Evo jednog teksta sa predavanja koje sam odslusao vise puta jer ga imam u audio verziji, a koji podrobno objasnjava problem zagrobnog zivota u bibliji, i pominje i ove teze tekstove za tumacenje.
Vrlo je citko, pa ako pronadjes vremena procitaj ga.
Шта се догађа са човеком кад умре
Говорићемо о теми која је доста сродна са Христовим васкрсењем. Веома комплексна тема. Ја сам данас открио да се у Књизи о Јову налази једно питање о којем ћемо вечерас говорити. Питање је записано у 14. глави Књиге о Јову, 10. стих: "А човек умире изнемогао, и кад издахне човек, где је?" И кад издахне човек, где је? Куда иде? Шта се збива са човеком? Пре него што почнемо да размишљамо о овој теми, дозволите ми да кажем неколико основних мисли о основним схватањима која данас постоје у вези са конституцијом човека. Дакле, каква све схватања постоје у филозофији и теологији када је у питању конституција људске личности или човека. Углавном, историјски гледано постоје три схватања. Прво схватање је такозвана "дихотомија." То значи да се човек састоји од два битна елемента, од душе и од тела. То је дакле старо схватање. Ова два ентитета, тело и душа су супротни једно другом. Они су битно различити. Један аутор каже да су тело и душа као кап воде и уља; кад човек умре, уље иде уљу, а вода испари или иде води. Друго схватање које постоји, које је такође занимљиво је "трихотомија." Наиме, постоје људи који сматрају да постоји тело, дух и душа, више се не ради о два конститутивна елемента човека, него се ради о три, о телу, духу и души. На пример, Аристотел је говорио да човек има дух који је он назвао "нус" што значи разум, да има душу, што је за њега била нека врста виталности, то је за њега живот, и тело које је само тело. Дакле, по Аристотелу човек је једноставно начињен од три дела, дакле од трихотомоје. Данас постоје и схватања која уче да је човек начињен од више основних делова. Ово схватање се зове "полихотомија." Значи, више саставних делова. На пример, данашњи аутори кажу: постоји физичка природа човека, постоји физиолошка димензија, постоји анатомска димензија у човеку, постоји духовна природа којој припада социолошки аспект човека, рационални, психолошки, религиозни и тако даље. То су углавном основна схватања која постоје.
Оно што је у многоме утицало на свет уопште и религиозни свет, је учење старогрчких филозофа укључујући првенствено великог грчког филозофа Платона, који је живео у 3. веку пре Христа. Од Платона па на овамо, сматра се у филозофији и у добром делу хришћанства да постоје два света која су радикално различита. Постоји свет идеја, где станују душе које су бесмртне. Овај свет идеја је савршен, непроменљив, непролазан, вечан. Ово је вечни свет. С друге стране постоји и овај материјални свет који је зао, који је променљив, који је пролазан, који је подложан променама, дакле несавршен. Душе или идеје које станују у овом вечном свету, када сагреше нешто у том свету, по казни долазе и настањују се у људско тело. Дакле, по Платону човек се састоји од два битна елемента, од тела и од душе. И сам Аристотел касније, као што смо говорили, говорио је да се сви ентитети у свемиру, премда је он више био емпириста, састоје од "нуса" који смо споменули, или "разума", то је божански елеменат или форма, да кажемо филозофски израз. Та форма дефинише супстанцију или други део који је пролазан, који је зао. Врло сличан концепт. На пример, када бисмо питали Платона, да ли је дрво које се налази ту напољу реално, шта мислите шта би он казао, да ли је то дрво реално? Да ли је то дрво које видимо негде напољу или неко цвеће, да ли је то реално цвеће, да ли је то стварно цвеће? Он би рекао: није, наравно, право цвеће се налази у нама, у души нашој, а то право долази из света идеја, ово је само сена, одсјај.
