- Učlanjen(a)
- 07.02.2010
- Poruka
- 14.864
Zatvori prozor, ubi me promaja
Ne plašimo se bacila i virusa, ali zato strahujemo od provetravanja prostorije. Čim uđemo u autobus čuje se "zatvori prozor, ubi me promaja".Strah od groznice "zapadnog Nila" koja je do sada odnela pet života caruje u dušama naših sugrađana već mesec dana, iako nas zdravstveni autoriteti uveravaju da nema mesta panici.
Zaprašivanje komaraca nakratko je zamenilo zaplašivanje nacije, koja je pre nekoliko godina strepela od novog gripa i virusa koji prenose ptice.
Naš psihijatar dr Saša Đurđić, koji je ceo život posvetio borbi protiv straha, smatra da se naš narod adaptirao na različite forme zastrašivanja i da ga od nilske groznice više brine domaća inflacija i neizvesna budućnost.
"Na jačinu straha od groznice zapadnog Nila utiče nedovoljna informisanost - prvo su nam objašnjavali da taj virus prenose samo tigrasti komarci, da bi onda to objašnjenje demantovali i rekli da su u pitanju domaće krvopije, pa onda da su ugroženi samo ljudi koji žive pored reke... Međutim, mislim da su tigrasti komarci trenutno najmanji problem Srba. Kod nas su izraženiji egzistencijalni strahovi - od budućnosti, otkaza, bankrota. Ovi strahovi nisu neosnovani jer cene rastu, plate se smanjuju, čak nam ni političari više ne obećavaju da će biti bolje”, kaže sagovornik "Politike".
Rezultati istraživanja američkih psihijatara govore da je agorafobija praćena paničnim napadom - najfrekventniji oblik straha, a epidemiološke studije svedoče da između četiri i deset odsto stanovnika naše planete ima strah od otvorenog prostora, objašnjava Đurđić.
"Socijalna fobija, odnosno strah od bližnjeg svog, koga prepoznajemo u bojaznima tipa da li će me drugi odbaciti, uvrediti, poniziti, ismejati, kazniti ili ostaviti i kako će ljudi procenjivati moje ponašanje, kumuje u duši svakog desetog stanovnika planete. U osnovi ovog straha jeste doživljaj niže vrednosti - zbog toga smo neuspešni u socijalnim kontaktima i ne možemo da se izborimo za mesto pod profesionalnim suncem”, kaže Đurić.
Klasici psihoanalize tvrdili su da na svet dolazimo sa dva biološki strukturisana straha – strahom od jakog zvuka i strahom od gubitka podloge, a na pitanje koji se strahovi prvi pojavljuju u detinjstvu naš sagovornik kaže: "Postoje razvojni strahovi, kao što su strah od stranih osoba, koji se javlja oko sedmog meseca, i strah od odvajanja od roditelja, koji nastaje oko 14 meseca i oni vremenom prolaze. Međutim, treba imati na umu da i roditelji inficiraju dete svojim strahovima. Scena u kojoj dete oduševljeno prilazi psiću, a koju prekida krik majke i upozorenje: "Ne diraj psa, uješće te", obično predstavlja prvu kariku u lancu nastanka anksioznog poremećaja. Obično kažemo da se anksiozna deca "ljuljaju" u naručju preplašenih i prezaštićujućih majki, koje komuniciraju sa decom uz upozorenja kao što su – pazi ovo, nemoj ono i koje deci prenose poruku da je svet veoma nesigurno mesto i da iza svakog njegovog ugla vreba opasnost. Ako se prisetimo da se većina Beograđana, koja se bezbrižno šetala gradom usred vazdušne uzbune, izbezumljeno sakrivala iza ćebadi zbog pomračenja sunca i da naši sugrađani koji bez straha šetaju po košavi, čim uđu u gradski autobus viču "zatvori prozor, ubi me promaja", da li možemo da konstatujemo da smo mi kao narod skloni iracionalnim strahovima?
"Moram da priznam da sam fenomen "promaje koja ubija" sreo samo kod nas - paradoks ove bojazni leži u tome da se ne plašimo bacila i virusa, već strepimo od provetravanja prostorije. Međutim, treba razumeti da smo mi biološki predisponirani da se plašimo onih iznenađenja koje nam priređuje priroda, a ne katastrofa koje pravi čovek - veći broj ljudi strahuje od groma, poplava i oluja nego od terorizma”, kaže dr Saša Đurđić.
