LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Žan Ogist Dominik Engr
Autoportret, 1804. godine, Muzej Konde, Šantiji
Žan Ogist Dominik Engr (fr. Jean Auguste Dominique Ingres; 29. avgust 1780 — 14. januar 1867) bio je francuski slikar neoklasicizma. Iako je težio da postane slikar istorijskih događaja u tradiciji Nikole Pusena i Žaka Luja Davida, njegovi portreti su priznati kao njegova najveća zaostavština istoriji umetnosti. Naročito se ističu oni u tehnikama crteža, zbog vitalnosti i skoro fotografske preciznosti linije.
Biografski podaci
Rođen je 29. avgusta 1780. godine u Montobanu i već u mladosti je došao u dodir sa umetnošću. Njegov otac je bio svestrani umetnik (skulptor, štukater, slikar minijaturista), i učio ge je slikarstvu i sviranju na violini. 1791. godine je svoga sina poslao na akademiju u Tuluz.
U avgustu 1796. godine putovao je u Pariz i tu je našao mesto u ateljeu Žak Luj Davida i bio je u klasi Škole lepih umetnosti u Parizu. 1801. godine je dobio nagradu "Prix de Rome" koja je studentima bila preporuka za dobijanje stipendije za studije na akademijama. Dobio je četvorogodišnju stipendiju i boravak na Francuskoj akademiji u vili Mediči u Rimu koju je podigao 1806. godine.
U Rimu je studirao i kopirao stare majstore i zarađivao portretiranjem guvernera i drugih ličnosti. Godine 1813. oženio se svojom prijateljicom Madlenom Hapele sa kojom je dugo imao uspešan i primeran brak.
Posle 1824. godine Engr je doživeo uspeh i osnovao je atelje u Parizu gde su se školovali mnogi koji su kod njega dolazili da uče a dobijao je i sve veći broj slikarskih zadataka, a postao je i profesor na Školi lepih umetnosti u Parizu. Kada je posle otišao u Rim postao je tamo profesor i direktor Pariske škole. Godine 1841. ponovo se vraća u Pariz.
Godine 1849. umrla je njegova žena i on je ožalošćen krenuo na putovanja. Kao sedamdesetgodišnji je ponovo vitalan i ženi se po drugi put. Za parisku Svetsku izložbu 1855. godine će biti veliki prostor posvećen za retrospektivu njegovih dela i dela Ežen Delakroa koji je sa njim bio značajan predstavnik nepomirljivih pravaca u umetnosti klasicizma i romantizma čija su se dela tokom vremena sve više udaljavala od sebe i postajala sve različitija kako u shvatanjima umetnosti tako i po samom izgledu. Kao osamdesetogodišnjak još uvek je vitalan i aktivan i postaje rektor u Školi lepih umetnosti u Parizu. Umro je u Parizu 1867. godine i iza sebe je ostavio više od 4.000 crteža.
Delo i karakteristike
Engreova dela nisu bila dugo vremena cenjena i poštovana. U početku je slikao u pseudo- klasicističkom stilu Žak Luja Davida a kasnije sasvim prema delu Rafael Santija. Poslednjih se godina vraća antičkim uzorima i crpi iz etrurskog slikarstva, slika vodenih boja koje on sa velikom umešnošću i preciznošću izvodi.
Crtežu i modulaciji Engr posvećuje veću pažnju nego boji. Tako se javlja veliki raskorak između njegovih dela i dela Ežen Delakroa koji koristi već skoro impresionističku paletu. Engr je gajio jedan strogi stil klasicizma u kome se oslanjao na antičke uzore i karakteriše se preciznim linijama i obrisima.