Ја верујем да сви познајете Платонову причу о пећини. Дакле, живела једна група људи у пећини цели свој живот, никада нису живели изван пећине, никада нису знали за неки други свет, али ево једнога дана један од тих људи који су живели дубоко на дну пећине успео је некако да изађе из ове пећине. Кад ођедном, кад је изашао, пукао је пред њим хоризонт, сјајна природа, пејсажи, сунце и он је био одушевљен, изненађен али одушевљен. После краћег разгледања одлучио је да се врати назад у пећину и поново су се његове очи прилагођавале на мрак. Уском стазом је силазио доле и мислио: "Ја морам својим пријатељима рећи да постоји један други свет, један лепши свет, један потпунији свет, један бољи свет, сјајни свет." И кад је дошао доле казао им је: "Открио сам нешто изванредно, ми смо живели у једном нереалном свету." И када им је објаснио своју идеју, они су га погледали и казали: "Полудео је", и онда су га коначно можда и убили, по Платону. Дакле, Платон тврди да смо ми несвесни постојања једног другог света који постоји, и тамо станују душе које су вечне, које су непролазне и које долазе у људско тело и настањују се у њега. Платон је унешен у хришћанство, у хришћанску теологију путем једног од црквених отаца који га је највише волео, то је био свети Аугустин. У то време је постојала једна хришћанска црква, дакле то је још 4. век када је живео свети Аугустин, дакле у то време путем списа свети Аугустин је читао Платона и свидела му се та идеја. "Изванредно, постоје душе које су вечне, с друге стране тело које је материјално", и свети Аугустин је ту видео сродност са хришћанским учењем.
Тако је идеја о бесмртности људске душе ушла у хришћанство. Требало је можда сачекати 13. век, да дође Тома Аквински, па да уђе и Аристотел кога су углавном арапски филозофи у средњем веку читали и познавали. Путем списа Томе Аквинског и Аристотел ће ући у хришћанство. Тома Аквински је тако покушао да помири светог Аугустина и Платона, да помири њихова учења. Шта се догодило? Свети Аугустин је почео да учи да се уствари човек састоји од два дијаметрално различита елемента, од душе и од тела. Ако је душа вечна, она је дакле неуништива, она је део божанског, потребно је пронаћи место, када дође суд Божји, где ће се она мучити, али не може се мучити временски, мора се мучити вечно, тако је рођена идеја о паклу. Касније, када су времена постала мало мање варварска, показали су се проблеми. Који су проблеми? Ако је човек живео 60 година и грешио, да ли је праведно да вечно испашта у паклу? Како помирити време и вечност? Дакле, за грехе учињене у времену човек ће испаштати или мучити се вечно. То је један проблем с којим су се суочили хришћански теолози. Затим, иза тога, када су времена постала још мало мање варварска, онда су сматрали да постоји и други део, то је чистилиште, тако да човек који сагреши отићи ће у пакао, мучиће се неко време, доћи ће у чистилиште и из чистилишта ће отићи у рај. Још увек је идеја о вечном паклу остала да постоји у хришћанству. Међутим, пре него што идемо на библијски текст, ја бих одмах скренуо вашу пажњу да постоје овде проблеми о којима ћемо говорити. Ако је истина да ће постојати вечни пакао и вечни рај, то је враћање у незнабоштво, а зашто, видећете мало касније.
А сада вас позивам да сви отворите своје Библије, прву страницу ваше Библије, и читаћемо прву главу Прве књиге Мојсијеве. Овде имамо занимљив текст, ми смо га већ читали неколико пута. Први стих каже: "У почетку створи Бог небо и земљу." Ово је уствари наслов Прве књиге Мојсијеве. А други стих каже: "А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом, и Дух Божји дизаше се над водом." Многи данашњи библијски коментатори сматрају да овај други стих: "Земља беше без обличја и пуста", значи да ништа није постојало, јер Бог је стварао ни из чега. То остављам вама, то је подложно интерпретацији, уствари оно што је занимљиво јесте: тама, тишина, кажу неки теолози, лице бездана, ехо празнине. Дозволите да поновим ове изразе. Шта је било пре него што је Бог проговорио? Тама, тишина, лице бездана, ехо празнине, земља без обличја и пуста, ништа, а онда ођедном у 3. стиху: "И рече Бог"; када Бог говори онда се увек користи јеврејска реч "дабар".