Izvor:
B92.net
Ne plašimo se bacila i virusa, ali zato strahujemo od provetravanja prostorije. Čim uđemo u autobus čuje se "zatvori prozor, ubi me promaja".Strah od groznice "zapadnog Nila" koja je do sada odnela pet života caruje u dušama naših sugrađana već mesec dana, iako nas zdravstveni autoriteti uveravaju da nema mesta panici.
Zaprašivanje komaraca nakratko je zamenilo zaplašivanje nacije, koja je pre nekoliko godina strepela od novog gripa i virusa koji prenose ptice.
Naš psihijatar dr Saša Đurđić, koji je ceo život posvetio borbi protiv straha, smatra da se naš narod adaptirao na različite forme zastrašivanja i da ga od nilske groznice više brine domaća inflacija i neizvesna budućnost.
"Na jačinu straha od groznice zapadnog Nila utiče nedovoljna informisanost - prvo su nam objašnjavali da taj virus prenose samo tigrasti komarci, da bi onda to objašnjenje demantovali i rekli da su u pitanju domaće krvopije, pa onda da su ugroženi samo ljudi koji žive pored reke... Međutim, mislim da su tigrasti komarci trenutno najmanji problem Srba. Kod nas su izraženiji egzistencijalni strahovi - od budućnosti, otkaza, bankrota. Ovi strahovi nisu neosnovani jer cene rastu, plate se smanjuju, čak nam ni političari više ne obećavaju da će biti bolje”, kaže sagovornik "Politike".
Rezultati istraživanja američkih psihijatara govore da je agorafobija praćena paničnim napadom - najfrekventniji oblik straha, a epidemiološke studije svedoče da između četiri i deset odsto stanovnika naše planete ima strah od otvorenog prostora, objašnjava Đurđić.
"Socijalna fobija, odnosno strah od bližnjeg svog, koga prepoznajemo u bojaznima tipa da li će me drugi odbaciti, uvrediti, poniziti, ismejati, kazniti ili ostaviti i kako će ljudi procenjivati moje ponašanje, kumuje u duši svakog desetog stanovnika planete. U osnovi ovog straha jeste doživljaj niže vrednosti - zbog toga smo neuspešni u socijalnim kontaktima i ne možemo da se izborimo za mesto pod profesionalnim suncem”, kaže Đurić.
Klasici psihoanalize tvrdili su da na svet dolazimo sa dva biološki strukturisana straha – strahom od jakog zvuka i strahom od gubitka podloge, a na pitanje koji se strahovi prvi pojavljuju u detinjstvu naš sagovornik kaže: "Postoje razvojni strahovi, kao što su strah od stranih osoba, koji se javlja oko sedmog meseca, i strah od odvajanja od roditelja, koji nastaje oko 14 meseca i oni vremenom prolaze. Međutim, treba imati na umu da i roditelji inficiraju dete svojim strahovima. Scena u kojoj dete oduševljeno prilazi psiću, a koju prekida krik majke i upozorenje: "Ne diraj psa, uješće te", obično predstavlja prvu kariku u lancu nastanka anksioznog poremećaja. Obično kažemo da se anksiozna deca "ljuljaju" u naručju preplašenih i prezaštićujućih majki, koje komuniciraju sa decom uz upozorenja kao što su – pazi ovo, nemoj ono i koje deci prenose poruku da je svet veoma nesigurno mesto i da iza svakog njegovog ugla vreba opasnost. Ako se prisetimo da se većina Beograđana, koja se bezbrižno šetala gradom usred vazdušne uzbune, izbezumljeno sakrivala iza ćebadi zbog pomračenja sunca i da naši sugrađani koji bez straha šetaju po košavi, čim uđu u gradski autobus viču "zatvori prozor, ubi me promaja", da li možemo da konstatujemo da smo mi kao narod skloni iracionalnim strahovima?
"Moram da priznam da sam fenomen "promaje koja ubija" sreo samo kod nas - paradoks ove bojazni leži u tome da se ne plašimo bacila i virusa, već strepimo od provetravanja prostorije. Međutim, treba razumeti da smo mi biološki predisponirani da se plašimo onih iznenađenja koje nam priređuje priroda, a ne katastrofa koje pravi čovek - veći broj ljudi strahuje od groma, poplava i oluja nego od terorizma”, kaže dr Saša Đurđić.
Izvor:
B92.net