Član
- Učlanjen(a)
- 30.11.2011
- Poruka
- 1.872
Дучићев запис о Николи Пашићу
Извор: Политика
Изложба у Зајечару о „непознатом” Пашићу и његовим занимљивим знаменитим суграђанима
Никола Пашић са супругом Ђурђином, кћерком Павом, зетом Стефаном Рачићем и унуцима у Цавтату Из албума зајечарског музеја
Зајечар – У галерији зајечарског Народног музеја траје занимљива изложба о приватном животу Николе Пашића и његових нешто мање познатих Зајечараца с краја 19. и прве половине 20. века. Кустос музеја историчар Јелица Илић изложила је тридесетак фотографија и докумената, са породичним стаблима, Николе Пашића и његових нешто млађих Зајечараца: Ђорђа Генчића, министра српске полиције у време Мајског преврата 1903. године, и коњичког пуковника Антонија Антића, Генчићевог сестрића, учесника у крвавом преврату.
Овом тројицом Илићева се бавила проучавајући њихову улогу у српској историји, али јој, при томе, нису промакли ни непознати пикантни детаљи из њиховог приватног живота, сачувани у мало познатим документима.
„Приватни живот знаменитих Тимочана“ многе привлачи у галерију зајечарског музеја, а директор ове установе Бора Димитријевић наводи да је изложбу знатно помогло и српско Министарство културе. Многи овде изложени документи до сада нису објављивани, као ни записи које су о Пашићу и Зајечарцима оставили песник Јован Дучић и знаменити истраживач прошлости Београда Милан Јовановић Стојимировић.
Посебну пажњу завређује Дучићево сећање на Пашића објављено 1951. године у Америци, осам година после Дучићеве смрти и 25 година после смрти Николе Пашића. Илићева га је пронашла у српском листу у Америци „Српска народна одбрана“. Фасцинирала је Дучића једноставност и скромност човека који је и њега и све службенике у српској дипломатији дочекивао присно, стојећи, пријатељски. Као да им није био шеф, и онај знаменити „вечити“ премијер, који је био на челу 25 српских и југословенских влада. И 50 година давао печат политичком животу балканског поднебља.
Описујући скромност свог шефа, дипломата и песник Дучић наводи случај чувеног Пашићевог капута. „Пашић је“, вели Дучић, „по десетину година носио исту рединготу (дуг мушки капут), коју је, извесно, облачио тек на изласку из куће. Њене су се године виделе на сјају њених свилених ревера, ко је добро осмотрио тог импозантног старца, чија је пророчка бела брада сама покривала половину његових груди. Он, који је у Србији најлепше носио смокинг, имао је ово одело још из младих дана. Не пијући и не пушећи, вечерајући само једну јабуку, носио је на себи завист и самих богаташа, завист на његовом имању, које је било само у бајци и интриги“.
Запазио је Дучић и да Пашић није био оптерећен никаквим богатством, ни сопственим, породичним. Сестре и кћери није удавао за богате женике, као што је могао, по имену и положају, а није био оптерећен ни сопственом женидбом. Дучић запажа:
„Једна сестра Пашићева била је удата за неког сиромашног Бугарина Христа Попова, коме сам лично ја плаћао у Софији 300 лева месечно за извесну поверљиву службу у бугарској престоници. Друга је била удата за неког нашег Влаха, неког Јонова из Оштреља код Зајечара, чијег је сина Пашић школовао под српским именом Милутина Јовановића, затим нашег министра у Берну. Његов син Раде оженио се једном добром девојком са Крфа, кћери неког адмирала Зотова, чија породица није била на најбољем гласу. Једну од две своје кћери је удао, за живота у Паризу, за Србина католика из Цавтата, доброг младића, Стефана Рачића. Друга ће се, после његове смрти, удати за Божидара Пурића, министра. Ако поређате ова лица за Пашићеву домаћу трпезу, изгледа као какво друштво са какве лађе или на плажи: Пашић из Зајечара, госпођа Пашићка из Боке, која је увек говорила рђаво српски, па затим остали, поменути. Шаренијег стола у погледу личног порекла и језика није имала ниједна српска кућа тог времена у Србији.“
Имали су Зајечарци још знаменитих породица и родова, а међу њих се пре десетак година, после једне телевизијске серије о Мајском преврату 1903. године, из заборава „провукао“ и Ђорђе Генчић. Из изложеног у зајечарском музеју дознајемо да није имао деце, али да је био најелегантнији Србин свог доба. Хроничар Милан Јовановић Стојимировић у „Силуетама старог Београда“ записао је да му ни краљ Милан није био раван, нити ико други, ни по стасу, ни по елеганцији у облачењу. Приближан му је, вели, можда био само Сарон Димба, аустријски изасланик у Србији оног доба. Иза њега су остале и две зграде наочите архитектуре. У оној београдској данас се налази Музеј Николе Тесле, а у Генчићевој вили у Зајечару смештен је, већ годинама, Окружни затвор.
За успех у животу Генчићу много дугује и његов сестрић Антоније К. Антић, рођен, као и ујак, у зајечарском селу Велики Извор. И ујак и сестрић одрасли су међу љубитељима расних коња и страсно су волели ове животиње. Ујак је пресудно помогао наочитом сестрићу да успешно заврши војну академију и постане коњички пуковник и учесник, као и ујак, у Мајском преврату. Није, истина, учествовао непосредно у убиству краља Александра Обреновића и његове супруге Драге Машин, али је, као најбољи пријатељ Драгутина Димитријевића Аписа, окупио многе заверенике.