Када човек говори онда се користи реч "амар". Увек када Бог говори нешто се догађа. Људске речи су изражене речју "амар". "Дабар Елохим": "И рече Бог: 'Нека буде светлост.'" Ни из чега постало је дакле нешто. И онда се описује стваралачка активност Бога, ођеданпут експлозија живота. И онда 26. стих каже: "Потом рече Бог: 'Да начинимо човека по свом обличју.'" "Да начинимо", не знам да ли се сећате овог текста, да смо говорили да је ово плуралис делиберацијус који говори и алудира на тројство. "Да начинимо човека по свом обличју" значи: човек је планирано биће, човек није продукт случаја на основу Библије, човек није производ случајног судара молекула, човек је планирано биће, божански савет га је планирао, тројство га је планирало. И 27. стих каже: "И створи Бог човека по обличју својему, по обличју Божјему створи га, мушко и женско створи их." Да вас одмах подсетим на једну чињеницу, да се овде користи реч "ха адам", када је у питању човек. У реч "ха адам" укључени су и мушки и женски род. "Ха адам" није само мушки род. Е ту сад постоје проблеми, ја мислим да то нисам испричао. Данас у теологији постоји велики покрет женскога света који желе да обављају исте дужности као и мушкарци када је у питању свештеничка служба. Један део теолошког мушког света каже: "Жене нису биле свештеници у Библији, Христос није имао ни једну жену која је била његов апостол, било је 12 апостола, сви су били мушкарци", и тако даље.
И онда неки наводе аргументацију: "Бог је прво створио Адама па онда је створио Еву. Дакле, Адам је супериорнији у односу на Еву." Међутим, жене кажу овако: "Бог је створио први дан светлост, па је створио биљке, па је створио животиње, па је створио сунце, месец и звезде, па је створио човека, па је као круну стварања створио жену. Дакле, жена је најсавршеније биће, круна Божјег стварања." У сваком случају сматрам да Библија заступа мишљење да су муж и жена једнаки пред Богом. Усред греха је дошло до онога што је записано у 3. глави, међутим Исус ће рећи касније: "У почетку није било тако." Дакле, ми не можемо говорити о супериорности у браку, ми можемо говорити о различитим улогама које муж и жена имају у браку. Они су различити, дакле различите улоге, али Библија не заступа идеју о супериорности једнога или другога, Библија негде каже: "Слушајте се међу собом!" То је стварање човека.
Сада долазимо у 2. главу, где је кључни текст за размишљање у овом предавању 7. стих, овај текст бих волео да запамтите, или бар покушајте да га се сећате, запишите га можда у својим Библијама. Текст каже: "И створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива." Молим вас, научите овај текст напамет ако можете, он је кључни. Дакле Библија каже: "И створи Господ Бог човека од праха земаљскога", дакле по Библији су постојала два елемента од којих је човек створен. Прво, то је прах земаљски. "И створи Господ Бог човека од праха земаљскога." Шта затим пише у Библији? "И дуну му у нос дух животни." У оригиналу, у јеврејском тексту стоји "нишмат хаим". Даље каже текст: "И поста човек душа жива", оригинал каже "нефеш хаим". Да одмах дефинишемо ове изразе. Израз "нишмат хаим" или "дух животни" у Библији није неки свесни елемент. Да би то доказали, можемо то потврдити чињеницом да биљке имају "нишмат хаим", животиње имају "нишмат хаим." Енглески коментатори и теолози ово преводе обично са "спаркл оф лајф", што знаши: "искра живота, принцип живота", нешто што чини неки ентитет живим. "Нишмат хаим" дакле није свесни део, то је живот, то је искра живота, то је принцип живота, можемо рећи да је то био први дах који је Бог удахнуо у нос Адама.
