- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Zaštitite svoju biblioteku poput srednjovekovnih pisara
U srednjem veku, pisanje knjige moglo je da traje godinama. Pisar bi se nadvijao nad svojim stolom koji je bio osvetljen prirodnom svetlošću, jer je bilo opasno paliti sveće pored knjiga da se hartija ne bi zapalila. Dane su provodili ispisujući pažljivo slovo po slovo, pazeći da negde ne pogreše. Nije bilo lako prepisivati sve te spise: „Pokvari vam se vid, iskrive se leđa, mišići i rebra vam se napnu, osećate bol u bubrezima i iscrpljenost u celom telu.“
S obzirom na veliki napor uložen u stvaranje knjiga, pisari i vlasnici knjiga želeli su da zaštite svoj rad. Koristili su jedinu moć koju su imali: reči. Na početku ili na kraju knjiga ispisali su dramatične kletve, preteći bolom i patnjom onome ko bi ukrao ili oštetio ove dragocene spise.
Nisu se ustručavali da pominju najgore kazne za koje su znali – ekskomunikaciju iz crkve i užasnu, bolnu smrt. Kradljivcima knjiga pretile su velike opasnosti: demonski mač koji seče ruke, kopanje očiju iz duplji, paklene vatre.
„Samo su ove kletve mogle da zaštite knjige“, kaže Mark Drogin, autor knjige „Anathema! Medieval Scribes and the History of Book Curses“. „Srećom, bilo je to vreme kada su ljudi verovali u vradžbine. Ako bi iscepali stranicu, umrli bi u agoniji, a niko nije hteo da rizikuje da mu se to desi.“
Droginova knjiga, objavljena 1983, predstavlja najdetaljniji spisak kletvi u istoriji. Karikaturista i dizajner visit karata, Drogin je pohađao časove pisanja gotskih slova, te je postao fasciniran srednjovekovnom kaligrafijom. Dok je istraživao informacije za svoju prvu knjigu, naišao je na malu knjigu kletvi; kako je otkrivao sve više i više skrivenih fusnota u istorijskim knjigama napisanim u 19. veku, njegova zbirka je rasla. Pronašao je kletve koje su se koristile u drevnoj Grčkoj i Vavilonskoj biblioteci, sve do onih koje su se koristile u periodu renesanse.
Istoričarima iz tog perioda kletve su predstavljale jedan vid zanimljivosti, ali Droginu su te kletve bile dokaz koliko su srednjovekovni pisci i učenjaci cenili knjige u vreme kada su čak i najelitnije institucije imale biblioteke od samo nekoliko desetina knjiga.
Prokletstvo ekskomunikacije jedna je od jednostavnijih kletvi. Drogin je pronašao mnogo primera psovki koje su bile kratke i jasne, ali su uspešno prenosile poruku. Na primer:
Neka mač anateme ubije,
Ako neko ovu knjigu sakrije.
Si quis furetur,
Anathematis ense necetur.
Ako je pisar stvarno želeo da zapreti, koristio je „anatemu-maranatu“ – citat koja govori da je „Naš Gospod došao“, što je pojačavalo značenje obične kletve ekskomunikacije. Ali kletve su nekad bile mnogo složenije. „Najbolja pretnja je ona koja vam zaista detaljno opisuje muku koja vas očekuje ako se ogrešite o upozorenje. Što je pisar bio kreativniji, to su kletve bile detaljnije”, napisao je Drogin. Pisar može da zamisli strahovitu smrt lopova:
„Ako neko ukrade ovu knjigu, neka odmah umre; neka se prži u loncu; neka ga obuzme bolest i groznica; neka bude slomljen na kolu i neka bude obešen. Amin.“
A ponekad su opisi bili još detaljniji:
„Neka se ova knjiga pretvori u zmiju u rukama onoga ko ju je ukrao od vlasnika ili pozajmio, a nije vratio. Neka bude paralizovan, da ne može da pomera ruke i noge. Neka se muči u agoniji i moli za milost. Neka bol ne prestaje sve dok ne počne da se raspada. Neka ga crvi izjedu iznutra, i kada ga stigne poslednja kazna, neka zauvek gori u krugovima pakla.“
Droginova knjiga sadrži na desetine takvih kletvi, a sakupio je najmanje još toliko koje nikada nisu objavljene, a koje će uključiti u drugo izdanje.
