Vladislav Petković - DIS

[death row]

Orgije

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Čeznu za cvet.
Zvuci violina, vino, jak dodir žena
Daju nam pir,
Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena.
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, zanavek naše skrštene ruke
I život nag.

U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,
Ledeni dah.

U igri, u poljupcima tražimo besno
Izraza, sna;
Plačemo, mrtvima što je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće
Da vidi grob,
Ni svoje dane, što gore k'o mrtvom sveće,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila
Stvaramo zrak:
Sve nas je dovela tajna što nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne može da se probudi,
Opao cvet.

 

[sendi]

PIJANSTVO

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.​

 

[zjovan29]

DIS I NJEGOVA POEZIJA

Da je Vladislav Petković-Dis ostao u životu, on bi ovih dana proslavljao svoju šezdesetu godišnjicu. Njegova prevremena smrt u vodama Jadrana za vreme prošloga svetskog rata, pruža nam jedino mogućnost da na ovaj način komemorišemo ovaj njegov nesuđeni jubilej, i da se ujedno osvrnemo na njegov pesnički rad koji je tako raznovrsno tumačen u našoj književnoj kritici.

Svojim književnim radom i životom Dis pripada skoro isključivo predratnoj generaciji. To je bilo pokolenje koje je započelo svoje književno delo prvih godina ovog stoleća, u vremenu kada je naš politički, nacionalni i kulturni život bio na prekretnici; stoga Disov pogled na život i prva njegova poezija nose jasne tragove toga vremena.

Rođen u malom mestu u unutrašnjosti Srbije, Dis je posle završenog gimnazijskog školovanja dobio mesto učitelja u jednom selu blizu Zaječara, pa je 1903 prešao u Beograd. Te godine Srbija je bila pri kraju jednog svog perioda koji nije mogao više trajati, i na početku jednog novog doba koje je ulivalo nove nade; ali kako je Dis u svojoj dvadeset i trećoj godini došao u prestonicu Srbije, to je njegov duševni život bio stvoren pod impresijama raspoloženja onih godina koje su bile beznadežne i zatvarale vidik mnogim pojedincima. Kao čovek nerazvijene volje, on je beznadežnost svoga vremena osećao utoliko više i jače, a ta beznadežnost ne samo jednog doba već i čitavog jednog pokolenja učinila je da i Disova poezija prvih godina njegova stvaranja bude pretežno pesimistička. Taj njegov pesimizam, koji je bio više intuitivan nego ideološki, utisnuo je svoj pečat na njegovu poeziju i bio je predmet žučne polemike pri pojavi prve zbirke Disovih pesama: "Utopljene duše" (1911), a odjeci te polemike protežu se i do naših dana.

Skerlić je svojoj kritici Disove poezije dao naslov "Lažni modernizam u srpskoj književnosti". Tako je Skerlić bar jednim delom toga naslova skrenuo pažnju na jednu od osobina Disove poezije: na njen modernizam. I zaista, Dis je bio tvorac Moderne u predratnoj srpskoj poeziji, i već time zaslužuje svoje mesto u istoriji naše lirike.

Modernizam je i u našu književnost došao sa izvesnim zakašnjenjem kao i u literaturu drugih malih naroda. On je bio odjek jednog književnog pokreta u Francuskoj, na čijem su čelu stajala dva velika pesnička imena: Bodler i Verlen. Ta dva velika pesnika značila su u francuskoj poeziji početak modernističke pesničke epohe, sa novim nastrojenjima i novim pesničkim izrazom. Od njih je započeo pokret koji se širio i u druge evropske zemlje i zahvatio pesničke duhove sličnih nastrojenja. Tako su u tim evropskim zemljama preko takvih pojedinaca stvarani pesnički pokreti koji su dobili zajedničko ime: Moderna.

Taj modernistički pokret u lirici imao je u raznim zemljama različite oblike. U skandinavskoj književnosti on je dobio oblik simbolizma i pojavio se devedesetih godina prošloga veka, ali je i kod skandinavskih pesnika taj pokret bio u znaku Bodlera i Verlena, kao što je bio i u našoj lirici prvih godina ovog stoleća, dobijajući mesto simbolizma jake tonove pesimizma.