"И поста човек душа жива". У Библији душа није само један део човека, преко 800 пута у Старом Завету се спомиње реч "нефеш". "Нефеш" означава целога човека и ми често кажемо: "Колико душа овде има?" Зато у теологији важи један принцип, молим вас запамтите ово: човек нема душу, човек је душа. Питање је обично: "Да ли човек има душу или нема душу?" Човек је душа, он нема душу, цели човек је душа. То се догодило приликом стварања човека.
Шта се догађа приликом смрти? Књига проповедникова, 12. глава, 7. стих, овде је реч о томе да шта се догађа са човеком кад умре. Текст каже: "И врати се прах у земљу како је био, а дух се врати к Богу, који га је дао." Дакле, кад човек умре, прах се враћа у земљу, дух се враћа Богу који га је дао, шта је са душом? Постоји пример који сам ја слушао још од детињства, на који бих вас подсетио. На пример имате један сандук где имате даске и ексере. Ако растурите овај сандук и ставите даске на једну страну, ексере на другу страну, где је сандук? Хајде даље да читамо шта Библија каже, шта се догађа са човеком кад умре. Псалми Давидови, 94. глава, 17. стих: "Кад ми Господ не би био помоћник, брзо би се душа моја преселила онамо где се мучи." Шта значи ова реч коју је Даничић превео "мучи"? Где се мучи, где се ћути, где је тишина. Добро је да споменем чињеницу да се у Библији нигде не спомиње реч "пакао". У нашем преводу ћете наћи на безброј места реч "пакао", међутим, у оригиналном тексту, у јеврејском тексту стоји реч "шеол". "Шеол" је место мртвих, место тишине, место мрака, место где престају све људске активности. То је "шеол". У Новом Завету се користи реч "хадес" или "ад", и ми тако кажемо. Вук је константно ту реч преводио са "пакао". Дакле, у оригиналу не постоји реч "пакао". И "хад" или "ад" није место активности, то је место где престају све људске активности. Зато псалмиста каже: "Кад ми Господ не би био помоћник, брзо би се душа моја преселила онамо где се мучи", где је тишина, где престају све активности. 115. псалам, 17. стих: "Неће те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо где се мучи", дакле мртви су на месту где је тишина.
Хајдемо даље, 146. псалам, 4. стих: "Изиђе из њега дух, и врати се у земљу своју; тај дан пропадну све помисли његове." Дакле текст не каже да кад човек умре, да душа одлази у рај или у пакао, псалмиста каже: "Изиђе дух из њега и врати се у земљу своју, тај дан пропадну све помисли његове." Идемо поново у Књигу проповедникову, ја бих желео да читам неколико различитих текстова да бисте добили једну идеју библијског учења о загробном животу. Књига проповедникова, 9. глава, 5., 6. стих, ово је врло важан текст: "Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио. И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дела нигда ни у чему што бива под сунцем." И десети стих каже: "Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш." Значи, проповедник не каже да човек, кад умре, иде у рај или у пакао, проповедник каже да човек одлази у гроб. Књига пророка Данила, још један текст из Старога Завета, 12. глава, 2. стих: "И много оних који спавају", запазите овај текст, молим вас, "И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни." Значи, када Исус дође, када Месија дође, Данило каже: "Много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се", то значи да човек живи живот свој, долази дан када умире. Библија смрт упоређује са сном. Човек у тренутку смрти прелази у несвесно стање и чека дан Христовог другог доласка, судњи дан, дан васкрсења. Међутим, као што ми неко рече пре неки дан, то је исти тренутак: ако човек умре, прелази у једно несвесно стање, следећи тренутак отвара своје очи, за њега ту не постоји никакав период времена. Дакле, кад човек умре, по Библији, Данило каже: "И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се кад дође Христос, једни на живот вечни, други на срамоту вечну."
