Šta je novo?

Život i umetnost: Na parove razbroj s' (slikarski parovi)

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.134
Живот и уметност

На парове разброј с’

У нашој новијој уметности није реткост да су супружници не само помагали једно другом него и израстали у посебне значајне личности



Тодоровићи
Међу првима који су још средином 19. века код нас спојили живот и уметност били су сликарски пар Тодоровић – Стеван (1832–1925) и Полексија (1848–1939). Полексија је врло рано стекла лепо образовање одрастајући уз оца Матију Бана који је, поред осталог, био васпитач младим Обреновићима. И Стева је био виспрен, господствен, школован у Бечу и увелико прихваћен и радо виђен у отменом београдском друштву.
Чим је упознао нежну и танану Полексију-Полу без оклевања ју је запросио. Када се 1864, у шеснаестој години, удала за шеснаест година старијег Стеву Тодоровића, већ је савладала основе цртања, тако да је одмах почела да помаже мужу и да поред њега шири цртачка и сликарска знања.
Она је Стеви била не само одан брачни друг, него и поуздана сарадница, јер свакако да без озбиљне и савесне помоћи своје супруге, ма како он брзо радио и ма како дуго живео, не би био у стању да изради задивљујући број слика.
С њим је путовала по Србији, боравила у Цариграду, а посебно у Фиренци и Риму, где су копирали познате композиције ренесансних мајстора Рафаела, Тицијана, Веронезеа и Тинторета. Многобројне илустративне аквареле и цртеже, више великих историјских композиција, двадесетак иконостаса, затим многе иконе и пејзаже и преко пет стотина портрета, а уз то и велики друштвени рад, све је то Стева могао да постигне уз помоћ и подршку своје Полексије.

Крџалићи

Не тако познати као Стева и Полексија били су њихови савременици, уметнички пар Лазар (1854–1926) и Олга (1874–1949) Крџалић. Разлика међу њима била је скоро двадесет година, али се то није одразило на живот и рад овог брачног пара. Лазар је завршио московску иконописачку Сергејевску школу и по повратку у Србију, 1884. године, сликао иконостасе и појединачне иконе. Као врло успешна ученица Више женске школе у Београду Олга је одмах добила подршку својих наставника, нарочито Полексије Тодоровић. Љубав према сликарству, посебно према иконопису и црквеној уметности, приближила је двоје младих и само убрзала њихову одлуку да љубав крунишу браком, 1891. године.
Од тада је брачни пар Крџалић заједнички предузимао сликарске послове у мањим и већим црквама по Србији – у ваљевским селима Грабовац, Врело и Каменица, у цркви у Врчину код Београда, у цркви у селу Тамничу крај Неготина, а заједно са Стевом и Полексијом Тодоровић учествовали су и у сликању иконостаса у селу Глоговцу, у подрињском округу. Олга је била и врло смела жена, јер се увек пела високо под сводове цркве, проводећи дане на скелама не би ли завршила посао. Њена преданост и љубав према сликању посебно је дошла до изражаја када је Лазар почео да поболева, те је готово сав тежак и захтеван посао сликања или рестаурисања фресака и икона у црквама преузимала на себе. Попут Полексије, и Олга је након Лазареве смрти ретко сликала. До краја живота живела је повучено, окружена својим и делима свог супруга.

Вукановићи

На великој Светској изложби у Паризу 1900. године у павиљону Краљевине Србије, међу неколицином тада одабраних уметника, под презименом Вукановић своје радове приказало је двоје младих. То не би било ништа необично да жена није била пореклом Немица, рођена као Бабета Бахмајер у Бамбергу 1872. године. У атељеу минхенског сликара Антоана Ажбеа упознала је наочитог Херцеговца, годину дана млађег Ристу Вукановића (1873–1918). Заводљиви „дугајлија” освојио јој је срце и двоје младих убрзо су се и венчали, и на свадбено путовање, уместо по Немачкој или Европи, кренули су у своју нову домовину – у Србију.
Доласком у Београд 1898. године, Бета и Риста Вукановић одмах су покренули низ акција да би оживели уметност у српској престоници. Исте године основали су Удружење српских уметника за пластичне уметности и музику које је, нажалост, трајало свега пет година, и са Симеоном Роксандићем приредили велику изложбу у сали Народне скупштине (слике су допремили на таљигама, преко турске калдрме, сами укуцавали ексере и на зидове качили слике). Учествовали су и у припреми радова за Светску изложбу у Паризу, у оснивању Друштва српских уметника „Лада” 1904. године и редовно су излагали на изложбама овог друштва.
Међутим, њихов најважнији заједнички рад по доласку у Београд био је да наставе са Цртачком и сликарском школом Кирила Кутлика, која је престала с радом након смрти њеног оснивача 1900. године. Риста је преузео мушко, а Бета женско одељење школе. Касније су им се придружили сликар Марко Мурат и вајар Ђорђе Јовановић. Све до избијања балканских ратова и Првог светског рата сликарска школа Ристе и Бете Вукановић (која је од 1905. године прерасла у Уметничко-занатску школу) изнедрила је генерацију импресиониста, попут Косте Миличевића, Милутина Росића, Миодрага Петровића, Стевана Станковића, Милице Чађевић, Анђелије Лазаревић, Ане Маринковић и других. Педагошки рад Бете Вукановић настављен је и после 1920. и трајао је све до одласка у пензију 1935. године на месту наставника цртања и акварелисања на Уметничкој школи.
Нераздвојни у миру, Риста и Бета били су нераздвојни и током рата – Бета као болничарка прво у балканским а потом у Првом светском рату, док је Риста био инспектор српских средњих школа у више места у Француској, отворених за децу из Србије погођене ратом. У метежу Првог светског рата судбина је нагло раставила брачни пар Вукановић. Због тешке болести која га је задесила Риста Вукановић преминуо је почетком 1918. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу, где му је супруга подигла споменик који је редовно посећивала. Наслућујући скори крај, сликар је у Паризу израдио Бетин портрет, један од најлепших у српском сликарству тог времена, који је госпођа Вукановић (умрла 1972) касније поклонила Народном музеју у спомен на рано преминулог супруга.

