeg kolegu sa grupe za filmsku režiju i člana novog benda "Idoli". Rekla sam joj "Super ti je ta grupa kad niko nije čuo za nju" i onda smo otišli i seli u baštu restorana "Proleće".
    Novi talas
    Nisam znala da sedim sa ljudima koji će indirektno dvadeset godina kasnije upravljati državom. Mada su mi se iz postave "Idola" uvek više sviđali oni koji se i dan danas bave muzikom i ne upravljaju državom. Volela sam i "Prljavo kazalište" jer su bili prva potvrda da naša generacija može da pravi fenomenalnu muziku. SKC je tada bio za nas centar sveta i apsolutni prostor u kojem su se svi avangardni momenti u umetnosti u SFRJ premijerno odigrani. Dešavalo se da stojim sa ekipom iza scene na koncertima što je za nas predstavljalo mentalnu ekskluzivu. Margitu Stefanović sam volela jer je bila vrlo obrazovana i dobra devojka koja je studirala arhitekturu i svirala klavir jer je završila srednju muzičku školu. U Beogradu je tih godina bilo važno da se čitaju aktuelne knjige, gledaju aktuelni filmovi i vide dobri koncerti a ne ko je kako obučen.
    Jedrenje
    Sa dobrim drugom Milanom sa krenula na svoje prvo jedrenje po jadranskoj obali iz Biograda gde smo se sa velikim društvom ukrcali u četiri jedrilice dužine sedam metara. Postave jedrilica su činili po jedan momak i tri devojke. Momci su skiperske kurseve završili vežbajući na Adi Ciganliji i željno su isčekivali svoje prvo jedriličarsko iskustvo na moru a devojke su se radovale poziranju na brodicama koje nošene maestralom klize pored jadranskih ostrava. Prošli smo Hvar, Brač, Kornate i u blizini Splita u mestašcu Marina zatekao nas je olujni jugo bez radija na našim jedrilicama. Cilj nam je bio Primošten ali se more toliko uskomešalo da sam u čudu i zebnji gledala u zidove vode koji mi se velikom brzinom približavaju. U jednom momentu smo bili na vrhu talasa, kroz nekoliko sekundi na njegovom dnu sa licima izrezbarenim od hladnih i slanih kapljica vode. Ni danas nisam sigurna koja nas je mornarska sreća izvukla žive iz tog nevremena. Svi smo ostali čitavi i nekoliko dana uz vino slavili naše morske ludorije.
    Šest dana juna
    Dinko Tucaković je važio za genija na FDU. Svima nam je bila čast da učestvujemo u snimanju njegovog filma. Vlada Divljan je napisao muziku za taj film pa me je nekoliko puta vozio na snimanja. Nekoliko puta mi se udvarao jer smo svi bili smešteni u hotelu na Srebrnom jezeru. Počeli smo da se zabavljamo i otišli u Mostar jer smo oboje mnogo voleli taj grad. Posle godinu dana smo ukapirali da je najbolje da ostanemo prijatelji. I danas se naše familije poštuju i vole.
    Novinarka
    Autorsku emisiju Ars Altera Pars na Trećem kanalu RTS zamislila sam kao televizijski plan u kojem sam predstavljala umetnost iz nekih drgačijih uglova. Bio je to kanal u kojem su talentovani ljudi mogli da prestave svoj talenat na zanimljiv i častan način. Tih godina su mi prilazili studenti novinarstva i zahvaljivali na šesdeset minuta otklona od "novih televizijskih standarda" u zlokobnim devedesetim godinama prošlog veka. Svašta sam otkrila u toj emisiji. Na primer da naš proslavlejni pijanista Dejan Sinadinović divno slika. Punih 11 godina sam vodila Ars Altera Pars
    LDP
    U LDP sam ušla u veri da je moguće motivisati ljude u Srbiji da reformišu standarde opstanka u svom neposrednom okruženju. Čedomir Jovanović je dosledan i vredan čovek koji veruje u dobru energiju građana Srbije. Dosta je bilo laganja i sakrivanja iza kvazi istorijskih mitova, ljudi koji se hvataju za bibliju. Moramo se okrenuti životu. Mnogo pomija smo pojeli svih ovih godina da bi ignorisali priliku da promenimo budućnost za svoju decu.
    Profesorka
    Fakultet scenskih i primenjenih umetnosti na Akademiji lepih umetnosti je mesto na kojem studentima prenosim lična iskustva i znanje. Imamo sjajnu decu kojoj uvek kažem da to što plaćaju školovanje ne znači da će i kupiti obrazovanje. Mnogo su vredni i mnogo sam ponosna na njih. Neki reditelji su počeli da dolaze na naše ispite.
    Miloš i Lenka
    Pijanistu i kompozitora Miloša Petrovića videla sam 1990. godine u televizijskoj emisiji "Svet intime". U stvari on je u mene sve vreme gledao ali moralo je prođe godinu dana do našeg zvaničnog upoznavanja u januaru 1991. Odmah smo počeli da živimo zajedno, venčali se i dobili prekrasnu Lenku 1992. Ona je danas studentkinja Muzičke akademije u Beogradu i već je osvojila nekoliko prvih nagrada na državnim i međunarodnim takmičenjima za mlade pijaniste. Porodica je moje najveće blago, inspiracija i utočište. Divno je biti u braku sa čovekom koji stvara i razume umetnost kao Miloš.
    Lična Karta
    Olivera Ježina je rođena u Beogradu 1960. godine. Završila je glumu na FDU i igrala u više domaćih filmova kao što su "Živeti kao sav normalan svet", "Šest dana juna", "Specijalno vaspitanje". Vodila je autorsku emisiju na Trećem kanalu RTS pod imenom Ars Altera Pars. Sada predaje glumu na fakultetu lepih umetnosti. Udata je za kompozitora i pijanistu Miloša Petrovića i imaju ćerku Lenku.
    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic"



    Jelena Pavićević, "Hochegger"
    Konstruktor odnosa sa javnošću


    [​IMG]
    (Jelena Pavićević)

    Avio-konstruktor Jelena Pavićević, iako radi i za "Lufthansu", ne projektuje nove letilice, već "kreira dobru sliku" o toj kompaniji i drugim klijentima u javnosti. Tehniku je zamenila odnosima sa javnošću onog trenutka kada je spoznala svoje najjače adute - komunikativnost i organizovanost.
    Završila je Mašinski fakultet u Beogradu, a najvažnije što je tamo naučila je da razmišlja logički i deluje strateški. Te dve osobine i iskustvo u oblasti komunikacija su je i dovele u agenciju za odnose sa javnošću "Hochegger", u kojoj je od osnivanja. Kao osoba koja voli izazove prihvatila je zadatak da, kao prvi zaposleni, zajedno sa koleginicom i generalnom direktorkom "Hochegger Srbija", Tamarom Bekčić-Milenković, organizaciono i operativno postavi firmu. "Hochegger" tim u Srbiji, nakon samo 6 meseci od osnivanja već je važio za "sucess story" u "Hochegger CEE", matičnoj kompaniji iz Austrije.
    Govoreći o prvim koracima agencije "Hochegger" u Srbiji, Jelena Pavićević, zamenik generalnog direktora, pominje i one koji su im u tom periodu pružili značajnu partnersku podršku.
    - Kolege iz medijske agencije "Media House" u mnogome su zaslužni za dobar start "Hochegger-a", jer su nam omogućili da ne rasipamo energiju na druge stvari, već da se brzo fokusiramo i počnemo da se bavimo onim što najbolje umemo – komunikacijama.
    Tim "Hochegger Srbija" nedavno je osvojio najveću nagradu u oblasti komunikacija u Srbiji, Priznanje Društva Srbije za odnose sa javnošću, za razvoj i implementaciju korporativnih komunikacija kompanije "Raiffeisen investment" u 2008. godini, dok su još dva njihova projekta ušla u finale.
    - To je za "Hochegger" bila nedelja nagrada - čak četiri nove međunarodne nagrade su ojačale "Hochegger" na liderskoj poziciji - kaže Jelena.
    Upravo su podrška grupacije "Hochegger", napredni način razmišljanja koji neguje, ulaganje u ljude, timski rad i interakciju između timova, bili osnovni parametri koji su Jelenu opredelili za priključivanje ovoj uspešnoj kompaniji.
    Skadarlija
    No, da se malo vratimo na početke ove neobične priče. Čini se da je Jelena nasledila dobre osnove za sve čime se u životu bavila: od oca inženjera i nekadašnjeg odbojkaša, nasledila je ljubav prema rešavanju zadataka i timskoj igri, a od majke, prve voditeljke radio Kragujevca, veštinu komunikacije, i opštu naklonjenost medijima i svetu kreativnosti.
    Još u detinjstvu, razvila je ljubav prema knjigama i rečima kojima se danas i bavi.
    Iako je odrasla na Novom Beogradu, želi da se u budućnosti preseli u blizinu Skadarlije, gde je rođena, i odakle nosi najlepše uspomene na detinjstvo.
    Jelena je u osnovnoj školi počela da se bavi odbojkom – prvo kao igračica, a zatim kao sudija, deleći pravdu na odbojkaškim terenima širom Srbije.
    Osim odbojke, bavila se i planinarenjem. Njen rođak Duško Jovanović bio je osnivač Planinarskog društva "Pobeda", sa kojim je Jelena osvojila svoje najviše vrhove i naučila šta znači kaliti volju, biti uporan i istrajan.

    [​IMG]

    U teškim periodima u životu, trudi se da situaciju sagleda i "iz drugog ugla" i iz svega izvuče maksimum.
    - Izreka - Kad ti život ponudi limun ti napravi limunadu - pomogne kada mi se ne dopada situacija u kojoj se nalazim. Tada se potrudim da promenim okolnosti i od limuna, koji nije baš omiljena voćka, napravim najbolje što može – limunadu. Tako sam svoje prve honorare zaradila radeći ono što sam volela - držeći časove matematike i sudeći odbojku, pritom potpuno uživajući u svemu. Strast je tajni sastojak izuzetnog uspeha u svakom poslu - otkriva nam Jelena.
    Po dobijanju diplome mašinskog fakulteta, neko vreme se bavila inženjerskim poslom, a zatim je, odlučivši da dodatno unapredi svoje sposobnosti, završila školu za PR menadžment i započela uspešnu karijeru u komunikacijama, radeći u agenciji za PR, zatim kao PR menadžer kompanije "Oriflame" da bi put napredovanja nastavila prelaskom u "Hochegger".
    Samoaktuelizacija
    - Važno je stalno upoznavati sebe i raditi na sebi. Ko si, šta ti prija i da li uživaš u onome čime se baviš. Život čine male stvari, i iako uvek imam velike ciljeve, najbitnije mi je da se dobro osećam u svojoj koži. Izuzetno cenim ljude koji su zadovoljni sobom i onim što su postigli u životu, ali idu dalje – takve osobe se odmah prepoznaju po posvećenosti onome što rade, ali i miru kojim zrače i pozitivnoj energiji koju prenose – naglašava Jelena Pavićević.
    Akcija
    - Zbog vrlo dinamične prirode i toga što me "ne drži mesto" često sam bila pokretač, inicijator i koordinator u društvu. Generalno, mislim da mnogo toga propuštamo iz sopstvene inertnosti, te sam sebi kao jedan od glavnih zadataka postavila stalno pobeđivanje iste. I u poslu i u privatnom životu vodim maksimom da je akcija ta koja pobeđuje. Trudim se da uživam u svemu što radim, bilo da je u pitanju posao, privatne obaveze ili vreme za odmor i opuštanje. Inače, obožavam da čitam, gledam filmove, družim se sa ljudima, provodim vreme napolju, a posebno volim da putujem – dodaje naša sagovornica.
    Osim pomenutih aktivnosti, Jelena se uspešno oprobala i kao radio voditelj, u testiranju automobila, išla je na časove jahanja, a planira i da nauči da skija.
    Najsrećnija je kada joj je vreme u potpunosti ispunjeno različitim aktivnostima i sve postiže jer veruje da se energija vraća ulaganjem. Govori engleski, ruski i nemački jezik, dok u neverbalnom briljira (kao što kaže Balašević – Tečno govorim rukama i perfektno se služim smeškom). Planira dalje usavršavanje u svakom pogledu, a valjalo bi znati i da retko šta radi bez cilja.




