- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Зашто стрепимо и непрестано бринемо?
Још је Еурипид рекао да je живот исувише кратак колико је сладак, а ми га већином и не знајући проводимо у страху, бригама, тескоби и стрепњи.
Иако се многи од нас труде да у свакој ситуацији виде само оно добро, да се концентришу на добробити у свим могућим и немогућим животним околностима, ипак више нас је оних који се непрестано бринемо, стрепимо и увек очекујемо „оно најгоре“.
Када се непрестано бринемо, страхујемо и стрепимо од будућности, онда се осећамо као да нам је суђено да патимо и да нам будућност доноси само бол и тескобу. Уместо да се радујемо животу испада као да се вртимо око црне рупе која само за нас чува своје најмрачније дубине. У таквом стању колико год се претварали, убеђивали себе, смешкали се укућанима и ближњима, испуњавали своје дневне задатке остајемо празни, несрећни и уплашени.
Уби нас неизвесност
Али, зашто непрестано ишчекујемо да се нешто лоше деси? На овај или онај начин свако од нас због нечег пати или страда. Неки су доживели и преживели велике трагедије. А када пролазимо тешке тренутке, преживљавамо трагедије бивамо као заслепљени и клацкамо се над амбисом. Тако немоћни, неприпремљени и у стању тешког шока на неки необјашњив начин дубоко схватамо како ми немамо власт над својим животом и слабо шта можемо да контролишемо. Почињемо да верујемо како смо остављени на милост и немилост суровом свету и животним неминовностима које нам доносе само бол и патњу. И једино решење видимо у томе да увек будемо потпуно спремни за „оно најгоре“. А припрема за најгоре је механизам преживљавања за оне од нас који дубоко осећају како ми не стварамо и не осмишљавамо своју стварност и свој живот. Том механизму одбране највише прибегавају они који непрестано бивају повређивани и константно се врте у кругу страха и стрепње реалних или умишљених тескоба које им предстоје. Најболније у читавој причи је то да када ишчекујемо најгоре ми унапред тугујемо због догађаја који се уопште нису десили. Све преживљавамо унапред. Осећамо се разочарано, иако нисмо били изневерени. Замишљамо губитак најмилијих, који су живи и здрави, ту поред нас. И тако у недоглед.
Како је све почело?
Претпоставимо да смо одрастали у окружењу у којем нам је била ускраћена неопходна љубав и нега. И не само то, тада смо почели да се осећамо потпуно изопштено, као црнe овцe. Дубока туга коју смо у том периоду потиснули не бисмо ли некако опстали, јесте да тако кажем магнет за невесела збивања у нашем потоњем животу, а да ми тога уопште нисмо свесни. То се дешава зато што не допуштамо себи да одтугујемо ту тешку епизоду из нашег детињства која нам је усмерила животни пут. Тешко нам је да се на емоционалном плану суочимо са суровом истином како нам није било пружено довољно родитељске љубави и старања. Упорно то поричемо, свим силама се трудимо да игноришемо тескобна осећања; покушавамо да се бавимо свим и свачим само да нас та мука не би прогутала. Једноставније речено, паралисани смо, а напетост само расте. Понекад се због тог притиска деси нека већа или мања невоља у којој та туга исплива, а ми изнова проживљавамо наш губитак који смо као деца доживели.
Свако је кројач своје среће
Да све буде теже и компликованије, наша цивилизација и то како се уопште у савременом друштву функционише, све је баждарено да увек будемо спремни да очекујемо „оно најгоре“. Да ли сад разумете како је наш ментални склоп подешен? Непрестано имамо гард, спремни смо на одбарну и наравно под вечитим смо стресом. Осећамо се као да нас зло прогања и да све несреће овог света чекају да се сруче баш на наша плећа.
Ако се сложимо да је закон привлачења наша реалност, ми заправо доживљавамо све што ишчекујемо. За оне међу нама који су се сродили са принципом да увек очекују „оно најгоре“, то предстваља велик проблем. Када схватимо да својим уверењима и животним ставом веома снажно утичемо на сопстевну стварност, а при том остајемо неуморни ратници који увек замишљају најгори могући сценарио, почињемо да осећамо страх од сопствених негативних представа и менталне усредсређености. Ту се крије суштина наше забринутости – бринемо унапред, стрепимо без разлога и хвата нас страх од страха. И сад улазимо у зачарни круг: не знамо како да престанемо да стрепимо, како да престанемо да ишчекујемо „оно најгоре“, а желимо то свим силама, јер сада смо додатно уплашени пошто знамо да се мање-више испуњава оно око чега се бринемо. Овде је изнимно важно да исправно разумемо закон привлачења. Врло је једноставно. Закон привлачења функционише по принципу огледала, које само рефлектује све оно што се у нама збива – наша осећања, размишљања, монологе, па и дијалоге, које водимо. Ово би требало да буде од помоћи свакоме ко стрепи да ће привући у свој живот баш то око чега се његов ум мучи. Дакле, по закону привлачења, ако због нечег бринемо, стрепимо или се бојимо, нећемо неминовно призвати тај догађај у свој живот, али ако константно стрепимо, онда ће се стрепња у нашем свакодневном животу свакако утростручити. Не мора да значи одмах да ћемо призвати оно најгоре, али сигурно ћемо западати у такве ситуације у којима ћемо се товарити бригом, страхом и стрепњом.