***



У прошлом веку често се дешавало да се двоје младих уметника зближе и постану нераздвојни у уметности и у животу. Ако се то није збило у атељеу, као у случају Ристе и Бете Вукановић, онда се догодило на некој изложби, путовању или у класи неког од професора на ликовним академијама. Између два светска рата утицаји из Париза и Уметничка школа у Београду одиграли су важну улогу у васпитавању и образовању младих људи, њиховом раду, дружењу, а свакако и зближавању. Нова схватања уметности променила су и погледе мушкарца и жене према самом уметничком изразу. Тиме што двоје деле судбину заједничког живота, не значи да морају исто и да размишљају, говоре, сликају и стварају. Зато се њихова дела често разликују, иако обоје полазе од истог надахнућа и стварају у истом или сличном окружењу.

Сандићи

По завршетку Другог светског рата порасло је занимање за студије на уметничким школама и академијама. Тако се од 1948. одржавао Курс цртања и вајања као припремни течај за пријем на Уметничку академију у Београду, у школи у Шуматовачкој 22. На течај из вајарства долазили су и вајари из Мајсторске радионице Томе Росандића, доносили слајдове, фотографије и говорили о уметности. На младу и лепу Београђанку Миру Марковић (1924–2010), полазницу течаја из вајарства, посебан утисак оставио је црномањасти Зајечарац Сава Сандић (1919). Даровити Росандићев ђак одмах је нашао сродну (уметничку) душу, те су се Сава и Мира убрзо, 1952. године, и венчали. Од тада су делили заједничку судбину уметника посвећених свом позиву, добијали признања и награде, али су увек настојали да једно не утиче превише на другог, поштовали се и истрајавали на посебности. Дуже од пет деценија заједничког живота и рада обележили су препознатљивим ликовним изразом, чиме су дали значајан допринос развоју српске скулптуре друге половине 20. века.

У Париз преко Задра
Савременици Саве и Мире Сандић били су и сликари из познате Задарске групе, Мића Поповић (1923–1996), Петар Омчикус (1926) и Миодраг-Бата Михаиловић (1923–2011). Решени да раскину с идеологијом социјалистичког реализма у уметности, присутном и у наставном плану послератне Ликовне академије, они су током пролећа и лета 1947. с будућим супругама – сликаркама Вером Божичковић (1920–2002), Косом Бокшан (1925–2009) и Љубинком Јовановић (1922) – у околини Задра основали својеврсну уметничку комуну. Сликали су у природи по сопственом сензибилитету, а не по диктату из званичних установа. По повратку у Београд сви су кажњени искључењем с Ликовне академије, али су потом враћени, сем Миће Поповића коме је речено да је „свршен сликар па му
Академија више није потребна”.
На њихов даљи животни и стваралачки пут пресудно је утицао Париз. Први који су већ 1951. године отишли у Париз били су Мића Поповић и Вера Божичковић-Поповић, али уз краће и дуже прекиде нису у њему боравили дуже од деценије. Бата Михаиловић и Љубинка Јовановић отишли су годину после Миће и Вере, исто кад и Петар Омчикус и Коса Бокшан, и сви остали у Паризу дуже него што су, можда, и претпостављали. Париз тих педесетих година пружио им је шансу да, уз велики рад, створе завидне каријере и значајно место у нашој модерној уметности.
Преостали живи чланови Задарске групе, Петар Омчикус и Љубинка Јовановић, и данас чувају сећање на своје супружнике и пријатеље. Пре више од шест деценија, на животном раскршћу, руку под руку, шесторо младих храбро је кренуло у свет, верујући да уметношћу могу свет да учине за нијансу бољим и лепшим .

Аутор: Петар Петровић
Извор: Политикин Забавник


 
Top