Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Marija Savić-Srećković, višestruki prvak u fitnesu odrekla sam se titule, a osećam se šampionski
Sama pojava Marije Savić – Srećković delovala je optimistički za naciju koja inače ne brine posebno zdrav život. Drugim rečima, bilo je dovoljno da je vidite na malom ekranu ili bilbordu, pa da poželite da živite zdravo. Ali upravo taj status privukao je konkurenciju, koja nije birala sredstva kako bi je istisnula iz središta zbivanja u domaćem fitnesu. Shvativši da borba u koju je uvučena više nema veze s porukom koju je godinama emitovala, lagano je stupila u rad s decom, pa, kako je rekla Miloradu Plaziniću, profesionalnu radost trenutno pronalazi kao trener devojčicama i koreograf u pozorištancetu „Puž“
Pročitala je svoje ime na najužem spisku kandidata za prijem na prvu godinu Fakulteta dramskih umetnosti, posle čega je od sreće napravila stoj na rukama i na spektakularan nacin išetala iz zgrade. Nedugo zatim ispostaviče se da Mariji Savić - Srećković, višestrukoj državnoj šampionki u fitnesu, sudbina ipak nije namenila „daske koje život znače“ kao ambijent u kome će doživeti profesionalno ispunjenje.
Gorčina zbog tog saznanja trajala je veoma kratko: devojka vragolastog duha iz Sremske Mitrovice je na glumačkoj akademiji upoznala čoveka svog života, našeg poznatog glumca Aleksandra Srećkovića - Kuburu. Sve se odvijalo munjevitom brzinom i, nedugo zatim, umesto pozorišnih i filmskih uloga dobila je ulogu supruge i majke.
Zahvaljujući ogromnoj energiji koju je posedovala od malena, s lakoćom je izlazila na kraj s porodičnim obavezama. To joj je automatski stvorilo prostor za upisivanje Fakulteta za fizičku kulturu, koji se zbog njenih sportskih gena nametao kao logičan izbor. Posle prvog prvenstva nekadašnje Jugoslavije u fitnesu, na kome je učestvovala na nagovor profesora Dušana Mijića, u njenom životu više ništa nije bilo kao pre...
- Sremska Mitrovica poznata je po dobroj gimnastičkoj školi, u kojoj sam bila aktivna od pete do 12. godine života. Za to vreme stekla sam status reprezentativke Vojvodine. Osnovu iz gimastike nikad nisam izgubila, jer i kad sam prestala da treniram, nastavila sam na rekreativan način da održavam formu. To mi se i te kako isplatilo kada sam kao student DIF-a uzela učešće na prvom državnom prvenstvu u fitnesu, posle kojeg sam definitivno shvatila za šta u životu, što se posla tice, treba da se borim do maksimuma. Bio je to zaista veliki preokret za mene - priseća se samog početka karijere Marija Savić - Srećković u prijatnom ambijentu restorana „Violeta, kućo stara“.
Koliko vam je bilo teško da donesete odluku o silasku s takmičarske scene, posle toliko godina i pregršt osvojenih titula?
- Još za vreme aktivnog bavljenja fitnesom, sebe sam videla u trenerskom poslu, tako da sam bez nekih preteranih emocija zatvorila jedno i otvorila drugo poglavlje u karijeri. Stvar je olakšala i činjenica da godinama unazad radim kao instruktorka. Uostalom, zahvaljujući tom angažmanu moja škola opstaje u finansijskom smislu. Zainteresovanih devojčica ima, ali nikako da rešim problem sa odgovarajućim prostorom. Dobro znam u kakvom okruženju živimo, zato sam uvek krajnje strpljivo radila na realizaciji svojih ideja. Sigurna sam da ću i ovaj problem, vezan za dvoranu, na kraju rešiti na najbolji mogući način.
Pomenuli ste vaše učenice. Vidite li na horizontu dostojnu naslednicu?
- U fazi sam laganog napuštanja okvira fitnesa, prvenstveno zbog nekih negativnih stavova pojedinih mladih koleginica koje se, ne birajući sredstva, bore za tron, umesto da im preokupacija bude uživanje u treninzima i zdravom životu. To što one pokušavaju bilo bi isto kao kada bi neka današnja vrhunska gimnastičarka naumila da opovrgne uspehe Nađe Komaneči. Iz tog razloga sam rekla: „Evo, odričem se titule, budite vi šampionke”! Učinila sam to iako se i dalje, u 36. godini života, osećam šampionski. Istovremeno, prešla sam na velnes, koji je viši stepen i koji kao takav potvrđuje da mi rezultati nikada nisu predstavljali ključni motiv.
Zaobilaznim putem ipak ste stigli do pozorisne scene. Jeste li zadovoljni angažmanom u dečjem pozorištancetu „Puž“?
- Apsolutno. Kreativni momenat s fitnes scene koja je, takođe, jedna vrsta predstave ili šoua, zapravo mi je omogućio taj posao koreografa i saradnika na scenskom pokretu. Radi se o prilagođenom jeziku koji je deci razumljiv. Sticajem okolnosti, dogodilo se da nedavno i sama stanem pred publiku, pošto nijedna glumica nije mogla da izvede jednu zahtevnu akrobatsku figuru, a-ha-ha.
Praksa pokazuje da veliki broj muškaraca i žena posle izvesnog vremena gubi započetu borbu za zdrav način života. Nedostatak volje ili je nešto drugo po sredi?
- U pitanju je proces koji nije trenutan, odnosno, njegovi rezultati ne mogu tako brzo da budu vidljivi. Zbog toga ljudi relativno lako odustaju. Naprosto, nisu disciplinovani, niti svesni da nije dovoljno samo odricanje u sektoru ishrane, jer dijeta bez upražnjavanja sporta i fizičke aktivnosti ne znači ništa. Postoji još jedan bitan element koga u velikoj meri zanemaruju, a tiče se vremena posvećenom odmoru. ISHRANA-SPORT-ODMOR predstavljaju zlatni trougao koji se ruši u slučaju da jedna stranica otpadne. Kao porodična žena ne zanemarujem nijednu obavezu, niko me ne zamenjuje u kući ni u jednom segmentu, zato tvrdim da svako uz dobru organizaciju sve može da postigne.
S obzirom da je vaš otac Jovica bio profesionalni fudbaler, da li je postojala mogućnost da umesto baletanki obujete kopačke?
- Jeste ,i to sasvim realna, a-ha-ha... Naime, kao mala devojčica mnogo vremena provodila sam na stadionu, šutirajući loptu i glancajući pehare. Po povratku kući, igrala sam u kraju fudbal sa dečacima. Ipak, utakmice koje je tata igrao za mene su predstavljale neku vrstu traume, s obzirom da nam je od postignutih rezultata praktično zavisio mir u kući. U to vreme nije bilo toliko televizijskih kanala kao danas, nego su se obično prikazivali izveštaji ili odloženi snimci fudbalskih događaja. Tada je u našem domu morala da vlada besprekorna tišina, svi smo hodali na prstima i nipošto nismo smeli da prođemo ispred televizora. Sve su to razlozi zbog kojih i danas imam određeni gard kad je fudbal u pitanju.
Postoje li kakvi nagoveštaji kojim će putem da krene vaš sin Aleksa, kad stigne do raskrsnice - sportskim ili onim koji vodi ka glumačkim vodama?
- Aleksa ima 14 godina i kod njega je prisutno više uticaja. Jako voli matematiku, svira klavir, šah aktivno trenira od četvrte godine života, a trenutno je zaokupljen rukometom. Sve aktivnosti koje ima niko mu nije nametnuo, sam ih je odabrao, tako da je meni i Aleksandru drago što na kvalitetan način provodi vreme izvan škole, što zasad funkcioniše odlično. A čemu će na kraju dati prioritet, videćemo. Jedino ne verujem da će postati vrhunski sportista, pošto takvu ambiciju kod njega dosad nisam prepoznala. Bilo kako bilo, najvažnije je da nešto trenira i da mu, baš kao i meni, glavni motiv ne bude rezultat, nego svest da će redovnim treningom postati jači i izdržljiviji.
Pratite li televizijske serije i filmove u kojima igra vaš suprug ?
- Aleksandar zna da sam njegov veliki kritičar. Moram da kažem da mu pada teško kad mu posle neke premijere iznesem realan sud. Kolege kao kolege, po navici ga tapšu po ramenu, govore bravo i super, dok malo ko iznese pravo mišljenje i da neki savet. Ponašam se tako zato što su meni kritike uvek bile od koristi, oduvek sam ih doživljavala kao podstrek.
Oboje imate dosta obaveza, da li vam dani protiču u brzom tempu?
- Upravo taj brzi ritam našem bračnom životu daje posebnu dozu zanimljivosti. Vrlo teško se organizujemo kad treba negde da otputujemo. Ako vam kažem da smo posle 10 godina letos prvi put otišli porodično na odmor, sve će vam biti jasno. S druge strane, tom prilikom smo se osećali kao da smo se tek upoznali. Verovatno zbog činjenice da nismo stigli da potrošimo neke zajedničke trenutke provoda.
Pre nekoliko godina bili ste na svetskom šampionatu u Las Vegasu. Da li ste tom prilikom okušali sreću u nekom kazinu?
- U gradu kocke, aparati za igru su na svakom koraku, čak i u toaletima. Priznajem da sam bila u velikom iskušenju. Međutim, naporno putovanje, potom priprema i koncentracija za nastup, nisu mi dozvolili tu vrstu opuštanja. Ipak, uspela sam da osetim atmosferu i primetim da ljudi baš umeju da uživaju u svom tom blještavilu. Posebno kad su u svom društvu. Naravno, lepa zabava je zagarantovana u bilo čemu što čovek radi kad je umeren. Lično, umem da budem umerena u svemu, jedino to ne znam kad se radi o ljubavi - kroz smeh je konstatovala Marija Savić Srećković.
FITNES JE ŠOU BEZ GRANICA
Posle svakog novog takmičenja, srpska fitnes diva sticala je dodatno iskustvo, koje joj je bilo od dragocene pomoći za sledeći izlazak na scenu.
- Umela sam da registrujem nijanse od kojih je zavisilo koje će mesto neka takmičarka zauzeti. Jedna se, na primer, odnosila na estetiku nastupa. Evo, pogledajte, gimnastičarke odavno nisu u jednostavnim trikoima, već su oni ukrašeni raznoraznim šljokicama. Rečju, sve je postalo veliki šou. Ne kažem da je fer da takvi detalji odluče, ali su ipak adut više - napominje Marija.
NEZABORAVAN BORAVAK NA STAMFORD BRIDŽU
Osim što je sjajan matematičar, šahista, pijanista i rukometaš, Srećković junior je odličan poznavalac fudbala.
- Mislim da ne postoji iole poznatiji evropski klub i igrač koga Aleksa ne zna. Fascinirana njegovim poznavanjem fudbalske materije, častila sam ga pred početak školske godine putovanjem u London, gde smo gledali jedan prvenstveni meč Čelsija. Posle tog doživljavaja ne verujem da ću u dogledno vreme ići na neki fudbal, jer bih se samo razočarala. Stvarno je teško rečima opisati kako smo se proveli. Posebnu draž utakmici davala je činjenica da je Banetu Ivanoviću, koji je bio dole na terenu, prvi trener bio moj otac Jovica.
ZAŠTITNO LICE „ORIFLEJMA“
Marija Savić - Srećković je pre izvesnog vremena sklopila poslovni angažman na koji je izuzetno ponosna.
- Postala sam zaštitno lice „Oriflejma“ i njihove nove velnes linije, zbog čega mi je jako drago. Između ostalog i zato što se na taj način pokazalo da je moja fitnes priča prošla i da mnogi ljudi znaju za mene, iako sam pre dve godine zvanično prestala da se takmičim.
izvor :eKapija
Biljana Cincarević, slikarka - višebojka tela i duha
Pod konstantnim teretom fabrikovane svakodnevice, u kojoj fizički izgled utiče na društveni opstanak pružajući afirmaciju i sigurniju sutrašnjicu, dela Biljane Cincarević dobijaju posebnu ulogu jer će, poput letopisa, dobro poslužiti onima koji će u dalekoj budućnosti tragati za nekadašnjim idealom lepote. Uslovi za takvu misiju daleko su od idealnih: kako je rekla Miloradu Plaziniću, ljudi se više skoro i ne bave svojim duhom, nego prvenstveno vlastitim izgledom
Ona živi svoju slobodu, ona živi svoje slike, ponaša se onako kako želi i uvek glasno kaže ono što misli. Razbijanje tabua i pomeranje granica provokativnog večita su joj inspiracija, zbog čega su pojedini kritičari njeno stvaralaštvo okarakterisali kao čisti rok.
Biljana Cincarević poslednji put je iz temelja prodrmala javnost šokantnom izložbom pod imenom „Gospode, pomiluj“, na kojoj je iznela oštar kritički stav prema crkvi. U trenutku kada je epitete „mlada i vitka, atraktivna, zgodna, zavodljiva, provokativna, najpopularnija slikarka mlađe generacije“, počela da doživljava kao (ne)svesni pokušaj omalovažavanja neospornog talenta koji poseduje, povukla se u neki lep, spokojan svet koji je izgradila po sopstvenoj meri i meri sedmogodišnje ćerke Srne.
- Moje iskustvo s medijima na najlepši način dočarava ona narodna poslovica „Dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe“! Naime, 1998. godine imala sam prvu samostalnu izložbu, koja je nekim mojim prijateljima u sredstvima informisanja bila interesantna. Tako je sve počelo. Vremenom sam shvatila da moja platna nisu u prvom planu, nego informacije tipa „na izložbi je bio taj i taj, ta i ta je obukla to i to, mrko su se gledali ona i on, slikarka je popila malo više“. U jednom trenutku, stvari su se otele kontroli i prešle u vode žute štampe, zbog čega sam donela odluku da podvučem crtu i prekinem svaki kontakt sa senzacionalističkim medijima – objašnjava Biljana Cincarević razloge povlačenja u „ilegalu“.
Možda bi sve bilo drugačije da na slikama ne gajiš kult lepih žena. Kada i kako je nežniji pol postao tako inspiritivan za tebe?
- Rođena sam u Opovu, mestu udaljenom 30 kilometara od Beograda, tu odmah iza Borče. Kao i sve vojvođanske kuće, i moja je bila ušorena, dok je ispred kuće bio betonski trotoar. E na njemu sam nacrtala prve tete u mini suknjama. Do danas je sve ostalo isto. Žene su u estetskom smislu vrednije od muškaraca, zato su slikari kroz vekove dočaravali ideal ženske lepote. Ideal moderne lepote je onakav kakav vidite na mojim slikama. A to znači da je moja junakinja visoka, mršava, manekenski tip, samosvesna, zanosna, sposobna. Zato za sebe umem da kažem kako sam biograf vremena u kojem živimo. Izazov je slikati savremenu ženu, a da to ne bude na onaj klasičan način. Stoga ih smeštam u klubove, na plaže i neka neobična, urbana mesta.
Fakultet likovnih umetnosti upisala si još kao srednjoškolka. Da li to znači da si oduvek znala čime želiš da se baviš?
- Ne baš. Prvo, moram da kažem da sam i srednju školu i fakultet upisala bez znanja roditelja i bilo čijeg nagovora. Prvo sam pohađala ekonomsku školu, da bih u drugoj godini uvidela da nemam šta tu da tražim. Srećom, imala sam divnu nastavnicu likovnog, koja je primetila moj dar i ohrabrivala me da upišem neki umetnički fakultet. Ubrzo sam prelomila, ispisala se i položila diferencijalni ispit, s obzirom na to da nisam imala četvrtu godinu, posle čega je usledio regularni prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti gde sam super prošla. Normalno, bez ikakvih veza. Odmah sam nazvala mamu i saopštila joj da sam primljena. Nije mogla da veruje. Dogodilo se to u teška, ratna vremena, kada su ljudi čekali u redu za hleb i mleko. Onda možeš da zamisliš kako je bilo slikarima da nabave materijal za rad. Uprkos svemu, pošlo mi je za rukom da diplomiram s desetkom.
Ko su bili tvoji uzori tokom perioda umetničkog sazrevanja?
- Neke specijalne idole nisam imala, ali sam zato neprestano listala monografije Van Goga, Gustava Klinta, naročito impresionista, potom naše Nadežde Petrović i Save Šumanovića. Svi su oni izvršili određeni uticaj na moj sadašnji rad. Na primer, moje prve slike izgledale su kao da sam bila ćerka pomenutog Klinta, kao da sam u njegovom ateljeu izučila umetnost.