    Tanja Peternek-Aleksić, novinarka
    Toliko je normalna da je to ekscentrično



    [​IMG]
    (Tanja Peternek-Aleksić)

    Ona je neodoljiva. Evo zašto: oblači se neupadljivo, govori spontano, nekad čak kao da zaboravi da se našminka, a u svojim emisijama "TV lica... kao sav normalan svet", ona, Tanja Peternek-Aleksić, ipak, deluje božanstveno, jer nije opterećena idejom da, po svaku cenu, bude lepa i pametna.
    Rođena je pre četrdeset dve godine u Beogradu. Odrasla je uz samohranu majku Nadu.
    Studirala je Akademiju dramskih i filmskih umetnosti. Diplomirala je dramaturgiju kod reditelja Živojina Pavlovića i književnika Slobodana Selenića.
    Poznata je kao autor emisija "Ja volim TV", "TV nostalgija", pa "TV lica", iz čijeg naslova je 1997. godine izvedeno ime sadašnje emisije, prošle godine nagrađene "Zlatnim beočugom", priznanjem za doprinos kulturi. Ove emisije su jedini TV format pohranjen u Kinoteci.
    Bavila se i svojom osnovnom profesijom: dramaturgijom. Objavila je dve drame: "Krivo srastanje" i "Poslednji sunčani dan". I nastaviće da piše. Tako je obećala svom mentoru sa fakulteta, Dušanu Kovačeviću. Udata je za Gorana Aleksića, reditelja, imaju dve kćerke: Tamaru (15) i Anju (8).
    Ko vam je otvorio vrata televizije?
    Kad sam bila student druge godine svi smo morali da radimo na formiranju biltena za Fest. Prvi urednik nam je bio, nažalost, sada pokojni Nebojša Đukelić, istaknuti filmski kritičar. Bio je izuzetan čovek. Od njega sam naučila najdragoceniji deo zanata na televiziji. Umesto pisanog biltena Nebojša me je doveo pred kameru. I tako je to počelo...
    Kad ste se okrenuli ličnostima?
    Meni je intervju najzanimljivija forma rada u novinarstvu. To je najbolji način da upoznaš sagovornika. Imala sam sreću da mi je prva ličnost bila čuvena glumica Rahela Ferari. Bila je vrlo zahtevna. Imala je za to i razlog. Posle trideset godina rada, u toku razgovora o kulturi, voditelj je pitao: "Izvinite, a šta ste vi po zanimanju"...
    A kako ste dočekali Rahelu?
    Dva dana sam provela u arhivu pozorišnog muzeja. Pročitala sam njen dnevnik koji je zaveštala toj ustanovi. Kad smo sele pred kamere znala sam i kojim je vozom putovala 1962. godine... A posle nekoliko meseci Rahela me pozvala da budem njen gost u pozorištu. A tu me čekalo iznenađenje. Poklonila mi je svoj parfem, rusku "Nadeždu" iz 1947. godine, sa potpisom! To mi je jedna od najdražih uspomena.
    Ko vam bira sagovornike?
    Sagovornici su moj izbor. Najlepši su i-mejlovi koje dobijam posle emisija. I sad, posle razgovora sa čuvenim kuvarom Karapandžom, najčešće me pitaju: "Kako ste ga se setili?". Izbegavam natmurene, šminkere. Mene interesuju normalni ljudi koji su vrhunski u svom poslu.
    Izdvojite neke sportiste...
    Kroz emisije su prošli Savo Milošević, Vlade Divac, Tanja Petrović, Milena Reljin... Ali, jedan od najdražih bio mi je košarkaš Sale Đorđević, kao moj drug iz kraja, sa Liona. On je tačno definisao ono što ja radim. Rekao mi je: "Ti si mi jedina postavila životna pitanja". Zanimljiva je njegova priča o nostalgiji: "Dešavalo mi se, u Italiji, da me probudi "miris bele vešalice". Probudim se i shvatim koliko mi, preko tog sanjanog mirisa, nedostaje zemlja, rodbina, prijatelji"...
    …slikare...
    Čuveni slikar, Miloš Šobajić, uveo me, u Parizu, u toku snimanja emisije o njemu, u priču o najpoznatijem pariskom bakalinu. Bilo je to u bakalnici u kojoj su snimani neki kadrovi velikog filmskog hita "Amelija Pulen". I sad je taj bakalin, kome je Šobajić stalna mušterija, postao neviđena zvezda u Francuskoj. U izlogu ima red banana, pa red svojih intervjua i fotografija Amelije Pulen, zatim red trešanja, pa red svojih fotografija... I tako čitav izlog "priča" kako je taj čovek, od običnog bakalina, postao filmska zvezda.
    …glumce...
    Bilo ih je mnogo. Evo izdvojiću njih dve. Mira Banjac mi je kazala: "Ušla si u moj mali život i prenela si ga na televiziju tačno onako kakav jeste". A Milena Dravić je priznala: "Dugo smo se dogovarale, a kad sam videla emisiju došlo mi je da pitam – da li može nastavak". Mira Banjac mi je ispričala i priču koju nikad nikom nije. Govorila mi je o svom detinjstvu i razvodu. To je priča koja nije planirana kao pikanterija nego kao ispovest samohrane majke.
    …političare?
    Izbor političara, koji žive kao sav normalan svet, jako je uzak. Oni su postali estradne zvezde. I kad biram političara uvek tražim osobu koja neće shvatiti emisiju kao način da propere svoju biografiju. Tako su se ponašali Goran Svilanović, Rada Hrustanović, Gordana Čomić... Gordana je na snimanje povela najmlađu ćerku kojoj je, kad smo se našli uz reku, dala dragocen savet: "Ćerko, kad vidiš žabu, ne propusti priliku, uzmi je i poljubi, nikad se ne zna gde se krije princ"...
    Još niste napravili emisiju sa Borisom Tadićem...
    Nekoliko puta sam se obraćala ljudima koji brinu o svim obavezama predsednika Tadića i kazala im: "Blo bi jako zanimljivo videti jedan dan života predsednika zemlje". Ali oni su mi uvek odgovorili negativno. Ipak, videla sam se sa Tadićem u Kinoteci. Sedeli smo jedno do drugog. Rekao mi je da su moje emisije odlične, a ja sam njemu kazala: "Zvala sam i Vas, ali niste hteli da učestvujete". A on se pravdao: "Da, ali ja nisam siguran da bih bio dobar gost". A na tu njegovu šalu odgovorila sam istinom; "Nemojte da brinete. Mi u montaži pravimo čuda"... Sad čekam Borisov odgovor.
    Ko Vam je bio najdraži par?
    Bračni par Bogdan Tirnanić, novinar, i Dara Džokić, glumica. Snimali smo ih pojedinačno, svakoga na svom dnevnom putu do posla, kafane, prijatelja, pa njihove susrete i zajedničke šetnje... Kad su videli ove snimke oboje su izgovorili istu rečenicu: "Pa ja tek sad vidim šta ti radiš"... Kad je Tirke prerano umro ova emisija je puštena kao in memoriam, a Dara mi je kazala da nije imala snage to da gleda, a želela je...
    Čija je životna priča bila posebna?
    Željka Hubača, pisca i dramaturga u Narodnom pozorištu u Beogradu. On je pričao kako ga je majka ostavila i kako su ga odgajili novinar, gospodin Hubač i gospođa Hubač, koja je bila prvakinja pozorišta u Leskovcu. Posebno je bilo dramatično kako je, kad je imao šest godina, saznao da je usvojen. Sve se ovako dogodilo: Mali Željko je došao u prodavnicu da kupi vinsko sirće, pa se zbunio. Tražio je "svinjsko sirće". A grozna žena, koja je tu radila, ponudila mu je, umesto usluge, šokantnu informaciju: "Ćuti mali, majka te na đubre bacila"... To je odgovor na pitanje – kakvi bi trebalo da budemo. Ne može neko, ljut na sebe, ili na nekog svog, da, iz temelja, okrene i upropasti čitav život nekom drugom.
    Kakve su bile reakcije na ovu priču?
    Zanimljivo je da su gotove svi gledaoci ove emisije, sa mnogo više žuči, osudili prodavačicu koja je Željku tako grubo bacila u lice istinu, nego njegovu biološku majku koja ga je, kao bebu, ko zna zbog čega, ostavila.
    Kako vas doživljavaju u kući?
    Evo najboljeg primera: kad je moja Anja imala šest godina, i kad me videla na ekranu, kazala mi je: "Mama, vidi Tanju na televiziji"... Deca mene, u kući, doživljavaju, uglavnom, kao kevu koja pere, sprema, kuva, uz veliku pomoć svoje majke Nade, a moj posao je njima u trećem planu.
    Šta vam je najvažnije?
    Svaki dan mi je neverovatno važan, jer nikad, kakav god bio, neće moći da se ponovi. Zato nastojim da taj moj dan proživim punim plućima. Uvek se trudim da se prema ljudima ponašam onako kako bih želela da se oni ponašaju prema meni. I ne idem na mesta gde se ljudi ljube tri puta u vazduh. To mi je grozno... A moja drugarica, psihijatar, mi kaže: "Ti si toliko normalna da je to – ekscentrično".
    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika"



    Vesna Miljković, vlasnica kompanije Picard
    Sama svoja gazdarica


    [​IMG]

    Ne želeći da radi za drugoga, izabrala je, za ove prostore, muško zanimanje i krenula u izgradnju luksuznih stanova u Beogradu. Važno joj je da zadrži nivo koji je zamislila i volela bi da jednog dana može da stane iza svih svojih projekata


    Kao klinka je umesto lastiša birala fudbal.
    Igrala ga je bolje od mnogih drugara, ali joj je mama u jednom trenutku rekla da prestane, da to nije za devojčice i da će imati krive noge. Tad joj to nije mnogo značilo, jer nije razumela razliku. Sa 12 je, ipak, počela da se bavi tenisom koji i danas skoro svakodnevno igra.


    Kao devojčica se družila sa muškarcima, prijala joj je njihova energija. „Danas se više družim sa ženama, jer sam sa godinama shvatila da se sa muškarcima mentalno baš i ne kapiram. Ja tu više ništa ne razumem“, smeje se, mada kaže, ima za prijatelje i one retke muškarce sa „ženskom“ mudrošću nesvakidašnjom za muškarce sa ovih prostora.
    Biram... gradilište Vesna Miljković je, na kraju ipak izabrala, za ove prostore, muško zanimanje i krenula u izgradnju luksuznih stanova u Beogradu. „Novac od ovog posla je stalno u etru, uvek si u investicijama. Najlepša je faza uređivanja enterijera, sve ostalo je blatište na gradilištu“, kaže ona.
    Zna da je ušla u posao gde ima mnogo prevara, ali se dobro pripremila i misli da može i u tome da se pliva bezbedno jer u tom poslu ima puno profesionalaca. „Moraš da upadneš u taj bunar i da sve greške osetiš na svojoj koži, kako ih u sledećem projektu ne bi napravio“, kaže ona.
    Pored dobrog arhitekte, koji nosi ceo projekat, u tom poslu važno je, kaže, imati dobrog pravnika koji zna do koje linije može da se ide i koje su konsekvence ako se linija pređe.
    Sa klijentima radi preko Esco računa, gde ako prodavac ne ispuni uslove iz kupoprodajnog ugovora, novac sa računa u banci se vraća kupcu. „Na taj način kupac nema nikakav rizik. To nije praksa u poslu sa nekretninama u Srbiji, ali sam se ipak odlučila na taj korak“, objašnjava Vesna Miljković.