То је Стари Завет, можда Нови Завет учи нешто друго, на пример када смо већ у Књизи пророка Данила у 12. глави, 13. стих каже: "А ти иди ка крају", реч је о Данилу, "и почиваћеш и остаћеш на делу свом до свршетка својих дана." "Спаваћеш до краја времена", каже други превод. Идемо сада у Јеванђеље по Јовану, у 11. поглавље, текст који смо читали у неком од прошлих предавања, реч је о Лазару, Христовом пријатељу. Ви се сећате да смо читали овај текст; 11. стих и надаље: "Ово каза и потом рече им: 'Лазар, наш пријатељ, заспа, него идем да га пробудим.' Онда му рекоше ученици његови: 'Господе, ако је заспао, устаће.' А Исус им рече за смрт његову, а они мишљаху да говори за спавање сна." Дакле Христос смрт упоређује са сном, то није једини случај у Новом Завету, рецимо у Јеванђељу по Луци, 8. глава, 52. стих и надаље, реч је о девојци која је умрла, текст каже: "Сви плакаху и јаукаху за њом, а он рече: 'Не плачите, није умрла него спава.' И потсмеваху му се знајући да је умрла. А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: 'Девојко! Устани!' И поврати се дух њезин, и устаде одмах", дакле и у овом случају, и у овом тексту, Христос је смрт упоредио са сном.
Књига Дела апостолска, 13. глава, налазимо врло битан текст, 36. стих: "Јер Давид послуживши роду својему по вољи Божијој умрије, и метнуше га код отаца његових, и виде трухљење." Реч је о Давиду, највећем јеврејском цару који је икад постојао. Давид је умро, погребли су га и он чека у гробу. Прва посланица Солуњанима, дакле верницима цркве у Солуну, 4. глава, 13. стих и надаље: "Нећу вам пак затајити, за оне који су умрли, да не жалимо као и остали који немају нада. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне које су умрли у Исусу довести с њим. Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који живимо и останемо за долазак Господњи, нећемо претећи онијех који су помрли." Дакле, постојало је схватање, жалост велика, вероватно су верници цркве у Солуну изгубили неке од својих милих и драгих, и веровали су да ће они касније можда бити спашени. Павле каже: "Немојте се бринути, ми нећемо претећи њих", јер ево шта каже у 16. и 17.стиху: "Јер ће сам Господ са заповешћу, с гласом аранђеловијем, и с трубом Божијом сићи с неба, и мртви у Христу васкрснуће најпре. А потом ми живи који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити." Дакле Павле каже: немојте се бринути, они који су у гробовима васкрснуће, ми ћемо бити преображени и заједно ћемо с Господом кренути на небо.
Има један сјајан текст у Јеванђељу по Јовану, у 5. глави, који је сличан оном тексту у књизи пророка Данила; 28. и 29. стих: "Не дивите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас сина Божијега. И изићи ће који су чинили добро у васкрсеније живота, а који су чинили зло у васкрсеније суда." То су Христове речи које је записао Јован у свом Јеванђељу. Дакле постоји дан, дан судњи, дан када ће Бог судити људима, тада ће сви који су у гробовима чути глас сина Божјега и збиће се, сазнали смо, два васкрсења: васкрсење живота и васкрсење смрти. Дозволите ми да још једанпут резимирам целу мисао. Дакле, човек је створен од праха земаљскога, Бог је удахнуо у човека дух животни и човек је постао душа жива. Кад човек умре, прах се враћа у земљу, дух или тај принцип живота, искра живота, се враћа Богу. Човек постоји само у Божјем сећању, довољно је да га се Бог сећа, Бог о њему има све информације и када буде дошао суд Божји, када Христос по други пут буде дошао, догодиће се васкрсење, васкрсење мртвих, и тада ће сви људи доћи на суд Божји, тада ће примити награду или казну. Ја ћу доћи на проблематичне текстове које ви познајете, има и тежих текстова, међутим за сада је добро да схватимо да је ово истина.
У случају, молим вас, ако прихватимо чињеницу да постоји вечни пакао и вечно чистилиште, онда се ми враћамо у многобоштво, јер шта то значи? То значи да су зло и добро два вечна принципа. Ако на једном крају свемира буде постојало зло, а на другом буде постојало добро, какав ће то свемир и живот у њему бити? То је управо незнабожачко учење, митраистичко или персијско учење, да постоје два вечна принципа, то значи два вечна бога. На основу Библије, ми смо о томе говорили у неком од предходних предавања, зло није вечна реалност, зло је грех, уљез у људску реалност, грех има свој почетак и имаће свој крај. Једино је добро, то јест Бог, вечни принцип.