Mnogi su tvoju izložbu „Gospode, pomiluj“ ocenili kao veoma hrabar performans. Kičica i platno tvoja su oružja, ali šta te je navelo da „pucaš“ u instituciju koja, bez obzira na sve, kod svakog vernika izaziva strahopoštovanje?
- Uporedo sa studiranjem umetnosti, izučavala sam Bibliju. To je taj presudan trenutak kada sam stekla ogromno znanje, koje mi je pomoglo da vidim šta se zapravo događa. Kao društveno odgovorna, osvešćena građanka i umetnik, nastojala sam da uvek budem u toku s dnevno-političkim zbivanjima. Naprosto, nisam mogla sebi da dopustim da ćutim o onome što znam. Prisetimo se samo naslova u medijima tokom poslednje tri godine u vezi skandala u crkvi. To je nedopustivo. Malo je onih što su mogli da im se suprostave na kritičko-logičan način, jer treba posedovati znanje iz religije za tako nešto. Imajući na umu Jevanđelje po Mateji, 23. poglavlje, gde se govori kako je Hrist kritikovao sveštenstvo tadašnjeg doba, a koje se danas potpuno uklapa i oslikava savremeno sveštenstvo, izvela sam taj, da ga nazovem, umetnički krik. Ta kritika je bila pozitivna što se tiče crkve, ja nisam bacala kamenje na boga, niti na instituciju crkve koja mora da postoji.
Čitav događaj nije mogao da prođe bez intervencije policije. Znaš li ko ih je obavestio?
- Hm, nemam previše dilema po tom pitanju. Verovatno su odreagovali odgovorni iz crkve, pošto njima nikako ne ide u prilog razotkrivanje skandala.
Biblija, izložba, policija! Asocijacije koje same po sebi nameću sledeće pitanje. Šta misliš o knjizi Dena Brauna „Da Vinčijev kod“?
- Interesantna je, zanimljiva, drži pažnju i napeta je. Uz to je potkovana brojnim istorijskim činjenicama, pa tako još više potkrepljuje dilemu da li je zaista bilo onako ili nije. Odnosno, šta to hrišćanstvo krije. U vezi s tim imam jednu zadršku: da li je Hrist zaista imao dece, da li je bio oženjen, da li je imao aferu ili brak s Marijom Magdalenom? Stvarno ne znam, moram još mnogo da čitam i istražujem da bih donela konačan zaključak. Ovako, sve to lebdi u vazduhu. U svakom slučaju, knjiga je odlična, prvenstveno iz razloga što je bacila u razmišljanje mnoge vernike i zatalasala duhove. Umetnost treba da vrši takav uticaj na čoveka, jer postoji nešto iza onog materijalnog. Upravo to je bio osnovni motiv moje izložbe „Gospode, pomiluj“.
Imaš li neko valjano objašnjenje zbog čega su maltene svi slikari osobenjaci?
- A-ha-ha... Mogla bih da odgonetnem zašto su svi slikari čudaci, mada se ja trudim da ne izazivam pažnju svojom pojavom. Mi kad se rodimo, na svet dođemo s nekim talentom koji je otvoreno polje u glavi, svesti, našem biću, gde mi ne razlučujemo samo trodimenzionalno, nego i duhovno, u stanju smo da vidimo boje... Zajedno s tim talentom dobijamo i slobodu, jer kad možeš na taj način da gledaš i doživljavaš stvari, osećaš se slobodnim. E zato mi mislimo da je sve što kažemo ili uradimo normalno, da je okej, jer mi to prirodno doživljavamo i ne mislimo da je nešto različito, upravo zbog te slobode u glavi. Slikari žive, rade i misle u skladu sa svojom prirodom, jer nisu opterećeni stegama koje nameće društveni sistem. To praktično znači da nismo robovi i ne pravimo kompromise. Živimo kako želimo da živimo.
- Većina ljudi bi to isto volela, ali društvene norme nalažu drugačije.
Da li si kao devojčica, u pauzama između dva crteža na trotoaru, imala i neke sportske aktivnosti?
- Kako da ne. Bukvalno me je sve od sporta interesovalo. U osnovnoj školi sam trenirala atletiku i išla na takmičenja. Bila sam dobra u skoku u dalj i trčala na 100 metara. Uporedo sam trenirala rukomet, a bogami i stoni tenis.
Pa, ti si bila prava desetobojka.
- Da, da, s tim što se tu ne završavaju moji sportski talenti, jer sam bila sjajna gimnastičarka. Izvodila sam akrobacije na gredi, zvezdu, salto... Sve u svemu, kompletno slobodno vreme bilo je posvećeno sportu, što je za decu od velikog značaja, kako bi se telo i mišići razvijali i oblikovali na pravi način. Zato danas, kao roditelj, u vaspitanju svog deteta strogo primenjujem devizu „u zdravom telu, zdrav duh“.
Pomenula si slobodno vreme. Kako i na kojim mestima ga danas provodiš?
- Postoji jedno fantastično mesto na koje obožavam da izlazim, nalazi se kod mene „na gajbi“. Imam širok spektar prijatelja najrazličitijih profesija, počev od naučnika istraživača, pronalazača, preko profesora, glumaca, zgubidanovića, rokera i političkih aktivista. Jednostavno, nemam više želju da izlazim među ljude koje ne poznajem i da osećam energije koje mi ne prijaju. Kod mene se zna - svako veče neko svrati, dok klasične žurke pravim jednom u dve nedelje.
Ima li među tebi dragim ljudima i pripadnika ovdašnjeg džet-seta?
- Srpski džet-set me apsolutno ne interesuje, s takvim ljudima se ne družim. Mislim, poznajem ljude koji pripadaju tom javnom životu, samo što se oni ne eksponiraju. Stvarno se gadim onih što vole da se hvale kolima koje im je kupio dečko, torbicama i noćnim izlascima. U zemlji u kojoj postoje građani koji sebi ne mogu da priušte običan obrok, takvo ponašanje bih nazvala sramotnim.
Postoji li još nešto zbog čega se automatski iznerviraš?
- Nervira me površnost i to što se ljudi ne bave svojim duhom, nego prvenstveno fizičkim izgledom. Zvuči kao otrcana fraza, ali je činjenica da spoljašnja lepota izvire iz one unutrašnje. Intelekt je taj koji čoveku omogućuje da pozitivno zrači na okolinu. Tek kad pojedinac počne da radi dobre stvari za sebe, krenuće i društvu na bolje.
Imaš li kakva iskustva sa igrama na sreću?
- Da, i to posredstvom bivšeg muža koji je u to vreme bio veliki obožavatelj ruleta. Često sam morala da ulazim u kazina da bih ga izvukla napolje. Događalo se da ga zateknem s gomilom osvojenih žetona, koje sam preuzimala kako bih ga onemogućila da ulaže previše. Nikada nisam bila za hazarderske, ekstremne varijante, a podržavam igre na sreću i klađenje kao lepu razonodu – zaključila je Biljana Cincarević.
ZNAM ZAŠTO SAM IKONA GEJ POPULACIJE
U jednoj anketi pripadnika gej populacije, Biljana Cincarević je zauzela treće mesto na listi najpopularnijih ljudi.
- Verovatno im se dopala moja prirodnost, istupi u javnosti, izgled i estetski momenat. Oni se bore za svoje sopstvene slobode i onda u ženi koja se bori za istu stvar prepoznaju solidarnost, te su me uvrstili na tu listu – kaže Biljana.
FUL TRETMAN KOD DOKTORA „FILGUDA“
Neposredno po završetku fakulteta, ekstravagantna umetnica nije imala vremena za rekreativno bavljenje sportom.
- Nisam se osećala dobro, ni fizički, ni psihički. Čim su se stekli uslovi, počela sam da dolazim kod doktora „filguda“, koji je izuzetno pozivna osoba, baš kao i njegov program. Stvarno sam prezadovoljna. Vežbe su tako koncipirane da razmrdavaju svaki mišić, a meni naročito prija to što se pri tom ne povećava mišićna masa. Želim samo da ostanem u dobroj kondiciji, da budem razgibana i zategnuta. Uz vežbe dobijamo i dragocene savete vezane za način ishrane, tako da imamo, što bi se reklo, ful tretman.
izvor :eKapija
Ljiljana Isaković direktorka
Specijalne bolnice "Sokobanja"
Uspeh traži veliku upornost i dosta odricanja
(Dr Ljiljana Isaković)
Specijalna bolnica "Sokobanja" osnovana je 1977. godine kao Zavod za lečenje i rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja. Naziv je promenjen 1992. godine u Specijalnu bolnicu za lečenje i rehabilitaciju nespecifičnih plućnih bolesti. Bolnica danas raspolaže sa 530 ležajeva, raspoređenih u pet objekata, od čega je 300 umreženo u zdravstveni sistem Srbije preko Ministarstva zdravlja, a 230 se nalazi na slobodnom tržištu. U sastavu Bolnice imamo i dva kupatila, od kojih je jedno čuveno amam kupatilo u centru Sokobanje koje je treće po veličini u Evropi. Bolničko lečenje, rehabilitacija i prevencija su sastavni deo medicinskih usluga naše kuće. Trenutno imamo 250 zaposlenih i postižemo značajne rezultate u radu sa decom i odraslima, zahvaljujući pre svega korišćenju jedinstvene kombinacije lekovitih darova prirode i dostignuća moderne medicine, kaže dr Ljiljana Isaković, direktorka Specijalne bolnice "Sokobanja".
Koje su osnovne indikacije za lečenje i rehabilitaciju u vašoj Bolnici?
- Indikacije za lečenje i rehabilitaciju su: bronhijalna astma, akutni i hronični bronhitis, emfizem pluća, bronhiektazije, akutna i hronična respiratorna insuficijencija, pneumonije i stanje posle pneumonije, sinuzitis, alergijske manifestacije, naročito kod dece, i druga inflamatorna oboljenja disajnih puteva. Indikacije za kardiovaskularnu patologiju su: sva akutna stanja u kardiologiji, infarkt miokarda, angina pektoris, hipertenzija, arteroskleroza krvnih sudova i srčana slabost. Indikacije za lečenje i rehabilitaciju koštano-zglobnih oboljenja mišićnog i nervnog sistema, kao i program dečije lokomotorne rehabilitacije. Odeljenje namenjeno deci je odvojeno od objekata namenjenih odraslima.
U prethodnih nekoliko godina Specijalna bolnica "Sokobanja" je značajno osavremenjena investiranjem u renoviranje i nabavku savremene aparature i opreme?
- Od kada sam izabrana za direktorku Bolnice, trudila sam se da unapredim i poboljšam kvalitet pružanja zdravstvenih usluga. Komfor soba je značajno poboljšan, kao i oprema i aparatura. Izdvojili smo značajna sredstva za savremeno opremanje Bolnice dijagnostičkim aparatima, naročito za ispitivanje plućne funkcije. Za dijagnostiku kardiovaskularnih oboljenja nabavljen je EKG, holtermonitoring EKG-a i krvnog pritiska, test opterećenja, ultrazvučni pregled srca i krvnih sudova. Opremili smo salu u okviru programa "Soko-life", za fitness salu kupljena je oprema, Slim menager vaga pokretna traka za sve grupe mišića, urađena je sauna, postavljena hidrogalvanska kada. Inhalacije su umrežene. Dobijeno je 90 inhalacionih mesta. Od 2003. godine je investirano oko 171 mil USD.
Pomenuli ste vaš amam u centru Sokobanje, danas su aktuelni "wellness" programi, šta u tom cilju nudite gostima?
- "Wellness program" praktično postoji od samog osnivanja ove ustanove. Ipak, u zvaničnoj ponudi i pod tim imenom nalazi se od 2005. godine, od kako je u te svrhe počeo da se koristi i restaurirani amam u centru Sokobanje, koji svojim autentičnim ambijentom i ponudom predstavlja pravu retkost, čak i u širem regionu. U prošlom veku, u blagodetima amama uživao je knez Miloš Obrenović, a neposredno pre restauracije ovaj nesvakidašnji ambijent iskoristio je reditelj Zdravko Šotra za jednu od najupečatljivijih filmskih scena "Zone Zamfirove". Danas naš "Wellness program" nudi sledeće sadržaje: kupanje u predivnom amamu, bilo da se radi o muškom ili ženskom bazenu ili Miloševoj kadi, razne vrste masaža (aromatičnim uljima, čokoladom, relaks, kraljevska, oktopod...). Tu su i biserne kupke, bilo u hipo ili hipertermalnoj vodi u kupatilima "Sokograd" i "Banjica", đakuzi kade i podvodna masaža, a u Novom zavodu ponudu upotpunjuju finska sauna, bazen, anticeluit program i fotelja za masažu. "Wellness program" rado koriste i stari i mladi.
U ponudi imate i program odvikavanja od pušenja i program regulisanja telesne težine "Soko life", kažite nam nešto više o ovim programima?
- Pušenje je najznačajniji faktor rizika za nastanak respiratornih oboljenja. Neizostavni deo tretmana ovih bolesti, bilo da se radi o prevenciji, lečenju ili rehabilitaciji, jeste prestanak pušenja. U tom cilju imamo školu odvikavanja od pušenja ustanovljenu 1996. godine, koncipiranu kao kombinacija zdravstveno-vaspitnog rada i bihejvior terapije, koja za posledicu ima pomoć pacijentima da istraju u nameri i ostave cigarete. - Činjenica je da je u našoj zemlji incidenca gojaznosti kao vodećeg kardiovaskularnog faktora rizika u porastu, te smo zato sredinom 2003. godine pokrenuli program regulisanja telesne težine "Soko-life". Pored redukcije telesne tešine, program je orijentisan i ka pacijentima koji uz gojaznost imaju i neki od komorbiditeta, kao što je hipertenzija, šećerna bolest, hiperlipidemija ili neki drugi endokrino-metabolički poremećaj.
Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vaše Bolnice, sigurno ćete i dalje nastaviti sa poboljšanjem i osavremenjavanjem pružanja zdravstvene usluge?
- U narednom periodu ćemo svakako nastaviti dalju rekonstrukciju i komforizaciju naših objekata. Obavićemo drugu fazu rekonstrukcije "Amama", izgradićemo novi otvoren bazen, osavemeniće se medicinska oprema i, što je bitno, ulagaćemo u kadrove. Za lekare je važno da budu u toku sa svojom strukom te ćemo ih zato slati na stručne skupove, seminare, kongrese, kao i na specijalizacije, poslediplomsku nastavu, doktorske studije. Bez svega ovoga se ne može biti dobar lekar i ne može se pacijentima pružiti adekvatna pomoć. Ovo je važno i zbog aktuelnog licenciranja doktora, odnosno periodičnog "proveravanja znanja". Generalno govoreći, naša ulaganja u narednom periodu će ići u pravcu unapređenja naše zdravstveno-turističke ponude i razvoju novih usluga, kreiranih prema novim zahtevima korisnika.
Zanimljivo bi bilo da nam nešto više kažete o Sokobanji, kao jednoj od naših vodećih banja?
- Sokobanja je, bez sumnje, jedna od naših vodećih banja. Prošle godine je proslavila 150 godina postojanja. O lekovitosti i blagotvornosti Sokobanje na svoj način govori i čuvena krilatica Branislava Nušića "Sokobanja, Sokograd, dođeš star, odeš mlad". Kao prirodno lečilište poznata je još od doba Rimljana, a prvi pisani podaci o njenoj lekovitosti datiraju iz 1672. godine. Danas jedan od najznačajnijih turističko-zdravstvenih centara i prva ekološka opština Srbije, Sokobanja je smeštena u pitomoj kotlini, na obalama bistre reke Moravice. Ispunjena je zelenilom i okružena planinama bogatim šumom iz kojih blagi povetarac stalno donosi prijatan miris četinara i lipa. Umirujuće dejstvo umereno kontinentalne klime, visoka koncentracija kiseonika, ozona i negativnih jona u vazduhu, odsustvo aerozagadenja, malo magle i vetrovitih dana, uz povoljan atmosferski pritisak i umerene padavine, prisustvo specifičnih elemenata u vazduhu i oligomineralnih voda koje se koriste za kupanja i inhalacije, čine neprocenjivo prirodno bogatstvo i nesvakidašnju blagotvornost Sokobanje.
Da se osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?
- Vreme poslovnih žena u Srbiji definitivno dolazi. Sve ih je više u biznisu i na odgovornim menadžerskim pozicijama. Smatram da smo mi žene veoma odgovorne, znatno odgovornije od muškaraca. Svaki posao koga se prihvatimo obavljamo savesno i odgovorno i ništa slučaju ne prepuštamo. Kada se radi o usklađivanju poslovnih i porodičnih obaveza, svaka poslovna žena mora da ima razumevanje i podršku porodice. Bez ovog nema uspeha i rezultata. Mora postojati razumevanje supruga i dece za veću poslovnu angažovanost, a samim tim i veću odsutnost od kuće. No, porodica se nikako ne sme zanemariti. Ja se trudim da svaki slobodni trenutak provedem u krugu porodice, sa svojim suprugom i decom.
