Član
- Učlanjen(a)
- 19.12.2009
- Poruka
- 193
Животиње у хришћанству
- Začetnik teme Marinelli
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 18.12.2009
- Poruka
- 13
:stop: Ne tumacim pismo po svom nahodjenju,hocu da kazem da nisam dzaba isao u skolu sve ove godine,ja sam Bogoslov Srpske Pravoslavne Crkve,drugacije receno ja sam SVESTENICKI KANDIDAT :yea:
Član
- Učlanjen(a)
- 19.12.2009
- Poruka
- 193
Ja nazvao mog zeta koji je zavrsio Bogoslovski fakultet u Beogradu i sada je svestenik!I pitam ja njega reko zete imaju li zivotinje dusu on meni sura jesi dobro mislio covjek da nisam puko:???:wacko2 i objasnim mu da je za forum i onda ste dobili onakav odgovor!!!Volio bi da dodjes u moju parohiju imali bi o cemu razgovarati!
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 02.02.2010
- Poruka
- 33
Змија је представљала исти симбол и значење како код наших предака пре Хришћанства тако и данас 2010 година после а можда и 2010 година или више пре Христа.
Змија у српској митологији
"Свака кућа има по једну змију, која је 'чуварица куће', и обично живи испод степеница [...]. Ретко излази из свог боравишта [...]. Ако змија изиђе, неко ће из куће умрети, или неће бити добро". /Веселин Чајкановић/
"'Блискост са змијама и младунчади дивљих животиња - омогућавају занос, поистовећивање с богом. Диониски занос пре свега значи превазилажење људске условљености, откриће тоталног ослобођења, постизање слободе и спонтаности које су недоступне људима". /Мирча Елијаде/
1 - У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Многи митолози су установили органску повезаност змије и змаја, и у томе реду але. За боље разумевање наше митологије казаћемо како змија и змај представљају вододелницу два митолошка система и то тако што а) змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату, док б) змај одговара антропоморфном митолошком систему - као млађем и који се у митолошкој и поетској имагинацији народа обликује онда када је један народ сасвим конституисан као посебан изградивши државну организацију као форму заједничког живота.
У српској митологији, а тако је и код већине индоевропских култура, човек има амбивалентан однос према змији: он се боји змије и чини све да предупреди њено негативно дејство. Али, ми истовремено запажамо у веровањима и култу како човек исту ту змију и обожава, приноси јој жртве. Уколико би се догодило да је случајно у пољу плугом изоре, он би је, према древном веровању, прописно сахранио и ставио "крст" на њен гроб. Змија се замишља као станиште или инкарнација душе умрлих предака. Српски народ верује да змија живи у темељу куће, прецизније испод кућног прага или крај огњишта, тачније, на оним местима за која се верује да су трајна пребивалишта човекове душе, будући да су Срби своје мртве првобитно сахрањивали управо испод прага и огњишта, која су уједно постала предмет култа и обреда. Отуда изрека: "Не напуштај кућни праг и огњиште"! - има значење морално-националног императива.
Српски народ и данас још верује да чак и само појављивање змије у дворишту домаћина има пророчки - мантички карактер, и представља злослутни знак. Уколико би неко из куће убио такву змију, то би, засигурно, значило да ће неко из куће "убрзо умрети". Уосталом, верује се да је „у домаћој змији сен домаћег умрлог чељадета", па се змији приписује тзв. „манистички карактер" (СМР, 1970: 145). Осим српског, и други народи верују да се душа човечја после смрти отеловљује у змији. Код нашег народа укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију, која се назива чуваркућа. Иако су је, како говоре, многи видели, ретко је ко у стању да је тачно опише. И према немачкој митологији, у многим кућама постоје читаве фамилије змија, од које сваки змијски члан представља по једног члана домаћинства, из чега следи: што год се догоди одговарајућој змији, десиће се и њеном људском двојнику (Wuttke, 1900: 51-52).