Статистика која осмех мами
Хајде за тренутак да се дистанцирамо од себе и чињенице да у великој мери сами утичемо на своју стварност. За све вас који ово читате, а још увек нисте сасвим сигурни колико има истине у написаном, можда ће следећи статистички подаци бити од користи. Иако је у питању пилот истраживање америчких студената, закључци до којих су дошли ипак наводе на размишљање. На пример, 40% оног око чега се бринемо никада се не оствари. То је показатељ колико нам енергије оде узалуд и како немилосрдно траћимо време. Затим, 30% оног око чега се бринемо или због чега стрепимо већ се свакако десило. Прошлост не можемо да мењамо. И око 22% отпада на такозване „безазлене бриге“ тј. када се бринемо да ли ћемо стићи на време, да ли се неко наљутио на нас, шта ће бити за вечеру, како ћемо проћи на испиту и слично. А 4% је удео оних брига и стрепњи на које никако не можемо да утичемо. Заправо последице нашег чињења или нечињења ствараjу проблеме и изазове са којима се суочавамо када су у питању брига, страх и стрепња. На пример, бојимо се да не заспемо за воланом, а на пут ипак крећемо касно у ноћ након тешког и напорног дана.
Шта нам је чинити?
Будите реални и покрените се
Никада немојте од себе превише да очекујете. Имајте стрпљења и као што знате да ништа не може преко ноћи, тако је и труд на овом плану непоходан, а процес преваспитавања себе захтеван. За почетак, запишите оне страхове који вас море, али на које можете да утичете. На пример, неко може да се боји да неће положити испит, јер је градиво исувише обимно и неће стићи да га савлада до испитног рока. У оваквим случајевима најважније је одмах записати шта ћете предузети како бисте се ухватили у коштац са овим проблемом. Другим речима, уплашени студент може да направи озбиљан план и програм савладавања градива, може да потражи помоћ од колеге, може да учи у библиотеци уместо код куће и тако редом. Поента је у томе да се покренемо и да предузмемо конкретне кораке, а не само да замишљамо „оно најгоре“ и да се препуштамо тешким осећањима која нас на послетку потпуно паралишу.
И док на свом путу будете падали и устајали сетите се оне Његошеве како страх животу образ често каља, па се ободрите, опет и опет устаните, никада се не препуштајући малодушности. При томе, не заборављајте – на храбрима свет остаје!
Огњена Лазић
Izvor: Duhovnaterapija.wordpress.com
Још је Еурипид рекао да je живот исувише кратак колико је сладак, а ми га већином и не знајући проводимо у страху, бригама, тескоби и стрепњи.
Иако се многи од нас труде да у свакој ситуацији виде само оно добро, да се концентришу на добробити у свим могућим и немогућим животним околностима, ипак више нас је оних који се непрестано бринемо, стрепимо и увек очекујемо „оно најгоре“.
Када се непрестано бринемо, страхујемо и стрепимо од будућности, онда се осећамо као да нам је суђено да патимо и да нам будућност доноси само бол и тескобу. Уместо да се радујемо животу испада као да се вртимо око црне рупе која само за нас чува своје најмрачније дубине. У таквом стању колико год се претварали, убеђивали себе, смешкали се укућанима и ближњима, испуњавали своје дневне задатке остајемо празни, несрећни и уплашени.
Уби нас неизвесност
Али, зашто непрестано ишчекујемо да се нешто лоше деси? На овај или онај начин свако од нас због нечег пати или страда. Неки су доживели и преживели велике трагедије. А када пролазимо тешке тренутке, преживљавамо трагедије бивамо као заслепљени и клацкамо се над амбисом. Тако немоћни, неприпремљени и у стању тешког шока на неки необјашњив начин дубоко схватамо како ми немамо власт над својим животом и слабо шта можемо да контролишемо. Почињемо да верујемо како смо остављени на милост и немилост суровом свету и животним неминовностима које нам доносе само бол и патњу. И једино решење видимо у томе да увек будемо потпуно спремни за „оно најгоре“. А припрема за најгоре је механизам преживљавања за оне од нас који дубоко осећају како ми не стварамо и не осмишљавамо своју стварност и свој живот. Том механизму одбране највише прибегавају они који непрестано бивају повређивани и константно се врте у кругу страха и стрепње реалних или умишљених тескоба које им предстоје. Најболније у читавој причи је то да када ишчекујемо најгоре ми унапред тугујемо због догађаја који се уопште нису десили. Све преживљавамо унапред. Осећамо се разочарано, иако нисмо били изневерени. Замишљамо губитак најмилијих, који су живи и здрави, ту поред нас. И тако у недоглед.