U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- Svaki rad i svaki uspeh traži veliku upornost i dosta odricanja. U životu kao i u poslu bitno je imati jasan i precizan cilj. Zatim svoje snage i sposobnosti usmeriti ka ostvarivanju tog cilja. Upoznati saradnike sa poslovima i ciljevima i maksimalno ih angažovati u pravcu ostvarivanja cilja. Da bi jedna organizacija što bolje funkcionisala i imala dobre rezultate, mora se uspostaviti jedan korektan odnos među zaposlenima, odnosno mora vladati jedna harmonija bez trzavica i neslaganja. Naravno, da bi se to postiglo jedan od preduslova je i da se voli posao koji se radi. Tako će kroz rad zaposleni ostvarivati bolje rezultate, što će svakako pozitivno uticati na poslovanje cele organizacije.
RADNA BIOGRAFIJA
Ljiljana Isaković je rođena u Sokobanji. Srednju medicinsku školu i Medicinski fakultet je završila u Nišu. Po završetku fakulteta je kao pripravnik počela da radi u Specijalnoj bolnici "Sokobanja". Na specijalizaciju interne medicine, za koju kaže da je pored hirurgije najjača grana medicine, krenula je 1994. godine. Poslediplomske studije na Medicinskom fakultetu u Beogradu upisala je 1995. godine. U 2000. godini je specijalizirala i magistrirala. Aprila ove godine je odbranila doktorsku disertaciju iz oblasti interne medicine i stekla zvanje doktora medicinskih nauka. Kada se njenom stručnom doktorskom zvanju i naučnom medicinskom zvanju doda svakodnevni lekarski i menadžerski rad u bolnici, onda se vidi da je dr LJiljana Isaković kao retko ko objedinila i kompletirala medicinski rad, od struke, preko prakse, do nauke. Predavač je na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji i na Medicinskom fakultetu u Nišu. Za direktorku Specijalne bolnice "Sokobanja" izabrana je 2002. godine. Udata je i majka je dvoje dece.
Strategija razvoja Specijalne bolnice "Sokobanja"
- Da bi se sačuvala liderska pozicija Sokobanje, u rehabilitaciji bolesnika neophodno je: unaprediti strategiju, ciljeve i zadatke; identifikovati nove domaće i ino-subjekte u zdravstveno banjskom turizmu; unaprediti postojeću zdravstvenu ponudu i razviti nove usluge u skladu sa realnim i očekivanim razvojem tržišta; stalno edukovati zaposlene; afirmisati timski rad; završiti uvođenje ISO 9001 - 2000 i HCCP standarda; pratiti zadovoljstvo korisnika usluga; meriti zadovoljstvo zaposlenih. Osnovni ciljevi koji proističu su: podizanje konkurentnosti zdravstvenih usluga; dalji razvoj pozitivnog imidža; poboljšanje ukupnog kvaliteta života pacijenata, gostiju, zaposlenih.
Kratkoročni ciljevi su: nastavak rekonstrukcije i komforizacije objekata Specijalne bolnice "Sokobanja"; osavremenjavanje medicinske opreme; edukacija kadrova; završetak implementacije integrisanog informacionog sistema; realizacija rekonstrukcije II faze "Amama"; izgradnja otvorenih bazena; uređenje zelenih površina oko objekata Specijalne bolnice.
Dugoročni ciljevi su: konstantno unapređenje kvaliteta usluga kreiranih prema novim zahtevima korisnika; usklađivanje marketing instrumenata sa željama i potrebama korisnika; definisanje dalje strategije razvoja i sistematsko izgrađivanje imidža Specijalne bolnice.
Dragana Ognjenović, modna dizajnerka
Volim kad moje modele nose sa uživanjem
(Dragana Ognjenović)
Na jednu od prvih revija u inostranstvu, u Budimpešti, krenula sam automobilom punim odeće za kolekciju. Naravno, tada to nije bilo dozvoljeno. Na granici su me carinici gledali u čudu misleći da sam krenula u šverc. Posle nekoliko minuta objašnjavanja carinik me je pustio uz obavezu da u tačno dogovoreno vreme određenog dana budem na granici i prijavim mu svaki komad garderobe koji sam nosila u Mađarsku. Bilo je to teško vreme sankcija u kojem je normalna komunikacija sa svetom bila nemoguća. Kao da smo živeli u crnoj kutiji – započinje priču Dragana Ognjenović, modna dizajnerka.
Pozivno pismo
Producentkinja Nedelje mode u Njujorku pozvala me je jednog dana telefonom da radim reviju na toj prestižnoj manifestaciji. Mislila sam da se prijatelji šale sa mnom i bila sam zadivljena kako su našli osobu koja engleski jezik perfektno izgovara. Kada sam shvatila da je poziv stvaran, rekla sam producentkinji da mi je potrebno pozivno pismo. Nije me razumela i odgovorila je da je dovoljno što me je usmeno pozvala. Shvatila je o čemu se radi tek kad sam objasnila da bez pozivnog pisma niti mogu da transportujem modele u SAD niti mogu da dobijem vizu za ulazak u njegovu zemlju. U to vreme još nisu skinute sankcije. Moji sagovornici su zaista bili iznenađeni količinom i sadržajem potrebne dokumentacije, pa smo se, na kraju, dogovorili da mi pošalju Internetom prazan dokument, a ja ću napraviti potrebnu formu pisma koja odgovara svim propisima i vratiti im na potpis.
Njujork
Njujork je grad koji mnogo volim. Za njega, osim prijatelja i divnih uspomena, vezuje me i posao. Što se Amerike tiče, grad koji me je potpuno iznenadio je Majami. Neobičan način života. Publika potpuno drugačije od Evropljana reaguje na ono što im se dopada na reviji. Ne stide se da glasno pokažu kada misle da je nešto lepo. Imam utisak da na isti način opušteno i rade i zabavljaju se.
S istinom je lakše
Odrasla sam na Banovom brdu u Beogradu, u toplini i uz pažnju roditelja i u potpunoj bezbrižnosti dečjih maštarija. Moji roditelji nisu iz modnog biznisa. Vrlo rano su me naučili odgovornosti i važnosti komunikacije i da sve lepe i loše stvari najpre kažem njima. U tom smislu sam se osećala maksimalno zaštićeno jer sam u porodici imala oslonac, mnogo razumevanja i ljubavi. Danas, od saradnika i prijatelja očekujem da mi, ako se nešto što nije preterano lepo dogodi, to odmah i kažu. Uvek pomislim, ako se nešto loše desilo, bolje da problemima krenem u susret nego da mi privid lepog oduzme prostor i vreme u kome mogu da reagujem.
Igre s tkaninama
U ranom detinjstvu većinu slobodnog vremena volela sam da provodim kod kuće. Obožavala sam da se igram tkaninama. Moja mlađa sestra, totalno drugi tip, volela je da se igra sa drugaricama napolju. Sticajem okolnosti, pohađala sam nekoliko srednjih škola. Za mene pojam školski drug ima potpuno drugačije značenje, jer sam shvatila nakon svih ovih promena da sam išla u školu sa velikim brojem ljudi. Maturirala sam u XIII beogradskoj gimnaziji. Forma tadašnjeg školstva mi uopšte nije odgovarala. Bilo je dosta toga što me je zanimalo, a nije se nudilo u izboru predmeta.
Paralelne studije
Posle mature zbog dobrih ocena iz škole bilo je nekako najjednostavnije bilo da se upišem na Prirodno-matematički fakultet. Već prvog dana sam znala da to neće biti moj životni poziv. Posle godinu dana upisala sam Likovnu akademiju na kojoj sam konačno dobila priliku da istražujem znanja i veštine koji su me zanimali. Tada nisam htela lako da odustajem od započetih poslova, pa sam paralelno studirala i Prirodno-matematički fakultet i Likovnu akademiju. Iz sadašnje perspektive mislim da je takav napor bio potpuno bespotreban. Matematika mi je ostala u maglovitom sećanju. Danas se ne bih setila ni koliko je koren iz tri. Uživala sam u crtanju na Likovnoj akademiji, ali sam paralelno čitala i sve što je bilo vezano za dizajn jer sam znala da ću se kroz njega umetnički izražavati u životu.
Prva revija
Na prvoj godini Likovne akademije napravila sam svoju prvu reviju u SKC-u. Tada je bilo potrebno ispuniti mnoge profesionalne kriterijume da bi neko došao u priliku da predstavi svoj rad na tom mestu. Bojana Pejić, tadašnji urednik u SKC-u, dala mi je priliku. U organizaciji moje prve revije bilo je mnogo dobre volje i želje da se uvedu novine. Na reviji su, što je tada bilo neobično, radili šminker i frizer. Uglavnom su se do tada manekenke same šminkale, frizirale i nosile svoje cipele. Ovde smo imali sponzora za cipele. Bilo je svakojakih eksperimenata. Ipak, za jednu debitantsku reviju, sve je, na kraju dobro ispalo. Utisci ljudi sa tog događaja su mi otvorili mnoga poslovna vrata kasnije.
Devedesete
Nekako mi je uvek bilo jasno da ću za svoj posao morati da se pobrinem sopstvenim radom. Srećna okolnost je što nikada nisam ni podrazumevala situaciju u kojoj bi neko nešto trebalo da mi pokloni. Još samo jedna generacija pre mene radila je u velikim, situiranim firmama. S druge strane, mnogi su verovali da bi po izlasku sa akademije neko trebalo da se pobrine za njihovu budućnost. U devedesetim godinama se raspala država u kojoj smo živeli i s njom je i nestala udobnost, nestao je sistem vrednosti na koji smo navikli i infrastruktura poslovanja. Kada sam postala svesna toga, rešila sam da u posao krenem sama i stvorim sopstvenu robnu marku.
DO
U tim vremenima bilo je neobično da preduzeće i modna linija u isto vreme imaju nečije ime i prezime. Mnogi su me pitali šta znači to Dragana Ognjenović? Posle toga su uvek pitali za ime firme. Posao sam učila od početka. Čak i to da je potrebno prebrojati novac kada neko kupi neki komad odeće. Uvek i pre svega mi je bilo važno da neko sa uživanjem nosi ono šta sam napravila.
Majami
Poziv da prikažem reviju na Nedelji mode u Majamiju sam prihvatila iz znatiželje. Prvi put sam u Majami stigla u zimskom kaputu i rolkom na sebi. Uz to, ponela sam kolekciju za jesen-zimu koju su i tražili, koja je sadržala između ostalog i kapute. Možete zamisliti – kaputi na Floridi. Prosto nisam bila svesna da je tako toplo. U Majamiju sam otkrila potpuno novi svet. Novo uživanje u dizajnu i u životu. Arhitektura hotela je prilagođena totalnoj relaksaciji gostiju. Blizina okeana je na svaki način iskorišćena. Potpuno drugačija atmosfera od Njujorka. Ono sto mi se veoma dopada u Majamiju je da ako se publici na reviji nešto dopadne, glasno to i pokaže. Ljudi su neposredni i gde god da se nađu na opušten način i rade i zabavljaju se. U Majamiju se osećam skoro domaće. Tamo sam upoznala mnogo dragih i predivnih ljudi.
Surferi i posao
Dok nisam došla u Majami bilo mi je nepojmljivo da sretnem nekog na poslovnom sastanku ko na sebi ima samo surfersku opremu. Ili, čak samo pantalone čija se dužina završava ispod kolena. S druge strane, na Akademiji za modu u Majamiju, gde sam držala predavanje, srela sam profesorku koja je obučena strogo kao da predaje u Kembridžu. I jedni i drugi, bez obzira na odeću, savesno obavljaju posao.
Podgrejan krompir
U Švedskoj me je osvojio neobično praktičan odnos prema životu njegovih stanovnika. Divne marine, dizajn stakla, odnos ljudi prema drugim ljudima, deci, umetnosti, ekologiji, industrijskom dizajnu…U Stokholmu sam otkrila da je moguće podgrevati krompir. Mali krompir u ljusci kuvaju i ostave da odstoji do sutra, onda ga prokuvaju i serviraju. U uspomeni mi je ostao jedan božanstven keks sa cimetom i naravno lingorn saft, džem od bobica. Ne smem ni da kažem koliko sam tog džema pojela.
Moj stočić
Akcija "Moj stočić" trenutno okuplja osam škola za decu sa smetnjama u razvoju iz Beograda i jednu sa Kosova. Trenutno kolekcija proizvoda pod ovim imenom broji preko 100 različitih artikala, a izradila su ih deca koja su ove predmete izabrala da izrađuju prema sopstvenoj želji i talentu. Ideja akcije "Moj stočić" je da se deca tokom školovanja obrazuju i obuče za neku od aktivnosti koju su izabrala, da bi kasnije, po završetku školovanja i sigurnosti koju im daje škola, mogla možda da to proizvode u okviru nekog preduzeća ili uz pomoć roditelja kod kuće. Njihova dobrovoljna aktivnost i posvećenost pokazuju količinu njihovog interesovanja za ove aktivnosti. Tri godine, koliko već traje ova akcija, trudim se da uz pomoć nastavnika, stručnjaka, te svoje ideje i talente sprovedu u delo.
U akciji "Moj stočić" ideja je da se bez patetike ohrabre deca da pronađu svoje talente i treniraju svoju veštinu. Da nauče da je potreban kontinuitet u stvaranju. Gde god je izvodljivo, napravljeni predmet potpiše njegov autor. Deca to vole. Do sada, imali smo prodajne izložbe u Skupštini grada Beograda, Izvršnom veću Vojvodine, Narodnoj banci, Radio Beogradu. Nadam se da ćemo uskoro uobličiti saradnju i sa hotelom "Hyatt". Predmeti iz akcije "Moj stočić" nalaze se u izlozima Radio Beograda u Hilandarskoj ulici i u izlozima Biblioteke grada u Knez Mihailovoj ulici. Zbog dece koja lepo crtaju, počeli smo da pravimo i prodajemo i čestitke za Novu godinu, pa je tako približena mogućnost svakom pojedincu da ovoj deci uputi makar i minimalnu pomoć.
Moda i Srbija
Ambijent za bavljenje modom u suštinskom smislu u Srbiji skoro da ne postoji. Nedostaje strategije države prema proizvodnji uopšte, pa i tekstila, a onda i proizvodnje odeće sa potpisom nekog dizajnera. Nedostaju zakoni i poreski sistem koji bi stimulisao proizvodnju i ljude koji u njoj rade. Nedelje mode izgledaju kao promocija prodaje naših talenata. Žao mi je što se to dogodilo, jer smo inventivan i talentovan narod. Ne tako davno, skoro svaka kuća u Srbiji je imala šivaću mašinu. Zaboravili smo veštinu kojoj u kojoj smo bili odlični. Zanatski rad danas nije na ceni, pa se za njega skoro niko i ne obrazuje. Talentovanim ljudima je potrebna podrška u momentu kada grade karijeru, a ne priznanja kada se dokažu svojim delima. Tu država može da odigra značajnu ulogu.
Muzika
Muzika mi je neobično važna. Volim zvuk klavira, gitare, bubnjeve, violončela, timpana... Uživam na isti način i u klasičnoj muzici, i u dobrom rokenrolu. Volim koncert Keitha Jaretta, iz Kelna. Većina mojih prijatelja je odrastala slušajući pank, pa su izvršili i priličan uticaj na mene. Volim da slušam i Kalt, Rege Against Macshine, ali i sasvim novu muziku.
Hewlett Packard
Jedna od mojih linija odeće koja postoji od 2002. godine ima naziv software. To je bilo zanimljivo menadžerima iz HP-a, pa su me kontaktirali. Tako je, inicijalno, nastala naša saradnja. Osim dizajna, bitno mi je i koliko je moćan računar koji ćemo promovisati, jer i sama istinski koristim prednosti koju nova računarska tehnologija donosi. Dizajnirala sam specijalnu torbu koju će na poklon dobiti prvih stotinu kupaca novog HP računara.
Njujork
Ako budem želela da se potpuno posvetim poslu u inostranstvu, važno je da tamo gde radim i živim, jer se posao na daljinu ne radi. To bi značilo da bi trebalo da se opredelim za život u Njujorku. Pošto posao ne voli da čeka, tu, životnu odluku, potrebno je doneti ubrzo...
