- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Zdravko Joksimović: Estrada je pojela kulturu
Vajar o trnovitom putu umetnika i o ravnodušnosti države. I posle Drugog svetskog rata je bila beda, pa su političari shvatali da kultura promoviše zemlju. Ona je bila njen najbolji ambasador
JEDAN od najznačajnijih umetnika savremene likovne scene Srbije, vajar srednje generacije i profesor na FLU - Zdravko Joksimović svoj novi opus predstavlja u Galeriji ULUS. Kombinuje trajne sa efemernim materijalima - jer i „stvarnost je tako satkana“. To što su mu dela u prestižnim javnim i privatnim kolekcijama ne shvata kao ohrabrenje, već sebe naziva „fanatikom“ koji mora da radi bez obzira na uslove, cenu, odricanja - ne osvrćući se na sve okolnosti koje mu ne idu naruku.
* Šta kaže naš poznati vajar, akademik Nikola Koka Janković na ovu vašu kombinaciju materijala?
- Koluta očima! Moram da priznam da se s Kokom i danas konsultujem kad je u pitanju modelacija. Ali i ranije sam koristio razne kombinacije materijala, sve što doprinosi atmosferi. Za telo koje je u centru pažnje već duže vreme, kao sastavni deo rada pripremam „ličnu, intimnu scenografiju“. Na ovim kombinacijama materijala insistiram, to je ono što sad istražujem - uostalom, i stvarnost je sačinjena od prolaznog, efemernog i trajnog. Život mi daje za pravo da se tako ponašam.
* I kao profesor uvodite mlade ljude u „život skulpture“?
- Uvodim ih u zanat u izumiranju. To je isuviše skup hobi.
* Zar nije profesija?
- Ovako kako stoje stvari - kad umetnik, vajar stvara ponajviše iz sopstvene potrebe, otuda kao za samog sebe i kad ne može da preživi od svog dela - to je više hobi nego profesija. Vajar u Srbiji je ponajpre umetnik bez prostora, bez sredstava da izvede svoje zamisli u materijalima u kojima to želi, magacina gde bi sve to strpao jer otkupa nema, muzeji ne rade. A od dva-tri kolekcionara koji povremeno nešto kupe ne može se živeti i stvarati.
Studenti se upisuju na FLU sa željom da im se sve najbolje dogodi, ali odmah po završetku studija su suočeni sa našom surovom stvarnošću.
* A stvarnost je?
- Da se generalno ovde i ne pomišlja na kulturu, a kamoli na umetnost koja je tek njen mali segment. Sve što se tiče kulture funkcioniše po principu „Noći muzeja“. Samo se jednom godišnje nešto se dogodi, i to noću. Populistički. Sve mora da se pretvori u neku vrstu estrade, u veliku žurku na koju ćemo svi otići. Tu ćemo se sresti sa poznanicima, razmeniti po par reči, po nekoliko osmeha... I sa umetnošću smo za tu godinu završili!
* Drugim rečima nema kontinuirane brige za kulturu?
- Nema je. I to malo što je bilo evidentno kopni. Nije opravdanje da se kreše sve što nije gola egzistencija, jer i duhovnost spada u golu egzistenciju. A to političari uošte ne shvataju. Odnosno, oligarhija koje ne živi u okolnostima i vremenu u kojima živimo ti i ja. Oni uživaju neku vrstu lude nedodirljivosti.
* Može li nemaština biti opravdanje za aktuelno stanje u kulturi?
- I posle Drugog svetskog rata je bila beda, pa su političari shvatali da kultura promoviše zemlju. Ona je najbolji amasador jedne zemlje. A to, nažalost, ovi današnji na vlasti ne shvataju. Mogli smo kao sve normalne zemlje da usvojimo zakon po kom se od svih velikih investicija odvaja jedan mali procenat za umetnost. I mali procenat od velikih investicija bio bi značajan novac. Država je ravnodušna - nju kultura uopšte ne zanima. Ona, kad bi mogla da stavi ključ u bravu što se tiče umetnosti - ona bi to uradila. A privatni kapital nije dovoljno prosvećen da prepozna značaj kulture i svog angažmana na tom polju.
ATELJEI
- PRE dve i po godine postojala je inicijativa da se šest slobodnih prostora u Gandijevoj ulici na Novom Beogradu dodeli umetnicima na korišćenje na po pet godina, zato što već četiri decenije nije napravljen nijedan atelje. Za to je bio zadužen Darijan Mihajlović, a njegove domaće zadatke je nasledila Vesna Marjanović. Ni ULUS ništa ne preduzima. Trenutno ima dvadesetak slobodnih ateljea čiji su prethodni korisnici umrli, ali naša strukovna organizacija ništa ne preduzima da se novi stanari usele u te radne prostore.
FRUSTRACIJA
- PRE nekoliko godina podneo sam ULUS-u obimnu dokumentaciju uz molbu za atelje. Od tada se ništa nije desilo: ne znam postoji li lista, koji sam na listi... Radim u nenamenskom prostoru, dva sa tri metra, koji je više skladište nego radionica. To je prostor koji me frustrira, jer čim pomislim na posao moram da se bavim raščišćavanjem. Uz to skulpture čuvam na osam različitih mesta u gradu.