2 - Екстрасензитивна и магијска својства змије. Бројна су веровања српског народа у чудотворну моћ змије, о чему постоји заметна етнографска и уметничка грађа. Од посебног магијског значаја је она змија која се убије између Панађура, 28. августа и 21. септембра. У том времену змија је "најљућа". Својевремено сам у селу Околишту и другим селима Сврљига забележио неколико магијских радњи са змијама. Када се таквој змији одсече глава и затим осуши, па се у пролеће кроз отвор костура змијске главе посеје босиљак, у том случају, пошто изникне босиљак, он омогућава свакој особи да по жељи у току ноћи разговара са духовима умрлих предака. Потребно је само да се овај нарочити босиљак пре спавања стави испод јастука и помисли на особу са којом човек жели у сну да говори. Змијска кошуљица служи да се деца која пате од неописивог страха "магијски лече - кађењем".
Када се у време сетве кроз главу осушене змије пропусти зрневље жита које ће се по први пут сејати у њиви, верује се у нарочиту плодност усева. У Сврљигу се и данас још верује да лук посађен кроз главу змије убијене између Панађура, служи за лечење епилепсије (у народу - „падаће болести"). Али од исте болести може се неко излечити и онда ако се провуче кроз распорену змију. Разуме се, потребно је на том истом месту, после магијске радње лечења, сахранити змију и за одређено време палити јој свећу. Са једним важним упозорењем: треба да то буде „прва змија" на коју се раног пролећа наиђе. Када је реч о повезаности белог лука и змијске главе, о томе је и Вук Караџић писао да када човек такав лук „задене за капу на благовијест кад пође к цркви, онда би познао све жене које су вјештице" (Караџић, 1969а: 36). На основи властитих теренских истраживања издвајам овде још једну магијску праксу, да и сама вунена одећа може постати веома лековита када се пребаци преко змија у време парења. Тихомир Ђорђевић наводи сличне примере, са компаративним указивањем да таква веровања постоје и код других народа. „Ако неко види како се змије паре нека баци свој огртач на њих; кад га дигне наћи ће злато уместо змија, које су се од стида преобратиле у злато" позивајући се на Вестермарка (West.: 352-353).
Када се у Подгорици извађено срце из убијене змије „ушије детету у хаљиницу", доприноси његовом „здрављу и снази". У Соколу народ прави чорбу у два суда, од главе, односно трупа убијене беле змије, па када се све то скува и проба, посебно чорба од главе, као и месо од трупа, свако ко тако уради „знаће сваки језик па и 'немучки' - шта животиње говоре" (Трој., 1911: 149-150). Чудотворна моћ коју даје змија лежи у њеном митско-магијском, хтонском супстрату, а корен таквом веровању произлази из особене диониске традиције. У том смислу је у светском фолклору раширен мотив да од поједене змије постаје разумљив језик птица, звери и риба. И код Бугара је змија један од основних ликова у митолошком систему (Георг., 1993: 109).
Народ верује да у току живота, а пре свега у раном детињству, када дете спава на њиви или ливади, док родитељи раде у пољу, мора змија прећи преко његовог тела, чиме се назначује апотропејска, магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона. Изузетна физичка снага, нераљивост јунака ватром или оружјем, као и сама "блискост" са змијама и младунчићима дивљих животиња, како рече Елијаде, "омогућавају занос, поистовећење с богом" (Елијаде, I, 1991: 309). О томе говори и једна наша песма у којој се змија узима у сасвим благородном контексту, као дечија играчка. "Челица ме медом задојила,/ Буковом ме граном покривала,/ Змијица ме репом забаљала" (Караџић, I, 1973: бр. 139). "Змија" је заступљена и у љубавној магији. Када би на Мратинце момак, односно девојка прогледла "вољеног" кроз осушену главу змије - која је убијена између Панађура, тада се, према веровању, "прогледана" особа одмах приволи на брак.
Због мотивске и митолошке везе змије, змаја и ала, постоји веровање да свака змија која преживи 100 година постаје ала. Она тада пусти ноге, које је до стоте године крила, нарасте велика и смештена крај вода или пута вреба људе да их прогута. Присутно је и друго народно веровање да "змај настаје после четрдесетогодишње змије" (Schneweiss, 1935:24).
