VRANJE - Zuti cvet

[JOX96]

VRANJE - ZUTI CVET

Vranje je grad na jugu Srbije, sedište Pčinjskog okruga. Prema popisu iz 2002. u gradu Vranju je bilo 55.052, a u celoj opštini 88.288 stanovnika.

Vranje se nalazi u Vranjskoj kotlini, na Vranjskoj reci, nedaleko od njenog ušća u Južnu Moravu. Prvi se put spominje 1093, a u sastav srpske države ušao je 1207. godine. Turcima su ga osvojili 1455. U tursko doba bio je raskrsnica putova iz Srbije prema Makedoniji i Bugarskoj, važno mesto na moravsko-vardarskom drumu, poznat po proizvodnji oružja i železnih predmeta i po kvalitetnoj kudelji. Godine 1878. oslobođen je od Turaka. Vranje je rodno mesto Bore Stankovića. Nakon Drugog svetskog rata industrijsko je središte s fabrikama obuće, tekstila i pokućstva.

Vranje je ekonomski, politički i kulturni centar Pčinjskog okruga koga čine opštine Bosilegrad, Bujanovac, Vladičin Han, Preševo, Surdulica, Trgovište i Vranje. Grad se nalazi u severozapadnom delu Vranjske kotline, na levoj obali Južne Morave. Reku i grad dele magistralni put i železnička pruga koju na severu vode ka: Leskovcu (70 km), Nišu (110 km) i Beogradu (347 km), a na jugu ka: Kumanovu (56 km), Skoplju (91 km) i Solunu (354 km).

Smešten je u podnožju planine Plačkovice (1231 m), Krstilovice (1154 m) i Pržara (731 m). Od granice Bugarske je 70 km udaljen, a od Makedonije 40 km.

Vranje je sedište Eparhije vranjske i 4. brigade Vojske Srbije.

Istorija

Nema pouzdanih podataka kada i gde je formirano naselje i na čijim temeljima je iznikao grad Vranje. Pretpostavlja se da se to dogodilo u vreme Trakolira (Rimljana), Vizantije, Grka ili Slovena koji su ove prostore naseljavali VI i VII veku. Međutim, jedno je sasvim jasno: ovo je izuzetno važno geostrateško područje na kome su se od pamtiveka ukrstavali karavanski putevi. Tako da je najlakši put ka jednome i ka drugome, osvajače vodio put preko vranjskog pomoravlja.

Prvi pisani trag o Vranju ostavila nam je Ana Komnina, vizantijska princeza, još u XI veku, pišući o vladavini svoga oca cara Aleksija Komnina. Ona u knjizi "Aleksijada" kaže da je raški župan Vukan 1093. godine u svom osvajačkom pohodu stigao do Vranja i osvojio ga. Ne zadugo, on se pred moćnijom Vizantijom morao povući.[1] Ona to opisuje ovako:
„Na to se Vukan osmeli i, kako nije preostalo nikoga da mu se suprotstavi, poče da pljačka susedne gradove i zemlje. I okolinu Skoplja potpuno opustoši, a delom i popali. Ali ne samo to, nego, zauzevši Polov i stigavši do Vranja, uništi i opustoši sve i odvuče otuda mnogo plena pa se vrati u svoju zemlju. “
(Ana Komnina)

Drugi put 1193. godine, Vranje je od Vizantije privremeno preoteo veliki raški župan Stefan Nemanja i pripojio ga srednjovekovnoj srpskoj državi. Ipak, u sastavu srpske države Vranje je definitivno ušlo 1207. godine kada ga je osvojio Stefan Prvovenčani.

Interesantno je napomenuti da je prilikom raspada srpske srednjevekovne države, Vranje postalo samostalna oblast pod upravom kesara Uglješe, „Gospodara Vranja, Preševa i Kumanova“. Ova samostalna oblast nestala je posle Kosovske bitke, kada je Vranje ušlo u sastav države despota Stefana Lazarevića.

Raspadom srpske srednjovekovne države, Turci su Vranje osvojili 14. juna 1455. godine, i držali ga u svojim rukama sve do 31. januara 1878. godine, na svetog Antanasa, kada je varoš osvojila srpska vojska pod komandom generala Jovana Belimarkovića. Vranje je pod turskom vlašću bilo 422. godina. Grad je u Kneževini Srbiji dočekalo slobodu sa nešto više od 8.000 stanovnika.

U početku 20. veka Vranje je imalo oko 12.000 stanovnika. Kao pogranični grad Kneževine/Kraljevine Srbije, služio je kao polazno mesto za četnike (komite) u Staru Srbiju. U to vreme u gradu se nalazio i konzulat Osmanskog carstva.

U Balkanskim i dva svetska rata, Vranje i ovaj kraj ponovo su bili na meti osvajača. U Prvom balkanskom ratu 1912. godine operacijama protiv Turaka, odavde su lično komandovali kralj Petar I Karađorđević, predsednik vlade Nikola Pašić sa više ministara i generalštab sa načelnikom štaba Vrhovne komande vojvodom Radomirom Putnikom.