Izvor: Večernje novosti
Vajar o trnovitom putu umetnika i o ravnodušnosti države. I posle Drugog svetskog rata je bila beda, pa su političari shvatali da kultura promoviše zemlju. Ona je bila njen najbolji ambasador
JEDAN od najznačajnijih umetnika savremene likovne scene Srbije, vajar srednje generacije i profesor na FLU - Zdravko Joksimović svoj novi opus predstavlja u Galeriji ULUS. Kombinuje trajne sa efemernim materijalima - jer i „stvarnost je tako satkana“. To što su mu dela u prestižnim javnim i privatnim kolekcijama ne shvata kao ohrabrenje, već sebe naziva „fanatikom“ koji mora da radi bez obzira na uslove, cenu, odricanja - ne osvrćući se na sve okolnosti koje mu ne idu naruku.
* Šta kaže naš poznati vajar, akademik Nikola Koka Janković na ovu vašu kombinaciju materijala?
- Koluta očima! Moram da priznam da se s Kokom i danas konsultujem kad je u pitanju modelacija. Ali i ranije sam koristio razne kombinacije materijala, sve što doprinosi atmosferi. Za telo koje je u centru pažnje već duže vreme, kao sastavni deo rada pripremam „ličnu, intimnu scenografiju“. Na ovim kombinacijama materijala insistiram, to je ono što sad istražujem - uostalom, i stvarnost je sačinjena od prolaznog, efemernog i trajnog. Život mi daje za pravo da se tako ponašam.
* I kao profesor uvodite mlade ljude u „život skulpture“?
- Uvodim ih u zanat u izumiranju. To je isuviše skup hobi.
* Zar nije profesija?
- Ovako kako stoje stvari - kad umetnik, vajar stvara ponajviše iz sopstvene potrebe, otuda kao za samog sebe i kad ne može da preživi od svog dela - to je više hobi nego profesija. Vajar u Srbiji je ponajpre umetnik bez prostora, bez sredstava da izvede svoje zamisli u materijalima u kojima to želi, magacina gde bi sve to strpao jer otkupa nema, muzeji ne rade. A od dva-tri kolekcionara koji povremeno nešto kupe ne može se živeti i stvarati.
Studenti se upisuju na FLU sa željom da im se sve najbolje dogodi, ali odmah po završetku studija su suočeni sa našom surovom stvarnošću.
* A stvarnost je?
- Da se generalno ovde i ne pomišlja na kulturu, a kamoli na umetnost koja je tek njen mali segment. Sve što se tiče kulture funkcioniše po principu „Noći muzeja“. Samo se jednom godišnje nešto se dogodi, i to noću. Populistički. Sve mora da se pretvori u neku vrstu estrade, u veliku žurku na koju ćemo svi otići. Tu ćemo se sresti sa poznanicima, razmeniti po par reči, po nekoliko osmeha... I sa umetnošću smo za tu godinu završili!
* Drugim rečima nema kontinuirane brige za kulturu?
- Nema je. I to malo što je bilo evidentno kopni. Nije opravdanje da se kreše sve što nije gola egzistencija, jer i duhovnost spada u golu egzistenciju. A to političari uošte ne shvataju. Odnosno, oligarhija koje ne živi u okolnostima i vremenu u kojima živimo ti i ja. Oni uživaju neku vrstu lude nedodirljivosti.
* Može li nemaština biti opravdanje za aktuelno stanje u kulturi?
- I posle Drugog svetskog rata je bila beda, pa su političari shvatali da kultura promoviše zemlju. Ona je najbolji amasador jedne zemlje. A to, nažalost, ovi današnji na vlasti ne shvataju. Mogli smo kao sve normalne zemlje da usvojimo zakon po kom se od svih velikih investicija odvaja jedan mali procenat za umetnost. I mali procenat od velikih investicija bio bi značajan novac. Država je ravnodušna - nju kultura uopšte ne zanima. Ona, kad bi mogla da stavi ključ u bravu što se tiče umetnosti - ona bi to uradila. A privatni kapital nije dovoljno prosvećen da prepozna značaj kulture i svog angažmana na tom polju.
ATELJEI
- PRE dve i po godine postojala je inicijativa da se šest slobodnih prostora u Gandijevoj ulici na Novom Beogradu dodeli umetnicima na korišćenje na po pet godina, zato što već četiri decenije nije napravljen nijedan atelje. Za to je bio zadužen Darijan Mihajlović, a njegove domaće zadatke je nasledila Vesna Marjanović. Ni ULUS ništa ne preduzima. Trenutno ima dvadesetak slobodnih ateljea čiji su prethodni korisnici umrli, ali naša strukovna organizacija ništa ne preduzima da se novi stanari usele u te radne prostore.
FRUSTRACIJA
- PRE nekoliko godina podneo sam ULUS-u obimnu dokumentaciju uz molbu za atelje. Od tada se ništa nije desilo: ne znam postoji li lista, koji sam na listi... Radim u nenamenskom prostoru, dva sa tri metra, koji je više skladište nego radionica. To je prostor koji me frustrira, jer čim pomislim na posao moram da se bavim raščišćavanjem. Uz to skulpture čuvam na osam različitih mesta u gradu.
Izvor: Večernje novosti