3 - У које дане је име "змија" табуисано. Због чињенице да је у "змији" инкарниран дух умрлог претка, од кога се очекује свака помоћ у кући, и којој се на дужан начин припрема жртва, празнују се следећи дани посвећени змији, који се данас према хришћанском календару називају: Младенци, Благовести и Тодорова субота. У те дане име "змија" је табуисано. Постоји, најпре, страх да се име изговори, а затим змији се мора принети жртва. Уколико се име "змија" изговори, према језичкој магији сама ова демонска животиња ће се моментално појавити и свом својом негативном и погубном моћи обрушити на људе. У ове дана се, уместо "змија", изговарају следеће језичке замене: "она несрећа", "алетина"- свакако изведеница од "але", јер се тада управља поглед на ту њену демонску и неблагородну моћ. Просто речено, осећа се страх због блиског сусрета. По прилици такав исти значај придаје се у време Мратинаца "митском вуку", другом демонском лику из српске древне вере, за који се верује да је териоморфни репрезентант српског врховног бога (Чајкановић). У тих седам дана, колико трају "мратинци", такође се не изговара име "вук", односно "курјак".
4 - Змија - култно биће. Шта рећи за појаву "пса" на хлебу "кућа" и како успоставити митолошко-мотивску везу између ликова змије на трима обредним хлебовима: "њива", "ливада" и "виноград" и пса на хлебу "кућа" и "овчарница"? Реч је о томе што се у сва три случаја змија појављује у симболичној улози доброхотног створа - "чувара поља", "ливаде" и "винограда", док се "пас", на обредним хлебовима "кућа" и "овчарница", појављује као симболична замена за "вука". Једном речи, змија и вук су два основна облика инкарнације душе предака који, оваплоћени у змији и вуку (или "псу"), имају да штите: кућу, поље и овце, према томе, васцели иметак једне породице.
Према тачном указивању митолога и етнолога, српски народ верује да су змије које живе "по кућама, старим зидинама" не само безопасне, већ су човекове "бранитељке од сваког невидовна зла", будући да оне по "њивама и виноградима чувају род од града". Произлазило би да ова врста змија има карактер светости. Српски народ верује да "смук" - који чува поља и винограде, у ствари, брани поља од аждаја које предводе облаке, и када оне науме да сруче град на земљу, смук или у народу змај, односно змеј, ухвати се са аждајом у коштац и бори са њом на живот и смрт.
5 - Змија у обредној и магијској пракси. Исто тако змија, која се јавља и као атрибут "богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)", тако да се према неким нашим обичајима може закључити да змија делује на род усева. О томе сведочи магијска пракса да орачи носе змијску главу у торби кад сеју жито са веровањем да ће њива обилно понети. Управо стога, "фигура змије која се на божићном хљебу у неким крајевима источне Србије појављује између укштених снопова, са класом у устима, несумњиво представља симбол плодности" (Кулишић, XI, 9, 1973: 117-118). Ову праксу треба схватити као симболичан начин приношења жртве "змији". Овај нарочити обредни хлеб на коме се налази упечатљив ликовни мотив "змије" зове се "њива". Негде се, како рекосмо, симбол "змије" налази и на хлебовима "ливада" и "виноград".
др Сретен Петровић
Змија у српској митологији
"Свака кућа има по једну змију, која је 'чуварица куће', и обично живи испод степеница [...]. Ретко излази из свог боравишта [...]. Ако змија изиђе, неко ће из куће умрети, или неће бити добро". /Веселин Чајкановић/
"'Блискост са змијама и младунчади дивљих животиња - омогућавају занос, поистовећивање с богом. Диониски занос пре свега значи превазилажење људске условљености, откриће тоталног ослобођења, постизање слободе и спонтаности које су недоступне људима". /Мирча Елијаде/
1 - У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Многи митолози су установили органску повезаност змије и змаја, и у томе реду але. За боље разумевање наше митологије казаћемо како змија и змај представљају вододелницу два митолошка система и то тако што а) змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату, док б) змај одговара антропоморфном митолошком систему - као млађем и који се у митолошкој и поетској имагинацији народа обликује онда када је један народ сасвим конституисан као посебан изградивши државну организацију као форму заједничког живота.
У српској митологији, а тако је и код већине индоевропских култура, човек има амбивалентан однос према змији: он се боји змије и чини све да предупреди њено негативно дејство. Али, ми истовремено запажамо у веровањима и култу како човек исту ту змију и обожава, приноси јој жртве. Уколико би се догодило да је случајно у пољу плугом изоре, он би је, према древном веровању, прописно сахранио и ставио "крст" на њен гроб. Змија се замишља као станиште или инкарнација душе умрлих предака. Српски народ верује да змија живи у темељу куће, прецизније испод кућног прага или крај огњишта, тачније, на оним местима за која се верује да су трајна пребивалишта човекове душе, будући да су Срби своје мртве првобитно сахрањивали управо испод прага и огњишта, која су уједно постала предмет култа и обреда. Отуда изрека: "Не напуштај кућни праг и огњиште"! - има значење морално-националног императива.