    [​IMG]
    (zgrada na Neimaru)

    Prva zgrada je u fazi izgradnje u jednoj od najlepših ulica Neimara. Sigurna je da ostaje u poslu i već gleda nove lokacije. Držaće se luksuzne gradnje. Ne interesuju je veći projekti za manje novca, a da to ne bude kvalitetno. Važno joj je da zadrži nivo koji je zamislila i volela bi da jednog dana može da stane iza svih svojih projekata. Ne plaši je pad cena nekretnina, jer je sigurna da se, bez obzira na stanje na tržištu, cene na dobrim lokacijama ne menjaju tako lako
    Promena nabolje
    Nikad nije radila za nekog, primala platu, imala radno vreme, ni uzimala godišnje odmore. S druge strane, kaže da je mana privatnog biznisa to što je u mislima 24 sata i da često ne spava noću zbog problema.
    „Nisam nikad mogla da imam nekog iznad sebe, da mi određuje šta da radim. Čak nisam htela ni da imam partnera u poslu“, kaže ona. Razmišljala je zašto je to tako i shvatila da voli da sve odluke u poslu budu isključivo njene, da snosi punu odgovornost za njih. Ako bi neko pogrešio, to bi je ljutilo.
    Pre nego što je krenula u posao s nekretninama, deset godina je vodila očevu fabriku plastike u Staroj Pazovi. Svaki dan je putovala na relaciji Beograd – Stara Pazova što joj je odgovaralo, jer ne voli da provodi vreme u kancelariji. Onda su došli muž i dete, pa je fabriku u jednom trenutku morala da zatvori, jer nije mogla da radi na dve strane. Sa suprugom, poreklom iz Velike Britanije, nekoliko godina je živela u Londonu, da bi se oboje vratili u Beograd. „Gavin je Britanac, lepo vaspitan, miran, kontrolisan, nema svađe, histerije, stvari se rešavaju razgovorom... Sve je, u stvari jednostavnije i praktičnije nego što je to običaj na Balkanu, pa sam se i ja promenila. Mislim da je moj muž učinio da se promenim nabolje“, priča ona.
    „Ova ’srpska divljina’ je za Britance pomalo egzotična“, kaže, objašnjavajući da je i na njenog muža Srbija uticala pozitivno, ali i da je uspeo da zadrži dosledan stav u svemu, pogotovo u poslu. Ovde je nailazio na ljude koji posluju na tradicionalan srpski način, pa to, ipak nije uspelo da ga promeni.
    Kakvi su Srbi? „Lenji i misle da mogu da se obogate preko noći, nema sistemskog razmišljanja ni rada. Danas se nešto dogovorimo, a sutra se Srbin probudi i kaže: Čekaj, mogao bih ja da promenim mišljenje. Kakva nam je zemlja, takvi smo i mi. Mnogo smo nedosledni“, priča Vesna Miljković koja je uvidela te finese srpskog poslovanja srećući se sa poslovnim svetom Londona.
    Za svoj gušt Voli da se spakuje sa drugaricama i otputuje. „Svaka od nas ima svoj život, uspone i padove, dobre i loše momente, ali kad smo zajedno mnogo smo srećne i sve drugo pada u vodu“, kaže ona. Svake godine se potrudi da ode sama sa drugaricama negde deset dana, a posle i na odmor sa porodicom.
    Prošla je sve kontinente, osim Australije. Najviše je fascinirala Južna Amerika u kojoj se i udala. Išla je sa mužem na putovanje po Južnoj Americi kad je bila u šestom mesecu trudnoće. Tad su se i venčali u Paragvaju, gde su pravo sa plaže otišli u opštinu.
    Danas voli da slobodno vreme provodi na splavu na Savi, gde odlaze sa sinom i njihovim retriverom od 11 meseci. Reka je smiruje, pa nekad ode i sama, kad joj muž otputuje, napravi sebi roštilj ili čita. Kad ima vremena, uvek ga iskoristi da se bavi sportom. Igra tenis, ide u teretanu, svake godine bar mesec dana provede na skijanju. Tako je i svoju firmu nazvala po Lejli Pikard, skijašici koja je, po njenom mišljenju, imala najbolju tehniku.
    Izlazi i dalje često, iako u znatno mirnijem stilu nego ranije. Uživa u večerama i čeka da se i u Beogradu pojave „lounge“ barovi. Kad je u inostranstvu, voli da posećuje opere, posebno Bečku, kao i englesko pozorište. Kad god može, ide na koncerte, sina koji ima devet godina, vodiće na koncert Madone u avgustu, a najbolji koncert koji je slušala u životu je Clash u Londonu osamdesetih godina.
    Voli Beograd i ne bi otišla iz njega, ali kaže da se ponekad pomalo oseća kao izbeglica u svom gradu. „Stvari su se promenile, kao i ljudi, bahatiji su, a maniri su se zadržali samo kod starijih generacija

    izvor:eKapija
    Poslednja izmena: 28.09.2010
  11. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Zorica Dinić, vlasnica Vizima,
    prvog privatnog doma zdravlja u Srbiji
    Život počinje u šezdesetoj


    [​IMG]

    Imam neki utisak da ove godine koje živim i koje su predamnom predstavljaju najlepše godine mog života.
    Iškolovali smo decu, ona su uspešna u svom poslu i žive na pet minuta udaljenosti od mene u sopstvenim stanovima. Završila sam sve velike obaveze u životu i sad sa šezdeset godina mogu da uživam”, kaže u jednom momentu u toku razgovora Zorica Dinić, direktorka i vlasnica prvog privatnog doma zdravlja u Srbiji.


    Kad je pre 15 godina započinjala privatni lekarski posao bila je istovremeno lekar i portir i neko ko informiše pacijente, osoba koja smišlja i piše flajere, kao i način kako marketinški da „pogura“ čitavu zamisao. Nabavljala je lekove, bila vozač koji ide u kućnu posetu pacijentu i sestra koja previja. Kaže da joj nikad nije bilo teško da radi pet poslova odjednom. U stvari bi se njeni ukućani, suprug, troje rođene dece i jedan usvojeni sin, iznenadili da je ikad bilo drugačije.
    Danas u šali kaže da podseća na antičko veće staraca jer je tu da usmeri energiju i ambicije, planove i odluke svoje dece koja polako preuzimaju posao. Vizim je tipična porodična firma. Stariji sin i ćerka su lekari, dok je najmlađi sin menadžer i sa ocem upravlja firmom. Dok su se prvo dvoje samostalno opredelili da upišu medicinu, na najmlađeg sina su svi vrlo energično uticali da krene istim stopama.
    Međutim, on je tražio da njegova želja bude ispoštovana jednako kao sestrina i bratovljeva, što je na kraju, priča Zorica, bila prednost. “Kako je na Fakultetu organizacionih nauka nailazio na nešto što je primenjivo, tako je to ugrađivao u ustanovu. Prosto je bio božiji dar što je otišao na menadžment umesto na medicinu, jer da jedan takav ne postoji u porodici, zaposlili bismo nekog drugog da radi taj posao”.
    Počeci Vizim je registrovan kao poliklinika sredinom devedesetih godina, praktično u povoju legalne privatne prakse u Srbiji. Tada se dešavalo da osmoro zaposlenih nedeljno primi svega dva pacijenta. Ljudi su, priča Zorica, bili nepoverljivi, sa sumnjom bi provirivali na vrata ne usuđujući se da uđu, jer su mislili da čim pređu prag da će im se nešto naplatiti. Ipak, prvi pacijenti nisu bili bogataši, već stariji sugrađani koji su se jednom davno bili svikli da imaju porodičnog lekara.
    Danas Vizim ima 40 stalno zaposlenih i ponekad ne mogu da prime sve koji bi tu da se leče, a postoje porodice, svedoči Dinićeva, koje 15 godina nisu kročile u državnu lekarsku ustanovu. Na pitanje da li prijatelji, rođaci i poznanici koriste to što poznaju Dinićeve kako bi se besplatno lečili, Zorica odgovara da nema takav osećaj. Bilansi beleže da je barem trećina svih pregleda mesečno besplatna.
    “Morate da učestvujete u svemu što se dešava u sredini u kojoj živite. Bez obzira na to što radite u privatnoj praksi, pacijenti treba da vas osete kao lekara, a ne kao trgovca. Sem toga, spadam među ljude koji misle da ne treba biti škrt na lepim rečima i delima. Verujuća sam osoba i mislim da kad bi se svako trudio da bude dobar čovek, svima bi nam bilo mnogo lakše u životu”. Zato smatra da je velika stvar podeliti nešto sa nekim, ne biti sebičan. Pod krovom Dinićevih je u jednom momentu, kad su primili troje dece iz izbeglištva, živelo njih devetoro.
    Menadžer i majka
    U porodici se i van radnog vremena, dosta razgovara o poslu. Valjda je tako i prirodno kad svi članovi platu primaju sa istog računa. Zorica smatra da bi njena deca trebalo da odgovore koliko je uspevala da odvoji ulogu šefa od uloge majke kad dođe kući. Kaže da su se i ona i suprug “vrlo bavili svojom decom” i misli da su oni danas uspešni upravo zbog toga. Nikad im ništa nije branila dekretom, ali su kočnice bile komentari koje je davala. Ni sama se ne seća koliko saveta je usput podelila dok su odrastali.
    Sinu je kad je razmišljao o tome da li mu je pravo vreme da počne da trenira golf, da bi kasnije postao pet puta državni prvak, kazala sledeće “Mozak ima dve hemisfere. Jednu koja će ti šta god da planiraš i hoćeš, reći kako ili nije trenutak ili nisi sposoban, da ćeš naići na 101 prepreku, da baš i nije pravi trenutak. I imaš drugu koja će ti uvek reći da, ti si pravi čovek za to, ti to sigurno možeš, pa da, imaćeš prepreka ali savladaćeš ih, uvek ti je vreme da nešto učiniš. Tako ćeš živeti ne nedelju dana, nego ceo život i sve će zavisiti od toga kojoj ćeš hemisferi više verovati. Hoćeš li zabiti glavu u pesak, pa ćeš čučati u mestu ili ćeš ići korak po korak napred”.
    Posao se s godinama širio, pa su otvorene još dve ambulante pored privatnog doma zdravlja, dok je Zorica kao menadžer dvaput dobila priznanje od Udruženja poslovnih žena. “Moje ordinacije su zidine i oprema u njima, a moj život su deca, terasa, vikendica, moji prijatelji. Moj život su i snimci sa sinovljeve svadbe, kad me sin i snaha pozovu na nedeljni ručak. Posao je obaveza, koja mora da se ispuni, ali mogu da dobijem koliko hoću priznanja, ako nisam srećna u porodici, sve je to ništa. To su nemerljive stvari, ne zaslužuju čak ni da se mere, toliko su različitog značaja i važnosti da je uvredljivo meriti ih”, razmišlja naglas.
    Dvoje starijih Dinićevih, kaže Zorica i dan danas žive dinamično, izlaze, “stalno se nešto dešava”. Imaju lošu naviku da nikad ne ležu pre dva ujutru. Najviše vole petak. Tada se nekoliko njih bračnih parova okupi pa igraju remi. Završi se večera, skuva kafa i “kockaju” se do zore. U uskom krugu prijatelja i poznanika poznate su Zoričine sarme koje se “kuvaju sedam do osam sati sa redom suvog mesa i listovima zelja odozgo da prime šmek”.
    Ništa manje nisu poznate ni porodične žurke sa gitarom, te prvacima opere kad se pevaju evergrini. Njena ćerka ume da kaže da još trista godina da živi, nijednog momenta joj se majka ne bi zabrinula šta će sa toliko vremena na raspolaganju. I to nekako uverljivo zvuči.