Pire
Restoran "Pire" u centru Beograda dobio je ime po pire krompiru, nakon što je slučajno započelo prvenstvo koje, naravno, nema kraj u spravljanju ovog jela. U njemu učestvuju moji prijatelji i ostali koji žele, a titula najboljeg prelazi svakog časa iz ruke u ruku.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 15.11.09.)
izvor:eKapija
Diana Gligorijević, suvlasnica i direktor
marketinga kompanije "TeleGroup" iz Beograda
Znatiželja je karakteristika uspešnih ljudi
(Diana Gligorijević)
Radna i životna biografija Diane Gligorijević je veoma bogata i raznolika. Njenu karijeru čine raznovrsna domaća i međunarodna radna iskustva na mnogim izvršilačkim i menadžerskim poslovima. Prvo je počela da radi kao asistent na fakultetu, a zatim kao stručni prevodilac i protokolista u Saveznom izvršnom veću bivše Jugoslavije. Radeći na ovim poslovima upoznala je, kaže, funkcionisanje državne administracije, ali se u njoj ipak nije dugo zadržala. Početkom 80-ih godina minulog veka prelazi u privredu i počinje da radi za avio industriju. Sticajem profesionalnih okolnosti dolazi u kontakt sa čuvenim američkim proizvođačem helikoptera "Bell helicopter" koji je u to vreme bio zainteresovan da, u saradnji sa našom "Lola korporacijom", organizuje proizvodnju u tadašnjoj Jugoslaviji. Diana je zatim otišla u Ameriku gde je za ovu kompaniju radila devet godina. Dobro poznavanje nekoliko svetskih jezika i široko obrazovanje, što je atipično za Ameriku, omogućilo joj je brzo napredovanje na poslu. Posle dve godine rada na asistentskoj poziciji postala je direktor marketinga za Evropu, Bliski istok i mediteranski deo Afrike. Učestvovala je u brojnim poslovnim pregovorima i potpisivanjima ugovora širom sveta i organizovala promotivne nastupe kompanije "Bell helicopter" u Evropi.
Početkom 90-ih godina vraća se u Beograd i okreće industriji telekomunikacija. Prvo je radila godinu dana u preduzeću "Centrocoop" na mestu savetnika generalnog direktora zaduženog za međunarodno poslovanje. Potom je prešla u "Telefoniju" sa zadatkom da svojim znanjem, radnim iskustvom i međunarodnim poslovnim kontaktima pomogne u realizovanju poslovnog opredeljenja rukovodstva tog preduzeća da krene u međunarodno poslovanje i izraste u respektabilnu međunarodnu kompaniju.
- Smatram da sam svojim radom doprinela da "Telefonija" napravi jedan veliki iskorak i da od jednog projektantsko-inženjerskog preduzeća, koje je uglavnom gradilo mreže za preduzeće "Telekom Srbija", izraste u izuzetno kvalitetnu i kompetentnu firmu koja je postala partner velikih svetskih kompanija - kaže Diana.
Kada je 2001. došlo do ponovne afirmacije preduzetništva u Srbiji, Diana sa suprugom Milomirom Gligorijevićem osniva preduzeće "TeleGroup".
- S obzirom na to da smo suprug i ja u to vreme već bili u zrelim godinama i imali bogato radno iskustvo, bio nam je veliki izazov da pokrenemo privatni biznis - kaže Diana.
Predstavite nam ukratko "TeleGroup", njegov istorijat i dosadašnji razvoj, od čega se pošlo i do čega se danas došlo, nedavno ste obeležili osam godina postojanja?
- Kompanija "TeleGroup" osnovana je 1. aprila 2001. godine kao integrator informaciono-komunikacionih mreža i sistema. Na početku smo imali samo šest zaposlenih. Danas je "TeleGroup" poslovni sistem koji se sastoji od četiri kompanije, regionalno pozicioniran na Balkanu. Pored Srbije, uspešno poslujemo u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i u Bugarskoj. Trenutno imamo oko 300 zaposlenih. Jedini u branši se bavimo izgradnjom i fiksnih i mobilnih mreža, a kreirali smo i kompletnu ponudu za korporativno tržište. Pored toga se već godinu dana bavimo i softverskim inženjeringom. Ovakav portfolio proizvoda i usluga omogućava nam da odgovorimo na veoma širok spektar zahteva naših poslovnih partnera. Ulazimo, kao što rekoh, u razvoj softverskog inženjeringa za primenu mobilne telefonije u savremenom poslovanju. To je, recimo, mobilno plaćanje (mCommerce), pa mobilno zdravstvo (mHealth) koje lekarima omogućava dvadesetčetvoročasovni nadzor zdravstvenog stanja pacijenata. Sve su ovo savremene tehnologije čija je primena tek počela u svetu, ali "TeleGroup" je umnogočemu na ovim prostorima bio prvi, pa i u primeni ovih tehnologija.
Šta biste izdvojili od onoga što ste do sada uradili, što Vas reprezentuje kao uspešnu kompaniju sposobnu da odgovori na sve zahteve savremenog telekomunikacionog tržišta?
- Po mom mišljenju, najreferentniji je projekat bežičnog prenosa govora i podataka, za čiju primenu mi je trebalo četiri godine uporne borbe i ubeđivanja relevantnih državnih i poslovnih subjekata. Sa tehnologijom bežičnog prenosa susrela sam se 1999. godine na jednom međunarodnom sajmu u Velikoj Britaniji. Razmišljala sam da bi primena ove tehnologije u zemlji koja je u to vreme bila bombardovana i u kojoj su uništavani mnogi objekti, bila spasonosna. Ispod mostova koji su tada rušeni uglavnom se nalazila komunikaciona infrastruktura, koja je takođe u ratnim razaranjima stradala, pa je tako recimo Vojvodina u jednom trenutku bila potpuno odsečena od sveta. U konsultaciji sa saradnicima i sa mojim mužem koji je odličan inženjer, odlučili smo da uđemo u tehnologiju bežičnog prenosa. Radi se o komunikacionim mrežama koje se vrlo lako i brzo grade i koje su po svojim karakteristikama idealne za Srbiju. Za nekoliko meseci može da se pokrije cela teritorija naše zemlje. To je znatno jeftinija tehnologija od gradnje žične infrastrukture podzemnog tipa. Četiri godine je trajala borba sa tadašnjim Ministarstvom za telekomunikacije i sa "Telekomom Srbija" da se prihvati bežična tehnologija kao kvalitetan, pouzdan i siguran način prenosa. Kada smo u ovome uspeli, u mnogim područjima Srbije kao recimo u Raškoj oblasti i Novom Pazaru koji su imali jako lošu i nerazvijenu telefonsku infrastrukturu, za manje od tri godine instalirali smo preko 30.000 priključaka, od čega je 19.000 bazirano na bežičnom prenosu. Sve su to danas srećni i zadovoljni korisnici. Na ovo smo jako ponosni i dočekali smo da država ove godine i zvanično započne izdavanje licenci alternativnim operaterima za rad u "wireless" tehnologiji. Dočekali smo, takođe, izjednačavanje tehnologija bežičnog prenosa sa fiksnom telefonijom. Od naših značajnijih poslova urađenih u inostranstvu mogla bih da pomenem kompletnu modernizaciju komunikacionog sistema za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova Bugarske. Bio je to jedan veliki, složen i odgovoran posao koji smo dobili u međunarodnoj konkurenciji.
Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vašeg preduzeća?
- Smatramo da je budućnost informacionih tehnologija i telekomunikacija u kvalitetnom razvoju softverskih rešenja za implementaciju novih servisa i novih usluga kroz mobilnu telefoniju. Iz ovih razloga smo krenuli u razvoj ovakvih softverskih rešenja, nešto kroz sopstvene resurse, nešto kroz partnerstvo sa "Ericssonom" koji je jedna od najznačajnijih svetskih kompanija u razvoju mobilne telefonije. Radićemo na razvoju i primeni aplikacija za zdravstvo, bankarstvo, trgovinu, turizam i druge delatnosti. Naša budućnost su, ponavljam, servisi u širokopojasnim mobilnim mrežama.
Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
- Žene su u našem društvu uvek imale sve šanse koje su želele, umele i htele da iskoriste i da budu na pozicijama koje su smatrale da zaslužuju. Za razliku od Zapada gde postoji prilična diskriminacija žena, kod nas žene imaju ravnopravan položaj sa muškarcima. Ja sam devet godina radila u Americi i to znam. Kolega pored mene koji je radio isti ili približno isti posao je imao 20 odsto veću platu samo zato što je muškarac. Na Zapadu je diskriminacija žena mnogo više izražena nego što mi znamo. Žene kod nas nemaju nikakvih granica, osim ličnih predispozicija, stavova i kućnog obrazovanja. Kada iz kuće ponesete obrazovanje koje vam širi krila, kao što sam ja ponela, samo vam je nebo granica. Uspeh svake žene, kao i svakog čoveka uopšte, zavisi samo od toga koliko je istrajna, koliko je uporna i fokusirana na ono što želi da ostvari. Ja sam prezadovoljna onim što sam u životu uradila. Sve što sam želela, ja sam uradila i nijedan dan života nisam uzaludno provela.
U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- Znatiželja je po mom mišljenju izuzetno važna karakteristika uspešnih ljudi. Znatiželja i nezadovoljavanje prosekom. Meni u kolektivu "predbacuju" da sam jako ambiciozna. Jesam, takva sam bila u detinjstvu, takva sam i danas sa 53 godine života. Smatram da još uvek ima dosta toga što mogu i što treba da uradim. Iza ambicioznosti stoji jedan izuzetno veliki i mukotrpan rad i kontinuirano obrazovanje. Ja i dan-danas na godišnjem nivou posetim tri do četiri stručne konferencije, čitam raznoliku literaturu, od ekonomije i finansija do tehnike i tehnologije. Kada se radi o uspešnom poslovanju, morate znati da kreirate skladan radni tim. Morate da budete dovoljno mudri da angažujete i koristite ljude koji više znaju od vas i da niste sujetni. Ja poštujem i cenim sve one koji znaju više od mene i rado ih angažujem.
Radna biografija
Diana Gligorijević je završila Filološki fakultet u Beogradu. Diplomirala je na katedri za engleski jezik i književnost, a zatim magistrirala u Parizu na Sorboni socio-lingvistiku. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj se kulturi i obrazovanju uvek pridavao veliki značaj. Otac joj je bio pilot. Kada se i ona upustila u tehniku, za stručno poznavanje se obrazovala na brojnim kursevima na Fakultetu za opštetehničko obrazovanje i menadžerstvo na Londonskom tehničkom univerzitetu. U Americi je krajem 80-ih godina na čuvenom Vorton Univerzitetu, inače najstarijoj biznis školi u svetu, završila MBA studije. Diana govori šest stranih jezika: engleski, nemački, italijanski, francuski, španski i bugarski. Ovo joj je, kaže, mnogo pomoglo u radnoj karijeri, naravno uz dobro opšte i stručno obrazovanje na kome neprestano radi.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija
Nataša Vučurović-Đukić, kostimograf iz Beograda oblači američke i naše glumce
(Nataša Vučurović-Đukić)
Nataša i Željko su devedesetih godina otišli na postdiplomske studije u Ameriku. Posle 20 godina posao ih je prvi put vratio u Beograd. Željko Đukić režira, a supruga Nataša oblači glumce za predstavu "Kod kuće - Kabul" u beogradskom Narodnom pozorištu.
- Mi smo kao deca razvedenih roditelja: vole mamu, a vole i tatu, vole Beograd, a vole i Čikago. Bilo nam je ogromno zadovoljstvo da posle toliko vremena radimo s našim kolegama i prijateljima, da se vratimo svom jeziku. Čak smo spojili dve naše pozorišne kuće tako što smo doveli deo našeg, američkog sveta da s nama i ovde sarađuje - priča za "Blic nedelje" Nataša Vučurović-Đukić.
Fundus pun unikata
Nataša i Željko su u Ameriku otišli na dve godine da završe postdiplomske studije, ali je u međuvremenu ovde počeo rat. Pošto su uspeli da se relativno dobro snađu tamo, odlučili su da ostanu. Čak su osnovali pozorište "Tuta" (Utopijsko pozorišno utočište) u Vašingtonu, zajedno s grupom ljudi s kojima su studirali. Kad su se preselili u Čikago, maltene istim kamionom preselilo se i pozorište. Danas je oko ove kuće, čiji je Željko i vlasnik i direktor, okupljeno dvadesetak glumaca kojima odgovara njegov scenski senzibilitet i koji, kako kaže Nataša, govore njegovim "pozorišnim jezikom".
- Dopunjujemo se. On režira, bavi se glumcima i rečima, a ja bojama i teksturama. Stvarajući u hodu i istražujući, on napravi kao neku dečju igraonicu u kojoj se svi mi zajedno igramo, pa on od toga uzima ono što mu odgovara. U tom mom parčetu zabavišta, ja mogu veoma lepo da se igram svojim krpicama i da ponudim razna rešenja, ali vrlo retko kostime iz jedne predstave mogu da upotrebim za drugu, tako da je naš fundus pun unikata. Inače, nas dvoje nismo isključivo vezani jedno za drugo. Ja radim predstave i s drugim rediteljima i u drugim pozorištima, kao što i on radi s drugim kostimografima, zavisno od uslova - dodaje naša sagovornica.
Pošto je u Americi bilo kom umetniku teško da živi isključivo od umetničkog rada, Nataša je, kako kaže, osam godina studentima predavala kostim na fakultetu, a Željko i danas predaje glumu. Oboje uživaju u toj sprezi pedagoškog i umetničkog rada, a skoncentrisali su se na Čikago jer je on u pozorišnom smislu najznačajniji grad u Americi.
- U Njujorku preovlađuje takozvani profitni, brodvejski pozorišni stil, sa mnogo uloženog novca i s grandioznim ulogama, ali bez rizika i bez otkrovenja. Čikago je, s druge strane, pozorišni inkubator koji vrlo liči na našu sredinu u kojoj je pozorište okrenuto umetnosti, a ne prikazivanju svog umeća da bi se stiglo na film - objašnjava naša sagovornica.
Kad smo već kod naše sredine, podsećamo Natašu na njenu izjavu da nigde na svetu nije naišla na bolje krojače i modelare kostima nego što ih ima Narodno pozorište u Beogradu.
- Apsolutno sam prezadovoljna timom profesionalaca u Narodnom pozorištu koji su uspeli da naprave sve ono što sam ja zamislila. A i kad se desi da ne ispadne baš tako, to je onda samo zato što su dodali neki još lepši detalj ili završetak. Tu mislim na sve: na mušku i žensku krojačnicu, obućare, slikarnicu, šeširdžije. Rad s njima za mene je divno iskustvo. Osećala sam da sam na sigurnom, na svome, jer sve te njihove veštine prevazilaze granice zanata - kaže Nataša Đukić.
Deca vole da dođu u Srbiju
Natašin i Željkov sin Luka rođen je pre 21 godinu u Beogradu, a ćerka Tamara pre 17 godina u Vašingtonu. Za sada ni jedno ni drugo ne zanima pozorište, možda baš zato, čini se njihovoj majci, što su u njemu odrasli. Luka studira odnose s javnošću, a Tamara završava gimnaziju. Oboje govore srpski, čak što su stariji, sve se više trude. Obožavaju da dođu ovde, da s babom i dedom idu na Crnogorsko primorje, a Egzit ih apsolutno oduševljava. Ali koja je prava kuća umetničkog bračnog para - Đukić, Čikago ili Beograd?
- Beograd, zato što su svi ovde: roditelji, dve sestre, svi rođaci. Željko je rodom iz Dervente, ali je studirao u Beogradu, tako da je tu i njegova kuća. Na premijeru predstave došli su nam prijatelji iz Pariza, rediteljka i kompozitor, s kojima se takođe osećamo kao kod kuće. Mislim da su ljudi iz pozorišta posebna nacija. Gde god je pozorište, tu je kuća. A iskreno, naše pozorište Čikagu najviše nam budi taj osećaj toplog doma. Zato što smo tamo okruženi našim kolegama i prijateljima, s kojima možemo da provedemo i dan i noć čak i kad ne radimo predstavu. Tako da je Čikago druga kuća - ističe sagovornica "Blica".
"Ujka Vanja" rasprodat
- U Čikagu - priča Nataša - pauza traje kraće nego u drugim američkim gradovima jer postoji i letnja pozorišna sezona. "Ujka Vanja" u našoj izvedbi bio je proglašen najboljom predstavom u celom Čikagu za 2008. godinu, pa smo vratili još jedan blok ove godine. Kad se to opet rasprodalo, morali smo da produžimo izvedbu do kraja jula - kaže Nataša Vučurović-Đukić.
