Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Žak Luj-David (Pariz, 1748—Brisel, 1825) je bio francuski slikar i utemeljivač klasicističkog slikarstva u Francuskoj.Polazna faza njegovog stvaralaštva bila je pod uticajem dela njegovog prijatelja, rokoko slikara Fransoe Bušea i studija kod Žezef-Mari Vjena.Prilikom prvog boravka u Italiji (1775-1780), učio je kopirajući klasična dela pa je tako prešao iz rokoko u klasicističku fazu. U Rimu je 1784. naslikao čuvenu sliku Zakletva braće Horacija koju je naručio francuski kralj Luj XVI. U ovoj slici je do savršenstva doveokoncept klasicizma. Bio je Robespjerov sledbenik tokom Francuske revolucije, od 1792. bio je član Narodne skupštine i predsednik kluba jakobinaca 1793/94. godine. U ovom periodu slikao je delo Maraova smrt koje je u potpunosti bilo u službi revolucije. Bio je hapšen zbog političkog aganžmana. Od presudnog značaja za njegovo stvaralaštvo bio je susret sa Napoleonom. Godine 1804. postavljen je za prvog dvorskog slikara. Usledile su slike u kojima je veličao cara Francuza. Istovremeno se bavio antičkim temama. Nakon pada Napoleona morao je da napusti Pariz. Poslednje godine proveo je u Briselu. Podučavao je brojne francuske slikare
Bio je željan promena u svakom deliću života i stvaralaštva i zato s grupom istomišljenika ustaje protiv strogih pravila koja vladaju u umetnosti Cvaka epoha ima ličnosti koje je obeležavaju. One duh vremena u kome žive oslikavaju kroz umetnost, politiku i javno delovanje. Jedna od najznamenitijih umetničkih i političkih figura kraja 18. i početka 19. veka, koja je obeležila duh, težnje i ideale jednog naraštaja i jedne revolucije bio je francuski slikar Luj David, tipičan buržuj i jakobinac, rođeni revolucionar i buntovnik s velikim talentom za propagandu i javno isticanje. Njegova karijera sadržavala je sve odlike klase iz koje je ponikao: sujetu, želju za bogaćenjem i javnim isticanjem. Pored nesumnjive darovitosti, koja je pomerila granice umetničkog stvaralaštva, on će ipak ostati ličnost jednog vremena i jedne epohe. Vremena revolucije i ogromne istorijske promene koju je donelo Napoleonovo doba.
Borba za Rim
Luj David rođen je 30. avgusta u Parizu, u porodici bogatih zanatlija. Otac Moris bio je poznati pariski galanterista, a majka Marija Ženije Biron bila je kći cenjenog pariskog preduzimača Birona. U duhu tadašnjih težnji nove građanske klase u usponu, Davidov otac kupuje činovnički položaj u nadleštvu za oporezivanje u Bosion an Onžu. Ovim tada uobičajenim građanskim postupkom Moris David, kao i mnogi pripadnici njegove klase, težio je da prevaziđe stalež u kom živi i da, što je moguće više, uzme učešća u tadašnjim društvenim zbivanjima. Međutim, 2. decembra 1757. on gine u dvoboju, čime mladi Luj David dolazi pod starateljstvo svojih ujaka Žozefa i Dezmonda Birona. Pošto kod mladog Luja rano otkrivaju dar za crtanje, nagovaraju ga da postane arhitekta. Da bi počeo karijeru arhitekte, od pomoći mu je bio i njegov kum Sedan, tadašnji član Francuske akademije i doživotni sekretar Akademije za arhitekturu. Međutim, mladi David sa šesnaest godina odlučuje da zanemari posao arhitekte i da se posveti slikarstvu, u čemu dobija potpunu saglasnost porodice. Na Sedanov nagovor posećuje Akademiju svetog Luke, jednu od najstarijih slikarskih ustanova u Evropi, gde se slika po živom modelu. Ovu školu podržavao je Pariski parlament i bila je snažna konkurencija nešto mlađoj slikarskoj ustanovi, Kraljevskoj akademiji, osnovanoj 1648. godine koju je podržavao dvor. Buše, tadašnji najveći slikarski autoritet u Akademiji svetog Luke, odbija da uzme Davida za svog učenika, ali ga preporučuje kolegi Vijanu u Kraljevskoj akademiji. Nakon tri godine osnovnog akademskog školovanja, David postaje slikar i seli se u Luvr kod kuma Sedana. Od tog trenutka za njega počinje izuzetno teško razdoblje jer se bori za veliku rimsku nagradu, neku vrstu tadašnjih postdiplomskih studija, bez koje nije mogao da se dobije glas velikog slikara. Dobitnici rimske nagrade odlazili su o trošku Francuske akademije u Italiju, gde su se sretali i s antičkim uzorima i s velikim delima renesanse. Pošto nekoliko godina neprestano propada na konkursima za rimsku nagradu, David konačno uspeva 1774. godine da je osvoji za delo „Antioh, bolestan od ljubavi prema Stratoniki”.