    Na vinskom Olimpu
    ime Marine Cenić u enološkim atlasima


    [​IMG]
    (Marina Cvetić)

    Profesionalno putovanje kroz vino Marina Cvetić započela je pre dve decenije kada je tipična latinska ljubavna priča dovela da živi u Italiji.
    Đani Mašareli bio je na moru u Hrvatskoj, upoznao Marinu i –ispostaviće se pod izgovorom da mu u vinarskom poslu treba neko ko govori engleski – rekao da se bez nje ne vraća u Italiju.
    On se tada, pre 22 godine, već deceniju bavio vinima u rodnom Abrucu, jednoj od italijanskih regija. Ona je sa vinom živela od detinjstva u Dalmaciji. Deda je pravio vino i bačve, a ona mu je pomagala. Nogama je gnječila grožđe i pretakala burad.
    - Detinjstvo sam provela uz lozu i vino. Još od studentskih dana vino je moje jedino piće. Oduvek sam bila radoznala i volela sam da probam razne sorte- kaže Marina Cvetić u razgovoru za "Politiku" upriličenom tokom njenog šestog boravka na festivalu vina u Beogradu.
    Đanijeva upornost se isplatila. Prihvatila je izazov. Došla je u San Martino sula Maručina, selo od hiljadu stanovnika ispod obronaka planine Majela, nešto dalje od Peskare. Vino je potom doprinelo ljubavi i braku.
    - U to vreme znala sam samo za Toskanu i njena čuvena vina. Za Abrucokao vinski kraj nisam uopšte čula, ali ja sam tvrdoglav, balkanski tip- kaže Marina.
    Očito da je takav bio i Đani, koji je preminuo prošle godine. -On je tri decenije proveo da bi ubedio ceo svet da postoje posebna vina u jednoj posebnoj zemlji kao što je Abruco.
    Uspeli su i pobedili predrasude prema "regionu druge lige". Jednu enološki gotovo anonimnu oblast učinili su poznatom. Sve to samo u jednoj generaciji.
    U međuvremenu su Marina i Đani još jednom izmešali emocije i vino. Kada su 1991. imali sjajnu berbu, Đani se odlučio da je nazove po Marini. "Ti si stub porodice, stub firme. To su tvoja vina. Vina Marina Cvetić".
    Tako se, prvi put na svetu, dogodilo da suprug ime jedne linije vina nazove po supruzi. Ispostavilo se da je takvo, Italijanima neobično ime, bilo prednost. "Ko je, šta je Marina Cvetić? Ime nekog brega?", pitali su se radoznalci.
    "Gest ljubavi dobio je dobru marketinšku dimenziju", kaže Marina.
    Danas se vinarija Mašareli-Cvetić ispela na Olimp proizvođača u zemlji koja je najveći izvoznik vina na svetu. Marina Cvetić ne bi posebno da izdvoji neko svoje vino, "jer sve su to moja deca", ali pravi proboj napravljen je preko "montepulčana", sorte koja je dotle vrhunske rezultate davala isključivo po umilnim brežuljcima Toskane.
    "Jedno malo parče neba, jedan mali čovek, jedna mala zemlja, jedno veliko vino. To je moj Montepulčano Vila Đerma".
    Kolekcija je danas raznolika koliko i bukei: "šardone", roze, "trebiano", "kaberne sovinjon", "iskra". Većina ima cenu srednje-više kategorije, oko 15 EUR, ali neke od 700.000 flaša koje godišnje izađu na tržište koštaju 50-65 EUR. Njena vina izvoze se u 36 država sveta, od pre četiri godine i u Srbiju.
    - Proizvodnja vina je jedno od najlepših zanimanja na svetu iako traži mnogo žrtvovanja. Nemate vikende i praznike, zavisite od vremena koje ne možete da kontrolišete, ali zadovoljstvo je ipak ogromno.
    - Vino nije piće, vino je vino. Vino je magično, plemenito. Ima neku svoju poeziju. Vina moraju da imaju dušu, da nešto pričaju. Vino je čudna zavera. Preko vina se upoznaju novi ljudi, stiču prijatelji, uči mnogo.
    Treba samo čuti koje reči Marina koristi kada govori o svojim vinima: snaga, ljubaznost, ravnoteža, dubina, miris zemlje, cveća i hrane našeg detinjstva, dugovečnost. - Najvažnija poruka vina je da se ljudi vraćaju zemlji.
    Poslušao sam je i vratio se – čaši. "Montalčina". Boje rubina, nudi buke velike punoće. Eksperti i somiljeri – degustatori vina – sada bi ovom šturom opisu dodali bujicu lepih reči i maštovitih asocijacija.
    Meni je bilo dovoljno što sam uživao. Život je suviše kratak da bismo pili loša vina, govorio je sveti Avgustin.
    "Kada se ljudi punim srcem predaju vinu, ono će ti vratiti mnogim zadovoljstvima". Marina Cvetić je u pravu.
    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Politika


    Jasmina Vujić, prva žena dekan na Berkliju
    Srpska Marija Kiri

    [​IMG]
    (Jasmina Vujić)

    Jasmina Vujić, rođena Lozničanka, od jula će biti na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD. Ova Srpkinja je inače prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku, pri čuvenom američkom Univerzitetu Berkli.

    Rođena je u Loznici, 25. decembra 1953. Roditelji su bili učitelji u selu Zavlaka, u Rađevini, ali su dobili premeštaj za Šabac, tako da je tamo odrasla i završila osnovnu školu i gimnaziju. Bila je vukovac, učenje joj je bilo "mačji kašalj". Bavila se aktivno i sportom – atletikom, rukometom, malim fudbalom.

    – Mogla sam da upišem bilo koji fakultet bez prijemnog, ali sam htela matematiku, dok je moja mama navijala za medicinu. Na kraju sam sistemom eliminacije i iz inata upisala fakultet za koji su govorili da je najteži – Elektrotehnički fakultet u Beogradu, odsek tehničke fizike. Od nas stotinak iz klase, samo je desetak završilo na vreme. Bila sam među najboljim studentima sa prosekom preko devet – priča Jasmina.

    Pošto je na ETF-u završila nuklearnu tehniku, odmah je dobila posao u Institutu Vinča. Nakon što je magistrirala, udala se za kolegu sa fakulteta Nenada Vujića i ubrzo rodila ćerku Nevenu.

    Život sa 700 dolara

    – Moja tadašnja direktorka u Vinči, Olga Mladenović najviše je kriva što sam otišla u Ameriku. Ta vredna i pametna žena zbog obaveza oko porodice nije uspela da doktorira, ali je mlađe kolege uvek podsticala. Pod njenim uticajem sam se i prijavila za doktorske studije na dva američka univerziteta i bila odmah primljena na oba. Neverovatno, ali dobila sam odmah i stipendiju iako strani studenti u SAD imaju male šanse da dobiju stipendije odmah. Prvo moraju da se pokažu i zasluže – kaže Jasmina.
    Pored stipendije, radila je i na istraživačkim projektima, jer je trebalo preživeti sa 700 dolara mesečno, od čega je samo za stan odlazilo više od pola. A bilo ih je troje. Studentska viza koju su dobili nije dozvoljavala da Nenad radi.

    – Nije bilo lako. Zato sam žurila da završim studije i za oko četiri godine sam magistrirala i doktorirala iz oblasti nuklearnih nauka na Mičigenskom univerzitetu – dodaje ona.
    Kada je 1989. godine završila studije, već je bilo jasno da su bezbrižni dani u Jugoslaviji gotovi, inflacija je počela da galopira, a ekonomski i drugi problemi počeli da se gomilaju.

    – Nismo otišli u SAD da se ne vratimo, ali smo ipak odlučili da potražimo posao u Americi, pa ako ga nađemo ostajemo, ako ne – vraćamo se. Ubrzo sam dobila posao u državnom institutu sličnom Vinči kod Čikaga, na razvoju softverskih paketa za analizu kompleksnih reaktorskih jezgara i vrlo brzo razvila metodu za koju sam dobila američki patent. Drugi paketi su nagrađeni i otkupljeni od velikih kompanija kao što su "General Electric" i "Toshiba". Moj istraživački rad privukao je pažnju, tako da sam 1992. godine dobila ponudu od čuvenog Kalifornijskog univerziteta Berkli za mesto docenta. Prihvatila sam ponudu i počela da radim na jesen – priča naša sagovornica.

    Put do mesta dekana bio je dug i naporan, kaže Jasmina. Prvo je morala da se izbori da dobije stalni posao i unapređenje u vanrednog profesora. A sve to s malom ćerkom i uz istraživački i obrazovni rad, i to na stranom jeziku. U redovnog profesora unapređena je tek 2003, a 2005. godine su je kolege izabrale za dekana Fakulteta za nuklearnu tehniku, koji je među pet najboljih u SAD.

    – Da biste uspeli na nekom od vodećih istraživačkih univerziteta u SAD, morate biti potpuno posvećeni radu. Reizbor je na svake dve, tri godine, a nekoliko komisija vrlo ozbiljno analizira vaša dostignuća u nastavi, istraživačkom radu, broju objavljenih radova u stručnim časopisima, broju magistranata i doktoranata kojima ste bili mentor. Zato uvek kažem da mi nemamo jedan, nego tri posla i tri puna radna vremena – priča Jasmina.

    U poslednje četiri godine glavobolje joj zadaju univerzitetska administracija i birokratija. Nelogična pravila koja usporavaju ili sprečavaju razvoj nastave i istraživačkog rada veoma je iritiraju.

    – Budžet fakulteta je bio jedan od najvećih problema, jer je Berkli državni univerzitet, a Kalifornija odavno ima velikih problema s budžetom. Manje od 30% univerzitetskog budžeta puni država, a za ostalo se sami snalazimo. To znači da sam morala da nabavljam dodatna sredstva od industrije, inostranih partnera, sponzora, što je dodatno opterećenje, uz predavanja i istraživački rad, kojim ne prestajem da se bavim – kaže ona.
    Međutim, s kolegama ima odličan odnos. Iako rade u različitim oblastima nuklearne tehnike, vrlo brzo prave timove kada treba da se konkuriše za finansiranje projekata.

    – Od jula ću čak biti na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD. Trenutno sam u Upravnom odboru Američkog nuklearnog društva, a i predsednik sam Sekcije za matematiku i računarstvo – dodaje.

    Penzija u Šumadiji

    Vujići se dosta druže sa sunarodnicima kojih, kako kažu, nema puno u San Francisko zalivu. Jasmina je član mnogih srpskih udruženja u dijaspori i jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja elektroinženjera našeg porekla u SAD. Do sada su poslali veliki broj kompjutera i opreme ETF-u u Beogradu, a preko njihovog udruženja je sagrađen i laboratorijski blok pri ETF-u.

    – Početkom maja uvek pravimo Đurđevdanski uranak u nekom od parkova u Zalivu. Prošlog maja nam je došlo oko 200 kolega sa decom. Uglavnom se družimo po našim crkvama, za slave i praznike – kaže ona.

    Život u Americi nije lak, nastavlja Jasmina. Mora puno da se radi da bi se uspelo, te retko ostane vremena za druženje.

    – To nam najviše nedostaje, jer Amerikanci nisu tako prisni i otvoreni kao mi. Pitanje da li ćemo se vratiti nikad nije postavljano. Samo ne znamo kada? Muž je odlučio da se penzioniše pre koju godinu i posveti održavanju imanja, koje imamo u centru Šumadije. Koze, ovce, svinje i pilići, učimo sve iz početka – kako se pravi sir, peče rakija, sprema zimnica. Do sada sam imala samo mesec dana slobodno da tu dotrčim, ali uskoro uzimam šest meseci odmora i sve ću provesti na imanju u Šumadiji. Srbija je prelepa, a Šumadija – raj na zemlji!