No, ovi prostori su, posebno u novoj istoriji, bili česta meta bugarskih osvajača koji su ovde počinili nečuvene zločine. U Prvom svetskom ratu Bugari su okupirali Vranje 16/17. oktobra 1918. godine. Sloboda je tada plaćena sa 514 života na frontu i 335 nedužno streljanih.

U Drugom svetskom ratu Nemci su u ovaj grad ušli 9. aprila 1941. godine, da bi ga 22. aprila predali u ruke bugarskim fašistima. Oni su u Vranju, za četri godine, napravili prava zverstva - streljali su oko 700, a internirali 4.000 rodoljuba. U borbama je učestvovalo oko 12.000 boraca, od kojih 956 nije dočekalo slobodu 7. septembra 1944. godine.

Vranje često nazivaju i žuto cveće.

Naziv je nastao krajem Prvog svetskog rata, tokom prolaska francuske vojske kroz Vranje. Jedan od francuskih vojnika je baki koja je uređivala baštu nazdravio sa:

- Bonžur (fr. Bon jour) - Dobar dan.

Baka koja je razumela da je vojnik rekao božur je odgovorila:

- Nije to sine, božur, to je žuto cveće!

Od tada se Vranje naziva žuto cveće, a postoji i pesma "Vranje, moje žuto cveće". Takođe, žuta boja je postala tradicionalna boja za Vranje, pa na primer sportisti Vranja nose žute dresove (FK Dinamo Vranje).


Врање
Iz Vikipedije http://serbianforum.org/images/smilies/blum3.gif

 

[Dusan Forex]

Ura za Vranje !

 

[zjovan29]

Vranje

Na jugu Srbije, na tri sata vožnje od Beograda ka Skoplju, nalazi se grad Vranje.
Vranje je ekonomski, administrativni, politički, zdravstveni, obrazovni i kulturni centar Pčinjskog okruga.
Grad se nalazi na pravcu koridora E – 10, na tri kilometara od grada prolaze autoput i železnička pruga Budimpešta – Beograd – Skoplje – Atina, koji povezuju Srbiju sa susednom Makedonijom, kao i srednju Evropu sa Balkanom.

Nema pouzdanih podataka kada i gde je formirano naselje i na čijim temeljima je iznikao grad Vranje. Pretpostavlja se da se to dogodilo u vreme Trakolira ( Rimljana ) , Vizantije, Grka ili Slovena koji su ove prostore naseljavali u VI i VII veku. Prvi pisani trag o Vranju datira iz 1093. godine. Jedno je međutim sasvim izvesno : ovo je izuzetno važno geostrateško područje na kome su se od pamtiveka ukrštali karavanski putevi.
Vranjska kuhinja poznata je po svojim specijalitetima, kao i čitava nacionalna kuhinja. Međutim, kao i tipično vranjsko jelo pomenućemo samsu – praznu pitu, prelivenu kiselim mlekom uz dodatak belog luka.

Vranjski restorani, sa izvanrednom kuhinjom i u zanimljivom ambijentu, udovoljiće i najprobirivljijim gurmanima.
Župska klima omogućava uzgoj dobrih sorti grožđa, a samim tim i dobrih vina. Zalogaji Vranjskih specijaliteta zaliveni kvalitetnim vinom sa juga Srbije pružiće vam vrhunski užitak.
Vranje je ,takođe, nadaleko poznato po noćnom životu, dobrom provodu i specifičnom zvuku. Postoji puno pesama najčešće sa ljubavnim i melanholičnim sadržajem, po kojima je Vranje prepoznatljivo.
Vranj e sa svojim velikim brojem kafana, kafea, barova, klubova, picerija i diskotekapruža svojim gostima široku lepezu zabave za svačiji ukus. Nezaboravan provod, kao jedan od najlepših utisaka iz Vranja, nateraće vas da ponovo dođete u ovaj grad.
U gradu koji je nastao na važnom putnom pravcu, Vranjanci su se oduvek bavili trgovinom. Sve zanatske radnje nadopunjuju moderni butici sa najrazličitijom robom. Dobar deo dana možete posvetiti kupovini koja je u Vranju pravo zadovoljstvo.

Preporučujemo da višak vremena u Vranju provedete u obilasku grada i izletišta u neposrednoj blizini.
Ono što svakako treba videti jesu: Markovo kale ( srednjevekovno utvrđenje ) , crkva Sv. Nikole ( XIV vek ) , crkva Sv. Petke ( Krstata džamija ) , Beli Most ( XIX vek ), Saborni hram Sv. Trojice, Hamam ( ili ‘Amam – staro tursko kupatilo sagrađeno 1690. god. ) , Zgrada Načalstva okruga Vranjskog i mnogo drugih zanimljivosti u gradu.

