ПИСМО БР. 14
О НЕЗНАЊУ
„Блажени ништи духом…“
На шта се односе ове речи из Јеванђеља? Многи сматрају да се ове речи односе управо на одсуство знања, прецизније: на одсуство неког вишег знања у било ком облику.
Познато ми је неколико случајева где су се поједини Јеховини сведоци поносили својим незнањем као доказом испуњења наведених речи из Јеванђеља. Свако знање, које садржи у себи призвук философског мишљења, они карактеришу као „филозофирање“ или „овосветско мудровање“.
Највећи савезник централе из Бруклина је незнање и непознавање, не само дубљих богословских теми, већ и најбаналнијих научних чињеница, њихових следбеника. (Имао сам прилику да се лично уверим у то да Јеховини сведоци не знају да Јевреји не признају Нови Завет. То потиче из њиховог апсолутно погрешног схватања Светог Писма и његовог настанка).
Непознавање историјских чињеница вешто је кориштено у формирању њиховог учења о 1914. години, као нарочитој, које извлаче тумачећи (на свој начин) Стари Завет. Оно што је битно код тог учења јесте година пада Јерусалима под власт Вавилона. У њиховој литератури налазимо да се ради о 607. години пр. Хр. Званична наука датира пад Јерусалима на 586. или 587. г. пр. Хр. Када укажете Јеховином сведоку на дати моменат, он вас сматра сатаниним агентом који је задужен да збуњује и уноси погрешне податке међу њих.
О години изласка Јевреја из Вавилонског ропства, Јеховини сведоци и званична наука се слажу да се ради о 537. г. пр. Хр. Али Јеховиним сведоцима је потребна 607. ради тумачења седам времена из књиге пророка Данила. Ако те године није пао Јерусалим, онда и њихова рачуница о 1914. пада у воду. Међутим, ако рачунате на незнање ваших следбеника онда ћете бити сигурни да превара неће бити откривена. У литератури Јеховиних сведока често наводе мишљења разних научника и, уопште, онога што је званична наука потврдила. Међутим, у овом случају нигде не наводе који то историчар, историограф или археолог тврди да је Јерусалим пао 607. г. пр. Хр.. Док о години изласка из ропства кажу да су научници утврдили да се то десило 537. г.пр. Хр. што и јесте тако. Да погледамо на шта се све ослања централа само у овом случају.
Прво: у тексту, који је занимљив, ретко ко памти или обраћа пажњу на године. Човек је склон да годину види као низ сувопарних цифара, које нису битне колико сам догађај.
Друго: колико је познавање историје једне средовечне домаћице из Масачусетса? Да ли један просечан Јеховин сведок заиста зна када је пао Јерусалим по званичној историји, и да ли је размотрио аргументе који су понуђени? Мислим да би било у најмању руку поштено да то урадите, будући да је то веома битна година за вас. Да ли ико од Јеховиних сведока проверава тачност тих података? Чисто сумњам, јер сви људи такве податке прихватају као научна факта, не размишљајући много о њиховом пореклу.
Треће: да ли је Јеховиним сведоцима познато да постоје извесне толеранције у датирању. Тако, на период од цара Давида до изласка из Вавилонског ропства може постојати одступање у датирању од 12 године. Дакле ни званична наука није сигурна по питању датирања дате године (обично постоје у литератури две године 586. или 587. г. пр. Хр.). Било би веома занимљиво за науку да Јеховини сведоци кажу који је то научник тако прецизно датирао годину пада Јерусалима и који је метод користио, јер је од животног значаја за учење о 1914. години прецизност датирања (тим пре што Јеховисти наводе и месец октобар). Ако дозволимо било какво одступање, онда дозвољавамо да то учење буде несигурно, а самим тим губи свој значај.