(Napomena:tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 8.11.09.)
izvor:eKapija
Sama pojava Marije Savić – Srećković delovala je optimistički za naciju koja inače ne brine posebno zdrav život. Drugim rečima, bilo je dovoljno da je vidite na malom ekranu ili bilbordu, pa da poželite da živite zdravo. Ali upravo taj status privukao je konkurenciju, koja nije birala sredstva kako bi je istisnula iz središta zbivanja u domaćem fitnesu. Shvativši da borba u koju je uvučena više nema veze s porukom koju je godinama emitovala, lagano je stupila u rad s decom, pa, kako je rekla Miloradu Plaziniću, profesionalnu radost trenutno pronalazi kao trener devojčicama i koreograf u pozorištancetu „Puž“
Pročitala je svoje ime na najužem spisku kandidata za prijem na prvu godinu Fakulteta dramskih umetnosti, posle čega je od sreće napravila stoj na rukama i na spektakularan nacin išetala iz zgrade. Nedugo zatim ispostaviče se da Mariji Savić - Srećković, višestrukoj državnoj šampionki u fitnesu, sudbina ipak nije namenila „daske koje život znače“ kao ambijent u kome će doživeti profesionalno ispunjenje.
Gorčina zbog tog saznanja trajala je veoma kratko: devojka vragolastog duha iz Sremske Mitrovice je na glumačkoj akademiji upoznala čoveka svog života, našeg poznatog glumca Aleksandra Srećkovića - Kuburu. Sve se odvijalo munjevitom brzinom i, nedugo zatim, umesto pozorišnih i filmskih uloga dobila je ulogu supruge i majke.
Zahvaljujući ogromnoj energiji koju je posedovala od malena, s lakoćom je izlazila na kraj s porodičnim obavezama. To joj je automatski stvorilo prostor za upisivanje Fakulteta za fizičku kulturu, koji se zbog njenih sportskih gena nametao kao logičan izbor. Posle prvog prvenstva nekadašnje Jugoslavije u fitnesu, na kome je učestvovala na nagovor profesora Dušana Mijića, u njenom životu više ništa nije bilo kao pre...
- Sremska Mitrovica poznata je po dobroj gimnastičkoj školi, u kojoj sam bila aktivna od pete do 12. godine života. Za to vreme stekla sam status reprezentativke Vojvodine. Osnovu iz gimastike nikad nisam izgubila, jer i kad sam prestala da treniram, nastavila sam na rekreativan način da održavam formu. To mi se i te kako isplatilo kada sam kao student DIF-a uzela učešće na prvom državnom prvenstvu u fitnesu, posle kojeg sam definitivno shvatila za šta u životu, što se posla tice, treba da se borim do maksimuma. Bio je to zaista veliki preokret za mene - priseća se samog početka karijere Marija Savić - Srećković u prijatnom ambijentu restorana „Violeta, kućo stara“.
Koliko vam je bilo teško da donesete odluku o silasku s takmičarske scene, posle toliko godina i pregršt osvojenih titula?
- Još za vreme aktivnog bavljenja fitnesom, sebe sam videla u trenerskom poslu, tako da sam bez nekih preteranih emocija zatvorila jedno i otvorila drugo poglavlje u karijeri. Stvar je olakšala i činjenica da godinama unazad radim kao instruktorka. Uostalom, zahvaljujući tom angažmanu moja škola opstaje u finansijskom smislu. Zainteresovanih devojčica ima, ali nikako da rešim problem sa odgovarajućim prostorom. Dobro znam u kakvom okruženju živimo, zato sam uvek krajnje strpljivo radila na realizaciji svojih ideja. Sigurna sam da ću i ovaj problem, vezan za dvoranu, na kraju rešiti na najbolji mogući način.
Pomenuli ste vaše učenice. Vidite li na horizontu dostojnu naslednicu?
- U fazi sam laganog napuštanja okvira fitnesa, prvenstveno zbog nekih negativnih stavova pojedinih mladih koleginica koje se, ne birajući sredstva, bore za tron, umesto da im preokupacija bude uživanje u treninzima i zdravom životu. To što one pokušavaju bilo bi isto kao kada bi neka današnja vrhunska gimnastičarka naumila da opovrgne uspehe Nađe Komaneči. Iz tog razloga sam rekla: „Evo, odričem se titule, budite vi šampionke”! Učinila sam to iako se i dalje, u 36. godini života, osećam šampionski. Istovremeno, prešla sam na velnes, koji je viši stepen i koji kao takav potvrđuje da mi rezultati nikada nisu predstavljali ključni motiv.
Zaobilaznim putem ipak ste stigli do pozorisne scene. Jeste li zadovoljni angažmanom u dečjem pozorištancetu „Puž“?
- Apsolutno. Kreativni momenat s fitnes scene koja je, takođe, jedna vrsta predstave ili šoua, zapravo mi je omogućio taj posao koreografa i saradnika na scenskom pokretu. Radi se o prilagođenom jeziku koji je deci razumljiv. Sticajem okolnosti, dogodilo se da nedavno i sama stanem pred publiku, pošto nijedna glumica nije mogla da izvede jednu zahtevnu akrobatsku figuru, a-ha-ha.
Praksa pokazuje da veliki broj muškaraca i žena posle izvesnog vremena gubi započetu borbu za zdrav način života. Nedostatak volje ili je nešto drugo po sredi?
- U pitanju je proces koji nije trenutan, odnosno, njegovi rezultati ne mogu tako brzo da budu vidljivi. Zbog toga ljudi relativno lako odustaju. Naprosto, nisu disciplinovani, niti svesni da nije dovoljno samo odricanje u sektoru ishrane, jer dijeta bez upražnjavanja sporta i fizičke aktivnosti ne znači ništa. Postoji još jedan bitan element koga u velikoj meri zanemaruju, a tiče se vremena posvećenom odmoru. ISHRANA-SPORT-ODMOR predstavljaju zlatni trougao koji se ruši u slučaju da jedna stranica otpadne. Kao porodična žena ne zanemarujem nijednu obavezu, niko me ne zamenjuje u kući ni u jednom segmentu, zato tvrdim da svako uz dobru organizaciju sve može da postigne.
S obzirom da je vaš otac Jovica bio profesionalni fudbaler, da li je postojala mogućnost da umesto baletanki obujete kopačke?
- Jeste ,i to sasvim realna, a-ha-ha... Naime, kao mala devojčica mnogo vremena provodila sam na stadionu, šutirajući loptu i glancajući pehare. Po povratku kući, igrala sam u kraju fudbal sa dečacima. Ipak, utakmice koje je tata igrao za mene su predstavljale neku vrstu traume, s obzirom da nam je od postignutih rezultata praktično zavisio mir u kući. U to vreme nije bilo toliko televizijskih kanala kao danas, nego su se obično prikazivali izveštaji ili odloženi snimci fudbalskih događaja. Tada je u našem domu morala da vlada besprekorna tišina, svi smo hodali na prstima i nipošto nismo smeli da prođemo ispred televizora. Sve su to razlozi zbog kojih i danas imam određeni gard kad je fudbal u pitanju.
Postoje li kakvi nagoveštaji kojim će putem da krene vaš sin Aleksa, kad stigne do raskrsnice - sportskim ili onim koji vodi ka glumačkim vodama?
- Aleksa ima 14 godina i kod njega je prisutno više uticaja. Jako voli matematiku, svira klavir, šah aktivno trenira od četvrte godine života, a trenutno je zaokupljen rukometom. Sve aktivnosti koje ima niko mu nije nametnuo, sam ih je odabrao, tako da je meni i Aleksandru drago što na kvalitetan način provodi vreme izvan škole, što zasad funkcioniše odlično. A čemu će na kraju dati prioritet, videćemo. Jedino ne verujem da će postati vrhunski sportista, pošto takvu ambiciju kod njega dosad nisam prepoznala. Bilo kako bilo, najvažnije je da nešto trenira i da mu, baš kao i meni, glavni motiv ne bude rezultat, nego svest da će redovnim treningom postati jači i izdržljiviji.
Pratite li televizijske serije i filmove u kojima igra vaš suprug ?
- Aleksandar zna da sam njegov veliki kritičar. Moram da kažem da mu pada teško kad mu posle neke premijere iznesem realan sud. Kolege kao kolege, po navici ga tapšu po ramenu, govore bravo i super, dok malo ko iznese pravo mišljenje i da neki savet. Ponašam se tako zato što su meni kritike uvek bile od koristi, oduvek sam ih doživljavala kao podstrek.
Oboje imate dosta obaveza, da li vam dani protiču u brzom tempu?
- Upravo taj brzi ritam našem bračnom životu daje posebnu dozu zanimljivosti. Vrlo teško se organizujemo kad treba negde da otputujemo. Ako vam kažem da smo posle 10 godina letos prvi put otišli porodično na odmor, sve će vam biti jasno. S druge strane, tom prilikom smo se osećali kao da smo se tek upoznali. Verovatno zbog činjenice da nismo stigli da potrošimo neke zajedničke trenutke provoda.
Pre nekoliko godina bili ste na svetskom šampionatu u Las Vegasu. Da li ste tom prilikom okušali sreću u nekom kazinu?
- U gradu kocke, aparati za igru su na svakom koraku, čak i u toaletima. Priznajem da sam bila u velikom iskušenju. Međutim, naporno putovanje, potom priprema i koncentracija za nastup, nisu mi dozvolili tu vrstu opuštanja. Ipak, uspela sam da osetim atmosferu i primetim da ljudi baš umeju da uživaju u svom tom blještavilu. Posebno kad su u svom društvu. Naravno, lepa zabava je zagarantovana u bilo čemu što čovek radi kad je umeren. Lično, umem da budem umerena u svemu, jedino to ne znam kad se radi o ljubavi - kroz smeh je konstatovala Marija Savić Srećković.
FITNES JE ŠOU BEZ GRANICA
Posle svakog novog takmičenja, srpska fitnes diva sticala je dodatno iskustvo, koje joj je bilo od dragocene pomoći za sledeći izlazak na scenu.
- Umela sam da registrujem nijanse od kojih je zavisilo koje će mesto neka takmičarka zauzeti. Jedna se, na primer, odnosila na estetiku nastupa. Evo, pogledajte, gimnastičarke odavno nisu u jednostavnim trikoima, već su oni ukrašeni raznoraznim šljokicama. Rečju, sve je postalo veliki šou. Ne kažem da je fer da takvi detalji odluče, ali su ipak adut više - napominje Marija.
NEZABORAVAN BORAVAK NA STAMFORD BRIDŽU
Osim što je sjajan matematičar, šahista, pijanista i rukometaš, Srećković junior je odličan poznavalac fudbala.
- Mislim da ne postoji iole poznatiji evropski klub i igrač koga Aleksa ne zna. Fascinirana njegovim poznavanjem fudbalske materije, častila sam ga pred početak školske godine putovanjem u London, gde smo gledali jedan prvenstveni meč Čelsija. Posle tog doživljavaja ne verujem da ću u dogledno vreme ići na neki fudbal, jer bih se samo razočarala. Stvarno je teško rečima opisati kako smo se proveli. Posebnu draž utakmici davala je činjenica da je Banetu Ivanoviću, koji je bio dole na terenu, prvi trener bio moj otac Jovica.
ZAŠTITNO LICE „ORIFLEJMA“
Marija Savić - Srećković je pre izvesnog vremena sklopila poslovni angažman na koji je izuzetno ponosna.
- Postala sam zaštitno lice „Oriflejma“ i njihove nove velnes linije, zbog čega mi je jako drago. Između ostalog i zato što se na taj način pokazalo da je moja fitnes priča prošla i da mnogi ljudi znaju za mene, iako sam pre dve godine zvanično prestala da se takmičim.
izvor :eKapija
Biljana Cincarević, slikarka - višebojka tela i duha
Pod konstantnim teretom fabrikovane svakodnevice, u kojoj fizički izgled utiče na društveni opstanak pružajući afirmaciju i sigurniju sutrašnjicu, dela Biljane Cincarević dobijaju posebnu ulogu jer će, poput letopisa, dobro poslužiti onima koji će u dalekoj budućnosti tragati za nekadašnjim idealom lepote. Uslovi za takvu misiju daleko su od idealnih: kako je rekla Miloradu Plaziniću, ljudi se više skoro i ne bave svojim duhom, nego prvenstveno vlastitim izgledom
Ona živi svoju slobodu, ona živi svoje slike, ponaša se onako kako želi i uvek glasno kaže ono što misli. Razbijanje tabua i pomeranje granica provokativnog večita su joj inspiracija, zbog čega su pojedini kritičari njeno stvaralaštvo okarakterisali kao čisti rok.
Biljana Cincarević poslednji put je iz temelja prodrmala javnost šokantnom izložbom pod imenom „Gospode, pomiluj“, na kojoj je iznela oštar kritički stav prema crkvi. U trenutku kada je epitete „mlada i vitka, atraktivna, zgodna, zavodljiva, provokativna, najpopularnija slikarka mlađe generacije“, počela da doživljava kao (ne)svesni pokušaj omalovažavanja neospornog talenta koji poseduje, povukla se u neki lep, spokojan svet koji je izgradila po sopstvenoj meri i meri sedmogodišnje ćerke Srne.
- Moje iskustvo s medijima na najlepši način dočarava ona narodna poslovica „Dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe“! Naime, 1998. godine imala sam prvu samostalnu izložbu, koja je nekim mojim prijateljima u sredstvima informisanja bila interesantna. Tako je sve počelo. Vremenom sam shvatila da moja platna nisu u prvom planu, nego informacije tipa „na izložbi je bio taj i taj, ta i ta je obukla to i to, mrko su se gledali ona i on, slikarka je popila malo više“. U jednom trenutku, stvari su se otele kontroli i prešle u vode žute štampe, zbog čega sam donela odluku da podvučem crtu i prekinem svaki kontakt sa senzacionalističkim medijima – objašnjava Biljana Cincarević razloge povlačenja u „ilegalu“.
Možda bi sve bilo drugačije da na slikama ne gajiš kult lepih žena. Kada i kako je nežniji pol postao tako inspiritivan za tebe?
- Rođena sam u Opovu, mestu udaljenom 30 kilometara od Beograda, tu odmah iza Borče. Kao i sve vojvođanske kuće, i moja je bila ušorena, dok je ispred kuće bio betonski trotoar. E na njemu sam nacrtala prve tete u mini suknjama. Do danas je sve ostalo isto. Žene su u estetskom smislu vrednije od muškaraca, zato su slikari kroz vekove dočaravali ideal ženske lepote. Ideal moderne lepote je onakav kakav vidite na mojim slikama. A to znači da je moja junakinja visoka, mršava, manekenski tip, samosvesna, zanosna, sposobna. Zato za sebe umem da kažem kako sam biograf vremena u kojem živimo. Izazov je slikati savremenu ženu, a da to ne bude na onaj klasičan način. Stoga ih smeštam u klubove, na plaže i neka neobična, urbana mesta.
Fakultet likovnih umetnosti upisala si još kao srednjoškolka. Da li to znači da si oduvek znala čime želiš da se baviš?
- Ne baš. Prvo, moram da kažem da sam i srednju školu i fakultet upisala bez znanja roditelja i bilo čijeg nagovora. Prvo sam pohađala ekonomsku školu, da bih u drugoj godini uvidela da nemam šta tu da tražim. Srećom, imala sam divnu nastavnicu likovnog, koja je primetila moj dar i ohrabrivala me da upišem neki umetnički fakultet. Ubrzo sam prelomila, ispisala se i položila diferencijalni ispit, s obzirom na to da nisam imala četvrtu godinu, posle čega je usledio regularni prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti gde sam super prošla. Normalno, bez ikakvih veza. Odmah sam nazvala mamu i saopštila joj da sam primljena. Nije mogla da veruje. Dogodilo se to u teška, ratna vremena, kada su ljudi čekali u redu za hleb i mleko. Onda možeš da zamisliš kako je bilo slikarima da nabave materijal za rad. Uprkos svemu, pošlo mi je za rukom da diplomiram s desetkom.
Ko su bili tvoji uzori tokom perioda umetničkog sazrevanja?
- Neke specijalne idole nisam imala, ali sam zato neprestano listala monografije Van Goga, Gustava Klinta, naročito impresionista, potom naše Nadežde Petrović i Save Šumanovića. Svi su oni izvršili određeni uticaj na moj sadašnji rad. Na primer, moje prve slike izgledale su kao da sam bila ćerka pomenutog Klinta, kao da sam u njegovom ateljeu izučila umetnost.
Mnogi su tvoju izložbu „Gospode, pomiluj“ ocenili kao veoma hrabar performans. Kičica i platno tvoja su oružja, ali šta te je navelo da „pucaš“ u instituciju koja, bez obzira na sve, kod svakog vernika izaziva strahopoštovanje?