Trubački orkestri su još jedna od specifičnosti Vranja. U gradu i okolini postoji na desetine trubačkih orkestra. Više njih je osvajalo brojne nagrade na saboru trubača u Guči.
Najpoznatiji među njima je bio orkestar Bakije Bakića. Danas, orkestar Nenada Mladenovića nastavlja tradiciju Bakijinog orkestra. Ekrem Mamutović, trubač iz orkestra, osvojio je prvu trubu na Saboru trubača u Guči 2007 godine, a sam orkestar je proglašen najboljim.

Vranje je grad sa bogatim kulturno – istorijskim nasleđem. Narodni muzej u Vranju ( Zgrada Pašinog konaka ) sa svojom izuzetnom postavkom, zgrada Haremluka ( danas elitni poslovni klub ) , Muzej kuća Bore Stankovića i stare četvrti grada samo su deo nasleđa.
Što se tiče kulturnih dešavanja u gradu, tu su: galerije, pozorište i omladinski kulturni centar, gde se u toku godine održi više desetina izložbi, koncerata i predstava.
izvor:travel.rs

 

[zjovan29]

Markovo Kale

У историјским изворима Врање се први пут помиње 1093, у време напада жупана Вукана на византијску војску.​

U povijesnim izvorima Vranje se prvi put spominje 1093, u vrijeme napada župana Vukana na bizantsku vojsku.

Марково кале, средњовековни утврђени град, налази се на истуреном гребену између планине Пљачковице и Крстиловице, изнад ушћа Мале у Деветинску реку.​

Markovo kale, srednjovjekovni utvrđeni grad, nalazi se isturenom grebenu između planine Pljačkovice i Krstilovice, iznad ušća Male u Devetinsku rijeku.

Конфигурација терена је диктирала троугаону основу утврђења.​

Konfiguracija terena je diktirala trokutne temelju utvrđenja.

Утврђење је са јужне и источне стране опасано масивним бедемима, док је западна страна брањена природним стенама.​

Utvrđenje je sa južne i istočne strane opasano masivnim bedemima, dok je zapadna strana branjena prirodnim stijenama.

Дебљина бедема износи око 2 m.​

Debljina bedema iznosi oko 2 m.

Лице зида је грађено од ломљеног камена, а унутрашњост је испуњена трпанцем и кречним малтером.​

Lice zida je građeno od lomljenog kamena, a unutrašnjost je ispunjena trpancem i krečnim malterom.

Бедеми су имали шетну стазу која се завршавала зупцима.​

Bedemi su imali šetne stazu koja se završavala zupcima.

Сачувани су остаци југоисточне угаоне куле, мањих димензија.​

Sačuvani su ostaci jugoistočne kutne kule, manjih dimenzija.

На северној страни, утврђење се завршава бранич-кулом квадратне основе, која је сачувана у висини две етаже.​

Na sjevernoj strani, utvrđenje završava branič-kulom kvadratne osnove, pohranjena u visini dvije etaže.

Унутрашњост града се дели на горњи и доњи стамбени плато.​

Unutrašnjost grada se dijeli na gornji i donji stambeni plato.

На горњем платоу откривене су две цистерне – једна кружне, а друга ромбоидне основе, и три просторије мањих димензија.​

Na gornjem platou otkrivene su dvije cisterne - jedna kružne, a druga romboidnim osnove, i tri prostorije manjih dimenzija.

У доњем стамбеном платоу откривене су мања просторија квадратне основе и остаци цркве, основе у облику слободног крста са тространом апсидом.​

U donjem stambenom platou otkrivene su manja prostorija kvadratne osnove i ostaci crkve, osnove u obliku slobodnog križa s trostranom apsidom.

Према резултатима археолошких истраживања може се закључити да је било дрвених грађевина за становање.​

Prema rezultatima arheoloških istraživanja može se zaključiti da je bilo drvenih građevina za stanovanje.
izvor:wikipedija



Vranjska Kultura


Kulturno-istorijski spomenici

Srednji vek:



crkva sv.Nikole

Markovo Kale – ostaci srednjovekovnog utvrđenja koje je prema legendi podigao Marko Kraljević, utvrđeno je da su temelji utvrđenja iz perioda cara Justinijana, danas napušteno, neuređeno i nebezbedno.
Crkva Sv. Nikole (XIV vek) – Metoh manastira Hilandara, sedište episkopa vranjskih, pominje se u Hilandarskoj povelji kralja Dušana, pisanoj između 1343 i 1345, kojim kralj manastiru Hilandaru poklanja nekoliko sela i ovu crkvu, obnovljena početkom dvehiljaditih, danas manastir.
Crkva Sv. Petke (Krstata Džamija) – stara srednjovekovna crkva, koja je pretvorena u džamiju za vladavine Osmanlija, a posle oslobođenja ponovo pretvorena u pravoslavnu crkvu, od prvobitne građevine ostao je jedan zid.
Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Sobini.