    I ćerka Nevena živi u Americi

    U martu ove godine Jasmina i Nenad su u Beogradu proslavili 30-godišnjicu braka, sa kumovima, rodbinom i najbližim prijateljima. Ćerka Nevena sada ima 29 godina, udata je i živi na sat vremena vožnje od roditelja, u Silicijumskoj dolini. Završila je Građevinski fakultet i radi u kompaniji koja gradi poslovne i privatne zgrade.
    (Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic od 10.05.2009.)


    Marija Oreški,
    generalni direktor
    konsultantske kuće "Colja, Rojs & Partners" u Beogradu
    Bez lažne skromnosti

    [​IMG]
    (Marija Oreški)

    Od nje možete naučiti sve o pravnom i poreskom sistemu Srbije i radu naše državne administracije. Fascinira je istočnjačka filozofija i praksa razvoja ličnosti, dokazala se u standardnim i latinoameričkim plesovima, trenirala akrobatski rock n’ roll, a sada se bavi plivanjem i TaiChi-em. Pre nekoliko godina zavolela je i tango, a kako sa uživanjem boluje od ženske opsesije obućom, sistematično je pristupila nabavci specijalnih cipela za taj ples iz Argentine i Londona. Stan na Dorćolu trenutno oprema za uživanje u glasnoj muzici, na krovu zgrade postavila je solarne panele, dok na terasi uzgaja jagode i rukolu koje zaliva po sistemu "kap po kap". Mašta o tome da jednoga dana ima svoj vinograd.
    Osim na maternjem srpskom, o brojnim interesovanjima može Vam pričati na engleskom, francuskom, italijanskom, španskom i slovenačkom. Po obrazovanju pravnik, po ličnom opredeljenju sveznalica, po sudu drugih žestoki profesionalac.
    Marija Oreški, generalni direktor konsultantske kuće "Colja, Rojs & Partners" u Beogradu, jedna je od onih koji uvek teže za ocenu bolje, za stepenik više, za nijansu lepše. Profesionalcem je čini to što od drugih očekuje samo ono i onoliko koliko i sama daje.
    - Ne tolerišem površnost, zabušavanje i osionost, a sigurna sam da bi sve savršeno funkcionisalo kada bi u našoj zemlji svako radio svoj posao kako treba - kaže Marija na početku razgovora za "eKapiju".
    Kancelarijske papuče
    Iako tvrdi da nije strog šef, priznaje da se zaposleni ponekad spetljaju kada stoji pored njih dok rade. Njena kancelarija uvek je otvorena za pitanja i komentare kolega. Kaže da je to stvorilo slobodu u komunikaciji i radu, koja je ključ za motivaciju zaposlenih, a time i uspešnost poslovanja. Voli da delegira odgovornosti i prenosi stečeno iskustvo i znanje. Voli da radi sa ženama i daje im prednost pri zapošljavanju. U kancelarijama u Ulici kralja Petra koje zbog boja, cveća i slika ruše stereotip poslovnog prostora, trenutno je dvanaest koleginica - i jedan kolega. Kaže da nije feministkinja, ali ističe prednosti rada sa lepšim polom.
    - Žene su u poslu preciznije, odgovornije, posvećenije. Takve su bar kolegnice koje ja biram. Uvek se prilikom izbora novih ljudi konsultujem sa ostatkom svog tima i pokazalo se da retko pogrešimo. Kada primamo nekog novog najbitnije mi je da je dobar čovek, vredan, lepo vaspitan, sa pravim sistemom vrednosti. To je ono čemu ga ja ne mogu naučiti, a posao se, ako postoje ti kvaliteti i dobra atmosfera gde se razmenjuju znanja i zajednički rešavaju problemi, uvek da savladati.
    Firma "Colja Rojs & Partners" je ovogodišnji kandidat za nagradu za najevropskiju žensku firmu, koju dodeljuje Udruženje poslovnih žena Srbije. Kao deo najveće slovenačke advokatske kuće, posluju sa brojnim stranim korporativnim klijentima iz Evrope i celog sveta. Dobitnici su prve nagrade Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) za nabolje predloge i rešenja za ukidanje zastarelih administrativnih procedura i neadekvatnih propisa u našoj zemlji.
    - Trudim se da sve bude organizovano, da se zna gde šta stoji, da se poznaju standardi firme i procedure za različite situacije. Svako ima svoja zaduženja, ali, kad god zatreba, može da pritekne u pomoć kolegama. Mislim da smo napravili radnu, ali i opuštenu i podsticajnu atmosferu u kojoj se osećamo prijatno. Ne volim poslovne zgrade, čelik, staklo, aluminijum. Zato sam se potrudila da se u našoj firmi, i pored visokog stepena profesionalnosti koji održavamo, svi osećaju kao kod kuće. Imamo potpuno opremljenu kuhinju, kauč, cveće, a zaposleni, ako žele, mogu da dobiju i svoje papuče.
    O zadovoljstvu zaposlenih najbolje svedoči ostajanje posle radnog vremena, čak i kada je posao završen, a od njihovih bivših radnika čućete samo reči hvale.
    Petooktobarski dani na Kembridžu
    Formalno i hronološki, obrazovanje Marije Oreški počinje u Osnovnoj školi "Pero Popović Aga" na Dorćolu, nastavlja se u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji, posle koje upisuje Pravni fakultet. Sa tom diplomom i prosekom 9,60, ali i brojnim seminarima, projektima i preporukama, konkuriše i dobija jednu od najprestižnijih stipendija na svetu- Chevening i upisuje poslediplomske studije na Univerzitetu u Kembridžu. Na čuvenom engleskom univerzitetu, u crnoj togi, stiče zvanje magistra pravnih nauka u oblasti korporativnih finansija i međunarodnog poreskog prava.
    Tako, u najkraćem, izgleda sedamnaest godina Marijinog druženja sa knjigom. Međutim, na putu od škole do kuće zadržavala se na kursevima stranih jezika, slepog kucanja, časovima slikanja, pevanja, aikido-a, plesa... U pauzama između predavanja na Pravnom fakultetu vreme je provodila u studentskim organizacijama, a bila je i osnivač i generalni sekretar sportskog društva "Pravnik".


    [​IMG]

    - Uvek sam bila društveno aktivna. Posebno iz razloga sto sam studirala devedesetih, kada je bilo teško ostati po strani. Posle diplomiranja, oko godinu i po dana radila sam u Centru za unapređivanje pravnih studija. To je bila nevladina organizacija koju su osnovali profesori Pravnog fakulteta ’98. godine koji su se kritički odnosili prema tadašnjoj pravnoj, akademskoj i političkoj situaciji.
    Jedan od važnijih projekata koji je pokrenula bio je pružanje besplatne pravne pomoći svim zainteresovanim građanima i organizacijama u vezi sa izborima ’99. godine. Marijin tim bio je zadužen i za pomoć pri sastavljanju i podnošenju prigovora na regularnost izbora, rad biračkih odbora i izbornih komisija, pokretanju sudskih postupaka u periodu posle izbornog dana. U projektu je učestvovalo i 15 sudija koji su u to vreme bili razrešeni dužnosti usled neslaganja sa režimom.
    - Spremili smo kompletnu dokumentaciju unapred, sve modele prigovora, žalbi i tužbi, jer zakon daje kratke rokove, a građani uglavnom nisu upoznati sa pravima koja imaju. Takođe, davali smo ljudima savete i odgovore na pitanja koja su imali u vezi sa samim glasanjem. Moj broj telefona bio je dostupan 24 sata dnevno i non-stop je zvonio - priseća se Marija zalaganja za demokratiju.
    Istorijski peti oktobar Marija nije doživela na ulicama Beograda. Dešavanja iz prestonice pratila je putem interneta, jer je samo četiri dana pre otišla na Kembridž.
    - Dane i noći sam provodila za kompjuterom prateći svaku vest koja je dolazila iz Srbije. Bilo mi je teško što posle svega što sam uložila u to da do promene dođe nisam bila tu kad se promena napokon i desila. Posle završetka studija, kratko sam radila na Univerzitetu, a onda sam se, iako sam imala mogućnosti da ostanem, ipak vratila. Tada je Đinđić pozivao mlade stručnjake koji su završili škole u inostranstvu da dođu i pomognu svojoj zemlji. Ja sam to bukvalno shvatila i puna nade za postpetooktobarsku perspektivu Srbije, dva dana po povratku iz Engleske, otišla u Ministarstvo finansija da prijavim svoj dolazak i vidim kako mogu da pomognem. Tamo sam naišla na Kori Udovički, tadašnju specijalnu savetnicu ministra, koja me je malo zbunjeno gledala. Bili su prezadovoljni mojim referencama i biografijom, ali su uslovi koje su tada mogli da mi ponude bili prilično loši. Nedovoljni da se osamostalim - priseća se Marija talasa entuzijazma na kom se vratila u Srbiju i zbog čega, kaže, nije zažalila.
    Ubrzo po povratku prihvata ponudu jedne od četiri najmoćnije revizorske kuće na svetu – "PricewaterhouseCoopers", u koju dolazi na poziciju višeg pravnog i poreskog konsultanta. Tokom dve godine rada u "Price-u", učestvovala je u brojnim privatizacijama, prvim "due diligence"-ima u Srbiji, ali i na projektu reforme poreske administracije. Početkom 2003. godine dobija ponudu od najveće slovenačke advokatske kuće da povede i razvije njihovu tek osnovanu operaciju u Srbiji.
    - Kada sam počela da radim za "Colja, Rojs & Partners" u kancelariji smo bili samo sekretarica, fikus i ja. Danas je firma prerasla u regionalnog lidera koji se diči pionirskim projektima od značaja za Srbiju i struku, a prepoznaje po visokim standardima i kvalitetu- ponosno kaže Marija.
    Umetnost odlučivanja
    Čak i oni koji je dobro poznaju pitaju se kako sve svoje obaveze smesti u jedan radni dan. Pri tom ne zapostavlja društvo, sestriće, ima vremena za hobi, knjige, ples i muziku.
    - Poenta je u dobroj organizaciji. Trudim se da uvek radim nekoliko stvari istovremeno. Ne gubim uzalud vreme, mada bih ga imala više da sam manje znatiželjna i blaža prema sebi.
    Kaže da ne može da sedi skrštenih ruku, čemu je sigurno doprinela i genetika jer je vrednoću nasledila od majke, a sposobnost u rukama od oca.
    Kao mala želela je da bude doktorka, glumica, policajka, vozač kamiona, maštala da govori deset jezika od koji je savladala "samo" pet. Da su, kada je ona upisivala fakultet, kod nas postojale studije menadžmenta, sigurno bi se opredelila za njih. Razmišljala je i o arheologiji i istoriji, ali je dokumenta predala u Bulevaru kralja Aleksandra 67.
    - Uvek se trudim, a to je i moja životna filozofija, da jednom odlukom ne zatvorim vrata drugim mogućnostima. Zato sam izabrala Pravni fakultet, jer sa tom profesijom mogu da se bavim raznim poslovima. Magistraturom sam želela da proširim znanje novom oblašću, a brojnim kursevima i obukama obezbedila sebi maksimalnu samostalnost u radu.
    Na pitanje zašto baš porezi kao specijalizacija, kroz smeh odgovara da nas jedino oni, osim smrti, kad tad stignu. Možda to baš i ne važi uvek za našu zemlju, ali Marija se nada da će u budućnosti biti sve manje nepravilnosti i da izlaz iz lavirinta administracije i loših zakona postoji.
    - Za to moramo imati kvalitetne, obrazovane, stručne ljude, čemu je zapošljavanje "preko veze" možda najveća prepreka - ističe naša sagovornica.
    Ona je, kažu oni koji je poznaju dovoljno dugo, sve ostvarila sama - bez nepotističkog ili političkog vetra u leđa. Sujetni je ponekad mogu smatrati prepotentnom, ali oni koji to nisu mogu od nje dosta da nauče.