- Uporedo sa studiranjem umetnosti, izučavala sam Bibliju. To je taj presudan trenutak kada sam stekla ogromno znanje, koje mi je pomoglo da vidim šta se zapravo događa. Kao društveno odgovorna, osvešćena građanka i umetnik, nastojala sam da uvek budem u toku s dnevno-političkim zbivanjima. Naprosto, nisam mogla sebi da dopustim da ćutim o onome što znam. Prisetimo se samo naslova u medijima tokom poslednje tri godine u vezi skandala u crkvi. To je nedopustivo. Malo je onih što su mogli da im se suprostave na kritičko-logičan način, jer treba posedovati znanje iz religije za tako nešto. Imajući na umu Jevanđelje po Mateji, 23. poglavlje, gde se govori kako je Hrist kritikovao sveštenstvo tadašnjeg doba, a koje se danas potpuno uklapa i oslikava savremeno sveštenstvo, izvela sam taj, da ga nazovem, umetnički krik. Ta kritika je bila pozitivna što se tiče crkve, ja nisam bacala kamenje na boga, niti na instituciju crkve koja mora da postoji.
Čitav događaj nije mogao da prođe bez intervencije policije. Znaš li ko ih je obavestio?
- Hm, nemam previše dilema po tom pitanju. Verovatno su odreagovali odgovorni iz crkve, pošto njima nikako ne ide u prilog razotkrivanje skandala.
Biblija, izložba, policija! Asocijacije koje same po sebi nameću sledeće pitanje. Šta misliš o knjizi Dena Brauna „Da Vinčijev kod“?
- Interesantna je, zanimljiva, drži pažnju i napeta je. Uz to je potkovana brojnim istorijskim činjenicama, pa tako još više potkrepljuje dilemu da li je zaista bilo onako ili nije. Odnosno, šta to hrišćanstvo krije. U vezi s tim imam jednu zadršku: da li je Hrist zaista imao dece, da li je bio oženjen, da li je imao aferu ili brak s Marijom Magdalenom? Stvarno ne znam, moram još mnogo da čitam i istražujem da bih donela konačan zaključak. Ovako, sve to lebdi u vazduhu. U svakom slučaju, knjiga je odlična, prvenstveno iz razloga što je bacila u razmišljanje mnoge vernike i zatalasala duhove. Umetnost treba da vrši takav uticaj na čoveka, jer postoji nešto iza onog materijalnog. Upravo to je bio osnovni motiv moje izložbe „Gospode, pomiluj“.
Imaš li neko valjano objašnjenje zbog čega su maltene svi slikari osobenjaci?
- A-ha-ha... Mogla bih da odgonetnem zašto su svi slikari čudaci, mada se ja trudim da ne izazivam pažnju svojom pojavom. Mi kad se rodimo, na svet dođemo s nekim talentom koji je otvoreno polje u glavi, svesti, našem biću, gde mi ne razlučujemo samo trodimenzionalno, nego i duhovno, u stanju smo da vidimo boje... Zajedno s tim talentom dobijamo i slobodu, jer kad možeš na taj način da gledaš i doživljavaš stvari, osećaš se slobodnim. E zato mi mislimo da je sve što kažemo ili uradimo normalno, da je okej, jer mi to prirodno doživljavamo i ne mislimo da je nešto različito, upravo zbog te slobode u glavi. Slikari žive, rade i misle u skladu sa svojom prirodom, jer nisu opterećeni stegama koje nameće društveni sistem. To praktično znači da nismo robovi i ne pravimo kompromise. Živimo kako želimo da živimo.
- Većina ljudi bi to isto volela, ali društvene norme nalažu drugačije.
Da li si kao devojčica, u pauzama između dva crteža na trotoaru, imala i neke sportske aktivnosti?
- Kako da ne. Bukvalno me je sve od sporta interesovalo. U osnovnoj školi sam trenirala atletiku i išla na takmičenja. Bila sam dobra u skoku u dalj i trčala na 100 metara. Uporedo sam trenirala rukomet, a bogami i stoni tenis.
Pa, ti si bila prava desetobojka.
- Da, da, s tim što se tu ne završavaju moji sportski talenti, jer sam bila sjajna gimnastičarka. Izvodila sam akrobacije na gredi, zvezdu, salto... Sve u svemu, kompletno slobodno vreme bilo je posvećeno sportu, što je za decu od velikog značaja, kako bi se telo i mišići razvijali i oblikovali na pravi način. Zato danas, kao roditelj, u vaspitanju svog deteta strogo primenjujem devizu „u zdravom telu, zdrav duh“.
Pomenula si slobodno vreme. Kako i na kojim mestima ga danas provodiš?
- Postoji jedno fantastično mesto na koje obožavam da izlazim, nalazi se kod mene „na gajbi“. Imam širok spektar prijatelja najrazličitijih profesija, počev od naučnika istraživača, pronalazača, preko profesora, glumaca, zgubidanovića, rokera i političkih aktivista. Jednostavno, nemam više želju da izlazim među ljude koje ne poznajem i da osećam energije koje mi ne prijaju. Kod mene se zna - svako veče neko svrati, dok klasične žurke pravim jednom u dve nedelje.
Ima li među tebi dragim ljudima i pripadnika ovdašnjeg džet-seta?
- Srpski džet-set me apsolutno ne interesuje, s takvim ljudima se ne družim. Mislim, poznajem ljude koji pripadaju tom javnom životu, samo što se oni ne eksponiraju. Stvarno se gadim onih što vole da se hvale kolima koje im je kupio dečko, torbicama i noćnim izlascima. U zemlji u kojoj postoje građani koji sebi ne mogu da priušte običan obrok, takvo ponašanje bih nazvala sramotnim.
Postoji li još nešto zbog čega se automatski iznerviraš?
- Nervira me površnost i to što se ljudi ne bave svojim duhom, nego prvenstveno fizičkim izgledom. Zvuči kao otrcana fraza, ali je činjenica da spoljašnja lepota izvire iz one unutrašnje. Intelekt je taj koji čoveku omogućuje da pozitivno zrači na okolinu. Tek kad pojedinac počne da radi dobre stvari za sebe, krenuće i društvu na bolje.
Imaš li kakva iskustva sa igrama na sreću?
- Da, i to posredstvom bivšeg muža koji je u to vreme bio veliki obožavatelj ruleta. Često sam morala da ulazim u kazina da bih ga izvukla napolje. Događalo se da ga zateknem s gomilom osvojenih žetona, koje sam preuzimala kako bih ga onemogućila da ulaže previše. Nikada nisam bila za hazarderske, ekstremne varijante, a podržavam igre na sreću i klađenje kao lepu razonodu – zaključila je Biljana Cincarević.
ZNAM ZAŠTO SAM IKONA GEJ POPULACIJE
U jednoj anketi pripadnika gej populacije, Biljana Cincarević je zauzela treće mesto na listi najpopularnijih ljudi.
- Verovatno im se dopala moja prirodnost, istupi u javnosti, izgled i estetski momenat. Oni se bore za svoje sopstvene slobode i onda u ženi koja se bori za istu stvar prepoznaju solidarnost, te su me uvrstili na tu listu – kaže Biljana.
FUL TRETMAN KOD DOKTORA „FILGUDA“
Neposredno po završetku fakulteta, ekstravagantna umetnica nije imala vremena za rekreativno bavljenje sportom.
- Nisam se osećala dobro, ni fizički, ni psihički. Čim su se stekli uslovi, počela sam da dolazim kod doktora „filguda“, koji je izuzetno pozivna osoba, baš kao i njegov program. Stvarno sam prezadovoljna. Vežbe su tako koncipirane da razmrdavaju svaki mišić, a meni naročito prija to što se pri tom ne povećava mišićna masa. Želim samo da ostanem u dobroj kondiciji, da budem razgibana i zategnuta. Uz vežbe dobijamo i dragocene savete vezane za način ishrane, tako da imamo, što bi se reklo, ful tretman.
izvor :eKapija
Ljiljana Isaković direktorka
Specijalne bolnice "Sokobanja"
Uspeh traži veliku upornost i dosta odricanja
(Dr Ljiljana Isaković)
Specijalna bolnica "Sokobanja" osnovana je 1977. godine kao Zavod za lečenje i rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja. Naziv je promenjen 1992. godine u Specijalnu bolnicu za lečenje i rehabilitaciju nespecifičnih plućnih bolesti. Bolnica danas raspolaže sa 530 ležajeva, raspoređenih u pet objekata, od čega je 300 umreženo u zdravstveni sistem Srbije preko Ministarstva zdravlja, a 230 se nalazi na slobodnom tržištu. U sastavu Bolnice imamo i dva kupatila, od kojih je jedno čuveno amam kupatilo u centru Sokobanje koje je treće po veličini u Evropi. Bolničko lečenje, rehabilitacija i prevencija su sastavni deo medicinskih usluga naše kuće. Trenutno imamo 250 zaposlenih i postižemo značajne rezultate u radu sa decom i odraslima, zahvaljujući pre svega korišćenju jedinstvene kombinacije lekovitih darova prirode i dostignuća moderne medicine, kaže dr Ljiljana Isaković, direktorka Specijalne bolnice "Sokobanja".
Koje su osnovne indikacije za lečenje i rehabilitaciju u vašoj Bolnici?
- Indikacije za lečenje i rehabilitaciju su: bronhijalna astma, akutni i hronični bronhitis, emfizem pluća, bronhiektazije, akutna i hronična respiratorna insuficijencija, pneumonije i stanje posle pneumonije, sinuzitis, alergijske manifestacije, naročito kod dece, i druga inflamatorna oboljenja disajnih puteva. Indikacije za kardiovaskularnu patologiju su: sva akutna stanja u kardiologiji, infarkt miokarda, angina pektoris, hipertenzija, arteroskleroza krvnih sudova i srčana slabost. Indikacije za lečenje i rehabilitaciju koštano-zglobnih oboljenja mišićnog i nervnog sistema, kao i program dečije lokomotorne rehabilitacije. Odeljenje namenjeno deci je odvojeno od objekata namenjenih odraslima.
U prethodnih nekoliko godina Specijalna bolnica "Sokobanja" je značajno osavremenjena investiranjem u renoviranje i nabavku savremene aparature i opreme?
- Od kada sam izabrana za direktorku Bolnice, trudila sam se da unapredim i poboljšam kvalitet pružanja zdravstvenih usluga. Komfor soba je značajno poboljšan, kao i oprema i aparatura. Izdvojili smo značajna sredstva za savremeno opremanje Bolnice dijagnostičkim aparatima, naročito za ispitivanje plućne funkcije. Za dijagnostiku kardiovaskularnih oboljenja nabavljen je EKG, holtermonitoring EKG-a i krvnog pritiska, test opterećenja, ultrazvučni pregled srca i krvnih sudova. Opremili smo salu u okviru programa "Soko-life", za fitness salu kupljena je oprema, Slim menager vaga pokretna traka za sve grupe mišića, urađena je sauna, postavljena hidrogalvanska kada. Inhalacije su umrežene. Dobijeno je 90 inhalacionih mesta. Od 2003. godine je investirano oko 171 mil USD.
Pomenuli ste vaš amam u centru Sokobanje, danas su aktuelni "wellness" programi, šta u tom cilju nudite gostima?
- "Wellness program" praktično postoji od samog osnivanja ove ustanove. Ipak, u zvaničnoj ponudi i pod tim imenom nalazi se od 2005. godine, od kako je u te svrhe počeo da se koristi i restaurirani amam u centru Sokobanje, koji svojim autentičnim ambijentom i ponudom predstavlja pravu retkost, čak i u širem regionu. U prošlom veku, u blagodetima amama uživao je knez Miloš Obrenović, a neposredno pre restauracije ovaj nesvakidašnji ambijent iskoristio je reditelj Zdravko Šotra za jednu od najupečatljivijih filmskih scena "Zone Zamfirove". Danas naš "Wellness program" nudi sledeće sadržaje: kupanje u predivnom amamu, bilo da se radi o muškom ili ženskom bazenu ili Miloševoj kadi, razne vrste masaža (aromatičnim uljima, čokoladom, relaks, kraljevska, oktopod...). Tu su i biserne kupke, bilo u hipo ili hipertermalnoj vodi u kupatilima "Sokograd" i "Banjica", đakuzi kade i podvodna masaža, a u Novom zavodu ponudu upotpunjuju finska sauna, bazen, anticeluit program i fotelja za masažu. "Wellness program" rado koriste i stari i mladi.
U ponudi imate i program odvikavanja od pušenja i program regulisanja telesne težine "Soko life", kažite nam nešto više o ovim programima?
- Pušenje je najznačajniji faktor rizika za nastanak respiratornih oboljenja. Neizostavni deo tretmana ovih bolesti, bilo da se radi o prevenciji, lečenju ili rehabilitaciji, jeste prestanak pušenja. U tom cilju imamo školu odvikavanja od pušenja ustanovljenu 1996. godine, koncipiranu kao kombinacija zdravstveno-vaspitnog rada i bihejvior terapije, koja za posledicu ima pomoć pacijentima da istraju u nameri i ostave cigarete. - Činjenica je da je u našoj zemlji incidenca gojaznosti kao vodećeg kardiovaskularnog faktora rizika u porastu, te smo zato sredinom 2003. godine pokrenuli program regulisanja telesne težine "Soko-life". Pored redukcije telesne tešine, program je orijentisan i ka pacijentima koji uz gojaznost imaju i neki od komorbiditeta, kao što je hipertenzija, šećerna bolest, hiperlipidemija ili neki drugi endokrino-metabolički poremećaj.
Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vaše Bolnice, sigurno ćete i dalje nastaviti sa poboljšanjem i osavremenjavanjem pružanja zdravstvene usluge?
- U narednom periodu ćemo svakako nastaviti dalju rekonstrukciju i komforizaciju naših objekata. Obavićemo drugu fazu rekonstrukcije "Amama", izgradićemo novi otvoren bazen, osavemeniće se medicinska oprema i, što je bitno, ulagaćemo u kadrove. Za lekare je važno da budu u toku sa svojom strukom te ćemo ih zato slati na stručne skupove, seminare, kongrese, kao i na specijalizacije, poslediplomsku nastavu, doktorske studije. Bez svega ovoga se ne može biti dobar lekar i ne može se pacijentima pružiti adekvatna pomoć. Ovo je važno i zbog aktuelnog licenciranja doktora, odnosno periodičnog "proveravanja znanja". Generalno govoreći, naša ulaganja u narednom periodu će ići u pravcu unapređenja naše zdravstveno-turističke ponude i razvoju novih usluga, kreiranih prema novim zahtevima korisnika.
Zanimljivo bi bilo da nam nešto više kažete o Sokobanji, kao jednoj od naših vodećih banja?
- Sokobanja je, bez sumnje, jedna od naših vodećih banja. Prošle godine je proslavila 150 godina postojanja. O lekovitosti i blagotvornosti Sokobanje na svoj način govori i čuvena krilatica Branislava Nušića "Sokobanja, Sokograd, dođeš star, odeš mlad". Kao prirodno lečilište poznata je još od doba Rimljana, a prvi pisani podaci o njenoj lekovitosti datiraju iz 1672. godine. Danas jedan od najznačajnijih turističko-zdravstvenih centara i prva ekološka opština Srbije, Sokobanja je smeštena u pitomoj kotlini, na obalama bistre reke Moravice. Ispunjena je zelenilom i okružena planinama bogatim šumom iz kojih blagi povetarac stalno donosi prijatan miris četinara i lipa. Umirujuće dejstvo umereno kontinentalne klime, visoka koncentracija kiseonika, ozona i negativnih jona u vazduhu, odsustvo aerozagadenja, malo magle i vetrovitih dana, uz povoljan atmosferski pritisak i umerene padavine, prisustvo specifičnih elemenata u vazduhu i oligomineralnih voda koje se koriste za kupanja i inhalacije, čine neprocenjivo prirodno bogatstvo i nesvakidašnju blagotvornost Sokobanje.
Da se osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove prednosti a koje mane u odnosu na muškarce?
- Vreme poslovnih žena u Srbiji definitivno dolazi. Sve ih je više u biznisu i na odgovornim menadžerskim pozicijama. Smatram da smo mi žene veoma odgovorne, znatno odgovornije od muškaraca. Svaki posao koga se prihvatimo obavljamo savesno i odgovorno i ništa slučaju ne prepuštamo. Kada se radi o usklađivanju poslovnih i porodičnih obaveza, svaka poslovna žena mora da ima razumevanje i podršku porodice. Bez ovog nema uspeha i rezultata. Mora postojati razumevanje supruga i dece za veću poslovnu angažovanost, a samim tim i veću odsutnost od kuće. No, porodica se nikako ne sme zanemariti. Ja se trudim da svaki slobodni trenutak provedem u krugu porodice, sa svojim suprugom i decom.