Period pod Turcima:

Hamam (ili ‘Amam) – staro tursko kupatilo, sagrađeno otprilike 1690. godine, obnovljeno, ali nedostupno posetiocima.
Pašin konak i Haremluk – zgrade Selamluka i Haremlka u kojima su stanovali turski paša i njegove žene, danas zgrade Narodnog muzeja i elitnog restorana, sagrađeni 1765. godine, od potomaka turskog paše kupio ih je i poklonio gradu vladika Pajsije.
Saborni hram Sv. Troice – velelepna crkva u centru grada, građena sa prekidima i rušenjima između 1838 i 1858. godine.
Beli most (XIX vek) – most podignut u spomen nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, sagrađen 1844. godine od majke Turkinje koja ga je, po legendi, podigla u spomen nesrećne ljubavi svoje kćeri Ajše i srpskog pastira Stojana.
Česma Đerenka – još jedna uspomena na nesrećnu ljubav između Turčina i srpske devojke, legenda kaže da su je Turci podigli kao spomenik svom omiljenom Đerdelezu, koji nije uspeo da osvoji srce lepe crnooke Srpkinje.
Šarena česma – nekada se u centru grada nalazila česma koja je opevana u jednoj vranjskoj pesmi, davno je srušena, a obnovljena je devedesetih, ali je veoma zapuštena.

Posle oslobođenja od Turaka:

Zgrada Načelstva okruga Vranjskog – jedna od najlepših zgrada svoga stila i svakako najlepša zgrada u gradu, građena između 1905 i 1907. godine.
Spomenik oslobodiocima Vranja (Čika Mitke) – Podignut neposredno pred Majski prevrat 1903. godine, rad je velikog vajara Simeona Roksandića, rušili ga dva puta bugarski okupatori i ponovo dizan, i danas je teško oštećen, ali, iako bez ruke i puške, ponosno lomi turski barjak pod nogama.
Crkva svete Petke u Šaprancu.
Spomenici, biste, spomen ploče i spomen česme:
Spomenik bugarskim zverstvima
Spomen kosturnica iz I svetskog rata
Spomenik Revoluciji
Spomenik Borisavu Stankoviću u Gradskom parku
Spomenik Bakiji Bakiću u Gornjoj čaršiji
Bista oca Justina Popovića u Gradskom parku
Bista Đorđu Tasiću u Gradskom parku
Bista dr Franji Kopši u Gradskom parku
Spomen ploča Đorđu Tasiću na zgradi Okružnog Suda
Spomen ploča Karađorđu
Spomen ploča vojvodi Petru Bojoviću
Spomen ploča generalu Draži Mihailoviću

Kulturne institucije

Narodni muzej Vranje
Muzej kuća Bore Stankovića
Svepravoslavni centar Otac Justin Popović sa spomen kućom
Pozorište „Bora Stanković“
Narodna biblioteka „Bora Stanković“
Istorijski arhiv „31. januar“
Galerija Narodnog muzeja
Galerija Narodnog univerziteta

Obrazovne institucije

Poslednjih godina mnogo se više pažnje obraća na obrazovanje u Vranju. Na teritoriji grada Vranje 2008. godine registrovano je 10.382 učenika koji su pohađali osnovnu školu i 4.948 koji su pohađali srednju školu. Pored redovnih škola postoji i dve škole sa dvojnim obrazovanjem, a to su muzička škola Stevan Mokranjac i specijalna škola Vule Antić.
Pored osnovnih i srednjih škola postoji jedna viša škola i tri fakulteta. Tehnička-tehnološka (osnovana 1974. godine kao viša škola za obrazovanje metalske struke) 2008. godine imala je 354 studenta, a ima tri smera: šumarski (obrada drveta), mašinski (proizvodno mašinstvo) i tehnološki (obućarski) smerovi. Posle diplomiranja studenti dobijaju zvanja inženjera šumarstva, tehnologije i mašinstva.

Osnovne škole

1. Dositej Obradović
2. Vuk Karadžić
3. Jovan Jovanović Zmaj
4. Radoje Domanović
5. Branko Radičević
6. Svetozar Marković
7. Vule Antić (specijalna škola)

Srednje škole

1. gimnazija „Bora Stanković“
2. Medicinska škola
3. Tehnička škola
4. Hemijsko-tehnološka škola
5. Poljoprivredno-veterinarska škola
6. Ekonomsko-trgovinska škola

izvor:vranje.webkomsija



Pašini konaci- Salemluk i Haremluk

Kulturna dobra


U samom centru Vranja nalaze se dve turske zgrade koje je oko 1765. podigao Raif-beg Džinić. Jedna od njih, selamluk, služila je za stanovanje paši i njegovoj muškoj pratnji, a druga, haremluk, za stanovanje pašinih žena. Zgrada selamluka se nalazila pored ulice, a zgrada haremluka iza nje, u dvorištu. Obe zgrade su podignute od opeke, oblepljene blatom i okrečene i predstavljaju reprezentativne primere stare gradske balkanske kuće simetričnog tipa. Sve sobe imaju bogato dekorisane tavanice u drvetu, među kojima se osobito ističe ona u zgradi haremluka. Od 1881. do 1932. u ovim konacima je bila smeštena najpre gimnazija, zatim opština, a od 1964. Narodni muzej. Prvi konzervatorsko-restauratorski radovi izvedeni su 1955.godine, a 1994. završena je revitalizacija.
Nalazi se u ulici Kralja Stefana Prvovenčanog.