Српски народ и данас још верује да чак и само појављивање змије у дворишту домаћина има пророчки - мантички карактер, и представља злослутни знак. Уколико би неко из куће убио такву змију, то би, засигурно, значило да ће неко из куће "убрзо умрети". Уосталом, верује се да је „у домаћој змији сен домаћег умрлог чељадета", па се змији приписује тзв. „манистички карактер" (СМР, 1970: 145). Осим српског, и други народи верују да се душа човечја после смрти отеловљује у змији. Код нашег народа укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију, која се назива чуваркућа. Иако су је, како говоре, многи видели, ретко је ко у стању да је тачно опише. И према немачкој митологији, у многим кућама постоје читаве фамилије змија, од које сваки змијски члан представља по једног члана домаћинства, из чега следи: што год се догоди одговарајућој змији, десиће се и њеном људском двојнику (Wuttke, 1900: 51-52).
2 - Екстрасензитивна и магијска својства змије. Бројна су веровања српског народа у чудотворну моћ змије, о чему постоји заметна етнографска и уметничка грађа. Од посебног магијског значаја је она змија која се убије између Панађура, 28. августа и 21. септембра. У том времену змија је "најљућа". Својевремено сам у селу Околишту и другим селима Сврљига забележио неколико магијских радњи са змијама. Када се таквој змији одсече глава и затим осуши, па се у пролеће кроз отвор костура змијске главе посеје босиљак, у том случају, пошто изникне босиљак, он омогућава свакој особи да по жељи у току ноћи разговара са духовима умрлих предака. Потребно је само да се овај нарочити босиљак пре спавања стави испод јастука и помисли на особу са којом човек жели у сну да говори. Змијска кошуљица служи да се деца која пате од неописивог страха "магијски лече - кађењем".
Када се у време сетве кроз главу осушене змије пропусти зрневље жита које ће се по први пут сејати у њиви, верује се у нарочиту плодност усева. У Сврљигу се и данас још верује да лук посађен кроз главу змије убијене између Панађура, служи за лечење епилепсије (у народу - „падаће болести"). Али од исте болести може се неко излечити и онда ако се провуче кроз распорену змију. Разуме се, потребно је на том истом месту, после магијске радње лечења, сахранити змију и за одређено време палити јој свећу. Са једним важним упозорењем: треба да то буде „прва змија" на коју се раног пролећа наиђе. Када је реч о повезаности белог лука и змијске главе, о томе је и Вук Караџић писао да када човек такав лук „задене за капу на благовијест кад пође к цркви, онда би познао све жене које су вјештице" (Караџић, 1969а: 36). На основи властитих теренских истраживања издвајам овде још једну магијску праксу, да и сама вунена одећа може постати веома лековита када се пребаци преко змија у време парења. Тихомир Ђорђевић наводи сличне примере, са компаративним указивањем да таква веровања постоје и код других народа. „Ако неко види како се змије паре нека баци свој огртач на њих; кад га дигне наћи ће злато уместо змија, које су се од стида преобратиле у злато" позивајући се на Вестермарка (West.: 352-353).
Када се у Подгорици извађено срце из убијене змије „ушије детету у хаљиницу", доприноси његовом „здрављу и снази". У Соколу народ прави чорбу у два суда, од главе, односно трупа убијене беле змије, па када се све то скува и проба, посебно чорба од главе, као и месо од трупа, свако ко тако уради „знаће сваки језик па и 'немучки' - шта животиње говоре" (Трој., 1911: 149-150). Чудотворна моћ коју даје змија лежи у њеном митско-магијском, хтонском супстрату, а корен таквом веровању произлази из особене диониске традиције. У том смислу је у светском фолклору раширен мотив да од поједене змије постаје разумљив језик птица, звери и риба. И код Бугара је змија један од основних ликова у митолошком систему (Георг., 1993: 109).
