- Učlanjen(a)
- 04.04.2010
- Poruka
- 6.505
Argentina je u finalu završila kao junak Tarantinovog filma, sami sebe su upucali u nogu. Za Nemačku, ovo je logični kraj davno zapisanih stvari. Oni su tamo gde većina ne uspeva da dobaci, dobra namera i volja koja računa na proviđenje najčešće nisu dovoljni. Zbog čega leto u fudbalu ne nudi odgovore?
Najsmešnije od svega je što je Argentina imala šansu. Odigrali su najbolje poluvreme na šampionatu, unervozili Nemce do neprepoznatljivosti, a onda kao u Tarantinovom filmu, sami sebe upucali u nogu.
Latinski timovi nose tu crtu tragičnosti, umiru iz anegdote, sve mašući nesavršenošću kao zastavom, nije da to nismo videli u prošlosti.
Rekao sam vam već, nije pitanje ko je bolji, to je lako, već da li klasa može da pobedi očekivanje. Nevolja za Nemce je što je "Marakana" bila ishodište, nagrada za deset brižljivih godina. Tamo shvataju da su dobre stvari posledica činjenja, ne želje i dobre namere, kao što misle nesrećni narodi kome i sami pripadamo. Taj neuspeh iz 2004. je bio početak puta, logično da su tegovi na nogama najteži kad nagrada počne da se nazire.
Odluka Sabelje ili stvarnog gospodara lutaka u timu, Lea Mesija, da Lavecija zameni boljim prijateljem je oduzela Argentini nadu. Kod takvih timova rizik nije sračunat, oni prosto očekuju da se stvari dese, proviđenjem, božanskom rukom, konjicom na kraju bitke. Bilo da je to urugvajska "Charrua", argentinska "La Nuestra", brazilska "Joga bonito" koju je Skolari nemilosrdno ugušio odsustvom logike po kojoj je svaka kasarna poznata, sve te varijante se pouzdaju u slučaj, u neočekivani detalj ili trenutnu inspiraciju.
Tu je upravo razlika između velikih timova i heroja dana. Da je izmučeni Kun, najbolji prijatelj najboljeg igrača kojim čudom navukao herojsku odoru, Argentina bi slavila proviđenje. Nekad se i to desi, igra ume da ponudi slučajnost kao dokaz neizvesnosti i katarze, ali obično pobedi bolji.
Nemačka nije pobedila Argentinu, već sebe, podsvesni strah da će postati Krojfova Holandija, velika priča u kojoj je labud doživeo sudbinu ružnog pačeta, umesto obrnuta im je oduzeo deo vere, zbog toga je potrajalo duže.
Jer, Levova ili Klinsijeva Nemačka je imala nesreću da joj velika Španija našeg doba zakloni sunce na kojem se imala grejati. Taj sindrom "prvog do najboljeg" je bolan kada su velike fudbalske nacije u pitanju. Tamo još nisu čuli za moralne pobede i lepe poraze, zbog toga i jesu veliki.
Za igru je sjajna vest što je kralj dostojan žezla, uz to nemačka fudbalska moda nosiće se godinama, sigurno da će uspeh kupiti pažnju ostalih reprezentacija. Ne postaje se svetski prvak tako što ortake uguraš u avion i odabereš simpatičnu desetoricu, uz sebe. U stvari, može i tako, uspelo je Maradoni, no to nisu stvari za kategorizaciju.
Smešan i vredan prezira je svaki pokušaj da naš vek sebi nađe nove idole tako što će nekoga izjednačiti sa Maradonom. Ne biva, i finale nema veze sa tim, Dijegu Maradoni niko nije prišao ni toliko da jasno vidi "jedinicu" i "nulu" na njegovom dresu. Argentina je mislila drugačije i završila u suzama.
Te suze će presušiti, igra pruža drugu šansu, to je najbolja stvar u vezi sa propuštenim prilikama, ali drugari, imam vest za vas, ovo su nemačke godine. Tim je dovoljno i mlad i gladan da ostane okupljen oko ideje, tek je početak. Nije da će biti lako, ali da će biti lakše nego na Mondijalu, u to nemojte sumnjati. Sada su ti lanci ostali na "Marakani", niko ne može da računa sa strahom od neuspeha kao saveznikom, kada sledeći put primeti "Pancere" kako napreduju sa protivničke polovine.