Stari turski hamam

Kulturna dobra


Stari turski hamam je tursko parno kupatilo sagrađeno krajem XVII veka- oko 1690. godine. Reč je o jednodelnom varoškom hamamu, što znači da su se muškarci i žene kupali na smenu. Hamam je zidan od tesanog kamena i opeke. Na krovu prekrivenom ćeramidom nalazi se pet kupola sa staklenim okulusima kojima se osvetljava halvat - unutrašnji prostor. Unutrašnji prostor sastoji se od svlačionice, halvata - mesta za kupanje i hazisa - rezervoara za vodu.Kupatilo je obnovljeno, ali je nedostupno posetiocima.
Nalazi se u ulici Petog Kongresa.

Muzej kuća Bore Stankovića

Kulturna dobra


Kuća u kojoj se rodio književnik Borisav Stanković (1875-1927, Beograd), nalazi se u Baba Zlatinoj ulici, u nekadašnjoj Donjoj mali, na placu koji je kupila Borina baba po kojoj je ulica i dobila ime. Podignuta je 1855. kao četvorodelna kuća sa otvorenim tremom i doksatom pod kojim je ulaz u podrum. Građena je u bondruku sa ispunom od čatme, krova pokrivenog ćeramidom. Kao varijanta razvijene moravske kuće predstavlja vredan spomenik narodnog graditeljstva. U dvorištu se nalazi bašta, stari dud, kaldrma i bunar, kao i letnja kuhinja. Okružena loznicama, cvećem liči na davno zaboravljeni Borin svet, skriven od modernog doba.
Posle konzervatorsko-restauratorskih radova, izvedenih 1966.godine, u njoj je smešten Muzej Bore Stankovića. Kuća je otvorena za turiste.

Kuća Dragutina Vlajinca

Kulturna dobra


U samom gradskom jezgru Vranja nalazi se stambena zgrada koju je 1848. podigao Janja Vlajinac, kako pokazuje natpis nad ulazom na doksat. Osvećenje kuće je izvršeno 1859.godine.
Sagrađena je bez podruma, sa prizemljem i spratom, i to tako da je prizemni deo ozidan od masivnog kamena, a sprat sa ispunom od naboja i ćerpiča. Višeslivni krov je pokriven ćeramidom. U prizemnom delu zgrade bila je smeštena kuhinja sa otvorenim ognjištem i amamdžikom. Od prvobitno bogatog enterijera kuće sačuvani su samo delovi dolapa kao i jednostavno ukrašena tavanica u jednoj od soba.
Vlajinčeva kuća predstavlja karakterističan primer građanske arhitekture nastale u prvoj polovini XIX veka u Vranju.

Zgrada starog Načelstva

Kulturna dobra

Zgrada Načelstva okruga Vranjskog jedna je od najlepših zgrada svoga stila u gradu, a napravljena je 1908.godine.
Njen položaj na uglu ulica uslovio je asimetrično rešenje osnove. Monumentalni ugaoni rizalit sa izdignutim glavnim ulazom posebno je naglašen i na njega se naslanjaju bočni traktovi. Zgrada je akademski komponovana. U dekorativnoj i plastičnoj obradi fasada podražavanje vizantijskog građenja i dominantni motivi preuzeti su iz moravske škole. Unutrašnji prostor rešen je funkcionalno. U središnjem delu je ulazni hol sa stepeništem koje vodi do svečane sale na spratu i iz koga polaze hodnici za bočne traktove duž kojih su kancelarije. Dekorativna obrada enterijera, inspirisana srpskim srednjim vekom, bila je najbogatija u svečanoj sali, ulaznom holu i na dekorativnim parapetima stepenišne ograde hola - štuko dekoracija, profilacija, polihromija, plafonske površine sa ukrasnim bordurama i seko-scene Paje Jovanovića i Uroša Predića sa temama iz nacionalne istorije.
Konzervatorski radovi su završeni 1997. godine.

izvor:zaprokul.org.rs

 

[zjovan29]

BELI MOST - Vranje​

​

''Legenda kaže da je most podigla majka turkinje Ajše u spomen nesrećne ljubavi njene ćerke i srpskog pastira Stojana.
Po rođenju ćerke Ajše, Selim-begu su proročice prorekle da će se ona zaljubiti u Srbina. Iako je otac pokušavao zatvaranjem ćerke da spreči proročanstvo, nije uspeo u tome. Kada je zatekao Stojana i Ajšu zagrljene kraj reke pokušao je da ubije srpskog pastira. Međutim, usmrtio je sopstvenu ćerku koja je svojim telom zaštitila mladića kojeg je volela. Nakon toga je i Stojan svojim nožem oduzeo sebi život.
Na mestu gde se odigrao događaj, podignut je most. Na most je postavljena ploča, tzv. tarih, na kojoj na turskom jeziku stoji natpis: ,,Proklet neka je onaj koji rastavi što ljubav sastavi." (Vikipedija)

​

Naišao sam i na nešto drugačiju priču:

''Бели мост се налази у улици Девет Југовића код Врањске реке. Налази се у старом делу града Врање у Србији . Мост је саграђен од белог камена и датира из 1844, из времена турске окупације. Представља један од симбола и уписан је у грб града.
Бели мост tакође је познат као "Мост љубави". Легенда каже а је овај мост подигла мајка туркиње Ајше у спомен несрећне љубави њене ћерке и српског пастира Стојана. Кажу да је Ајшина последња жеља била да се од новца који је био спремљен за удају, сагради мост.