Још једну важну мисао желим да вам кажем. Када је змија која је била медијум сотоне у Едемском врту разговарала са Евом, да ли се сећате шта је казала Еви? "Нећете ви умрети", тако је први пут лансирана идеја да је човек бесмртно биће. Библијско учење је следеће: човек има тзв. условну бесмртност. Шта то значи? Човек може вечно живети, човек није створен да умре. Један православни свештеник је на сахрани казао једну занимљиву мисао, лепу мисао: "Човеку се чини да је смрт само део других људи, а не и њега самога." И то је велика истина. Ми нисмо створени да умремо, човек је створен да живи. Смрт или зло је један неприродни ентитет који је ушао у људску реалност, али човек никад сам у себи неће имати бесмртност. Човек има условну бесмртност, он може вечно живети. Човек може вечно живети под једним условом, да никада не кида везу са Богом. У Библији јасно пише да Бог једини има бесмртност, ја ћу читати тај текст. Значи, човек може вечно живети под условом да живи у заједници са Богом. Послушајте апостола Павла који говори о Богу, то је прва посланица Тимотију, 6. глава, 16. стих: "Који сам има бесмртност", шта то значи другим речима? Ако читате неки други превод он ће гласити овако: "који једини има бесмртност", Он, Бог, једини, "који сам (једини) има бесмртност и живи у светлости којој се не може приступити, којега нико од људи није видео, нити га може видети, којему част и држава вечна. Амин." Дакле, Бог једини има бесмртност, човек има условну бесмртност, али он може вечно живети под условом да живи у заједници са Богом. Шта значи бити човек? Јел' се сећате шта смо казали у неком од прошлих предавања? Бити човек значи обећати нешто, коме обећати? Богу. Бити Бог, значи бити у стању завета према човеку. Зато је врло важно да човек живи у стању завета са Богом. Поново се враћам на мисао, ако је зло вечни ентитет, ако ће на једном делу свемира постојати пакао, а на другом делу свемира постојати рај, онда, зло је вечни елеменат. Библија говори да људска историја има свој почетак, не само да људска историја има свој почетак, него и грех има свој почетак на овој планети, али да грех има и свој крај. Доћи ће дан када ће смрт, када ће зло, бити једном заувек уништено. Где то пише? Ми ћемо о томе говорити када будемо говорили о миленијуму, али за сада Апокалипса Јована Богослова, 20. глава, 14. стих: "И смрт и пакао бачени бише у језеро огњено. И ово је друга смрт." Све је нестало, и смрт и пакао бачени у језеро огњено, нема више гроба, нема више смрти, нема више зла, нема више греха. "И видех ново небо и нову земљу", каже 21. поглавље.
Наравно, постоје проблематични текстови. Дозволите да у неколико речи споменем кључне текстове који могу представљати проблем када читате Библију, зато је ово осетљиво подручје. Једно од оних класичних места где људи имају проблема када читају наш превод, јесте разговор Христа са разбојником на крсту. Да ли се сећате, ако сте читали Библију, шта је Христос казао разбојнику на крсту? "Заиста ти кажем, данас бићеш са мном у рају." Да покушамо да нађемо тај текст; Јеванђеље по Луци, 23. глава, 43. стих: "И рече му Исус: 'Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.'" Ја бих вас подсетио да када је Библија писана на свом оригиналном језику, нису постојали знакови интерпункције, тек касније су у нашим текстовима додате тачке и зарези. Ако узмете оригиналне текстове, погледајте манускрипте, видећете да не постоје знакови интерпункције. Зато ми верујемо да овај текст треба да гласи овако: "Заиста ти кажем данас, данас ти кажем, бићеш са мном у рају." Зашто ми сматрамо да зарез треба ићи после "данас", а не пре "данас"? Не на основу своје здраве памети, да бисмо воду навртали тамо, него на основу контекста целе Библије. Када је Христос изговорио ове речи разбојнику: "Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у рају"? Када? Који дан? У петак. Да ли је Исус тог дана био у рају? Није био у рају. У Јеванђељу по Јовану, 20. глава, 17. стих, записане су речи где Исус каже једном од својих ученика: "Немој ме додиривати, јер се још не вратих оцу својему." У сваком случају, Исус у петак није био у рају, зато је много логичније прихватити интерпретацију: "Заиста ти кажем данас, данас ти кажем, бићеш са мном у рају." Ви знате да је Исус још 40 дана био на овој Земљи и када је неко хтео да Га дотакне, Он каже: "Немој ме дотицати, јер се још не вратих к оцу својему." Јован, 20. глава, 17. стих, ево можемо прочитати овај текст: "Рече јој Исус: 'Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к оцу својему, него иди к браћи мојој, и кажи им: враћам се к оцу својему и оцу вашему.'" Ово је било доста времена после Христовог васкрсења.