U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- Svaki rad i svaki uspeh traži veliku upornost i dosta odricanja. U životu kao i u poslu bitno je imati jasan i precizan cilj. Zatim svoje snage i sposobnosti usmeriti ka ostvarivanju tog cilja. Upoznati saradnike sa poslovima i ciljevima i maksimalno ih angažovati u pravcu ostvarivanja cilja. Da bi jedna organizacija što bolje funkcionisala i imala dobre rezultate, mora se uspostaviti jedan korektan odnos među zaposlenima, odnosno mora vladati jedna harmonija bez trzavica i neslaganja. Naravno, da bi se to postiglo jedan od preduslova je i da se voli posao koji se radi. Tako će kroz rad zaposleni ostvarivati bolje rezultate, što će svakako pozitivno uticati na poslovanje cele organizacije.
RADNA BIOGRAFIJA
Ljiljana Isaković je rođena u Sokobanji. Srednju medicinsku školu i Medicinski fakultet je završila u Nišu. Po završetku fakulteta je kao pripravnik počela da radi u Specijalnoj bolnici "Sokobanja". Na specijalizaciju interne medicine, za koju kaže da je pored hirurgije najjača grana medicine, krenula je 1994. godine. Poslediplomske studije na Medicinskom fakultetu u Beogradu upisala je 1995. godine. U 2000. godini je specijalizirala i magistrirala. Aprila ove godine je odbranila doktorsku disertaciju iz oblasti interne medicine i stekla zvanje doktora medicinskih nauka. Kada se njenom stručnom doktorskom zvanju i naučnom medicinskom zvanju doda svakodnevni lekarski i menadžerski rad u bolnici, onda se vidi da je dr LJiljana Isaković kao retko ko objedinila i kompletirala medicinski rad, od struke, preko prakse, do nauke. Predavač je na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji i na Medicinskom fakultetu u Nišu. Za direktorku Specijalne bolnice "Sokobanja" izabrana je 2002. godine. Udata je i majka je dvoje dece.
Strategija razvoja Specijalne bolnice "Sokobanja"
- Da bi se sačuvala liderska pozicija Sokobanje, u rehabilitaciji bolesnika neophodno je: unaprediti strategiju, ciljeve i zadatke; identifikovati nove domaće i ino-subjekte u zdravstveno banjskom turizmu; unaprediti postojeću zdravstvenu ponudu i razviti nove usluge u skladu sa realnim i očekivanim razvojem tržišta; stalno edukovati zaposlene; afirmisati timski rad; završiti uvođenje ISO 9001 - 2000 i HCCP standarda; pratiti zadovoljstvo korisnika usluga; meriti zadovoljstvo zaposlenih. Osnovni ciljevi koji proističu su: podizanje konkurentnosti zdravstvenih usluga; dalji razvoj pozitivnog imidža; poboljšanje ukupnog kvaliteta života pacijenata, gostiju, zaposlenih.
Kratkoročni ciljevi su: nastavak rekonstrukcije i komforizacije objekata Specijalne bolnice "Sokobanja"; osavremenjavanje medicinske opreme; edukacija kadrova; završetak implementacije integrisanog informacionog sistema; realizacija rekonstrukcije II faze "Amama"; izgradnja otvorenih bazena; uređenje zelenih površina oko objekata Specijalne bolnice.
Dugoročni ciljevi su: konstantno unapređenje kvaliteta usluga kreiranih prema novim zahtevima korisnika; usklađivanje marketing instrumenata sa željama i potrebama korisnika; definisanje dalje strategije razvoja i sistematsko izgrađivanje imidža Specijalne bolnice.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50"
izvor:eKapija
izvor:eKapija
Dragana Ognjenović, modna dizajnerka
Volim kad moje modele nose sa uživanjem
(Dragana Ognjenović)
Na jednu od prvih revija u inostranstvu, u Budimpešti, krenula sam automobilom punim odeće za kolekciju. Naravno, tada to nije bilo dozvoljeno. Na granici su me carinici gledali u čudu misleći da sam krenula u šverc. Posle nekoliko minuta objašnjavanja carinik me je pustio uz obavezu da u tačno dogovoreno vreme određenog dana budem na granici i prijavim mu svaki komad garderobe koji sam nosila u Mađarsku. Bilo je to teško vreme sankcija u kojem je normalna komunikacija sa svetom bila nemoguća. Kao da smo živeli u crnoj kutiji – započinje priču Dragana Ognjenović, modna dizajnerka.
Pozivno pismo
Producentkinja Nedelje mode u Njujorku pozvala me je jednog dana telefonom da radim reviju na toj prestižnoj manifestaciji. Mislila sam da se prijatelji šale sa mnom i bila sam zadivljena kako su našli osobu koja engleski jezik perfektno izgovara. Kada sam shvatila da je poziv stvaran, rekla sam producentkinji da mi je potrebno pozivno pismo. Nije me razumela i odgovorila je da je dovoljno što me je usmeno pozvala. Shvatila je o čemu se radi tek kad sam objasnila da bez pozivnog pisma niti mogu da transportujem modele u SAD niti mogu da dobijem vizu za ulazak u njegovu zemlju. U to vreme još nisu skinute sankcije. Moji sagovornici su zaista bili iznenađeni količinom i sadržajem potrebne dokumentacije, pa smo se, na kraju, dogovorili da mi pošalju Internetom prazan dokument, a ja ću napraviti potrebnu formu pisma koja odgovara svim propisima i vratiti im na potpis.
Njujork
Njujork je grad koji mnogo volim. Za njega, osim prijatelja i divnih uspomena, vezuje me i posao. Što se Amerike tiče, grad koji me je potpuno iznenadio je Majami. Neobičan način života. Publika potpuno drugačije od Evropljana reaguje na ono što im se dopada na reviji. Ne stide se da glasno pokažu kada misle da je nešto lepo. Imam utisak da na isti način opušteno i rade i zabavljaju se.
S istinom je lakše
Odrasla sam na Banovom brdu u Beogradu, u toplini i uz pažnju roditelja i u potpunoj bezbrižnosti dečjih maštarija. Moji roditelji nisu iz modnog biznisa. Vrlo rano su me naučili odgovornosti i važnosti komunikacije i da sve lepe i loše stvari najpre kažem njima. U tom smislu sam se osećala maksimalno zaštićeno jer sam u porodici imala oslonac, mnogo razumevanja i ljubavi. Danas, od saradnika i prijatelja očekujem da mi, ako se nešto što nije preterano lepo dogodi, to odmah i kažu. Uvek pomislim, ako se nešto loše desilo, bolje da problemima krenem u susret nego da mi privid lepog oduzme prostor i vreme u kome mogu da reagujem.
Igre s tkaninama
U ranom detinjstvu većinu slobodnog vremena volela sam da provodim kod kuće. Obožavala sam da se igram tkaninama. Moja mlađa sestra, totalno drugi tip, volela je da se igra sa drugaricama napolju. Sticajem okolnosti, pohađala sam nekoliko srednjih škola. Za mene pojam školski drug ima potpuno drugačije značenje, jer sam shvatila nakon svih ovih promena da sam išla u školu sa velikim brojem ljudi. Maturirala sam u XIII beogradskoj gimnaziji. Forma tadašnjeg školstva mi uopšte nije odgovarala. Bilo je dosta toga što me je zanimalo, a nije se nudilo u izboru predmeta.
Paralelne studije
Posle mature zbog dobrih ocena iz škole bilo je nekako najjednostavnije bilo da se upišem na Prirodno-matematički fakultet. Već prvog dana sam znala da to neće biti moj životni poziv. Posle godinu dana upisala sam Likovnu akademiju na kojoj sam konačno dobila priliku da istražujem znanja i veštine koji su me zanimali. Tada nisam htela lako da odustajem od započetih poslova, pa sam paralelno studirala i Prirodno-matematički fakultet i Likovnu akademiju. Iz sadašnje perspektive mislim da je takav napor bio potpuno bespotreban. Matematika mi je ostala u maglovitom sećanju. Danas se ne bih setila ni koliko je koren iz tri. Uživala sam u crtanju na Likovnoj akademiji, ali sam paralelno čitala i sve što je bilo vezano za dizajn jer sam znala da ću se kroz njega umetnički izražavati u životu.
Prva revija
Na prvoj godini Likovne akademije napravila sam svoju prvu reviju u SKC-u. Tada je bilo potrebno ispuniti mnoge profesionalne kriterijume da bi neko došao u priliku da predstavi svoj rad na tom mestu. Bojana Pejić, tadašnji urednik u SKC-u, dala mi je priliku. U organizaciji moje prve revije bilo je mnogo dobre volje i želje da se uvedu novine. Na reviji su, što je tada bilo neobično, radili šminker i frizer. Uglavnom su se do tada manekenke same šminkale, frizirale i nosile svoje cipele. Ovde smo imali sponzora za cipele. Bilo je svakojakih eksperimenata. Ipak, za jednu debitantsku reviju, sve je, na kraju dobro ispalo. Utisci ljudi sa tog događaja su mi otvorili mnoga poslovna vrata kasnije.
Devedesete
Nekako mi je uvek bilo jasno da ću za svoj posao morati da se pobrinem sopstvenim radom. Srećna okolnost je što nikada nisam ni podrazumevala situaciju u kojoj bi neko nešto trebalo da mi pokloni. Još samo jedna generacija pre mene radila je u velikim, situiranim firmama. S druge strane, mnogi su verovali da bi po izlasku sa akademije neko trebalo da se pobrine za njihovu budućnost. U devedesetim godinama se raspala država u kojoj smo živeli i s njom je i nestala udobnost, nestao je sistem vrednosti na koji smo navikli i infrastruktura poslovanja. Kada sam postala svesna toga, rešila sam da u posao krenem sama i stvorim sopstvenu robnu marku.
DO
U tim vremenima bilo je neobično da preduzeće i modna linija u isto vreme imaju nečije ime i prezime. Mnogi su me pitali šta znači to Dragana Ognjenović? Posle toga su uvek pitali za ime firme. Posao sam učila od početka. Čak i to da je potrebno prebrojati novac kada neko kupi neki komad odeće. Uvek i pre svega mi je bilo važno da neko sa uživanjem nosi ono šta sam napravila.
Majami
Poziv da prikažem reviju na Nedelji mode u Majamiju sam prihvatila iz znatiželje. Prvi put sam u Majami stigla u zimskom kaputu i rolkom na sebi. Uz to, ponela sam kolekciju za jesen-zimu koju su i tražili, koja je sadržala između ostalog i kapute. Možete zamisliti – kaputi na Floridi. Prosto nisam bila svesna da je tako toplo. U Majamiju sam otkrila potpuno novi svet. Novo uživanje u dizajnu i u životu. Arhitektura hotela je prilagođena totalnoj relaksaciji gostiju. Blizina okeana je na svaki način iskorišćena. Potpuno drugačija atmosfera od Njujorka. Ono sto mi se veoma dopada u Majamiju je da ako se publici na reviji nešto dopadne, glasno to i pokaže. Ljudi su neposredni i gde god da se nađu na opušten način i rade i zabavljaju se. U Majamiju se osećam skoro domaće. Tamo sam upoznala mnogo dragih i predivnih ljudi.
Surferi i posao
Dok nisam došla u Majami bilo mi je nepojmljivo da sretnem nekog na poslovnom sastanku ko na sebi ima samo surfersku opremu. Ili, čak samo pantalone čija se dužina završava ispod kolena. S druge strane, na Akademiji za modu u Majamiju, gde sam držala predavanje, srela sam profesorku koja je obučena strogo kao da predaje u Kembridžu. I jedni i drugi, bez obzira na odeću, savesno obavljaju posao.
Podgrejan krompir
U Švedskoj me je osvojio neobično praktičan odnos prema životu njegovih stanovnika. Divne marine, dizajn stakla, odnos ljudi prema drugim ljudima, deci, umetnosti, ekologiji, industrijskom dizajnu…U Stokholmu sam otkrila da je moguće podgrevati krompir. Mali krompir u ljusci kuvaju i ostave da odstoji do sutra, onda ga prokuvaju i serviraju. U uspomeni mi je ostao jedan božanstven keks sa cimetom i naravno lingorn saft, džem od bobica. Ne smem ni da kažem koliko sam tog džema pojela.
Moj stočić
Akcija "Moj stočić" trenutno okuplja osam škola za decu sa smetnjama u razvoju iz Beograda i jednu sa Kosova. Trenutno kolekcija proizvoda pod ovim imenom broji preko 100 različitih artikala, a izradila su ih deca koja su ove predmete izabrala da izrađuju prema sopstvenoj želji i talentu. Ideja akcije "Moj stočić" je da se deca tokom školovanja obrazuju i obuče za neku od aktivnosti koju su izabrala, da bi kasnije, po završetku školovanja i sigurnosti koju im daje škola, mogla možda da to proizvode u okviru nekog preduzeća ili uz pomoć roditelja kod kuće. Njihova dobrovoljna aktivnost i posvećenost pokazuju količinu njihovog interesovanja za ove aktivnosti. Tri godine, koliko već traje ova akcija, trudim se da uz pomoć nastavnika, stručnjaka, te svoje ideje i talente sprovedu u delo.
U akciji "Moj stočić" ideja je da se bez patetike ohrabre deca da pronađu svoje talente i treniraju svoju veštinu. Da nauče da je potreban kontinuitet u stvaranju. Gde god je izvodljivo, napravljeni predmet potpiše njegov autor. Deca to vole. Do sada, imali smo prodajne izložbe u Skupštini grada Beograda, Izvršnom veću Vojvodine, Narodnoj banci, Radio Beogradu. Nadam se da ćemo uskoro uobličiti saradnju i sa hotelom "Hyatt". Predmeti iz akcije "Moj stočić" nalaze se u izlozima Radio Beograda u Hilandarskoj ulici i u izlozima Biblioteke grada u Knez Mihailovoj ulici. Zbog dece koja lepo crtaju, počeli smo da pravimo i prodajemo i čestitke za Novu godinu, pa je tako približena mogućnost svakom pojedincu da ovoj deci uputi makar i minimalnu pomoć.
Moda i Srbija
Ambijent za bavljenje modom u suštinskom smislu u Srbiji skoro da ne postoji. Nedostaje strategije države prema proizvodnji uopšte, pa i tekstila, a onda i proizvodnje odeće sa potpisom nekog dizajnera. Nedostaju zakoni i poreski sistem koji bi stimulisao proizvodnju i ljude koji u njoj rade. Nedelje mode izgledaju kao promocija prodaje naših talenata. Žao mi je što se to dogodilo, jer smo inventivan i talentovan narod. Ne tako davno, skoro svaka kuća u Srbiji je imala šivaću mašinu. Zaboravili smo veštinu kojoj u kojoj smo bili odlični. Zanatski rad danas nije na ceni, pa se za njega skoro niko i ne obrazuje. Talentovanim ljudima je potrebna podrška u momentu kada grade karijeru, a ne priznanja kada se dokažu svojim delima. Tu država može da odigra značajnu ulogu.
Muzika
Muzika mi je neobično važna. Volim zvuk klavira, gitare, bubnjeve, violončela, timpana... Uživam na isti način i u klasičnoj muzici, i u dobrom rokenrolu. Volim koncert Keitha Jaretta, iz Kelna. Većina mojih prijatelja je odrastala slušajući pank, pa su izvršili i priličan uticaj na mene. Volim da slušam i Kalt, Rege Against Macshine, ali i sasvim novu muziku.
Hewlett Packard
Jedna od mojih linija odeće koja postoji od 2002. godine ima naziv software. To je bilo zanimljivo menadžerima iz HP-a, pa su me kontaktirali. Tako je, inicijalno, nastala naša saradnja. Osim dizajna, bitno mi je i koliko je moćan računar koji ćemo promovisati, jer i sama istinski koristim prednosti koju nova računarska tehnologija donosi. Dizajnirala sam specijalnu torbu koju će na poklon dobiti prvih stotinu kupaca novog HP računara.
Njujork
Ako budem želela da se potpuno posvetim poslu u inostranstvu, važno je da tamo gde radim i živim, jer se posao na daljinu ne radi. To bi značilo da bi trebalo da se opredelim za život u Njujorku. Pošto posao ne voli da čeka, tu, životnu odluku, potrebno je doneti ubrzo...