Slika Maraove smrti nastala je na osnovu skice leša ovog znamenitog jakobinca koju je David napravio dva sata po ubistvu
U Italiji David provodi pet godina, od 1775. do 1780. Ovde izrađuje kompozicije „Patrokla”, „Hektora” i preslikava „Tajnu večeru”. Njegov boravak u Italiji, kao i boravak drugih važnih slikara, imao je za cilj da mladog umetnika upozna sa slikarskim dostignućima antike i renesanse. Iako boravi u vreme kada je Vilkemanova „Istorija umetnosti starih naroda” iz 1764. godine dovela do prave pomame za antičkim uzorima, kod Davida i njegovih kolega već se oseća izvesna prezasićenost slavnom prošlošću. U vreme školovanja nosi veliko nezadovoljstvo strogim pravilima koja se silom nameću umetnicima. U sebi oseća duh revolucije i slobode koju ona donosi i na svaki mogući način pokušava da ga otelotvori u svojim radovima, koji će nešto kasnije probiti ta pravila tadašnjeg akademizma uvodeći potpuno nov pristup umetničkom delu.
Nova pravila
Nakon što je završio italijanske studije, David odlazi u Pariz, gde se ženi kćerkom preduzimača i upravnika kraljevih zgrada Perkula, Šarlotom Margaritom, s kojom će stvoriti brojnu porodicu. Ova ženidba bila je tipično buržoaska. Tu u početku nije bilo ljubavi. Mladi i ambiciozni slikar želi da proširi i učvrsti svoje veze u tadašnjem francuskom društvu, u čemu mu pomaže tast, gospodin Perkul. On u to vreme izlaže u Salonu i počinje rad na najpoznatijoj predrevolucionarnoj kompoziciji „Horaciji polažu zakletvu pred svojim ocem”, za čiji završetak odlazi u Italiju, gde je 1875. godine završava. Slika „Horacija” izaziva u Italiji veliko zanimanje, što se lančano odrazilo i na francusku publiku, pred kojom je ovo delo izloženo u Salonu krajem 1875. godine. U njemu je u potpunosti izražen duh vremena u kome je nastalo. Sama po sebi, ona nosi onu revolucionarnu heroiku koja će biti osobena za kasnije doba. „Zakletva Horacija” Davidu donosi dugoočekivano društveno priznanje i veću mogućnost izražavanja svojih ideja u slikarstvu. To se naročito oseća u sledećoj njegovoj velikoj kompoziciji „Brut prima tela svojih sinova”, gde, suprotno strogim propisima Akademije, glavnu ličnost kompozicije stavlja u senku. I sam u nekoj vrsti revolucionarnog slikarskog zanosa, on dočekuje veliku Francusku revoluciju iz 1789. godine, kada će se njegova prava umetnička i društvena priroda najviše ispoljiti. Slično tadašnjim prijateljima, David je bio tipičan jakobinac, sledbenik Maksimilijana Robespjera, željnog promena u svakom deliću života i stvaralaštva. Odmah po zamahu revolucionarne borbe, s grupom istomišljenika ustaje protiv strogih pravila koja vladaju u umetnosti i čiji su predstavnici Akademija svetog Luke i Kraljevska akademija. Decembra 1789. godine zahteva ispravku statuta Akademije u smislu slobodnijeg izraza. Pošto im kralj odbija zahteve, disidenti počinju da se okupljaju u Davidovoj kući.
„Zakletva Horacija” dovršena je u Italiji 1875. godine i na slici su prikazana tri brata (Horaciji) koji se svome ocu zaklinju oružjemZnamen zakletve
Lica žena odslikavaju tugu i nesreću koja se sprema
Uz pomoć jakobinskog kluba u usponu, umetničkom životu Francuske nameću svoja pravila, koja su u potpunom skladu s revolucionarnim duhom novog vremena. Sredinom 1790. godine Ustavotvorna skupština usvaja Davidov predlog po kome svi umetnici bez izuzetka imaju dozvolu da svoje radove izlažu u Salonu. Skupština mu daje brojne nagrade koje on, nadahnut tadašnjim političkim uzorom Robespjerom, odbija ili prepušta drugim neafirmisanim umetnicima. David u to vreme umetničku karijeru u potpunosti stavlja u službu revolucije. Svesrdno se zalaže za propagiranje revolucije kroz umetnost. U tom smislu, postaje jedan od glavnih organizatora revolucionarnih svečanosti. Pogled iz tamnice