    T.S.
    napomena : Marija Oreški je i član Upravnog odbora Slovenačkog poslovnog kluba
    izvor:eKapija


    Nataša Sto,jković osnivač i generalna direktorka magazina "Profit" – Uvek postavljam visoke ciljeve

    [​IMG]
    (Nataša Stojković)

    Kada uđete u njenu kancelariju prvo će Vam pokazati sliku trogodišnje kćerke Tare koja je, kaže, njeno "remek delo". Ispred radnog stola nalazi se trinaest izdanja magazina "Profit"- ostvarenje Natašinih poslovnih ambicija, ali i test desetogodišnjeg iskustva u marketingu. Kao mala želela je da bude balerina, gimnastikom se profesionalno bavila četrnaest godina, a sebe je zamišljala i kao pedijatra. Međutim, napustila je studije medicine i upisala Tehnološki fakultet u Novom Sadu. Nikada se nije bavila onim za šta se školovala - znanje je "krala" iz prakse, od ljudi sa kojima je radila. Kaže da se ne kaje ni zbog jedne donete odluke, jer se vodi onom narodnom "dva puta meri jednom seci". Tako je bilo i pre godinu dana kada je odlučila da pokrene spostveni magazin. Nataša Stojković, generalna direktorka "Profita", kaže na početku razgovora za eKapiju da je veoma zadovoljna dosadašnjim poslovanjem i da su planovi za naredni period usmereni na povećanje izvoza i pozicioniranje u regionu.

    Profit za 45 dana
    - Nedavno smo proslavili prvi rođendan i moram priznati da nije bilo lako, iako iza mene stoji brend "E magazin" u kom sam četiri godine bila direktor marketinga. Pre dve godine odlučila sam da pokrenem spostveni magazin i ostvarim dugogodišnji san. Dok smo sedeli na prvom redakcijskom sastanku u Knez Mihajlovoj 7, gradom su besneli demonstranti zbog otcepljenja Kosova. Sećam se da me je tadašnji urednik pitao "Nataša da li si ti zaista sigurna da želiš da pokreneš magazin u ovom trenutku?". Ja sam kao iz topa odgovorila- da!- priseća se Nataša početka rada "Profita".
    Toj odluci je, kaže, prethodilo dobro razmatranje mogućnosti, kako tržišnih, tako i spostvenih. Na predlog prijateljice, predala je petogodišnji biznis plan "Profita" Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, Fondu za razvoj malih i srednjih preduzeća i Regionalnom centru za razvoj malih i srednjih preduzeća, koji su tada prvi put dodeljivali start-up kredite.
    - U septembru 2007, za nepunih 7 dana, napravila sam biznis plan i već posle nekoliko dana od predaje stigao je odgovor. Dobila sam maksimalni iznos kredita, a moj plan proglašen je najboljim programom za edukaciju menadžera u Srbiji.
    Da je ocena nadležnih institucija bila prava, pokazuje stalni porast broja čitalaca "Profita" koji ga ocenjuju kao sigurnog partnera na putu do uspeha i kao jedini magazin koji se bavi edukacijom menadžera u oblasti savremenog poslovanja. Kao posebnu prednost navode dvojezičnost, kvalitetan sadržaj i visok standard štampe.

    [​IMG]

    - Prošle godine u maju, posle samo dva meseca poslovanja samostalno smo nastupili na najvećem sajmu investicija u Dubaiju. Predstavljali smo Srbiju, njene potencijale i naravno, "Profit magazin". Takođe smo izlazili i na sajmove u regionu u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori, a potpisali smo i veći broj ugovora o strateškom partnerstvu. Imamo odličnu saradnju sa kolegama u Makedoniji, Crnoj Gori, svim bitnijim privrednim subjektima u zemlji i regionu, kao i svim ambasadama u Srbiji.
    "Profit" je od oktobra 2008. godine dostupan i u zemljama Evropske unije i našoj dijaspori u Americi i Kanadi.
    – Možda to zvuči preambiciozno, ali ja uvek postavljam visoke ciljeve. Jedino tako možete dobiti najbolje.
    Atomi i marketing
    U marketinške vode Nataša je uplovila iz potpuno drugačijeg sveta molekula i atoma. Kaže da su je oduvek privlačili mediji, PR, odnosno sve ono gde je mogla da pokaže svoje dominantne crte ličnosti: kreativnost, snalažljivost, istrajnost... Na 4-toj godini fakulteta prihvatila je ponudu da radi u marketinškoj agenciji iako do tada, priznaje, o tom poslu nije znala ništa.
    - Izazov me motiviše, oduvek sam bila "gladna" novih saznanja i mislim da u životu ne treba propuštati šanse. Kada nešto radim, trudim se da to bude perfektno i da održim isti nivo entuzijazma do kraja - kaže Nataša, priznajući da ponekad zaboravi koliko ima sati.
    Pre izlaska prvog broja "Profita" dva dana nije izašla iz redakcije, a kada je magazin poslat na štampu, osećala se kao da je tek ustala iz kreveta. Njene kolege i prijatelji kažu da poseduje neverovatnu samouverenost i stvaralačku energiju, tako da "šta Nataša naumi mora i da dobije". Ona je od starijih i iskusnijih kolega upijala znanje na svakom koraku, permanentno se usavršavala i kako kaže, umela da sledi prave lidere. Imala je sreće, naglašava, da bude u njihovom društvu.
    - Najviše sam naučila u izraelskoj kompaniji "MCL Beverages" u kojoj sam bila na poziciji glavnog marketing menadžera. Dobila sam zadatak da uvedem novi brend na srpsko tržište. Rad u toj kompaniji bio je odskočna daska za dalje bavljenje marketingom, pr-om, prodajom. Prošla sam sve stepenice - od proizvodnje do plasiranja robe na tržište i smatram da je to važan uslov uspeha. Morate krenuti od magacina da biste stigli do kancelarije.
    Nataša je u "E magazin" ušla na velika vrata - pravo na mesto direktora marketinga. Konkurisala je 30. decembra 2002. Na razgovor je pozvana tri dana posle Nove godine, a već nakon drugog susreta dobila je posao. Kaže da je u "E magazinu" počela da mašta o stvaranju spostvenog brenda, a ideju je vremenom razrađivala. Priznaje da to nije lako i naglašava da za ono što volite morate da se izborite.

    [​IMG]

    Život u znaku izazova

    Iako se može svrstati među radoholičare, Nataša ne dopušta da joj posao ukrade popodne sa suprugom i kćerkom uz Diznijeve crtaće, šetnju po 25. maju ili vikend van Beograda. Zaljubljenik je u prirodu, posebno planine, jer je kao devojčica dosta vremena provodila kod bake i deke na Ceru.
    Od malena obožava automobile, a oprobala se i na dvotočkašima. Oni koji su imali prilike da sa njom sednu u kola, kažu da razbija predrasudu o ženama kao gorim vozačima od muškaraca. Ipak, izbegava beogradske gužve, a od stana na Dorćolu do kancelarije u Hilandarskoj ulici svakodnevno pešači. Tako pokušava da se pred samom sobom iskupi što više vremena ne provodi baveći se sportom.
    - To je jedna od retkih stvari za koju ne nalazim dovoljno vremena. Sve ostale potrebe bez opterećenja uklapam u radnu nedelju. Uvek se nađe termin za bioskop, pozorište, kafanu, večeru sa prijateljima. Volim i sama da spremam, a ukućani kažu da je ukusno.
    Priznaje da je veliki hedonista - uživa u hrani, piću, cigaretama, dobroj muzici. Nekoliko puta će vam ponoviti da je život jedan, da se nikako ne treba štedeti, da morate rizikovati i - ubediće Vas u to!


    Sonja Liht, predsednik
    Beogradskog fonda za političku izuzetnost
    Imam veru, nadu i poštovanje za njih dvojicu...


    [​IMG]
    (Sonja Liht)