Kad je Drogin skupljao psovke, pronalazio je i neke koje su se ponavljale. Nisu svi pisci bili podjednako kreativni. Ako tražite dobru, jaku kletvu koja će poslužiti u svim situacijama, isprobajte onu najpopularniju. Može da se koristi u više slučajeva i jednako je efikasna kao i crvi koji vas jedu iznutra, ali možda ne zvuči toliko preteće:
„Neka onaj ko ovu knjigu ukrade ili uništi, bude proklet i odbačen od crkve.“
Autor: Sara Laskov
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Lidija Janjić
U srednjem veku, pisanje knjige moglo je da traje godinama. Pisar bi se nadvijao nad svojim stolom koji je bio osvetljen prirodnom svetlošću, jer je bilo opasno paliti sveće pored knjiga da se hartija ne bi zapalila. Dane su provodili ispisujući pažljivo slovo po slovo, pazeći da negde ne pogreše. Nije bilo lako prepisivati sve te spise: „Pokvari vam se vid, iskrive se leđa, mišići i rebra vam se napnu, osećate bol u bubrezima i iscrpljenost u celom telu.“
S obzirom na veliki napor uložen u stvaranje knjiga, pisari i vlasnici knjiga želeli su da zaštite svoj rad. Koristili su jedinu moć koju su imali: reči. Na početku ili na kraju knjiga ispisali su dramatične kletve, preteći bolom i patnjom onome ko bi ukrao ili oštetio ove dragocene spise.
Nisu se ustručavali da pominju najgore kazne za koje su znali – ekskomunikaciju iz crkve i užasnu, bolnu smrt. Kradljivcima knjiga pretile su velike opasnosti: demonski mač koji seče ruke, kopanje očiju iz duplji, paklene vatre.
„Samo su ove kletve mogle da zaštite knjige“, kaže Mark Drogin, autor knjige „Anathema! Medieval Scribes and the History of Book Curses“. „Srećom, bilo je to vreme kada su ljudi verovali u vradžbine. Ako bi iscepali stranicu, umrli bi u agoniji, a niko nije hteo da rizikuje da mu se to desi.“
Droginova knjiga, objavljena 1983, predstavlja najdetaljniji spisak kletvi u istoriji. Karikaturista i dizajner visit karata, Drogin je pohađao časove pisanja gotskih slova, te je postao fasciniran srednjovekovnom kaligrafijom. Dok je istraživao informacije za svoju prvu knjigu, naišao je na malu knjigu kletvi; kako je otkrivao sve više i više skrivenih fusnota u istorijskim knjigama napisanim u 19. veku, njegova zbirka je rasla. Pronašao je kletve koje su se koristile u drevnoj Grčkoj i Vavilonskoj biblioteci, sve do onih koje su se koristile u periodu renesanse.
Istoričarima iz tog perioda kletve su predstavljale jedan vid zanimljivosti, ali Droginu su te kletve bile dokaz koliko su srednjovekovni pisci i učenjaci cenili knjige u vreme kada su čak i najelitnije institucije imale biblioteke od samo nekoliko desetina knjiga.
Prokletstvo ekskomunikacije jedna je od jednostavnijih kletvi. Drogin je pronašao mnogo primera psovki koje su bile kratke i jasne, ali su uspešno prenosile poruku. Na primer:
Neka mač anateme ubije,
Ako neko ovu knjigu sakrije.
Si quis furetur,
Anathematis ense necetur.
Ako je pisar stvarno želeo da zapreti, koristio je „anatemu-maranatu“ – citat koja govori da je „Naš Gospod došao“, što je pojačavalo značenje obične kletve ekskomunikacije. Ali kletve su nekad bile mnogo složenije. „Najbolja pretnja je ona koja vam zaista detaljno opisuje muku koja vas očekuje ako se ogrešite o upozorenje. Što je pisar bio kreativniji, to su kletve bile detaljnije”, napisao je Drogin. Pisar može da zamisli strahovitu smrt lopova:
„Ako neko ukrade ovu knjigu, neka odmah umre; neka se prži u loncu; neka ga obuzme bolest i groznica; neka bude slomljen na kolu i neka bude obešen. Amin.“
A ponekad su opisi bili još detaljniji:
„Neka se ova knjiga pretvori u zmiju u rukama onoga ko ju je ukrao od vlasnika ili pozajmio, a nije vratio. Neka bude paralizovan, da ne može da pomera ruke i noge. Neka se muči u agoniji i moli za milost. Neka bol ne prestaje sve dok ne počne da se raspada. Neka ga crvi izjedu iznutra, i kada ga stigne poslednja kazna, neka zauvek gori u krugovima pakla.“
Droginova knjiga sadrži na desetine takvih kletvi, a sakupio je najmanje još toliko koje nikada nisu objavljene, a koje će uključiti u drugo izdanje.
Kad je Drogin skupljao psovke, pronalazio je i neke koje su se ponavljale. Nisu svi pisci bili podjednako kreativni. Ako tražite dobru, jaku kletvu koja će poslužiti u svim situacijama, isprobajte onu najpopularniju. Može da se koristi u više slučajeva i jednako je efikasna kao i crvi koji vas jedu iznutra, ali možda ne zvuči toliko preteće:
„Neka onaj ko ovu knjigu ukrade ili uništi, bude proklet i odbačen od crkve.“
Autor: Sara Laskov
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Lidija Janjić