Постоје други кључни текстови које бих желео да споменем, који могу представљати проблем за схватање. Прво, у Новом Завету у одређеним текстовима, на пример у Матеју 5. глава, 22. и 29. стих, 10. глава, 28. стих, 18. глава, 9. стих, 23. глава, 5. стих и тако даље, спомиње се израз "гехена". Откуд ова реч? Да ли је реч о паклу? "Гехена" је једна реч која потиче из Старог Завета, први пут се спомиње можда у Другој дневника 33. глава, 6. стих. О чему је реч? Реч је о једној долини поред града Јерусалима која се звала "Долина синова Еномових". Ова долина је била долина сметлишта, где су Јевреји бацали своје смеће, они који су живели у граду Јерусалиму. Пре тога се у Библији спомиње чињеница да су ту некада они који су прихватили незнабожачку религију приносили своју децу незнабожачким боговима, ви знате да је то био чест случај код старих народа. Касније то смеће које су ту бацали Јевреји, они су га палили и то је стално горело. Зато за библијске писце, то сметлиште које је горело представља тип или симбол језера огњеног, ватре која ће уништити зло једном заувек. "Гехена" је дакле алузија на Долину синова Еномових, где су некада деца приношена на жртву, смеће које је горело представљало је симбол или тип уништења.
Има један други занимљив пример где се спомиње вечна ватра. Онда они који сматрају да постоји вечни пакао кажу: "Ево, ватра ће вечно горети." У реду, у Јуди, Јуда је једна мала посланица, овде се спомиње тај вечни огањ, 7. стих: "Као што и Содом и Гомор, и околни њихови градови, који су се прокурвали онако као и они, и ходили за другим месом, поставише се за углед и муче се у вечном огњу." И наравно, ево муке у вечном огњу. Шта Петар каже о том истом случају, Друга Петрова, 2. глава, 6. стих: "И градове Содом и Гомор сажеже", да ли је овде реч о вечној ватри? Овде није више реч о вечној ватри, него каже: "И градове Содом и Гомор сажеже и развали и осуди и постави углед безбожницима који би остали." Ако погледате и друге текстове који говоре о Содому и Гомору, Библија јасно каже да су они у потпуности били уништени. Када је реч о вечној ватри, у контексту целе Библије, сматрам, нигде се не каже да ће вечно горети предмети у ватри, каже се да су последице ватре, која представља потпуно уништење, коначно уништење, вечне.
Има један израз у Откривењу Јована Богослова који такође представља страховите проблеме, 20. глава, 10. стих: "И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорито, где је звер и лажни пророк, и биће мучени дан и ноћ ва вијек вијека." И сада, наравно, овде пише да ће сотона бити мучен ва вијек вијека. Увек у Новом Завету када стоји израз "ва вијек вијека", стоји исти грчки израз у различитим својим формама. Он гласи "еис тон аионон". Овај израз можемо буквално превести "у вечност, заувек", биће измучени једном за целу вечност, једном заувек, то ће бити ватра која ће једном заувек уништити грех, грех ће једном заувек нестати, никада се више неће појавити.