Pire
Restoran "Pire" u centru Beograda dobio je ime po pire krompiru, nakon što je slučajno započelo prvenstvo koje, naravno, nema kraj u spravljanju ovog jela. U njemu učestvuju moji prijatelji i ostali koji žele, a titula najboljeg prelazi svakog časa iz ruke u ruku.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 15.11.09.)
izvor:eKapija
Diana Gligorijević, suvlasnica i direktor
marketinga kompanije "TeleGroup" iz Beograda
Znatiželja je karakteristika uspešnih ljudi
(Diana Gligorijević)
Radna i životna biografija Diane Gligorijević je veoma bogata i raznolika. Njenu karijeru čine raznovrsna domaća i međunarodna radna iskustva na mnogim izvršilačkim i menadžerskim poslovima. Prvo je počela da radi kao asistent na fakultetu, a zatim kao stručni prevodilac i protokolista u Saveznom izvršnom veću bivše Jugoslavije. Radeći na ovim poslovima upoznala je, kaže, funkcionisanje državne administracije, ali se u njoj ipak nije dugo zadržala. Početkom 80-ih godina minulog veka prelazi u privredu i počinje da radi za avio industriju. Sticajem profesionalnih okolnosti dolazi u kontakt sa čuvenim američkim proizvođačem helikoptera "Bell helicopter" koji je u to vreme bio zainteresovan da, u saradnji sa našom "Lola korporacijom", organizuje proizvodnju u tadašnjoj Jugoslaviji. Diana je zatim otišla u Ameriku gde je za ovu kompaniju radila devet godina. Dobro poznavanje nekoliko svetskih jezika i široko obrazovanje, što je atipično za Ameriku, omogućilo joj je brzo napredovanje na poslu. Posle dve godine rada na asistentskoj poziciji postala je direktor marketinga za Evropu, Bliski istok i mediteranski deo Afrike. Učestvovala je u brojnim poslovnim pregovorima i potpisivanjima ugovora širom sveta i organizovala promotivne nastupe kompanije "Bell helicopter" u Evropi.
Početkom 90-ih godina vraća se u Beograd i okreće industriji telekomunikacija. Prvo je radila godinu dana u preduzeću "Centrocoop" na mestu savetnika generalnog direktora zaduženog za međunarodno poslovanje. Potom je prešla u "Telefoniju" sa zadatkom da svojim znanjem, radnim iskustvom i međunarodnim poslovnim kontaktima pomogne u realizovanju poslovnog opredeljenja rukovodstva tog preduzeća da krene u međunarodno poslovanje i izraste u respektabilnu međunarodnu kompaniju.
- Smatram da sam svojim radom doprinela da "Telefonija" napravi jedan veliki iskorak i da od jednog projektantsko-inženjerskog preduzeća, koje je uglavnom gradilo mreže za preduzeće "Telekom Srbija", izraste u izuzetno kvalitetnu i kompetentnu firmu koja je postala partner velikih svetskih kompanija - kaže Diana.
Kada je 2001. došlo do ponovne afirmacije preduzetništva u Srbiji, Diana sa suprugom Milomirom Gligorijevićem osniva preduzeće "TeleGroup".
- S obzirom na to da smo suprug i ja u to vreme već bili u zrelim godinama i imali bogato radno iskustvo, bio nam je veliki izazov da pokrenemo privatni biznis - kaže Diana.
Predstavite nam ukratko "TeleGroup", njegov istorijat i dosadašnji razvoj, od čega se pošlo i do čega se danas došlo, nedavno ste obeležili osam godina postojanja?
- Kompanija "TeleGroup" osnovana je 1. aprila 2001. godine kao integrator informaciono-komunikacionih mreža i sistema. Na početku smo imali samo šest zaposlenih. Danas je "TeleGroup" poslovni sistem koji se sastoji od četiri kompanije, regionalno pozicioniran na Balkanu. Pored Srbije, uspešno poslujemo u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i u Bugarskoj. Trenutno imamo oko 300 zaposlenih. Jedini u branši se bavimo izgradnjom i fiksnih i mobilnih mreža, a kreirali smo i kompletnu ponudu za korporativno tržište. Pored toga se već godinu dana bavimo i softverskim inženjeringom. Ovakav portfolio proizvoda i usluga omogućava nam da odgovorimo na veoma širok spektar zahteva naših poslovnih partnera. Ulazimo, kao što rekoh, u razvoj softverskog inženjeringa za primenu mobilne telefonije u savremenom poslovanju. To je, recimo, mobilno plaćanje (mCommerce), pa mobilno zdravstvo (mHealth) koje lekarima omogućava dvadesetčetvoročasovni nadzor zdravstvenog stanja pacijenata. Sve su ovo savremene tehnologije čija je primena tek počela u svetu, ali "TeleGroup" je umnogočemu na ovim prostorima bio prvi, pa i u primeni ovih tehnologija.
Šta biste izdvojili od onoga što ste do sada uradili, što Vas reprezentuje kao uspešnu kompaniju sposobnu da odgovori na sve zahteve savremenog telekomunikacionog tržišta?
- Po mom mišljenju, najreferentniji je projekat bežičnog prenosa govora i podataka, za čiju primenu mi je trebalo četiri godine uporne borbe i ubeđivanja relevantnih državnih i poslovnih subjekata. Sa tehnologijom bežičnog prenosa susrela sam se 1999. godine na jednom međunarodnom sajmu u Velikoj Britaniji. Razmišljala sam da bi primena ove tehnologije u zemlji koja je u to vreme bila bombardovana i u kojoj su uništavani mnogi objekti, bila spasonosna. Ispod mostova koji su tada rušeni uglavnom se nalazila komunikaciona infrastruktura, koja je takođe u ratnim razaranjima stradala, pa je tako recimo Vojvodina u jednom trenutku bila potpuno odsečena od sveta. U konsultaciji sa saradnicima i sa mojim mužem koji je odličan inženjer, odlučili smo da uđemo u tehnologiju bežičnog prenosa. Radi se o komunikacionim mrežama koje se vrlo lako i brzo grade i koje su po svojim karakteristikama idealne za Srbiju. Za nekoliko meseci može da se pokrije cela teritorija naše zemlje. To je znatno jeftinija tehnologija od gradnje žične infrastrukture podzemnog tipa. Četiri godine je trajala borba sa tadašnjim Ministarstvom za telekomunikacije i sa "Telekomom Srbija" da se prihvati bežična tehnologija kao kvalitetan, pouzdan i siguran način prenosa. Kada smo u ovome uspeli, u mnogim područjima Srbije kao recimo u Raškoj oblasti i Novom Pazaru koji su imali jako lošu i nerazvijenu telefonsku infrastrukturu, za manje od tri godine instalirali smo preko 30.000 priključaka, od čega je 19.000 bazirano na bežičnom prenosu. Sve su to danas srećni i zadovoljni korisnici. Na ovo smo jako ponosni i dočekali smo da država ove godine i zvanično započne izdavanje licenci alternativnim operaterima za rad u "wireless" tehnologiji. Dočekali smo, takođe, izjednačavanje tehnologija bežičnog prenosa sa fiksnom telefonijom. Od naših značajnijih poslova urađenih u inostranstvu mogla bih da pomenem kompletnu modernizaciju komunikacionog sistema za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova Bugarske. Bio je to jedan veliki, složen i odgovoran posao koji smo dobili u međunarodnoj konkurenciji.
Šta kažu namere i planovi daljeg rada i razvoja vašeg preduzeća?
- Smatramo da je budućnost informacionih tehnologija i telekomunikacija u kvalitetnom razvoju softverskih rešenja za implementaciju novih servisa i novih usluga kroz mobilnu telefoniju. Iz ovih razloga smo krenuli u razvoj ovakvih softverskih rešenja, nešto kroz sopstvene resurse, nešto kroz partnerstvo sa "Ericssonom" koji je jedna od najznačajnijih svetskih kompanija u razvoju mobilne telefonije. Radićemo na razvoju i primeni aplikacija za zdravstvo, bankarstvo, trgovinu, turizam i druge delatnosti. Naša budućnost su, ponavljam, servisi u širokopojasnim mobilnim mrežama.
Da se malo osvrnemo na položaj žena u poslovnom miljeu, kako vidite položaj žena u biznisu i na menadžerskim pozicijama - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?
- Žene su u našem društvu uvek imale sve šanse koje su želele, umele i htele da iskoriste i da budu na pozicijama koje su smatrale da zaslužuju. Za razliku od Zapada gde postoji prilična diskriminacija žena, kod nas žene imaju ravnopravan položaj sa muškarcima. Ja sam devet godina radila u Americi i to znam. Kolega pored mene koji je radio isti ili približno isti posao je imao 20 odsto veću platu samo zato što je muškarac. Na Zapadu je diskriminacija žena mnogo više izražena nego što mi znamo. Žene kod nas nemaju nikakvih granica, osim ličnih predispozicija, stavova i kućnog obrazovanja. Kada iz kuće ponesete obrazovanje koje vam širi krila, kao što sam ja ponela, samo vam je nebo granica. Uspeh svake žene, kao i svakog čoveka uopšte, zavisi samo od toga koliko je istrajna, koliko je uporna i fokusirana na ono što želi da ostvari. Ja sam prezadovoljna onim što sam u životu uradila. Sve što sam želela, ja sam uradila i nijedan dan života nisam uzaludno provela.
U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?
- Znatiželja je po mom mišljenju izuzetno važna karakteristika uspešnih ljudi. Znatiželja i nezadovoljavanje prosekom. Meni u kolektivu "predbacuju" da sam jako ambiciozna. Jesam, takva sam bila u detinjstvu, takva sam i danas sa 53 godine života. Smatram da još uvek ima dosta toga što mogu i što treba da uradim. Iza ambicioznosti stoji jedan izuzetno veliki i mukotrpan rad i kontinuirano obrazovanje. Ja i dan-danas na godišnjem nivou posetim tri do četiri stručne konferencije, čitam raznoliku literaturu, od ekonomije i finansija do tehnike i tehnologije. Kada se radi o uspešnom poslovanju, morate znati da kreirate skladan radni tim. Morate da budete dovoljno mudri da angažujete i koristite ljude koji više znaju od vas i da niste sujetni. Ja poštujem i cenim sve one koji znaju više od mene i rado ih angažujem.
Radna biografija
Diana Gligorijević je završila Filološki fakultet u Beogradu. Diplomirala je na katedri za engleski jezik i književnost, a zatim magistrirala u Parizu na Sorboni socio-lingvistiku. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj se kulturi i obrazovanju uvek pridavao veliki značaj. Otac joj je bio pilot. Kada se i ona upustila u tehniku, za stručno poznavanje se obrazovala na brojnim kursevima na Fakultetu za opštetehničko obrazovanje i menadžerstvo na Londonskom tehničkom univerzitetu. U Americi je krajem 80-ih godina na čuvenom Vorton Univerzitetu, inače najstarijoj biznis školi u svetu, završila MBA studije. Diana govori šest stranih jezika: engleski, nemački, italijanski, francuski, španski i bugarski. Ovo joj je, kaže, mnogo pomoglo u radnoj karijeri, naravno uz dobro opšte i stručno obrazovanje na kome neprestano radi.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50".
izvor:eKapija
Nataša Vučurović-Đukić, kostimograf iz Beograda oblači američke i naše glumce
(Nataša Vučurović-Đukić)
Nataša i Željko su devedesetih godina otišli na postdiplomske studije u Ameriku. Posle 20 godina posao ih je prvi put vratio u Beograd. Željko Đukić režira, a supruga Nataša oblači glumce za predstavu "Kod kuće - Kabul" u beogradskom Narodnom pozorištu.
- Mi smo kao deca razvedenih roditelja: vole mamu, a vole i tatu, vole Beograd, a vole i Čikago. Bilo nam je ogromno zadovoljstvo da posle toliko vremena radimo s našim kolegama i prijateljima, da se vratimo svom jeziku. Čak smo spojili dve naše pozorišne kuće tako što smo doveli deo našeg, američkog sveta da s nama i ovde sarađuje - priča za "Blic nedelje" Nataša Vučurović-Đukić.
Fundus pun unikata
Nataša i Željko su u Ameriku otišli na dve godine da završe postdiplomske studije, ali je u međuvremenu ovde počeo rat. Pošto su uspeli da se relativno dobro snađu tamo, odlučili su da ostanu. Čak su osnovali pozorište "Tuta" (Utopijsko pozorišno utočište) u Vašingtonu, zajedno s grupom ljudi s kojima su studirali. Kad su se preselili u Čikago, maltene istim kamionom preselilo se i pozorište. Danas je oko ove kuće, čiji je Željko i vlasnik i direktor, okupljeno dvadesetak glumaca kojima odgovara njegov scenski senzibilitet i koji, kako kaže Nataša, govore njegovim "pozorišnim jezikom".
- Dopunjujemo se. On režira, bavi se glumcima i rečima, a ja bojama i teksturama. Stvarajući u hodu i istražujući, on napravi kao neku dečju igraonicu u kojoj se svi mi zajedno igramo, pa on od toga uzima ono što mu odgovara. U tom mom parčetu zabavišta, ja mogu veoma lepo da se igram svojim krpicama i da ponudim razna rešenja, ali vrlo retko kostime iz jedne predstave mogu da upotrebim za drugu, tako da je naš fundus pun unikata. Inače, nas dvoje nismo isključivo vezani jedno za drugo. Ja radim predstave i s drugim rediteljima i u drugim pozorištima, kao što i on radi s drugim kostimografima, zavisno od uslova - dodaje naša sagovornica.
Pošto je u Americi bilo kom umetniku teško da živi isključivo od umetničkog rada, Nataša je, kako kaže, osam godina studentima predavala kostim na fakultetu, a Željko i danas predaje glumu. Oboje uživaju u toj sprezi pedagoškog i umetničkog rada, a skoncentrisali su se na Čikago jer je on u pozorišnom smislu najznačajniji grad u Americi.
- U Njujorku preovlađuje takozvani profitni, brodvejski pozorišni stil, sa mnogo uloženog novca i s grandioznim ulogama, ali bez rizika i bez otkrovenja. Čikago je, s druge strane, pozorišni inkubator koji vrlo liči na našu sredinu u kojoj je pozorište okrenuto umetnosti, a ne prikazivanju svog umeća da bi se stiglo na film - objašnjava naša sagovornica.
Kad smo već kod naše sredine, podsećamo Natašu na njenu izjavu da nigde na svetu nije naišla na bolje krojače i modelare kostima nego što ih ima Narodno pozorište u Beogradu.
- Apsolutno sam prezadovoljna timom profesionalaca u Narodnom pozorištu koji su uspeli da naprave sve ono što sam ja zamislila. A i kad se desi da ne ispadne baš tako, to je onda samo zato što su dodali neki još lepši detalj ili završetak. Tu mislim na sve: na mušku i žensku krojačnicu, obućare, slikarnicu, šeširdžije. Rad s njima za mene je divno iskustvo. Osećala sam da sam na sigurnom, na svome, jer sve te njihove veštine prevazilaze granice zanata - kaže Nataša Đukić.
Deca vole da dođu u Srbiju
Natašin i Željkov sin Luka rođen je pre 21 godinu u Beogradu, a ćerka Tamara pre 17 godina u Vašingtonu. Za sada ni jedno ni drugo ne zanima pozorište, možda baš zato, čini se njihovoj majci, što su u njemu odrasli. Luka studira odnose s javnošću, a Tamara završava gimnaziju. Oboje govore srpski, čak što su stariji, sve se više trude. Obožavaju da dođu ovde, da s babom i dedom idu na Crnogorsko primorje, a Egzit ih apsolutno oduševljava. Ali koja je prava kuća umetničkog bračnog para - Đukić, Čikago ili Beograd?
- Beograd, zato što su svi ovde: roditelji, dve sestre, svi rođaci. Željko je rodom iz Dervente, ali je studirao u Beogradu, tako da je tu i njegova kuća. Na premijeru predstave došli su nam prijatelji iz Pariza, rediteljka i kompozitor, s kojima se takođe osećamo kao kod kuće. Mislim da su ljudi iz pozorišta posebna nacija. Gde god je pozorište, tu je kuća. A iskreno, naše pozorište Čikagu najviše nam budi taj osećaj toplog doma. Zato što smo tamo okruženi našim kolegama i prijateljima, s kojima možemo da provedemo i dan i noć čak i kad ne radimo predstavu. Tako da je Čikago druga kuća - ističe sagovornica "Blica".
"Ujka Vanja" rasprodat
- U Čikagu - priča Nataša - pauza traje kraće nego u drugim američkim gradovima jer postoji i letnja pozorišna sezona. "Ujka Vanja" u našoj izvedbi bio je proglašen najboljom predstavom u celom Čikagu za 2008. godinu, pa smo vratili još jedan blok ove godine. Kad se to opet rasprodalo, morali smo da produžimo izvedbu do kraja jula - kaže Nataša Vučurović-Đukić.
(Napomena:tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 8.11.09.)
izvor:eKapija
Poslednja izmena:
