- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.980
Zašto tinejdžeri stalno "udaraju" kontru?
Preispituju nametnute stavove, verovanja i sistem vrednosti, podvrgavaju ih kritici kako bi ih usvojili ili odbacili, a kontriranje i bunt samo su “manevri” kojima to postižu
Adolescencija je toliko “problematična” zbog toga što je period tokom kojeg dete pokušava da dođe do sopstvene autentičnosti
ADOLESCENCIJA, najburniji period odrastanja tokom kojeg deca postaju zrele osobe, nimalo nije laka ni za njih ni za roditelje.
Bunt, konflikti, nerazumevanje i svađe svakodnevica su za mnoge porodice u kojima odrastaju tinejdžeri. Iako ne zvuči preterano utešno, ovaj period traje samo nekoliko godina i posledica je preispitivanja do tada naučenih stavova i vrednosti koje je dete usvojilo, a to preispitivanje najčešće se ogleda u buntu i stalnom kontriranju roditeljima.
Mnoge majke i očevi nisu sigurni kako treba da se ponašaju, gube živce i nisu u stanju da racionalno razgovaraju sa svojim tinejdžerom. U stvari, često im se čini da je bilo kakav razgovor nemoguć, ali psiholozi tvrde suprotno.
Da biste znali kako da pristupite detetu trebalo bi prvenstveno da znate šta mu se događa. Da li ste se ikada zapitali zašto tinejdžeri stalno “udaraju” kontru. Zbog čega prevrću očima kada im uputite jednostavno pitanje “šta ima novo?” ili “kako je bilo u školi?” Žale se da ih “smarate” i žele da budu vaša sušta suprotnost.
Adolescencija je toliko “problematična” zbog toga što je period tokom kojeg dete pokušava da dođe do sopstvene autentičnosti, tvrde psiholozi.
Dok je malo, roditelji su jedini uzor, njihovo mišljenje se ne preispituje, uzima se kao jedino merilo vrednosti. Međutim, odrastanjem tinejdžer mora da preispita nametnute stavove, verovanja, sistem vrednosti koji je usvojio, da ih podvrgne kritici i testu, da bi ih konačno doživeo kao svoje ili potpuno odbacio. Takođe, želi da pripada i grupi, vršnjaci mu mnogo znače i zbog svega toga nije siguran kako treba da se ponaša. Bunt, stalno kontriranje, eksperimentisanje u odevanju i fizičkom izgledu su “manevri” kojima se služi kako bi pronašao svoje mesto i došao do sopstvenih zaključaka.
Često devojčice žele da budu potpuna suprotnost svojih majki, odnosno žele da budu i fizički i karakterno drugačije. Istraživanja pokazuju da se devojčice veoma loše slažu sa majkama, dok sa očevima uglavnom uspevaju da pronađu zajednički jezik. Kontriranje nije odraz bezobrazluka i nevaspitanja, kao što većina roditelja misli, već samo način na koji vam dete šalje poruku da ima svoje mišljenje i da očekuje da ga poštujete.
I zato nemojte da “padate u vatru” čim vaš tinejdžer počne svaku rečenicu sa “ne”, već pokušajte da mu se približite. To možete kroz neke jednostavne, životne stvari. Na primer, pokušajte da se interesujete za ono što voli, za garderobu koju oblači, muziku koju sluša, započnite razgovor o temi koja ga zanima...
Ali ne insistirajte, savetuju psiholozi. Ukoliko ne želi da priča, budite strpljivi i nemojte odmah da planete. Ako dete ima bolju komunikaciju sa drugim roditeljem, pokušajte da savladate sujetu. To je i najveći problem u komunikaciji, tvrde psiholozi, naročito kod majki koje ne mogu da se pomire sa činjenicom da, na primer, njihova “mala devojčica” koja je kroz osnovnu školu imala sjajan odnos sa majkom, u srednjoj odjednom počinje da se “otima”, ne deli više tajne sa majkom, krije dnevnik, razgovara samo sa drugaricama. Iako će malo koja majka to da prizna, takvo ponašanje često doživljava kao da je izneverena i ne može da se izbori sa sujetom.
Ako otac može da “dopre” do tinejdžera, pustite ih da što češće budu sami i da razgovaraju.
Ukoliko baš niko ne može da priča sa detetom, odnosno ako nijedan roditelj ne može da mu se “približi”, nije loše da dete uputite na razgovor sa psihologom.
Ali izuzetno je važno da kada dete pristane ne zapitkujete previše kada se vrati sa razgovora, niti da “ljubomorišete” kako “može da priča sa nepoznatom osobom, a sa vama ne može”.
Tinejdžerima je najteže i ponekad im je mnogo prijatnije da o svojim sumnjama, strahovima, problemima i strepnjama razgovaraju sa nekim ko nije član porodice. udite strpljivi, puni razumevanja i podrške i stvari će sigurno doći na svoje, a “tinejdžerske ludosti” ostati da se prepričavaju kao porodične anegdote.