    Sonja Liht (61), predsednik Beogradskog fonda za političku izuzetnost, već pola veka je društveno aktivna. Počela je ovaj rad od trenutka kad je postala svesna društvene okoline u kojoj je živela. Dogodilo joj se to u desetoj godini kad se angažovala u podmlatku Crvenog krsta u Subotici.
    Sad je, sem svoje osnovne delatnosti, još predsednica Upravnog odbora "Politike" AD, predsednica je i Saveta Ministarstva spoljnih poslova, član je Saveta za evropske integracije... Ali, za sve ove dodatne delatnosti ne prima - ni jedan dinar!
    Nosilac je niza međunarodnih odlikovanja: francuskog Ordena legije časti, Hirošime nagrade za mir, nagrade Alber Švajcer za humanije društvo, vlasnica je Zvezde italijanske solidarnosti...
    Jevrejka je i po majci, Suzani Sand, rođenoj u Poljskoj, i po ocu, svom velikom uzoru, dr Antunu Lihtu, rođenom u Subotici. Bliski rođaci njenih roditelja su teško nastradali u toku Drugog svetskog rata. Majčini, uglavnom, u Aušvicu, a očevi u Beogradu, na Starom sajmištu i u Jajincima.
    Od 1985. godine živi u braku sa Milanom Nikolićem, sociologom nekad svojim samo najboljim drugom.
    Šta posebno pamtite iz vremena odrastanja?
    Moj otac, lekar, epidemiolog, bio je direktor Zavoda za zdravstvenu zaštitu u Subotici. On je tu radio od dolaska iz zarobljeništva, gde se upoznao sa majkom, do penzionisanja. I ovu ustanovu je doveo do nivoa jednog od najuglednijih zdravstvenih centara u bivšoj Jugoslaviji. Takav njegov odnos prema poslu bio je i meni putokaz za ceo život. A majka je bila domaćica, očev verni pratilac u svim "avanturama" i potpuno posvećena meni i šest i po godina mlađoj Ani, sad hirurgu u Mađarskoj.
    Kako ste vaspitavani?
    Očiglednim primerima. Otac i majka su nas svojim načinom rada i istinitim pričama uvodili u život. Tako su nas učili i toleranciji. Kad smo pitali zašto nemamo rođake, kao ostali svet, otac nas je, prvom prilikom, odveo u Beograd u Jajince, do spomenika ubijenima u toku Drugog svetskog rata, i kazao: "Ovde su sahranjeni naši rođaci, njih dvadeset i petoro. I od sad, o ovome, ne moramo više da pričamo. Život je pred vama, deco moja"...
    A kako vam je bilo u školi?
    U Subotici sam se obrazovala dvanaest, a u Beogradu sve ove ostale godine, a i dalje učim i učiću do kraja života. Po obrazovanju sam sociolog. Diplomirala sam, u roku, 1971. godine, a magistrirala sedam leta kasnije na katedri za sociokulturnu antropologiju, koju je osnovala doktorka Zagorka Golubović.
    Gde vam je tih godina bio sport?
    Nisam bila posvećena sportu, Uvek sam bila "šira nego duža", a i nisam sportski tip. Doduše, pokušala sam nekoliko puta da igram tenis, pa sam želela da se bavim gimnastikom, ali nikad nisam uspela te svoje kilograme da držim pod kontrolom. Ipak, profesor fizičkog u osnovnoj školi, Vlada Jurić, uvek mi je davao najbolju ocenu uz obrazloženje: "Ona se najviše trudi"... A veliki sam navijač naših košarkaša i tenisera.
    Od kad ste bili protiv Tita?
    Bilo je to odmah posle 1968. godine, posle studentskih nemira. Tada sam se oslobodila svih idealističkih zabluda o tom društvu. Policija mi je oduzela pasoš i nisam ga imala sedam, osam godina. U tom buntu se kalila moja generacija. Tu sam mnogo toga razumela i naučila. Fond za otvoreno društvo, koji sam vodila, podržavao je sve napora u borbi za slobodno društvo.
    Ipak, neki se sa nostalgijom sećaju Tita?
    Imam razumevanja za obične ljude koji su živeli sigurnije i ušuškanije. Ali, nemam razumevanja za one koji su u to vreme bili deo sistema. Oni sad prećutkuju ulogu koju su imali. A da su prepoznali pravo na pobunu, jedno od osnovnih ljudskih prava, tada se Jugoslavija ne bi raspala na način kako se to dogodilo. E, za takve nemam razumevanja.
    Šta je cilj Fonda za političku izuzetnost?
    Naš cilj je i da učinimo sve kako bi naša politička elita, ona koja učestvuje u javnom životu Srbije, bila ozbiljnija, obrazovanija i odgovornija. Želim da im pomognemo da, između ostalog, u procesu daljeg usavršavanja, razviju kulturu dijaloga između sebe. To je jedna škola za sticanje novih znanja.
    Ko finansira vašu organizaciju?
    To čine razni donatori. U poslednjih pet godina to je Evropska komisija, preko agencije za rekonstrukciju i Misije EU u Srbiji . A mislim da je i ova naša saradnja sa institucijom Evrope još jedan naš mali korak, ka Evropskoj uniji. Uz to imamo i veoma dobre američke donatore. Posebno iz fondacije braće Rokefeler i Mot, kao i Soros fondacija...
    A šta je vaš cilj u "Politici"?
    Moj cilj, kao i cilj celog Upravnog odbora "Politike", je da pokušamo da izvučemo ovu novinsku kuću iz vrlo teškog finansijskog stanja koje smo zatekli. Jer, novina "Politika" je, kao i cela Kuća, od nacionalnog značaja za državu Srbiju i celo društvo. Ovaj proces će, verujem, uspešno biti završen, najkasnije, do kraja sledeće godine.
    Da li vam u radu pomaže jevrejski lobi?
    Nemam nikakve veze ni sa kakvim jevrejskim lobijem. A, uzgred budi rečeno, mislim da je to jedan od mitova koji vlada u ovoj zemlji, pa i u svetu, da su Jevreji, ne znam kako, organizovani. A ja sam, pre svega, građanka zemlje Srbije. Od prvog dana funkcionišem kao takva. Sticajem okolnosti sam Jevrejka, a mogla sam da budem i Eskimka. I radila bih isto ovo što radim sad.
    Kako doživljavate Baraka Obamu?
    Predsednik Amerike donosi jednu novu političku nadu, ne samo svojoj zemlji, već ovoj celoj planeti. I on, naravno, zavisi od krupnog kapitala, kao i ceo svet, ali pokazuje veštinu političke moći i u ovim, najtežim uslovima.
    A šta mislite o srpskim tajkunima?
    Nisu mi problem tajkuni, meni je problem što oni, po nekad, mogu da rade šta im je volja. Jer, nema kontrole. Mi imamo slabe institucije koje umesto da tajkune kontrolišu one im, vrlo često, robuju. Odnosno postaju njihov servis. To se mora rešiti osnivanjem Agencije za borbu protiv korupcije, boljim zakonima i njihovom strogom primenom. A stiže, uskoro, i državni revizor, koga sad nema! Tada će se znati i ko finansira stranke...
    Šta je sa položajem ambasadora u Americi?
    Nisam prihvatila ovu ponudu zato što nisam završila niz započetih poslova. I to je jedini razlog što sam ostala u Beogradskom fondu za političku izuzetnost. A i verujem u veliki demokratski evropski potencijal Srbije. I hoću na tome da radim!
    Tako će ambasador u Americi biti mladi "Amerikanac"...
    Taj ambasador je već postavljen. To je Vladimir Petrović. Ima trideset dve godine, ali ne znam da ima američko državljanstvo, kao što vi kažete da se priča. On je jako ozbiljan čovek. Dosad je bio zamenik ambasadora. Dugo je, pre toga, živeo u Americi. Učestvovao je u kampanjama za izbor Obame za predsednika u državi Ilinois gde je guverner bio Rod Blagojević...
    Kome u Srbiji najviše verujete?
    Kad su političari u pitanju i dalje najviše verujem Borisu Tadiću. Ne mislim da je bezgrešan. To nije niko od nas. Čini mi se da je, pre svega, uspeo da pokaže da je potpuno posvećen svom poslu. I još nešto: on, od svih naših političkih ličnosti, nije samo najodgovorniji već ima i nešto što, na žalost, jako malo njih poseduje. To je velika širina u komunikaciji i jedinstvena kultura u dijalogu.
    Šta o svemu ovome misli vaš suprug?
    On pozdravlja moj rad, ali brine samo za moje zdravlje. Mi smo zajedno studirali, a u ovoj vrsti zajedništva smo četvrt veka. On je moja ogromna podrška i moj glavni savetnik. Naš odnos funkcioniše na bazi velikog razumevanja i poverenja. Mi smo, pre svega, jedno drugom, najbolji prijatelji. Razumemo se i kad ćutimo.
    Znači Boris i Milan su vaši ljudi od posebnog poverenja?
    Kad govorimo o mom javnom i privatnom životu može tako da se kaže. A trudim se da, na javnoj sceni, bude još mnogo onih kojima ću moći da poverim svu moju veru, nadu i poštovanje za sve što čine u borbi za bolji život u ovoj našoj Srbiji. A, pominjući vrline, veoma cenim i hrabrost koja je ujedinjena sa razumom.
    U kakvim ste odnosima sa Milanovom decom?
    Milan iz braka sa mojom drugaricom Svetlanom ima dve kćerke, Tamaru (33) i Minu (29), a Mina ima sina Jovana (4). Kad je taj njihov brak doživeo svoj kraj Milan i ja smo u sebi prepoznali međusobnu ljubav i želju da budemo zajedno. Milan je, naravno, uvek ostao u najbližem odnosu sa porodicom, a tu sam, uvek, bila i ja. A tokom 1999. godine, na svoju inicijativu, priključila nam se, u druženju, na moju veliku radost, i Svetlana. Mi smo sad svi jedna velika porodica. Osećam da, zbog svega što mi se dogodilo i događa, uživam u istinskoj sreći.
    Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika"


    Jelena Jurić,
    generalni direktor kompanije
    Jaffa Crvenka - Direktorka s cegerom


    [​IMG]

    Iako vodi veliku kompaniju, kaže da nalazi vremena za putovanja, restorane, muziku i šoping. Oduvek je znala da će biti inženjer, jedina dilema bila je tehnološki ili građevinski, a njena karijera imala je sasvim prirodan tok, od male ka velikoj firmi. Kult nedeljnog odlaska na pijacu

    Jedna od omiljenih priča Jelene Jurić je „Princeza u papirnoj kesi“.
    U poslednje vreme je, kaže nova generalna direktorka kompanije Jaffa iz Crvenke, svojoj kćerki Dunji svako veče čita. Priča je, ukratko, sledeća: Princeza odlazi da spase svog kraljevića, koga odvode zli likovi. Uz pomoć lukavstva i posle silnih dogodovština uspe da ga izvuče iz neprilika, ali usput ostane bez svoje kraljevske garderobe.
    Obučena je u staru papirnu kesu. Princ joj onda, neočekivano, umesto da pohvali njenu dovitljivost, kaže: „Pogledaj se na šta ličiš“. Ona mu odgovara: „Ti si jako lepo doteran, i super izgledaš i pravi si pravcati princ. Ali, ti si jedna baraba“. Nikad se, naravno, nisu venčali.
    „Priča je vrlo poučna za sve generacije i za male devojčice. Preporučujem je svima koji imaju žensku decu“, kaže ona.
    Rođena Novosađanka, odrasla u profesorskoj porodici, među prijateljima svojih roditelja koji su svi bili, kako kaže, doktori li magistri, naučena je vrednostima koje su dvedesetih, kad je učila srednju školu („Završila sam najprestižniju gimnaziju u Novom Sadu“), ubrzano potiskivane.
    Kontroverzni „Jaffo Ridža“
    Ne čudi stoga što kaže da su stavovi „Jaffo Ridže“ „oprečni“.
    Ko ne zna, „Jaffo Ridža“, proizvod marketing tima te kompanije, debeljuškasti je mladić u svojim kasnim dvadesetim, koji je, prema sopstevnoj ispovesti, godine proveo ne radeći ništa drugo nego razmišljajući o „konačnom odgovoru“, što mu se, kasnije, i veoma isplatilo jer je našao sponzora za takav model života.
    „Ali, rezultat te kampanje je veliki skok prodaje ’jaffolitanki’. To je proizvod koji smo pažljivo razvili. Ciljna grupa kojoj je namenjen su tinejdžeri uzrasta od 12 do 16 godina. Naši stručnjaci su razvili tu kampanju uzimajući u obzir kakva je danas psihologija mladog sveta u Srbiji“, kaže Jurić. Poruka je onakva, reklo bi se, kakva je ciljna grupa.
    Jurić, ipak, kaže da se nada da ti mladi ljudi nemaju iluziju da nerad može dobro da se isplati.
    „Ili se bar trudim da moje dete ne bude tako orijentisano. Kao neko ko sebe drži za urbanog i obrazovanog, tu ideju ne mogu da prepoznam. Ali, nesporan je rezultat te kampanje. ’Jaffo Ridža’ je ’naterao’ mlade tog uzrasta da kupuju taj proizvod i protiv tog rezultata nema argumenata“, kaže ona.
    Jurićeava je u kompaniju došla pre četiri i po godine. Počela je kao rukovodilac laboratorije. Radila je i na uvođenju evropskih standarda. Dve godine je radila kao direktor proizvodnje pre nego što je preuzela mesto generalnog direktora.
    Po zanimanju je tehnolog, kao i njeni roditelji. Kaže da se dvoumila između tog fakulteta i građevine, ali nije imala dileme oko toga da želi da bude inženjer.
    „Uvek sam bila okrenuta prirodnim naukama. Možda imam previše racionalnog u sebi. Volim kad je sve ‚na drugu decimalu‘, kaže i dodaje da je „napoštenije raditi ako se plan tačno zna, koliko treba i može nečega da se napravi i kad rezultat može da se izmeri u gram i da zadovolji određene standarde“.
    „Teško se lociram u relacijama ‚mnogo‘, ‚malo‘, ‚srednje‘. Ne znam šta znači kad mi neko kaže ‚malo‘, ali kad se to lepo napiše, stavi zarez i što više brojeva iza zareza, onda nema prostora za dileme da li neko nekog više ili manje voli, ili ko je koga popreko pogledao“, kaže ona.
    Tetkica za sve
    Prvi posao joj je bio u temerinskoj firmi Vekić Chocolate, maloj fabrici u kojoj se proizvode kremovi.
    „Posao sam učila u maloj firmi, gde sam morala da budem ‚tetkica za sve‘, da radim mnogo više stvari nego što je posao tehnologa. Morala sam da znam i nabavku, knjigovodstvo, čišćenje. U maloj kompaniji se mnogo nauči. Zato mi to koristi u ovoj poziciji u kojoj se nalazim. Nekad, kad se naljutim na svoje pripravnike koji su od početka karijere naučili da rade u velikom sistemu, umem da kažem da ću da ih pošaljem na neko vreme u svoju prvu firmu, da nauče da sami rešavaju probleme, a ne da se uhvate telefona i pitaju druge šta da rade čim naiđu na prepreku“.
    Iako je lider velike kompanije, uz šta još i svaki dan provede po dva sata u kolima na putu do posla i natrag, ima dovoljno slobodnog vremena. Najviše ga, kaže, provodi sa kćerkom. Priča da je to jedan od pokazatelja da je život u Novom Sadu humaniji za one koji imaju ambiciju da, osim posla koji rade, sebi i ugađaju.
    „Volim nedeljom da ustanem u osam, uzmem svoj ceger i odem na pijacu, tamo kupim zeleniš i stavim gore novine i buket cveća. To mi je izuzetan plezir. Svoj ceger sam ‚vukla‘ preko pola Evrope jer sam baš u Hamburgu našla onakav kakav treba da bude. Ta novosadska nedelja i jutarnja šetnja su mi filter da se smirim i dovedem u red.“ Kaže da za pijacu ima i specijalan „outfit“ – starke i leviske. Ni njih ne kupuje bilo gde – u Budimpešti ima „svoju“ prodavnicu za farmerice.