Како је све почело?
Претпоставимо да смо одрастали у окружењу у којем нам је била ускраћена неопходна љубав и нега. И не само то, тада смо почели да се осећамо потпуно изопштено, као црнe овцe. Дубока туга коју смо у том периоду потиснули не бисмо ли некако опстали, јесте да тако кажем магнет за невесела збивања у нашем потоњем животу, а да ми тога уопште нисмо свесни. То се дешава зато што не допуштамо себи да одтугујемо ту тешку епизоду из нашег детињства која нам је усмерила животни пут. Тешко нам је да се на емоционалном плану суочимо са суровом истином како нам није било пружено довољно родитељске љубави и старања. Упорно то поричемо, свим силама се трудимо да игноришемо тескобна осећања; покушавамо да се бавимо свим и свачим само да нас та мука не би прогутала. Једноставније речено, паралисани смо, а напетост само расте. Понекад се због тог притиска деси нека већа или мања невоља у којој та туга исплива, а ми изнова проживљавамо наш губитак који смо као деца доживели.
Свако је кројач своје среће
Да све буде теже и компликованије, наша цивилизација и то како се уопште у савременом друштву функционише, све је баждарено да увек будемо спремни да очекујемо „оно најгоре“. Да ли сад разумете како је наш ментални склоп подешен? Непрестано имамо гард, спремни смо на одбарну и наравно под вечитим смо стресом. Осећамо се као да нас зло прогања и да све несреће овог света чекају да се сруче баш на наша плећа.
Ако се сложимо да је закон привлачења наша реалност, ми заправо доживљавамо све што ишчекујемо. За оне међу нама који су се сродили са принципом да увек очекују „оно најгоре“, то предстваља велик проблем. Када схватимо да својим уверењима и животним ставом веома снажно утичемо на сопстевну стварност, а при том остајемо неуморни ратници који увек замишљају најгори могући сценарио, почињемо да осећамо страх од сопствених негативних представа и менталне усредсређености. Ту се крије суштина наше забринутости – бринемо унапред, стрепимо без разлога и хвата нас страх од страха. И сад улазимо у зачарни круг: не знамо како да престанемо да стрепимо, како да престанемо да ишчекујемо „оно најгоре“, а желимо то свим силама, јер сада смо додатно уплашени пошто знамо да се мање-више испуњава оно око чега се бринемо. Овде је изнимно важно да исправно разумемо закон привлачења. Врло је једноставно. Закон привлачења функционише по принципу огледала, које само рефлектује све оно што се у нама збива – наша осећања, размишљања, монологе, па и дијалоге, које водимо. Ово би требало да буде од помоћи свакоме ко стрепи да ће привући у свој живот баш то око чега се његов ум мучи. Дакле, по закону привлачења, ако због нечег бринемо, стрепимо или се бојимо, нећемо неминовно призвати тај догађај у свој живот, али ако константно стрепимо, онда ће се стрепња у нашем свакодневном животу свакако утростручити. Не мора да значи одмах да ћемо призвати оно најгоре, али сигурно ћемо западати у такве ситуације у којима ћемо се товарити бригом, страхом и стрепњом.
Статистика која осмех мами
Хајде за тренутак да се дистанцирамо од себе и чињенице да у великој мери сами утичемо на своју стварност. За све вас који ово читате, а још увек нисте сасвим сигурни колико има истине у написаном, можда ће следећи статистички подаци бити од користи. Иако је у питању пилот истраживање америчких студената, закључци до којих су дошли ипак наводе на размишљање. На пример, 40% оног око чега се бринемо никада се не оствари. То је показатељ колико нам енергије оде узалуд и како немилосрдно траћимо време. Затим, 30% оног око чега се бринемо или због чега стрепимо већ се свакако десило. Прошлост не можемо да мењамо. И око 22% отпада на такозване „безазлене бриге“ тј. када се бринемо да ли ћемо стићи на време, да ли се неко наљутио на нас, шта ће бити за вечеру, како ћемо проћи на испиту и слично. А 4% је удео оних брига и стрепњи на које никако не можемо да утичемо. Заправо последице нашег чињења или нечињења ствараjу проблеме и изазове са којима се суочавамо када су у питању брига, страх и стрепња. На пример, бојимо се да не заспемо за воланом, а на пут ипак крећемо касно у ноћ након тешког и напорног дана.