(Večernje novosti)
Preispituju nametnute stavove, verovanja i sistem vrednosti, podvrgavaju ih kritici kako bi ih usvojili ili odbacili, a kontriranje i bunt samo su “manevri” kojima to postižu
Adolescencija je toliko “problematična” zbog toga što je period tokom kojeg dete pokušava da dođe do sopstvene autentičnosti
ADOLESCENCIJA, najburniji period odrastanja tokom kojeg deca postaju zrele osobe, nimalo nije laka ni za njih ni za roditelje.
Bunt, konflikti, nerazumevanje i svađe svakodnevica su za mnoge porodice u kojima odrastaju tinejdžeri. Iako ne zvuči preterano utešno, ovaj period traje samo nekoliko godina i posledica je preispitivanja do tada naučenih stavova i vrednosti koje je dete usvojilo, a to preispitivanje najčešće se ogleda u buntu i stalnom kontriranju roditeljima.
Mnoge majke i očevi nisu sigurni kako treba da se ponašaju, gube živce i nisu u stanju da racionalno razgovaraju sa svojim tinejdžerom. U stvari, često im se čini da je bilo kakav razgovor nemoguć, ali psiholozi tvrde suprotno.
Da biste znali kako da pristupite detetu trebalo bi prvenstveno da znate šta mu se događa. Da li ste se ikada zapitali zašto tinejdžeri stalno “udaraju” kontru. Zbog čega prevrću očima kada im uputite jednostavno pitanje “šta ima novo?” ili “kako je bilo u školi?” Žale se da ih “smarate” i žele da budu vaša sušta suprotnost.
Adolescencija je toliko “problematična” zbog toga što je period tokom kojeg dete pokušava da dođe do sopstvene autentičnosti, tvrde psiholozi.
Dok je malo, roditelji su jedini uzor, njihovo mišljenje se ne preispituje, uzima se kao jedino merilo vrednosti. Međutim, odrastanjem tinejdžer mora da preispita nametnute stavove, verovanja, sistem vrednosti koji je usvojio, da ih podvrgne kritici i testu, da bi ih konačno doživeo kao svoje ili potpuno odbacio. Takođe, želi da pripada i grupi, vršnjaci mu mnogo znače i zbog svega toga nije siguran kako treba da se ponaša. Bunt, stalno kontriranje, eksperimentisanje u odevanju i fizičkom izgledu su “manevri” kojima se služi kako bi pronašao svoje mesto i došao do sopstvenih zaključaka.
Često devojčice žele da budu potpuna suprotnost svojih majki, odnosno žele da budu i fizički i karakterno drugačije. Istraživanja pokazuju da se devojčice veoma loše slažu sa majkama, dok sa očevima uglavnom uspevaju da pronađu zajednički jezik. Kontriranje nije odraz bezobrazluka i nevaspitanja, kao što većina roditelja misli, već samo način na koji vam dete šalje poruku da ima svoje mišljenje i da očekuje da ga poštujete.
I zato nemojte da “padate u vatru” čim vaš tinejdžer počne svaku rečenicu sa “ne”, već pokušajte da mu se približite. To možete kroz neke jednostavne, životne stvari. Na primer, pokušajte da se interesujete za ono što voli, za garderobu koju oblači, muziku koju sluša, započnite razgovor o temi koja ga zanima...
Ali ne insistirajte, savetuju psiholozi. Ukoliko ne želi da priča, budite strpljivi i nemojte odmah da planete. Ako dete ima bolju komunikaciju sa drugim roditeljem, pokušajte da savladate sujetu. To je i najveći problem u komunikaciji, tvrde psiholozi, naročito kod majki koje ne mogu da se pomire sa činjenicom da, na primer, njihova “mala devojčica” koja je kroz osnovnu školu imala sjajan odnos sa majkom, u srednjoj odjednom počinje da se “otima”, ne deli više tajne sa majkom, krije dnevnik, razgovara samo sa drugaricama. Iako će malo koja majka to da prizna, takvo ponašanje često doživljava kao da je izneverena i ne može da se izbori sa sujetom.
Ako otac može da “dopre” do tinejdžera, pustite ih da što češće budu sami i da razgovaraju.
Ukoliko baš niko ne može da priča sa detetom, odnosno ako nijedan roditelj ne može da mu se “približi”, nije loše da dete uputite na razgovor sa psihologom.
Ali izuzetno je važno da kada dete pristane ne zapitkujete previše kada se vrati sa razgovora, niti da “ljubomorišete” kako “može da priča sa nepoznatom osobom, a sa vama ne može”.
Tinejdžerima je najteže i ponekad im je mnogo prijatnije da o svojim sumnjama, strahovima, problemima i strepnjama razgovaraju sa nekim ko nije član porodice. udite strpljivi, puni razumevanja i podrške i stvari će sigurno doći na svoje, a “tinejdžerske ludosti” ostati da se prepričavaju kao porodične anegdote.
(Večernje novosti)