Народ верује да у току живота, а пре свега у раном детињству, када дете спава на њиви или ливади, док родитељи раде у пољу, мора змија прећи преко његовог тела, чиме се назначује апотропејска, магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона. Изузетна физичка снага, нераљивост јунака ватром или оружјем, као и сама "блискост" са змијама и младунчићима дивљих животиња, како рече Елијаде, "омогућавају занос, поистовећење с богом" (Елијаде, I, 1991: 309). О томе говори и једна наша песма у којој се змија узима у сасвим благородном контексту, као дечија играчка. "Челица ме медом задојила,/ Буковом ме граном покривала,/ Змијица ме репом забаљала" (Караџић, I, 1973: бр. 139). "Змија" је заступљена и у љубавној магији. Када би на Мратинце момак, односно девојка прогледла "вољеног" кроз осушену главу змије - која је убијена између Панађура, тада се, према веровању, "прогледана" особа одмах приволи на брак.
Због мотивске и митолошке везе змије, змаја и ала, постоји веровање да свака змија која преживи 100 година постаје ала. Она тада пусти ноге, које је до стоте године крила, нарасте велика и смештена крај вода или пута вреба људе да их прогута. Присутно је и друго народно веровање да "змај настаје после четрдесетогодишње змије" (Schneweiss, 1935:24).
3 - У које дане је име "змија" табуисано. Због чињенице да је у "змији" инкарниран дух умрлог претка, од кога се очекује свака помоћ у кући, и којој се на дужан начин припрема жртва, празнују се следећи дани посвећени змији, који се данас према хришћанском календару називају: Младенци, Благовести и Тодорова субота. У те дане име "змија" је табуисано. Постоји, најпре, страх да се име изговори, а затим змији се мора принети жртва. Уколико се име "змија" изговори, према језичкој магији сама ова демонска животиња ће се моментално појавити и свом својом негативном и погубном моћи обрушити на људе. У ове дана се, уместо "змија", изговарају следеће језичке замене: "она несрећа", "алетина"- свакако изведеница од "але", јер се тада управља поглед на ту њену демонску и неблагородну моћ. Просто речено, осећа се страх због блиског сусрета. По прилици такав исти значај придаје се у време Мратинаца "митском вуку", другом демонском лику из српске древне вере, за који се верује да је териоморфни репрезентант српског врховног бога (Чајкановић). У тих седам дана, колико трају "мратинци", такође се не изговара име "вук", односно "курјак".
4 - Змија - култно биће. Шта рећи за појаву "пса" на хлебу "кућа" и како успоставити митолошко-мотивску везу између ликова змије на трима обредним хлебовима: "њива", "ливада" и "виноград" и пса на хлебу "кућа" и "овчарница"? Реч је о томе што се у сва три случаја змија појављује у симболичној улози доброхотног створа - "чувара поља", "ливаде" и "винограда", док се "пас", на обредним хлебовима "кућа" и "овчарница", појављује као симболична замена за "вука". Једном речи, змија и вук су два основна облика инкарнације душе предака који, оваплоћени у змији и вуку (или "псу"), имају да штите: кућу, поље и овце, према томе, васцели иметак једне породице.
Према тачном указивању митолога и етнолога, српски народ верује да су змије које живе "по кућама, старим зидинама" не само безопасне, већ су човекове "бранитељке од сваког невидовна зла", будући да оне по "њивама и виноградима чувају род од града". Произлазило би да ова врста змија има карактер светости. Српски народ верује да "смук" - који чува поља и винограде, у ствари, брани поља од аждаја које предводе облаке, и када оне науме да сруче град на земљу, смук или у народу змај, односно змеј, ухвати се са аждајом у коштац и бори са њом на живот и смрт.
5 - Змија у обредној и магијској пракси. Исто тако змија, која се јавља и као атрибут "богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)", тако да се према неким нашим обичајима може закључити да змија делује на род усева. О томе сведочи магијска пракса да орачи носе змијску главу у торби кад сеју жито са веровањем да ће њива обилно понети. Управо стога, "фигура змије која се на божићном хљебу у неким крајевима источне Србије појављује између укштених снопова, са класом у устима, несумњиво представља симбол плодности" (Кулишић, XI, 9, 1973: 117-118). Ову праксу треба схватити као симболичан начин приношења жртве "змији". Овај нарочити обредни хлеб на коме се налази упечатљив ликовни мотив "змије" зове се "њива". Негде се, како рекосмо, симбол "змије" налази и на хлебовима "ливада" и "виноград".