Шта нам је чинити?
- Од суштинског је значаја да престанемо потискивати и камуфлирати осећања бриге, стрепње и/или страха. Неопходно је да се сретнемо сами са собом и допустимо тим осећањима да се испоље на конструктиван и креативан начин. Што се више будемо вежбали у спремности да препознајемо, разумемо и каналишемо своја осећања, све мање ћемо се опирати могућим непријатним искустивма, све мање ће нас савладати осећај стрепње и немоћи, и све мање ћемо трошити снагу у покушајима да спречимо „оно најгоре“.
- Једноставно треба да прихватимо чињеницу како се искушења дешавају и ми не можемо увек на то да утичемо. Невоља је у томе што многи од нас те периоде испитивања не дочекују на здрав начин, већ само очајавају. Све што нам се у животу дешава са разлогом се дешава и било би добро да не пропуштамо то повољно време у којем можемо да сагледамо себе и да се сусретнемо са Богом. Бог није неправедан. Уколико можете са вером и трпљењем да одговрите на невоље и искушења која вас сналазе схватићете тако њихов дубоки смисао и задобићете мир.
- Иако ће звучати малчице банално, али ако непрестано ишчекујете тешкоће и невоље; увек се припремате за „оно најгоре“, ви у извесном смислу верујете да не заслужујете боље. Сами себе сте подесили тако да се радост, ентузијазам, доброта и све оно што живот заиста чини лепим од вас одбија. Размислите о томе. Покушајте да се увек на крају дана преиспитате у ком правцу су ишле ваше мисли, хтења и унутрашњи монолог; каква су вас осећања обузимала…
- Почните да осмишљавате своје (слободно) време тако што ћете се радовати активностима које знате да су изводиве. Никада не заборавите да нам је време дато да га осмислимо. Покушајте да на дневном плану организујете нешто што знате да ће вас радовати. Не мора и не треба то да буде ништа грандиозно. На пример, можете направити колаче и обрадовати некога драгог; можете отићи сами или са неким у вожњу бициклом, можете испланирати одлазак у биоскоп или на базен; можете посетити неки музеј или манифестацију – могућности су безбројне. На овај начин се полако учите да са пуним поверењем у Живот планирате и да се радујете већим и значајнијим догађајима у вашем животу.
- Обраћајте пажњу на мале, а значајне догађаје у свом свакодневном животу. Ако сте, на пример, били у прилици да помогнете старијој особи да пређе улицу или, сте нешто изгубили, па вам је то поштено враћено, или сте провели незаборавно вече са пријатељима, увек будите захвални на оваквим тренуцима. Ово не само да ће вам помоћи да схватите колико је свако кројач своје среће, већ ће вам помоћи и да доживите онај дубљи смисао који се крије у свему.
- У неким случајевима није лоше да допустимо себи да „оно најгоре“ које нас немилосрдно исцрпљује пустимо да се одвија у нашем уму и да га тако доведемо до апсурда. Ово је корисно када безуспешно покушавамо да се супротставимо осећању тескобе што ето, опет бринемо и препуштамо се старом „пороку“. Ако вам се то деси пустите нека се филм одвија, али немојте да потискујете осећања страха и стрепње. Баш у тим моментима је важно да признате себи колико патите само зато што се бојите. Освешћивање страхова и емоционалног стања које вам задаје потешкоће већ је велик корак на путу самопознања.
Будите реални и покрените се
Никада немојте од себе превише да очекујете. Имајте стрпљења и као што знате да ништа не може преко ноћи, тако је и труд на овом плану непоходан, а процес преваспитавања себе захтеван. За почетак, запишите оне страхове који вас море, али на које можете да утичете. На пример, неко може да се боји да неће положити испит, јер је градиво исувише обимно и неће стићи да га савлада до испитног рока. У оваквим случајевима најважније је одмах записати шта ћете предузети како бисте се ухватили у коштац са овим проблемом. Другим речима, уплашени студент може да направи озбиљан план и програм савладавања градива, може да потражи помоћ од колеге, може да учи у библиотеци уместо код куће и тако редом. Поента је у томе да се покренемо и да предузмемо конкретне кораке, а не само да замишљамо „оно најгоре“ и да се препуштамо тешким осећањима која нас на послетку потпуно паралишу.
И док на свом путу будете падали и устајали сетите се оне Његошеве како страх животу образ често каља, па се ободрите, опет и опет устаните, никада се не препуштајући малодушности. При томе, не заборављајте – на храбрима свет остаје!
Огњена Лазић
Izvor: Duhovnaterapija.wordpress.com