Neka od njegovih najpoznatijih dela
( Vikipedija )
Autoportret, 1804. godine, Muzej Konde, Šantiji
Žan Ogist Dominik Engr (fr. Jean Auguste Dominique Ingres; 29. avgust 1780 — 14. januar 1867) bio je francuski slikar neoklasicizma. Iako je težio da postane slikar istorijskih događaja u tradiciji Nikole Pusena i Žaka Luja Davida, njegovi portreti su priznati kao njegova najveća zaostavština istoriji umetnosti. Naročito se ističu oni u tehnikama crteža, zbog vitalnosti i skoro fotografske preciznosti linije.
Biografski podaci
Rođen je 29. avgusta 1780. godine u Montobanu i već u mladosti je došao u dodir sa umetnošću. Njegov otac je bio svestrani umetnik (skulptor, štukater, slikar minijaturista), i učio ge je slikarstvu i sviranju na violini. 1791. godine je svoga sina poslao na akademiju u Tuluz.
U avgustu 1796. godine putovao je u Pariz i tu je našao mesto u ateljeu Žak Luj Davida i bio je u klasi Škole lepih umetnosti u Parizu. 1801. godine je dobio nagradu "Prix de Rome" koja je studentima bila preporuka za dobijanje stipendije za studije na akademijama. Dobio je četvorogodišnju stipendiju i boravak na Francuskoj akademiji u vili Mediči u Rimu koju je podigao 1806. godine.
U Rimu je studirao i kopirao stare majstore i zarađivao portretiranjem guvernera i drugih ličnosti. Godine 1813. oženio se svojom prijateljicom Madlenom Hapele sa kojom je dugo imao uspešan i primeran brak.
Posle 1824. godine Engr je doživeo uspeh i osnovao je atelje u Parizu gde su se školovali mnogi koji su kod njega dolazili da uče a dobijao je i sve veći broj slikarskih zadataka, a postao je i profesor na Školi lepih umetnosti u Parizu. Kada je posle otišao u Rim postao je tamo profesor i direktor Pariske škole. Godine 1841. ponovo se vraća u Pariz.
Godine 1849. umrla je njegova žena i on je ožalošćen krenuo na putovanja. Kao sedamdesetgodišnji je ponovo vitalan i ženi se po drugi put. Za parisku Svetsku izložbu 1855. godine će biti veliki prostor posvećen za retrospektivu njegovih dela i dela Ežen Delakroa koji je sa njim bio značajan predstavnik nepomirljivih pravaca u umetnosti klasicizma i romantizma čija su se dela tokom vremena sve više udaljavala od sebe i postajala sve različitija kako u shvatanjima umetnosti tako i po samom izgledu. Kao osamdesetogodišnjak još uvek je vitalan i aktivan i postaje rektor u Školi lepih umetnosti u Parizu. Umro je u Parizu 1867. godine i iza sebe je ostavio više od 4.000 crteža.
Delo i karakteristike
Engreova dela nisu bila dugo vremena cenjena i poštovana. U početku je slikao u pseudo- klasicističkom stilu Žak Luja Davida a kasnije sasvim prema delu Rafael Santija. Poslednjih se godina vraća antičkim uzorima i crpi iz etrurskog slikarstva, slika vodenih boja koje on sa velikom umešnošću i preciznošću izvodi.
Crtežu i modulaciji Engr posvećuje veću pažnju nego boji. Tako se javlja veliki raskorak između njegovih dela i dela Ežen Delakroa koji koristi već skoro impresionističku paletu. Engr je gajio jedan strogi stil klasicizma u kome se oslanjao na antičke uzore i karakteriše se preciznim linijama i obrisima.
Neka od njegovih najpoznatijih dela
- Portret gospođice Rivijer (Luvr - 1805. godine)
- Portret gospođe Emon (Lepa Zelija) (Muzej u Ruanu - 1806. godine)
- Velika odaliska (Luvr - 1814. godine)
- Porteret gospođe de Senon (Muzej u Nantu - 1816. godine)
- Tursko kupatilo (Luvr - 1859. - 1863. godine)
- Portret gospođe Leblan (Muzej metropoliten u Njujorku - 1823. godine
( Vikipedija )