Извор: Политика
Изложба у Зајечару о „непознатом” Пашићу и његовим занимљивим знаменитим суграђанима
Никола Пашић са супругом Ђурђином, кћерком Павом, зетом Стефаном Рачићем и унуцима у Цавтату Из албума зајечарског музеја
Зајечар – У галерији зајечарског Народног музеја траје занимљива изложба о приватном животу Николе Пашића и његових нешто мање познатих Зајечараца с краја 19. и прве половине 20. века. Кустос музеја историчар Јелица Илић изложила је тридесетак фотографија и докумената, са породичним стаблима, Николе Пашића и његових нешто млађих Зајечараца: Ђорђа Генчића, министра српске полиције у време Мајског преврата 1903. године, и коњичког пуковника Антонија Антића, Генчићевог сестрића, учесника у крвавом преврату.
Овом тројицом Илићева се бавила проучавајући њихову улогу у српској историји, али јој, при томе, нису промакли ни непознати пикантни детаљи из њиховог приватног живота, сачувани у мало познатим документима.
„Приватни живот знаменитих Тимочана“ многе привлачи у галерију зајечарског музеја, а директор ове установе Бора Димитријевић наводи да је изложбу знатно помогло и српско Министарство културе. Многи овде изложени документи до сада нису објављивани, као ни записи које су о Пашићу и Зајечарцима оставили песник Јован Дучић и знаменити истраживач прошлости Београда Милан Јовановић Стојимировић.
Посебну пажњу завређује Дучићево сећање на Пашића објављено 1951. године у Америци, осам година после Дучићеве смрти и 25 година после смрти Николе Пашића. Илићева га је пронашла у српском листу у Америци „Српска народна одбрана“. Фасцинирала је Дучића једноставност и скромност човека који је и њега и све службенике у српској дипломатији дочекивао присно, стојећи, пријатељски. Као да им није био шеф, и онај знаменити „вечити“ премијер, који је био на челу 25 српских и југословенских влада. И 50 година давао печат политичком животу балканског поднебља.
Описујући скромност свог шефа, дипломата и песник Дучић наводи случај чувеног Пашићевог капута. „Пашић је“, вели Дучић, „по десетину година носио исту рединготу (дуг мушки капут), коју је, извесно, облачио тек на изласку из куће. Њене су се године виделе на сјају њених свилених ревера, ко је добро осмотрио тог импозантног старца, чија је пророчка бела брада сама покривала половину његових груди. Он, који је у Србији најлепше носио смокинг, имао је ово одело још из младих дана. Не пијући и не пушећи, вечерајући само једну јабуку, носио је на себи завист и самих богаташа, завист на његовом имању, које је било само у бајци и интриги“.
Запазио је Дучић и да Пашић није био оптерећен никаквим богатством, ни сопственим, породичним. Сестре и кћери није удавао за богате женике, као што је могао, по имену и положају, а није био оптерећен ни сопственом женидбом. Дучић запажа:
„Једна сестра Пашићева била је удата за неког сиромашног Бугарина Христа Попова, коме сам лично ја плаћао у Софији 300 лева месечно за извесну поверљиву службу у бугарској престоници. Друга је била удата за неког нашег Влаха, неког Јонова из Оштреља код Зајечара, чијег је сина Пашић школовао под српским именом Милутина Јовановића, затим нашег министра у Берну. Његов син Раде оженио се једном добром девојком са Крфа, кћери неког адмирала Зотова, чија породица није била на најбољем гласу. Једну од две своје кћери је удао, за живота у Паризу, за Србина католика из Цавтата, доброг младића, Стефана Рачића. Друга ће се, после његове смрти, удати за Божидара Пурића, министра. Ако поређате ова лица за Пашићеву домаћу трпезу, изгледа као какво друштво са какве лађе или на плажи: Пашић из Зајечара, госпођа Пашићка из Боке, која је увек говорила рђаво српски, па затим остали, поменути. Шаренијег стола у погледу личног порекла и језика није имала ниједна српска кућа тог времена у Србији.“
Имали су Зајечарци још знаменитих породица и родова, а међу њих се пре десетак година, после једне телевизијске серије о Мајском преврату 1903. године, из заборава „провукао“ и Ђорђе Генчић. Из изложеног у зајечарском музеју дознајемо да није имао деце, али да је био најелегантнији Србин свог доба. Хроничар Милан Јовановић Стојимировић у „Силуетама старог Београда“ записао је да му ни краљ Милан није био раван, нити ико други, ни по стасу, ни по елеганцији у облачењу. Приближан му је, вели, можда био само Сарон Димба, аустријски изасланик у Србији оног доба. Иза њега су остале и две зграде наочите архитектуре. У оној београдској данас се налази Музеј Николе Тесле, а у Генчићевој вили у Зајечару смештен је, већ годинама, Окружни затвор.
За успех у животу Генчићу много дугује и његов сестрић Антоније К. Антић, рођен, као и ујак, у зајечарском селу Велики Извор. И ујак и сестрић одрасли су међу љубитељима расних коња и страсно су волели ове животиње. Ујак је пресудно помогао наочитом сестрићу да успешно заврши војну академију и постане коњички пуковник и учесник, као и ујак, у Мајском преврату. Није, истина, учествовао непосредно у убиству краља Александра Обреновића и његове супруге Драге Машин, али је, као најбољи пријатељ Драгутина Димитријевића Аписа, окупио многе заверенике.
Poslednja izmena: