Vojislav Voki Kostić

[crvendac_011]

Војислав Воки Костић



Датум рођења: 21. септембар 1931.
Место рођења: Београд, (Краљевина Југославија, данас Србија)
Датум смрти: 29. септембар 2010.
Место смрти: Београд (Србија)

Војислав Воки Костић (21. септембар 1931 — 29. септембар 2010) је био српски композитор, музичар, писац и кувар. Компоновао је музику за филмове, позориште, телевизију. Отац му је био истакнути српски медицински радник, професор Александар Костић.
Компоновао је музику за више од 45 позоришних представа, 25 телевизијских серија, 60 филмова, више од 2000 балада.
Био је секретар Савеза композитора Југославије и много је урадио у области заштите ауторских права.

Неки од филмова за које је компоновао музику

• Балкански шпијун
• Ко то тамо пева
• Живот је леп
• Три карте за Холивуд
• Бољи живот
• Тесна кожа
• О покојнику све најлепше
• Посебан третман
• Биће скоро пропаст света
• Невиност без заштите

Позориште

Дела за која је радио сценску музику у Народном позоришту у Сарајеву су:

• Страдија (Радоје Домановић)
• Суданија (Петар Кочић)
• Поп Ћира и поп Спира (Стеван Сремац)
• Мртве душе (Николај Гогољ - Михајл Булгаков)

Књиге

Због вишка килограма решио је да ослаби. Пошто му је кување један од хобија, његово успешно мршављење је резултирало и култном књигом "Како сам појео сам себе".
Други хоби му је бокс.

Награде

• 2006. добитник Статуете Јоаким Вујић коју Књажевско-српски театар додељује сваке године, на Сретење, 15. фебруара.
• Награда Јохан Штраус - највеће немачко признање у области музике

Извор: Википедија



​

 

[crvendac_011]

Zgode i nezgode riblje porodice

Da se ne zaboravi

Zgode i nezgode riblje porodice

Punih četrdeset godina, svakog 31. decembra, kao i 31. januara, kompozitor Vojislav Voki Kostić se makar na trenutak seti dočeka 1959. godine

