Šta je novo?

Život je bajka - Fulko di Verdura

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.146
Живот је бајка – Фулко ди Вердура

НАКИТ ВОЈВОДЕ

1.jpg

2.jpg

3.jpg
Малина од рубина, брилијаната и злата

Један од највећих драгуљара 20. века, уметник који је правио накит за Коко Шанел и најславније глумице света, био је сицилијански племић

И
ако је његов друштвени живот био буран, војвода Фулко ди Вердура никада се није оженио. Није имао ни деце. Када је умро, 1978. године у Лондону, с њим се угасила племићка лоза породице Санто Стефано дела Серда. У последњој жељи, овај необичан човек и велики уметник тражио је да се његов пепео пренесе из Лондона и сахрани у породичној гробници у Палерму, на Сицилији, острву одакле је и потекао и за које су га везивали најлепши дани.

Фулко Санто Стефано дела Серда, војвода од Вердуре (1898–1978) био је познати сицилијански уметник, драгуљар. Његов живот, попут дела која је створио, од самог почетка личио је на легенду. Између тридесетих и осамдесетих година прошлог века, важио је за врхунског, ненадмашног креатора накита. Његов блиски пријатељи и сарадници били су модна креаторка Коко Шанел, сликар Салвадор Дали и композитор Кол Портер.

У свет с кутијом од картона

4.jpg

Нежни, али весели племић са Сицилије цртао је заправо од најранијег детињства. И тако је једнога дана, из ушушканог, такорећи нестварног живота у богатој вили, одлучио да се отисне у свет. То је учинио на необичан начин. Кренуо је најпре у Венецију, а затим у Париз поневши са собом само малу картонску кутију. Шта је у њој носио? Бојице!
Отићи у Париз тек тако, без новца и личних ствари, неком другом било би тешко, чак мучно. У таквим приликама, племићко порекло испостављало се као кључ који отвара све браве пропалом војводи. Селио се од рођака до рођака. Из дворца у дворац! Разуме се, богатство не би вредело да Фулко заиста није био веома обдарен и изузетно вредан.
У Венецији га је 1925. године, на пријему код рођака, пријатељица Линда Портер, супруга Кола Портера, упознала с Францускињом Коко Шанел. Касније ће Фулко истицати да је она била најмодернија и најотменија жена коју је икада срео и прва која је имала поверења у њега. Из Париза где је за колекције Коко Шанел осмислио особене наруквице с малтешким крстовима од драгог камења, отиснуо се у Сједињене Америчке Државе. Такорећи, право на Пету авенију. У Њујорку је настала марка јединственог накита „Вердура”. Велики део наменио је холивудским филмским звездама, својим пријатељицама.

5.jpg
Фулко и Коко Шанел

Фулко ди Вердура склопио је очи у Лондону у осамдесетој години. Само неколико година раније написао је аутобиографију – „Срећна лета”. То је књига о детињству, дело у коме је господин у одмаклим годинама показао да је детињство у Палерму за њега било кључно, незаборавно и никад превазиђено раздобље.

Рафаел на дивану



Син Ђулија Санто Стефано дела Серда, војводе од Вердуре и Каролине од Валгуарнере, Фулко је био вршњак славног писца Ђузепа Томазија ди Лампедузе, писца романа „Гепард” по коме је Лукино Висконти 1963. године снимио истоимени филм. Будући драгуљар припадао је једној од најстаријих и најбогатијих сицилијанских племићких породица. Човек који је из корена изменио изглед накита у 20. веку провео је детињство у сјају и раскоши. Породица је живела лагано и опуштено, међу драгоценостима, фрескама (од којих се истиче портрет Карла Великог), гобленима, сликама, јединственим украсима и ретким књигама...



А живели су не као да је почео двадесети, већ као да је почетак седамнаестог века! Споро, затворено, незаинтересовано за спољашња збивања, уз многобројну послугу. Родитељи су се постарали да дечак и његова старија сестра добију врхунско образовање. Уз њих је стално била гувернанта Енглескиња Ајлин Бренан. Од Марије-Фавре, баке по мајци, наследио је љубав према оперској музици коју су заједно слушали. Нема сумње, такав живот разбуктавао је машту малог Фулка. Између осталог, он и сестра имали су и велики број кућних љубимаца. Псе, мачке, павијане, као и камилу коју је Фулко назвао Момо.
У библиотеци породичне куће десетогодишњи Фулко нашао је књигу о Рафаелу. Није заборавио тај догађај, већ га је као седамдесетседмогодишњак описао:
„Као да сада гледам себе како носим драгоцени том о Рафаелу у Бели салон... Седам на диван окрећући странице са којих ме посматрају та предивна и ведра лица...”
Своје порекло војвода драгуљар описао је у књизи сећања на следећи начин:
„Име наше породичне лозе јесте Сан Естебан и ла Серда. Породица Серда потиче од рођака Алонса æ, краља Кастиље. Средином 17. века један огранак породице Серда дошао је на Сицилију која је постала део шпанског краљевства после уједињења Кастиље и Арагоније...”