Utisci o Mondijalu?
Svi su poneli knjigu recepata i čvrsto se držali uputstva. Kod mnogih je pita na kraju bila neukusna jer su sastojci trećerazredni, neki su možda mogli i korak dalje, ali bojim se da bi im, kao u slučaju Italije, pa i Engleske, to samo hranilo iluzije. Ovako, isečeni o krhotine nemoći možda se i probude.
AKo bih mogao da biram, plakao bih zbog Meksika, sjajne ekipe koja je u odnosu na kvalitet igrača pokazala najviše na taktičkom planu. To što je onaj neurotični gospodin napravio od tima koji se blamirao u nedođijama srednje Amerike proteklih par godina je za naklon. Ispali su od igrački kvalitetnije Holandije, koja je Van Galov testament i potvrda da je ideja u fudbalu starija od pojedinca.
Brazil je prsao pod šizofrenom idejom da organizuješ Mondijal da bi ga osvojio, Na kraju par stvari o afričkim timovima.
Pre 24 godine kada je fudbal poslednji put pričao nemački, Kamerun je sa kombinacijom mesara i podivljalog talenta za igru stigao u četvrtfinale. Svet je verovao da budućnost pripada Afrikancima. Sada je jasno, da naše generacije neće dočekati taj dan, i na ovom šampionatu se pokazalo da je fudbal ozbiljna stvar i da je Gana pre četiri godine bila splet okolnosti i ništa više, tu trku jaki individualci iz Afrike neće dobiti.
Postavite stvari ovako. Alžir je geografski, i ni po čemu drugom, Afrika. Tim koji je igrao egal sa svetskim šampionom pojedinačno na vagi vredi tek par dukata u poređenju sa punom kesom, recimo Obale Slonovače. A opet, ne odlučuje prosti zbir klase individualaca i to je takođe sjajna vest.
Prvenstvo je poslužilo svrsi, ispunilo vreme. Najbolji fudbal igra se sa druge strane otadžbinskog patosa, tamo gde se gladijatori bore za egzistenciju.
Možda je surovo, ali korporacijska igra nudi odgovore na ključna pitanja, Mondijal je samo dokolica...
Najsmešnije od svega je što je Argentina imala šansu. Odigrali su najbolje poluvreme na šampionatu, unervozili Nemce do neprepoznatljivosti, a onda kao u Tarantinovom filmu, sami sebe upucali u nogu.
Latinski timovi nose tu crtu tragičnosti, umiru iz anegdote, sve mašući nesavršenošću kao zastavom, nije da to nismo videli u prošlosti.
Rekao sam vam već, nije pitanje ko je bolji, to je lako, već da li klasa može da pobedi očekivanje. Nevolja za Nemce je što je "Marakana" bila ishodište, nagrada za deset brižljivih godina. Tamo shvataju da su dobre stvari posledica činjenja, ne želje i dobre namere, kao što misle nesrećni narodi kome i sami pripadamo. Taj neuspeh iz 2004. je bio početak puta, logično da su tegovi na nogama najteži kad nagrada počne da se nazire.
Odluka Sabelje ili stvarnog gospodara lutaka u timu, Lea Mesija, da Lavecija zameni boljim prijateljem je oduzela Argentini nadu. Kod takvih timova rizik nije sračunat, oni prosto očekuju da se stvari dese, proviđenjem, božanskom rukom, konjicom na kraju bitke. Bilo da je to urugvajska "Charrua", argentinska "La Nuestra", brazilska "Joga bonito" koju je Skolari nemilosrdno ugušio odsustvom logike po kojoj je svaka kasarna poznata, sve te varijante se pouzdaju u slučaj, u neočekivani detalj ili trenutnu inspiraciju.
Tu je upravo razlika između velikih timova i heroja dana. Da je izmučeni Kun, najbolji prijatelj najboljeg igrača kojim čudom navukao herojsku odoru, Argentina bi slavila proviđenje. Nekad se i to desi, igra ume da ponudi slučajnost kao dokaz neizvesnosti i katarze, ali obično pobedi bolji.
Nemačka nije pobedila Argentinu, već sebe, podsvesni strah da će postati Krojfova Holandija, velika priča u kojoj je labud doživeo sudbinu ružnog pačeta, umesto obrnuta im je oduzeo deo vere, zbog toga je potrajalo duže.
Jer, Levova ili Klinsijeva Nemačka je imala nesreću da joj velika Španija našeg doba zakloni sunce na kojem se imala grejati. Taj sindrom "prvog do najboljeg" je bolan kada su velike fudbalske nacije u pitanju. Tamo još nisu čuli za moralne pobede i lepe poraze, zbog toga i jesu veliki.
Za igru je sjajna vest što je kralj dostojan žezla, uz to nemačka fudbalska moda nosiće se godinama, sigurno da će uspeh kupiti pažnju ostalih reprezentacija. Ne postaje se svetski prvak tako što ortake uguraš u avion i odabereš simpatičnu desetoricu, uz sebe. U stvari, može i tako, uspelo je Maradoni, no to nisu stvari za kategorizaciju.
Smešan i vredan prezira je svaki pokušaj da naš vek sebi nađe nove idole tako što će nekoga izjednačiti sa Maradonom. Ne biva, i finale nema veze sa tim, Dijegu Maradoni niko nije prišao ni toliko da jasno vidi "jedinicu" i "nulu" na njegovom dresu. Argentina je mislila drugačije i završila u suzama.
Te suze će presušiti, igra pruža drugu šansu, to je najbolja stvar u vezi sa propuštenim prilikama, ali drugari, imam vest za vas, ovo su nemačke godine. Tim je dovoljno i mlad i gladan da ostane okupljen oko ideje, tek je početak. Nije da će biti lako, ali da će biti lakše nego na Mondijalu, u to nemojte sumnjati. Sada su ti lanci ostali na "Marakani", niko ne može da računa sa strahom od neuspeha kao saveznikom, kada sledeći put primeti "Pancere" kako napreduju sa protivničke polovine.
Utisci o Mondijalu?
Svi su poneli knjigu recepata i čvrsto se držali uputstva. Kod mnogih je pita na kraju bila neukusna jer su sastojci trećerazredni, neki su možda mogli i korak dalje, ali bojim se da bi im, kao u slučaju Italije, pa i Engleske, to samo hranilo iluzije. Ovako, isečeni o krhotine nemoći možda se i probude.
AKo bih mogao da biram, plakao bih zbog Meksika, sjajne ekipe koja je u odnosu na kvalitet igrača pokazala najviše na taktičkom planu. To što je onaj neurotični gospodin napravio od tima koji se blamirao u nedođijama srednje Amerike proteklih par godina je za naklon. Ispali su od igrački kvalitetnije Holandije, koja je Van Galov testament i potvrda da je ideja u fudbalu starija od pojedinca.
Brazil je prsao pod šizofrenom idejom da organizuješ Mondijal da bi ga osvojio, Na kraju par stvari o afričkim timovima.
Pre 24 godine kada je fudbal poslednji put pričao nemački, Kamerun je sa kombinacijom mesara i podivljalog talenta za igru stigao u četvrtfinale. Svet je verovao da budućnost pripada Afrikancima. Sada je jasno, da naše generacije neće dočekati taj dan, i na ovom šampionatu se pokazalo da je fudbal ozbiljna stvar i da je Gana pre četiri godine bila splet okolnosti i ništa više, tu trku jaki individualci iz Afrike neće dobiti.
Postavite stvari ovako. Alžir je geografski, i ni po čemu drugom, Afrika. Tim koji je igrao egal sa svetskim šampionom pojedinačno na vagi vredi tek par dukata u poređenju sa punom kesom, recimo Obale Slonovače. A opet, ne odlučuje prosti zbir klase individualaca i to je takođe sjajna vest.
Prvenstvo je poslužilo svrsi, ispunilo vreme. Najbolji fudbal igra se sa druge strane otadžbinskog patosa, tamo gde se gladijatori bore za egzistenciju.
Možda je surovo, ali korporacijska igra nudi odgovore na ključna pitanja, Mondijal je samo dokolica...