Легенда каже да су по рођењу ћерке Ајше, Селим-бегу пророчице прорекле да ће се Ајша заљубити у Србина. Зато је Селим саградио кулу и држао своју ћерку Ајшу закључану. Кула се налазила недалеко од моста и имала је само један мали прозор, кроз који је Ајша могла да посматра спољашњи свет. Свакога дана она би угледла пастира Стојана како преводи стадо оваца преко реке. Тако се Ајша заљубила у Стојана, и он јој је љубав узвратио. Једнога дана, док је Ајша покушала да се састане са Стојаном, њен отац их је пресрео и убио.

На мосту је постављена плоча (на тур. "тарих") . На плочи је на турском језику исписан текст који говори о овој несрећној љубави и гресима.

"Овај мост зваће се Бели мост, он ће служити људима за олакшицу. Вода која испод њега тече нека послужи људима за здравље! Пролазници, прођите једанпут преко моста и вратите се. Видећете да је саграђен за добро сваког човека. Мухамеде, Мустафо, посредуј за хуману власницу Ајшу. О чувару, власница све доброте и лепоте, хумана Ајша, подужи овај мост да јој бог опрости њене грехе и грехе њених родитеља!" (сајт TIXIK.com)

Sredinom 60-tih sam u Tehničkom muzeju u Minhenu (ako imate priliku - ne propusite ovaj muzej) naišao na maketu ovog mosta koji je u to vreme bio sa najvećim rasponom za te vrste konstrukcije.

izvor:vojvodinacafe.rs
​

 

[zjovan29]

Prvi pisani trag o Vranju ostavila nam je Ana Komnina, vizantijska princeza, još u XI veku, pišući o vladavini svoga oca cara Aleksija Komnina. Ona u knjizi "Aleksijada" kaže da je raški župan Vukan 1093. godine u svom osvajačkom pohodu stigao do Vranja i osvojio ga. ​

U donjem tekstu nabrojaćemo prepoznatljive zanimljivosti Vranja.
Markovo Kale - ostaci srednjovekovnog utvrđenja koje je prema legendi podigao Marko Kraljević. Utvrđeno je da su temelji utvrđenja iz perioda cara Justinijana.
Crkva Sv. Nikole (XIV vek) - Metoh manastira Hilandara, sedište episkopa vranjskih, pominje se u Hilandarskoj povelji kralja Dušana, pisanoj između 1343 i 1345, kojim kralj manastiru Hilandaru poklanja nekoliko sela i ovu crkvu. Obnovljena početkom dvehiljaditih, danas manastir.
Hamam (ili 'Amam ) - staro tursko kupatilo, sagrađeno otprilike 1690. godine. Obnovljeno, ali nedostupno posetiocima.
Pašin konak i Haremluk - zgrade Selamluka i Haremlka u kojima su stanovali turski paša i njegove žene, danas zgrade Narodnog muzeja i elitnog restorana, sagrađeni 1765. godine. Od potomaka turskog paše kupio ih je i poklonio gradu vladika Pajsije.
Saborna crkva Sv. Troice – velelepna crkva u centru grada, građena sa prekidima i rušenjima između 1838 i 1858. godine.
Beli most (XIX vek) - most podignut u spomen nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, sagrađen 1844. godine od majke Turkinje koja ga je, po legendi, podigla u spomen nesrećne ljubavi svoje kćeri Ajše i srpskog pastira Stojana.

Česma Đerenka - još jedna uspomena na nesrećnu ljubav između Turčina i srpske devojke, legenda kaže da su je Turci podigli kao spomenik svom omiljenom Đerdelezu, koji nije uspeo da osvoji srce lepe crnooke Srpkinje. ​

Zgrada Načelstva okruga Vranjskog – jedna od najlepših zgrada svoga stila i svakako najlepša zgrada u gradu, građena između 1905 i 1907. godine ​

​

​

Spomenik oslobodiocima Vranja (Čika Mitke ) – Podignut neposredno pred Majski prevrat 1903. goine. Rad je velikog vajara Simeona Roksandića.
Rušili ga dva puta bugarski okupatori i ponovo dizan, i danas je teško oštećen, ali, iako bez ruke i puške, ponosno lomi turski barjak pod nogama.
Vranje često nazivaju i žuto cveće.
Naziv je nastao krajem Prvog svetskog rata, tokom prolaska francuske vojske kroz Vranje. Jedan od francuskih vojnika je baki koja je uređivala baštu nazdravio sa:

- Bonžur (fr. Bon jour) - Dobar dan. Baka koja je razumela da je vojnik rekao božur je odgovorila:
- Nije to sine, božur, to je žuto cveće! Od tada se Vranje naziva žuto cveće, a postoji i pesma "Vranje, moje žuto cveće". Takođe, žuta boja je postala tradicionalna boja za Vranje, pa na primer sportisti Vranja nose žute dresove (FK Dinamo Vranje).