Четврто: Јеховини сведоци све оно што не излази из њихове кухиње сматрају за сатанско, а самим тим се ствара фобија и параноја. Тако да уколико у „Кули стражара“ пише неки податак, као рецимо 607. г. пр. Хр., читава армија научника може да оповргава то тврђење гомилом, не само доказа, него и очигледним чињеницама, Јеховини сведоци остају при своме, не због неваљаности тих доказа, већ због страха да ће било каква сумња у исправност „Куле стражаре“ довести до пристајања уз сатану и „његову агентуру“. Овде се ради о условном рефлексу исконструисаном на најмонструознији начин.
Очигледно је да незнање у овом случају није позитивно и да наноси огромну штету самим Јеховиним сведоцима.
Међутим, трагично је да се они који се диче незнањем као врлином, па и незнањем најобичнијих историографских чињеница, прокламују као велики зналци и тумачи Светог Писма. Обиље података (цитата) којим ћете бити бомбардовани не служи ничему сем да вас задиви, да се запањите пред таквим „знањем“. Не би ли било много поштеније када би се Јеховини сведоци прокламовали као незналци Светог Писма. Ако је незнање врлина онда је незнање Светог Писма нормална, јер је оно много дубље и недокучивије од обичног фактографског знања. Међутим, такво признање тешко да ћете чути са усана Јеховиних сведока, јер је за тако нешто потребна врлина смирења (православно схватање смирења је духовног карактера, за разлику од спољашње смирености), потпуно обрнута гордости, која избија из демонстрирања познавања стихова Светог Писма. Таква дисхармонија између речи и дела одавно је названа лицемерјем.
Најтрагичнији облик незнања је највише искориштен код нас, а то је непознавање, али оно коренито, Православља и Цркве. Не ради се о незнању као о непознавању чињеница, већ потпуном одсуству било какве, иоле реалне, слике о Православљу и Цркви. У томе је трагедија и свих чланова осталих секти, а не само Јеховиних сведока. Када чујете од њих речи „и ја сам некада био православац“, не можете а да не осетите дубоку тугу и потресеност таквим промашајем. Њихово непознавање Цркве и Православља је до те мере искориштено, да се отворено износе најгнусније лажи у њиховој литератури против Цркве, а ови то и не примећују.
У разговору са Јеховиним сведоцима, не треба се, уопште, служити било каквим махинацијама, јер истина је најјаче оружје. Јерусалим је пао 586. или 587. г. пр. Хр, а не 607. То је научна чињеница! Коме је потребно преправљање историје најбоље се запитајте сами.
Шта у ствари значи: „блажени ништи духом…“? Не значи „блажене незналице“ или „блажени глупи“ нити „блажени они који неће ништа да знају“. Може ли ништ духом бити школски високообразовани човек? Може. Као што богат човек може бити милостив и може с радошћу давати, тако и високообразован може бити ништ духом. Ништ духом не значи не поседовати знање, него не злоупотребљавати знање. Свако знање, окренуто против Бога и човека је злоупотребљено знање. Ништост духа је врлина која долази од нелицемерног, дубоког и непристрасног испитивања самога себе. Онај ко схвати и увиди да нити поседује особито знање, нити су особите врлине које поседује, и на крају, да је и сам у потпуности немоћно биће, без обзира на све своје силе и сво своје знање, такав постаје ништ духом, тј. не преузноси себе и своје духовне квалитете. Из ништости духа рађају се многе врлине. Ништост духа дакле није бити незналица него, напротив, ништост духа долази од једног великог сазнања, сазнања о својој немоћи и сазнања да се једино уз Божију помоћ та немоћ може превазићи. Бити незналица и глуп је хвалити се својим знањем и сматрати себе и своје знање за нешто велико. Сократ, који је сматран за најмудријег човека свог времена, рекао је: „Знам да ништа не знам“. Дакле, човек без обзира на знање може бити ништ духом. Ако ви, без провере и без разматрања аргумената, износите суд и став, онда то није ништост духа, него пуко незнање и затварање очију, а то је потребно ономе ко не жели да види, док је ништост духа напротив особина онога ко изузетно добро и јасно види.