Bileća. Odsluženje vojnog roka (1958-59) u školi rezervnih oficira. Uz mene sijaset vrhunskih mladih intelektualaca, školaraca, preživljava strahovitu zimu (-15 do -20) u predratnoj kaznionici, sada sivoj, kamenoj i neprijatnoj kasarni. Vodim grupu umetnika. Održavamo predstave za građanstvo i vojsku. Gostujemo po okolnim selima i gradovima. Više od osamsto pitomaca 15. klase zaželelo se rodnog grada, kuće, rođaka i prijatelja. Ala bi dobro došlo neko odsustvo!
Ideja!
Napravićemo za tamošnje prilike izuzetan program za doček Nove godine u Domu vojske, za oficire i njihove porodice. Valjda ćemo izdejstvovati da nam tim povodom odobre odsustvo.
Zamišljeno - učinjeno.
Komandant škole general, inače strastveni pecaroš (zbog koga su se i ostali oficiri zdušno priklonili ribolovu), prihvata našu ideju. Velikodušno, na neviđeno, odobrava šestodnevno odsustvo svim pitomcima škole na čelu sa nama kulturnjacima.
Među osamsto vojnika postali smo najomiljenije estradne zvezde.
Da bismo opravdali blagonaklonost oficirskog kadra na čelu sa generalom, bacamo se na pripremanje priredbe, dekorisanje prostorija u Domu vojske, a ja za tu priliku pišem kompletan jelovnik (u to vreme sam uveliko proučavao kulinarstvo). Sastavljam recepte i celom osoblju držim kratak seminar, kako će pripremati i servirati večeru. Ideja nam je &ljuot;genijalna&ljuot;. Oduševićemo sve oficire!
Pravimo &ljuot;riblju noć&ljuot;!
Boba Selenić, književnik i dramski pisac, piše svoj prvi dramski tekst. Scenario za celu priredbu, a posebno igrokaz u jednom činu: &ljuot;Zgode i nezgode riblje porodice&ljuot;.
Lica: Bata-riba - Paja Minčić, glumac. Deda-riba - Voki Kostić, kompozitor. Cera-riba - Ante Dulčić, prvak Hrvatskog kazališta. Ljubavnik-riba - Jože Drofenik, prvak Ljubljanskog gledališča. Porodica-riba - Stevan Šević, novinar &ljuot;Ekspres Politike&ljuot;, Luka Ježina, sportski novinar, Duško Simić, spoljno- politički komentator &ljuot;Politike&ljuot;.
Da bismo dočarali vodeni svet, Boba Selenić, nevidljiv u portalu, ispred posebnog mikrofona, sipa vodu iz jednog lonca u drugi. Brbotanje reke Trebišnjice. Klarinetista Boki Milošević dubokim tonovima i trilerima dopunjava podvodnu atmosferu. Sjajno muzicira na tarabuku Kikera, bubnjar iz &ljuot;Sedmorice mladih&ljuot;.
Likovni umetnici sa &ljuot;posebnim nadahnućem&ljuot; celu salu ukrašavaju ribarskim mrežama. Po stolu razbacuju šljunak iz reke Trebišnjice i mnogo kaširanih riba. Stražari ispred Doma su na ramenima umesto pušaka nosili pecačke štapove.
Meni: hladna riblja pašteta, riblja čorba, pržena i pohovana riba, riblja salata. (Uz svu svoju maštu jedino nisam mogao da osmislim desert od ribe.)
Oficiri, članovi porodica i njihovi gosti bili su fascinirani dekoracijom, večerom, a posebno priredbom. Nama su, kao i u svim kafanama muzikantima i komedijantima, obezbedili pored scene sobu u kojoj smo se pripremali za nastup i u kojoj smo večerali.
Među nama je nastalo pravo slavlje kada je u sobu uleteo Novica iz sela Vukosavci, vojnik pomoćne čete, na radu u pekari, sav crven u licu, poskakujući uz siktanje: &ljuot;Pomagajte, ispekoše mi se muda!&ljuot; Istog trenutka je iz gaća izvadio dva okrugla vrela hleba!
Gostima je za večeru služen svež hleb od jutros. Međutim, za generala i posebne goste je donesen topao hleb koji je Novica direktno iz furune maznuo za nas. Uz put je doneo i kofu sa mašću od pečenja (preostalom od 29. novembra) i tucanom ljutom paprikom. Svi su se bacili na vruć hleb iz Novičinih gaća. Niko nije probao moje riblje specijalitete.
Mislim da se u tom trenutku niko na svetu nije više sladio od nas.
Kad je otkucala ponoć, prepustili smo scenu muzičarima iz Trebinja i odjurili do kamiona koji su nas prebacili do železničke stanice, gde je već bila ostavljena kompozicija furgona punih naših drugova što su sa nestrpljenjem čekali na nas da krenu put Sarajeva, pa kud koji, mili moji!
Voz je otišao, a ja sam ostao sam na stanici. Jedini sam odbio odsustvo, ne želeći da kršim svoju odluku da ne idem za Beograd dok se definitivno ne vratim.
Vraćajući se pustom glavnom džadom kroz Bileće u dva časa po ponoći, ispred Doma ugledam kapetana Markovića kako puši na svežem vazduhu.
- Kostiću, napravili ste nam nezaboravnu Novu godinu! To ne bi mogla da priredi ni Opera u Beogradu!
- U pravu ste, druže kapetane, to nikad ne bi mogla da priredi Opera u Beogradu!


Voki Kostić

Izvor: Ilustrovana Politika






​

 

[crvendac_011]

Preminuo srpski kompozitor Vojislav Voki Kostić

Posle duge i teške bolesti

Preminuo srpski kompozitor Vojislav Voki Kostić

Tanjug | 29. 09. 2010. - 16:50h


Istaknuti srpski kompozitor i pisac Vojislav Voki Kostić preminuo je danas u Beogradu, u 79. godini, posle duge i teške bolesti.

Voki Kostić je rođen 1931. godine u Beogradu i bio je jedan od najdarovitijih srpskih kompozitora. Komponovao je 93 dela ozbiljne muzike, kao i muziku za 67 filmova, 310 pozorišnih predstava, 20 TV serija, 40 TV filmova, 20 radio drama i mnogo balada.

Objavio je 33 LP ploče, tri knjige i više od 35 naučnih radova, eseja i studija.

Kostićeva muzika iz pozorišnih predstava "Sveti Georgije ubija aždahu", "Oj, Srbijo, nigde lada nema", "Zabavi Ameliju", kao i muzika iz filma i baleta "Ko to tamo peva" predstavljaju antologijske vrednosti.

Visoki profesionalac u umetnosti, Kostić je osobenim stilom života plenio savremenike, a jedna od njegovih hedonističkih posveta životu su i kuvari, prožeti iskustvom, osobenim ukusom i domišljatošću.

Ispraćaj Vokija Kostića obaviće se u subotu, 2. oktobra, na Novom groblju u Beogradu, opelo počinje u 15.30 sati.

​

 

[crvendac_011]

Muzički primeri

​