    [​IMG]

    Tamburaši i vino

    „Trudim se i sebi da ugodim. Pošto nemam vremena za sport, trudim se negde da izađem, popijem lepo vino, ili da negde otputujem“. Dobro poznaje novosadske kafane i restorane. Po osmehu uz koji priča o njima jasno je da uživa u izlascima. Očekivano, voli tamburaše. Kad se zatvore sva druga mesta, ode i u čuvenu „Cigansku noć“, kafanu bez fajronta u kojoj se, za svoju dušu, posle tezgi okupljaju kafanski muzičari.
    Na putovanja voli da ide automobilom, na „ura“, bez prethodnih dogovaranja i rezervacija. Pustolovni duh danas objašnjava time što to nije mogla da radi u mladosti. Sa putovanja voli da donosi knjige. Kaže da se trudi da, kad sa kćerkom čita o nekoj zemlji, kasnije ode da i vide „to o čemu su čitale“.
    Bliskih prijatelja, kaže, nema mnogo. Sve ih je upoznala još u ranom detinjstvu. Najbolju drugaricu poznaje od četvrte godine. Kaže da je to zato što najbolje može da komunicira „sa nekim koga zna iz obdaništa“ i „ko je rastao u zgradi pored mene“.
    I to, priča, ima veze sa vaspitanjem u mladosti. Kaže da je, kad je krenula na fakultet, doživela „kulturni šok“ sličan onom kad muškarci odu u vojsku.
    „Moje kolege mi i danas pričaju kako sam ’zabezeknuto’ gledala ljude koji su na pauzi jeli semenke i pljuckali okolo. Mislim da je pogrešno što sam do tada živela u nekoj vrsti zatvorenog sistema. Nisam imala pojma da postoje oni koji jedu semenke i pljuckaju ih svuda oko sebe. Na sve to su onda došli i kriza, rat, sankcije. Odrasla sam u vremenu u kom je sve bilo lagodno i fino, kad se za vikend odlazilo u Budimpeštu na kolače, a letovalo na Hvaru. Moj dotadašnji život nije bio pretarano bogat, ali jeste bio ograničen na zatvoreni krug“, kaže Jurićeva.
    U svetu u kom postoje i „drugačiji“ ljudi vrlo dobro se snašla, iako ga je „sa zakašnjenjem“ spoznala. Od svog shvatanja „urbanog“ života, ipak, ne odstupa. Voli svoje navike, nedeljne odlaske na pijacu, cveće u vazi, šoping knjiga u inostranstvu.
    „Mislim da je moj ceger neverovatno urban“, kaže.
    Zašto i ne bi, ako svoje navike dosad nisu promenili ni oni koji su je svojim „pljuckanjem semenki“ jednom zabezeknuli.


    Ivana Petrović, Bel Medic Beograd
    nekada balerina i košarkašica,
    danas uspešna doktorka i menadžerka


    [​IMG]
    (Ivana Petrović)

    Svakodnevno je pokreće ljubav prema ljudima i želja da bolesniku pomogne na najbolji način. Njen radni dan traje u proseku 10 sati, neretko do kasno uveče. Smatra da joj je slaba tačka to što ne ume da kaže "ne", pa često previše obaveza preuzima na sebe. Dr Ivana Petrović je lekar opšte medicine i zamenica direktora u Opštoj bolnici "Bel Medic".
    Beogradsko dete
    Rođena je u Beogradu, u kako kaže "potpuno mešovitoj porodici". Majka joj je Beograđanka a otac iz Crne Gore. Ivanina baba po majci je iz Hrvatske, iz Gorskog Kotara, a deda po majci je iz Šumadije. Zbog tog porekla se oseća kao Jugoslovenka.
    - Imala sam detinjstvo kao i ostala deca iz Beograda, ali nisam bila dete sa asfalta. Odrasla sam uz baku, jer su moji roditelji dosta radili i često putovali. Baka je dugo živela, doživela čak 99 godina, i bila je glavni i omiljeni lik mog detinjstva i mladosti. Sestra i ja smo dosta naučile i mnogo životnih principa usvojile od nje. Od bake mi je ostao i moto treba biti istrajan u svemu što se želi i biti korektan prema ljudima, ma kakvi oni bili prema tebi i jo nešto - da treba praštati. Njeni saveti su me vodili kroz život. Jedino nisam naučila da kuvam, što je bila bakina velika želja, jer je smatrala da devojka to mora znati.
    Balerina, košarkašica, doktorka...
    U toku školovanja je imala različita interesovanja. U osnovnoj školi je paralelno išla 4 godine u baletsku školu "Lujo Davičo".
    - Kad sam porasla, više nije bilo govora o baletu. Ali, naravno, u školi sam upoznala bolje baletsku umetnost i kasnije, iako nisam igrala, uživala sam u baletu. Zbog fantastičnih predispozicija tokom srednje škole sam trenirala košarku tri put nedeljno u Košarkaškom klubu "Voždovac", igrala sam utakmice, a bavila sam se i atletikom, tačnije skokom u vis.
    Iako talentovana za košarku, nije razmišljala da bude profesionalna košarkašica, jer se u to vreme malo devojaka odlučivalo na taj korak. Bilo joj je teško da se odluči koji fakultet da upiše posle gimnazije, jer je imala različite afinitete.
    - S jedne strane, mogućnosti su bile istorija umetnosti, arheologija ili engleski jezik, a s druge strane medicina ili stomatologija. Moja porodica nije imala dilemu i diskretno me je podržavla i ohrabrivala da krenem ovim drugim putem, ali mi nikad nisu rekli "to tako mora". Oni su mislili da istorija umetnosti može da se voli i saznaje u slobodnom vremenu, da se engleski može i mora naučiti, ali ne da mi nešto od toga bude profesija. Moj otac je bio dobar primer kako se mogu pomiriti dve ljubavi, jer je bio uspešan građevinski inženjer i veliki ljubitelj likovne umetnosti.
    Bilo je i onih koji su joj govorili da medicina nije za ženu jer se mnogo i stalno uči, radi i dežura, ali je nisu ni malo pokolebali u njenom izboru da postane lekar. Dr Ivana Petrović kaže da je Medicinski fakultet u Beogradu upisala bez problema. Od 1.500 kandidata bila je 145. a te godine je primljeno 500 studenata. Kaže da medicina ne podrazumeva samo učenje.
    - Kada sam upisala fakultet, prestala sam da se bavim košarkom, zbog obaveza na fakultetu. Gradivo na medicini je bilo opširno, ali meni nije bilo teško da učim jer sam to volela. Imala sam vremena i za druge stvari. Rekreativno sam se bavila plivanjem i trčanjem. Čak sam se takmičila na prvenstvu Beogradskog univerziteta u plivanju. Dosta mojih drugara iz Osme beogradske gimnazije je upisalo medicinu, tako da je na listi primljenih studenata neko napisao "Osma- šampioni". Negovali smo prijateljstvo, družili se, putovali zajedno, išli na koncerte, u pozorište, bioskop, voleli smo kućne žurke, izlaske na klupska mesta...

    [​IMG]

    Druga kuća

    Kada je 1992. godine završila fakultet bilo joj je veoma teško da nađe posao u struci. Morala je da završi obavezan, jednogodišnji lekarski staž. Želeći da bude finansijski nezavisna, paralelno sa stažiranjem i četiri godine nakon stažiranja radila je van struke, ali je sve vreme tražila posao za koji se školovala.
    - U Zavodu za zapošljavanje je 1997. godine ordinacija "Bel Medic" tražila lekara opšte prakse. Tada sam se upoznala sa vlasnicima dr Jasminom Knežević i Milanom Kneževićem i počela da radim. Cela moja dosadašnja karijera vezana je za ovu kliniku, koja je postala moja druga kuća. Kao mlad lekar jedva sam čekala da nađem posao u struci, tako da mi nije bilo bitno da li je državna bolnica ili privatna praksa, a i imala sam diskretnu podršku od oca koji je smatrao da u privatnom poslu čovek može sebe maksimalno da ostvari i da pruži najviše. Još sam tokom studija shvatila koliko brzo medicina napreduje i da bih je pratila - moram čitati i učiti stalno. I tada sam imala, a i sada imam priliku, da učim od najboljih lekara i tu priliku ne propuštam. Takođe, danas su sve infomacije brzo i lako dostupne i tu činjenicu mnogo koristim.
    U "Bel Medic" osim kao lekar, radi i kao zamenik direktora.
    - Moj menadžerski deo posla je i komunikacija sa korporativnim klijentima, osiguravajućim kompanija, ali i pojedinačno sa pacijentima. Sklonost ka edukativno-pedagoškom radu koju sam verovatno nasledila od majke - profesora književnosti je ovde prepoznata. Uključena sam u obučavanje novozaposlenih ali i u kontinuirani trening kolega koji već rade ovde. Svoje poznavanje sistema "Bel Medica" sam pretočila u pisanu formu radeći na izradi procedura i uputstava koje su nam olakšale poslovanje i omogućile dobijanje standarda kvaliteta ISO 9001:2000. To je posao koji se u kontinuitetu odvija i danas. Radeći sa mojim direktorkom naučila sam još jednu vrlo važnu stvar - da uvek treba tražiti rešenja, od naizgled nemogućeg napraviti moguće i ne odustajati. Jedino tako je moguće praviti pomake u razvoju, širiti spekar medicinskih usluga i podizati njihov kvalitet.
    Slobodnog vremena ima malo, a koristi ga da pročita dobru knjigu, ode u bioskop ili pozorište. U poslednje vreme je za prijatelje imala malo vremena ali se trudi da ga bude više. Bar jednom nedeljno napravi krug oko Ade pešice ili brzo hoda kejom od Ušča do Zemuna, a onemogući je jedino loše vreme.
    "Bel Medic" osim brige o pacijentima organizuje i razne vrste skupova, a deo organizacije obavlja dr Ivana Petrović.
    - Ovde su se održavali veliki skupovi i predavanja koje su držali eminentni predavači, profesori medicinskih fakulteta, za lekare iz državne i privatne prakse. Ovo je naš mali doprinos sticanju i razmeni znanja jer se mi zdravstveni radnici moramo usavršavati do kraja profesionalne karijere. Takođe sam i sama održala čas anatomije dvema grupama školske dece koja su bila u poseti našoj bolnici, naravno prilagođen uzrastu. Jednom mesečno, obično četvrtkom, ovde se okupljaju članice "Udruženja poslovnih žena". Dr Jasmina Knežević, direktorka "Bel Medic", je dobitnica nagrade "Cvet uspeha za ženu zmaja" koje daje ovo udruženje. Na ovakvom skupu može mnogo da se nauči, razmene iskustva iz poslovanja, tako da prisustvujem uvek kad imam vremena.

    izvor:eKapija
    Poslednja izmena: 03.10.2010
Slične teme
Forum Naslov Datum
Slobodne Diskusije Najlepše žene Srbije... 31.05.2010
Ljubav - Seks - Romantika Osam laži kojima se žene stalno zavaravaju 17.07.2014
Ljubav - Seks - Romantika Šta žene (ne) vole kod muškaraca 15.07.2014
Aktuelnosti Virdžine: Žene koje su postale muškarci 04.07.2014
Strane Serije Küçük kadinlar /Snažne žene (2008-2011) 01.07.2014

Preporučite stranicu