Dana 17. septembra 1792. građani Pariza biraju ga za člana Konventa, gde 18. oktobra iste godine biva imenovan za člana komisije za umetnost, a zatim i za člana komisije za narodnu prosvetu. Jedan događaj iz tog vremena trajno će obeležiti Davidov društveni rad u toku revolucije. Pred kraljevo pogubljenje jedan fanatik ubija člana Konventa Mišela Lepaltijea. Iako je Lepaltije bio običan član ove ustanove (koja je brojala 750 ljudi), Konvent njegovu smrt želi da iskoristi u propagandne svrhe. Ovde je David priredio veličanstvenu pogrebnu povorku koja snažno deluje na mase Pariza. U tom smislu on slika kompoziciju o Lepaltijeovoj smrti, koja je danas samo delimično sačuvana, pošto je Lepaltijeova kći, pobornik restauracije, decenijama kasnije uništila ovo delo. Nakon pada jakobinaca, Konvent, u čijoj sali je slika bila izložena, vratio je ovu kompoziciju Davidu s obrazloženjem da od smrti nekog heroja do njegove zvanične kanonizacije mora da prođe najmanje deset godina. (Ovaj zakon ostao je do današnjeg dana pravilo kako Francuzi kanonizuju zaslužne građane.) Dana 13. septembra 1793. u svom kupatilu ubijen je Mara, jedan od najznamenitijih jakobinaca. Nepuna dva sata po ubistvu, David u njegovoj kući skicira leš po kome radi jednu od najuspešnijih slika „Maraovu smrt”. Priređivanje pogrebne svečanosti, naravno, pripalo je njemu. I ovde, kao i u slučaju Lepaltijea, Davidov propagandni uspeh bio je potpun. Iz ovog razdoblja u vidu skice ostalo nam je sačuvano još jedno Davidovo delo posvećeno mladom heroju, dobošaru Žozefu Bironu. Iskreni Robespjerov pobornik u jakobinskom klubu izjavljuje da želi sa svojim uzorom da završi život zbog čega kod tadašnjih vlasti pada u nemilost. David je zatočen u Luksemburšku tvrđavu, gde slika autoportrete i jedan divni pejzaž „Pogled iz Luksemburške tamnice”, jedini pejzaž koji je ostao sačuvan. Nakon godinu dana patnji, 15. oktobra 1795. pušten je na slobodu. Njegova politička aktivnost potpuno zamire. Povučen iz javnog života, slika jedno od svojih velikih dela „Sabinjanke”, koje će znatno pomeriti granice tadašnje umetnosti. Ovo delo David prvi put izlaže u Salonu 1799. godine. Pariska publika, željna dela velikog umetnika, danima je posećivala Salon. Ova izložba imala je i jednu novinu – prvi put u istoriji za gledanje jedne slike naplaćivala se ulaznica. Uz nju, koja je koštala jedan frank, što u to doba nije bilo malo, gledalac je dobijao i mali libreto koji je objašnjavao sliku. Od ove izložbe David je zaradio 72.000 franaka, što je bilo dovoljno da kupi malo imanje u Ozen le Vulanžu departmana Sen Mari. On ovom slikom izlazi iz senke i ponovo zauzima mesto u francuskoj umetnosti koje mu je osporavano.
Progonstvo
Novi gospodar Francuske Napoleon Bonaparta pokušava da iskoristi Davidove propagandne sposobnosti u smislu veličanja sopstvene ličnosti. U doba Napoleona David je dekretom imenovan za dvorskog slikara odlikovanog francuskom Legijom časti. Ovo razdoblje njegovog života, i pored svih društvenih priznanja, nije bilo baš najsrećnije. Uloga dvorskog slikara teško je pala starom revolucionaru naviknutom na duh slobodnog stvaralaštva. S druge strane, između njega i Napoleona često je dolazilo do nesuglasica. Vladar je vraćao slike uz primedbe koje nisu godile umetnikovoj sujeti. Naročito mu je teško padalo kad je zbog promene političke klime i Napoleonovog raspoloženja morao da briše neke ličnosti s već gotove kompozicije. Tako, kad se Napoleon razveo od Žozefine, tražio je da se njen lik izbriše s ogromne kompozicije krunisanja, što je bilo izuzetno težak umetnički zadatak. Iz ovog razdoblja najznačajnije kompozicije su već pomenuto „Krunisanje Napoleonovo” i „Portret gospođe Rekmije”. Nakon Napoleonovog pada i obnove restauracije, sad već stari slikar ponovo se našao u neprilikama. Ovog puta morao je da se pomiri s izgnanstvom koje provodi u Briselu, gde nalazi svoje stare prijatelje iz vremena revolucije: opata Sijesa, Ramela od Nogarea, Kambaseresa i druge. Uz pomoć starog društva iz jakobinskog kluba, godine progonstva nisu mu tako teško pale. On i dalje slika da bi četiri godine kasnije, 1819, uspeo da ostvari poslednju, izuzetno posećenu, izložbu u Ulici Rišelje u Parizu. Nakon toga trajno se vraća u Brisel, gde provodi ostatak života. Tu udiše onaj slobodni vazduh, preko potreban starom, sad već istrošenom umetniku. Dana 25. decembra 1825. Luj David, velikan francuske i svetske umetnosti, direktni učesnik jedne velike istorijske epohe, u kojoj je ostavio neizbrisiv trag, umire u Briselu u 77. godini, nakon saobraćajne nezgode.