Vranjski meslos nadaleko je poznat. Njega je u Beograd putem svojih drama, a naročito svoje „Koštane“ i putem romana „Nečista krv“, odneo poznati vranjanac Borisav Stanković. Naime drama „Koštana“ je drama sa pevanjem, a njeni najzanimnjiviji delovi obiluju pesmom (scena Mitketa i Koštane). Muzika je veoma živopisna i vesela. Treba izdvojiti posebnu igru koja se igra u ovim krajevima pod nazivom čoček. Naravno najpoznatiji je vranjski čoček . Sem ove igre postoji veoma puno pesama, najčešće sa ljubavnim i tragičnim sadržajem. Neke od ovih pesma su našle svoje mesto i u Mokranjčevim „Rukovetima“.

Vranjske pesme su pevali mnogi, od Vasilije Radojčić do Svetlane Ražnatović, a samo se je na njima proslavio vranjanac Staniša Stošić. Cepao je slušaocima srca svojim pesmama Lela Vranjanka , Zbog tebe mome ubava' , Mito bekrijo, Dimitrijo sine Mitre.....

Sem ovih melodija, trubački orkestri su specifičnost Vranja. U samom gradu (naročito u Gornjoj čaršiji) i obližnjem selu Pavlovac postoji na desetine trubačkih orkestara. Nekoliko njih osvajalo je brojne nagrade na Saboru trubača u Guči. Najpoznatiji među njima je bio orkestar Bakije Bakića. Danas orkestar Nenada Mladenovića nastavlja tradiciju Bakijinog orkestra. Milan Mladenović, trubač iz orkestra, osvojio je prvu trubu na Saboru trubača u Guči 2007. godine, a sam orkestar je proglašen najboljim.
U Vranju ima veoma dobrih specijaliteta, kao i u celoj srpskoj kuhinji. Međutim kao tipično vranjsko jelo pomenućemo samsu - praznu pitu, prelivenu kiselim mlekom uz dodatak belog luka, prepeć-pita sa sirom i dr.

izvor:tt-group

 

[zjovan29]

Vranje, Bujanovac

Vrela krv juga

Najjužniji grad u Srbiji, Vranje, nalazi se na 35 kilometara od makedonske granice, a od Beograda je magistralnim putem E-75 udaljeno 345 kilometara. Zaklonjeno okolnim planinama od vetrova, Vranje leži na gradskoj – Vranjskoj reci. Da Vranje sa jugom i Orijentom ima dosta toga zajedničkog vidi se i po arhitekturi ovog mesta.
U pisanim dokumentima, prvi put se pominje 1093. u čuvenoj Aleksijadi Ane Komnine. Srpskoj srednjovekovnoj državi pripojio ga je kralj Milutin 1282. godine, kada je i stupio na presto, i tada je Vranje postalo središte župe.


Danas je Vranje značajno središte južne Srbije. U centru grada, kraj glavnog trga, nalazi se Saborna crkva posvećena Svetom Trojstvu. Završena je 1841. godine, ali je svojom veličinom odmah izazvala pobunu Turaka koji su je spalili. Kasnije je na tom mestu sagrađena crkva, sa tipičnim karakteristikama hrama koji je građen pod turskom upravom. Ukopana je u zemlju da bude niža, nema zvonika, a kupole su joj niske i bez otvora. Sa tri strane je opkoljena arkadama. Ikonostas su rezbarili lokalni majstori i ukrasili ga biljnim i životinjskim motivima. Međutim, pravi biser ove crkve su ikone sa ikonostasa koje je 1859. izradio Dičo Zograf, tada najtalentovaniji ikonopisac vardarske Makedonije. Na trgu ispred porte stoji skromni obelisk iz 1922. posvećen sećanju na žrtve bugarske okupacije u Prvom svetskom ratu.


Niz ulicu kralja Stefana Prvovenčanog dolazi se do Baba Zlatine ulice, stare stambene ulice hrišćanskog dela grada koja je po turskom običaju zatvorena visokim zidovima sa obe strane, a nazvana po babi znamenitog pisca Bore Stankovića. Zlatina i Borina kuća nalazi se na broju 7 i u njoj je danas Muzej Bore Stankovića. U ugodnom ambijentu dvorišta prepunog cveća, koje je davalo prepoznatljiv pečat svim turskim gradovima, stoji kuća u kojoj se Bora rodio 1875. Podignuta je dvadeset godina ranije u južnomoravskom stilu sa otvorenim tremom i karakteristična je građevina porodice srednje klase. Bora Stanković je svojim romanima i likovima poput Koštane iz „Nečiste krvi“ proslavio Vranje.


Severno od Saborne crkve je sam centar grada. Prometnom pešačkom zonom stiže se do Pašinih konaka u Pionirskoj ulici. Kompleks čine dve zgrade koje je oko 1765. podigao Raif beg Džinić u reprezentativnom stilu kao svoju rezidenciju. Ćerka poslednjeg vranjskog paše prodala ih je ovdašnjem mitropolitu koji ih je zaveštao u prosvetne svrhe, pa je 1881. ovde otvorena prva Vranjska gimnazija. Prednji konak – selamluk, koji gleda na ulicu, koristili su paša i njegova muška svita, a zaklonjeni, zadnji deo (haremluk) bio je rezervisan za žene. Danas prednju stranu koristi Narodni muzej i u njoj su izložene zbirke rimskih iskopina, srednjove-kovnog novca, narodnih nošnji i zanata. Pešačka zona završava se na Trgu Republike, na kome se nalazi spomenik oslobodiocima VranjaStarog Načelstva. Ona se smatra najboljim delom arhitekte Petra Popovića. Čim se pređe reka nailazi se na Stari amam, podignut još u 17. veku. iz 1878. godine, rad vajara Simeona Roksandića. Spomenik je delio sudbinu grada, pa je i dva puta rušen. Iz tog razloga prikazanom srpskom vojniku nedostaje ruka i još neki detalji, ali ga Vranjanci baš takvog vole. Iz milošte su mu dali i ime Čika Mita. Iza spomenika nalazi se velelepna zgrada


Kroz severno vranjsko predgrađe, posle četiri kilometra, dolazi se do ruševina tvrđave poznate kao Markovo kale. Narodno predanje je vezuje za ime najvećeg junaka srpske epske poezije – Marka Kraljevića. Od nje su danas preostali deo zida i dve kule. Sa kalea se pruža divan pogled na Vranje.
Najpoznatija manifestacija u ovom gradu su Dani Vranja, koji se održavaju svakog septembra.
Oko 32 kilometra od Vranja, uz samu granicu sa Makedonijom, u dolini reke Pčinje nalazi se manastir Prohor Pčinjski. Manastir je posvećen južnoslovenskom svecu Prohoru koji je svoje pustinjačke dane provodio u ovom kraju. Stara crkva danas se nalazi u severozapadnom delu nove, i tu se čuvaju mošti sveca Prohora. Vrlo lepe freske potiču s kraja 15. veka. Glavna zgrada manastirskog konaka zanimljiva je kao jedna od najmonumentalnijih građevina narodne arhitekture iz 18. veka. U ovom manastiru su se 1944. sastali makedonski komunisti i doneli odluku o proglašenju Makedonije za jednu od republika nove Demokratske Federativne Jugoslavije.


Na 10 kilometara od Vranja nalazi se Vranjska Banja. Topla, lekovita mineralna voda ove Banje prosto ključa u kamenitom koritu reke Banjštice, a listopadna šuma duž obala, koja čuva kotlinu od jakih planinskih vetrova, stalno je u magli isparenja. Nije ni čudo kada se zna da je temperatura banjske vode između 96 i 1000C, što ih svrstava u najtoplije izvore u Evropi. U banjskom lečilištu se voda rashlađuje na podnošljiva 420C. Arheološke iskopine termalnih kupatila ukazuju da su vodu Vranjske Banje ljudi koristili vekovima.


Bujanovac je varošica na krajnjem jugu Srbije, pored autoputa prema Skoplju. Na 2,5 kilometra od ovog gradića nalazi se poznato banjsko lečilište Bujanovačka Banja, sa temperaturom izvora od 430C i izuzetno efikasnim lekovitim blatom i prirodnim gasom. U selu Lopardinci, udaljenom 4 kilometara od Bujanovca prema severu, nalazi se crkva Svetog Arhanđela o kojoj nema pisanih podataka. Istraživanja, međutim, kažu da je sagrađena u 16. veku, a freske u naosu i oltarski prostor oslikani su u vreme gradnje manastira i prikazuju scene iz ciklusa Velikih praznika i Hristovog stradanja.


NE TREBA PROPUSTITI:

– pogled na Vranje sa tvrđave Markovo kale
– odlazak na vranjski Beli most
– tretman blatom u Bujanovačkoj Banji


BELI MOST


U višem delu grada sa Trga slobode lako se dolazi do Belog mosta. Skladni mostić, kako se navodi na ploči ispisanoj arapskim pismom, podigla je hanuma Ajša da okaje svoje i grehe svojih roditelja. Legenda, međutim, kaže da je muslimanku Ajšu koja se zaljubila u Srbina Stojana greškom ubio njen gnevni otac i da je u znak sećanja na ovaj tužan događaj on podigao ovaj most. Pored mosta je i crkva Svetog Nikole, najstariji hram u gradu, koji je podigla plemićka porodica Bagaša, sredinom 14. veka.

izvor:srbija.travel