Човек ујео пса



Одрастао у свету раскоши који се приближавао неславном крају и пропасти, Фулко ди Вердура показивао је увек ту особену одбојност, тачније незаинтересованост према стварним збивањима и материјалним добрима. Додуше, судбина је хтела да до њих лако дође када их је све изгубио! Његов поглед на свет био је на известан начин ишчашен. На пример, када му је умро отац, са свим новцем који му је преостао, Фулко је у породичном дворцу приредио незаборавни бал у знак сећања на војводу. Присуствовали су принчеви и представници племства из читаве Европе. Фулко је тако потрошио последњу пару. Остао је дворац препун уметничких предмета. А он је ипак одлучио да оде у Венецију. Тамо га је на једном пријему ујео пас. Одмах му је узвратио. И он је ујео њега!
Међутим, вилу Нишеми, кућу у којој је провео детињство, никада није заборавио. Као старац, овако се сећао дворца у коме је одрастао:
„Богу хвала, вила је још тамо. Драга стара кућа с балконима и терасама пржи се на сунцу, уморна од тежине буганвилија које јој прекривају прочеље, али одлучно усправљена усред свог романтичног енглеског врта.”


Вила у Нишеми где је рођен Фулко ди Вердура



Вила Нишеми где се родио Фулко ди Вердура налази се на брежуљку у северном крају Палерма. У ствари, то је кућа породице Фулкове мајке – Валгуарнера. Године 1987. последњи потомци, Маита Валгаурнера и Марија Валгуарнера – принцеза Романов, поклониле су дворац граду Палерму чије се седиште данас налази управо ту.
Иако му помоћ богатих рођака никада није била ускраћена, Фулко није престајао да ради. Пажњу је скренуо направивши низ необичних наруквица за Коко Шанел. Затим је отишао у САД, где је отворио продавницу. Војвоткиња од Виндзора, али и филмске диве – Грета Гарбо, Марлен Дитрих, Лана Тарнер, Кетрин Хепберн, Лорин Бекол и Џин Тирни – грабиле су се око Фулковог накита. Хелена Рубинштајн није могла да замисли излазак без неког комада накита с потписом Фулка ди Вердуре. Свакако је био важан и сусрет са Салвадором Далијем који је у његовом накиту видео оваплоћење украса са сопствених слика. Запажена је била њихова изложба у Њујорку 1941. године.

Надахнуће је свуда

Уметник изузетно богате културе, освојио је и славу и богатство уз помоћ вештих прстију. Као занатлија. Војвода од Вердуре стално је напомињао да му више прија када га називају занатлијом драгуљаром него војводом. Никада није узео америчко држављанство, премда је у Америци био поштован. У ствари, никада није хтео да се одрекне своје сунчане Сицилије. Можда се зато у његовим делима лако наслућује атмосфера осунчаних сицилијанских дана упамћених као бајка из детињства. Чуда и лепоте природе – лептире и руже од дијаманата и полудрагог камења, миришљаве малине од рубина, мишиће од опала, камиле с грбама од бисера – Фулко је лако, као чаробним штапићем, претварао у украсе.


Лана Тарнер с Вердуриним накитом



На питање где налази надахнуће, Фулко ди Вердура увек би говорио да је оно свуда. Међутим, историчари уметности лако су открили да је подстрек била византијска уметност, сицилијански барок, али и Тијеполова платна. А изнад свега – море. Море, с бојама природе Средоземља. Међу његова најзапаженија дела спада „Вердурин турбан” начињен од природне шкољке оковане хризолитом и тиркизом. „Брош из Равене” надахнут је портретом царице Теодоре с мозаика у цркви Сан Витале у Равени.
Када је снимао филм „Гепард”, према истоименом делу Ђузепа Томазија ди Лампедузе, гроф редитељ Лукино Висконти позвао је Фулка да осмисли накит какав су могле да носе сицилијанске племените даме.
Последњих година живота није правио накит. Посветио се сликарству и писању. Његова слава ни тада није престала. Живео је повучено, окружен књигама, драгоценим и ретким предметима, зароњен у сећања на златно детињство, време које се никада неће вратити. Све послове препустио је свом дугогодишњем партнеру Џозефу Алфану који је предузеће продао 1984. године. Накит са заштитним знаком „Вердура” остао је док војвода занатлија почива мирно у породичној капели на гробљу у Палерму.



Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин забавник


 
Top