др Сретен Петровић
Ako je životinjama uskraćeno da razlikuju dobro i zlo a čoveku dato da ih razlikuje tako da životinje zbog toga ne čine greh a čovek ga čini, zašto je onda uopšte čoveku dato da razlikuje to dvoje i da li je bog znao da će čovek da svesno čini zlo?
I naravno, ako životinje ne čine greh onda je bolje živeti kao životinja tj. po njihovim pravilima?
Mada životinje umeju da ubijaju, čak i ne za svrhu hrane nego otimanja teritorije ili partnera za produženje vrste... čak ima i slčajeva da jedna vrsta majmuna napadne pripadnika neke druge vrste i odere mu kožu bez ikakvih posebnih razloga.
Da potsetim, čovek ubija iz istih razloga s tim što bi se kod čoveka i novac mogao posmatrati kao vlastiti posed tj. vrsta poseda koje životinje nemaju jer ne umeju ni da ga zamisle.
Član
- Učlanjen(a)
- 19.01.2010
- Poruka
- 684
Biljke imaju samo telo, životinje imaju telo i dušu a čovek telo, dušu i duh...
Duh je čovekova komunikacija sa Bogom i sredstvo spoznaje suštine...Zato je čovek između ostalog i religiozno biće...
Duša između ostalog služi i za međusobnu komunikaciju ljudi i životinja...
Dušom upravljaju želje, emocije i um (na nivou registrovanja pojava i osobina bez spoznaje suštine)...
Kad je čovek u stanju duboko potisnutog duha, prevlast preuzima duša i tada čovek liči na životinje i ponaša se na način kako si opisao...Na sreću veči broj ljudi nije u tom stanju duboko potisnutog duha...smile3
Član
- Učlanjen(a)
- 17.01.2010
- Poruka
- 749
Možda bi bilo dobro da za sada odložiš kandidaturu. Imaš mnogo sujete i gordosti još uvek. I Korisničko ime ti to potvrđuje.
Oprosti na grubosti i iskrenosti,ali malo mi je tvoj komentar zaparao uši.
Član
- Učlanjen(a)
- 12.09.2009
- Poruka
- 511
E ovde ću morati malo da se ubacim, hehehe. Biljke itekako imaju dušu. Dokazi postoje. U knjizi ‚‚Tajni život biljaka" (koju su pisali Piter Tompkins i Kristofer Bird) je objašnjeno neoborivim činjenicama i detaljno opisanim postupcima istraživanja i opita na biljkama pomoću raznoraznih aparata (u početku je to bio poligraf a kasnije, činimi se encelograf i još osetljiviji aparati).
Evo samo jedan od opita. Od nasumično izabranih ljudi sa ulice (kojih je bilo deset) došli su do eksperimentalne laboratorije. Ispred su služene zatvorene ceduljice na kojima je pisalo 9-prođi pored biljke a 1-drmusaj i žari biljku; ceduljice su bile u kutiji izmešane. Kada su posle opita svi redom prolazili pored te biljke, biljka je ‚‚pala u nestvest" (linija na encelografu bi iz prva divljala u vis a posle par sekundi pala i pokazivala ravnu liniju nekih 20 minuta) pred onim koji ju je palio i drmusao. Čak posle mesec dana biljka je padala u nevest kada bi se pojavio taj isti čovek (mislim da je opit bio čak da se čovek sam odlučivao kada će da dođe ponovo, kako eksperimentator ‚‚slučajno ne bi biljci nagovestio" dolazak mučitelja). Za svaki eksperiment postiji dokaz u bibliografiji korišćenog materijala.
Ako ikada pročitate ovu knjigu (NIJE STRAŠNA U OPŠTE), shvatićete značaj biljaka i razumeti da biljke imaju dušu (pored tela). Ja sam je pročitao i od tada samo RESPECT prema biljkama jer njihova suština postojanja je da neumorno služe fauni i čovečanstvu (ovo nije moja konstatacija ali sam je usvojio kada sam uvideo značaj biljaka).
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 19.01.2010
- Poruka
- 684
hvala na korekciji...
evo linka za knjigu
http://serbianforum.org/domace-knjige/21402-tompkins-bird-tajni-zivot-biljaka.html
evo linka za knjigu
http://serbianforum.org/domace-knjige/21402-tompkins-bird-tajni-zivot-biljaka.html