Najizrazitiji pretstavnik simbolizma u skandinavskoj lirici bio je Johanes Jergensen, koji je sa još dvojicom pesnika započeo pokret simbolizma u danskoj književnosti i osnovao 1893 godine časopis "Toranj" pokrenut, kako on to veli u svojoj autobiografiji, u znaku Bodlera i Verlena. O njima je on napisao dva eseja koje je kasnije, sa drugim esejima iz toga vremena o sličnim duhovima u svetskoj književnosti, objavio u knjizi pod naslovom: Od Bodlera do Strindberga. U predgovoru te knjige piše Jergensen 1906 ove značajne reči: "Kada sam ja pre 15 godina napisao svoj esej o Šarlu Bodleru, ovaj veliki pesnik bio je veoma malo poznat u Danskoj. Georg Brandes doveo nas je do Teofila Gotjea, ali je tu stalo znanje danske obrazovane publike o francuskoj lirici. Pojava Bodlerova na horizontu danskog duhovnog života izazvala je tada izvesnu uznemirenost kod književnih vođa. Tada se francuska lirika shvatala kao čista umetnost reči i virtuozno slikanje rečima, i tada se nije znalo da malo dalje postoji u literaturi jedan pesnik u čijim su majstorskim stihovima našle izraza najdublje strasti i najčistije čežnje čovečanstva."

Nešto slično desilo se i u našoj lirici i književnoj kritici početkom ovog stoleća u vezi s novom pesničkom strujom koja je pošla tragovima velikih francuskih simbolista. Naš veliki kritičar Skerlić, koji kod nas zauzima mesto koje odgovara danskom kritičaru Brandesu, doveo je naše tadašnje pesnike do Gotjea, pa je hvalio značajne pesnike Dučića i Rakića koji su stajali pod uticajem tog značajnog francuskog parnasovca; ali kada je došla pesnička generacija koja je bila pod uticajem francuskih simbolista Bodlera i Verlena, Skerlić je tu zastao i svu žučnu kritiku izlio na glavnog saputnika tih francuskih pesnika, na Disa, baš kao što je Brandes učinio sa danskim simbolistima.

U svojoj kritici o Disu, objavljepoj 1911 u "Srpskom književnom glasniku", Skerlić izrično piše: "U Disa ima i Bodlera i Verlena iz treće i četvrte ruke. Disova poezija je afektacija bolova koje on ne oseća, podražavanje pesnika koje on ne shvata. Bodler i Verlen su istinski pesnici. I jedan i drugi bili su dobri pesnici zato što su stvarno osećali ono što su pevali. Njihova poezija se razvila u jednoj naročitoj atmosferi umora i nervoze."

Ali je Dis — kako veli drugi kritičar — bio jedan iz onog pesničkog naraštaja koji je došao posle Dučića i Rakića kao reakcija neposrodnijeg i muzikalnijeg izražavanja na njihovu parnasovsku jasnost i plastičnost.

Skerlić je međutim cenio tu parnasovsku jasnost i plastičnost kod Dučića i Rakića, pa je zato osudio pesnike koji su došli kao reakcija na takvo umetničko izražavanje. Ti pesnici okupljali su se oko svoje revije "Književne nedelje" koja je, kao i "Toranj", bila pokrenuta da izrazi težnje tog novog književnog naraštaja, samo deset godina kasnije. Ali ono što je još više bunilo našu ortodoksnu književnu kritiku toga vremena u poeziji ovog novog naraštaja, bio je pesimizam njen. Međutim to je bila glavna odlika tog naraštaja, kao što je bila i osnovna odlika Disove poezije toga vremena. Kritičar Branko Lazarević, koji je tada zauzeo dosta sličan stav prema Disu kao i njegov učitelj Skerlić, pod čijim je uticajem on tada bio, naročito je ukazao prstom na taj pesimizam Disove poezije u svojoj kritici Utopljenih duša napisavši: "Osnovni je ton Disove poezije ortodoksni pesimizam. Pesimizam Disov nije zdrav i pozitivan pesimizam (recimo Šekspira, Šopenhauera i Ničea, ili da spomenemo nekog od naših: Rakića i Dučića). Nasuprot njihovom, Disov pesimizam je bolesni pesimizam. Taj bolesnički pesimizam Disov ogleda se već u samim nazivima pojedinih ciklusa pesama, kao na primer: Tamnica; Kuća mraka; Umrli dani; Tišine."

Međutim je, po mišljenju pisca ovih redova, koje je on izrazio u svojoj kritici Utopljenih duša 1911 godine u zagrebačkom časopisu "Val" "Dis pesnik-pesimista samo u momentu kada misli na društvo i kada mora da izrazi svoj odnos prema društvu. U tom slučaju on ne zazire da celo društvo osudi i svojoj mržnji da što više maha. Ali takav pesimizam Disov treba shvatiti samo u relaciji prema njegovoj sredini."

Moje je mišljenje i sada, kao što sam ga izneo u "Valu" 1911 godine, da Disa ne treba računati u socijalne pesnike, i da je on bolje reći asocijalan; da on u pogledu društva nema nikakve principe, pošto za njih ne mari kao ni za sve druge principe, jer je njemu stalo poglavito do razvijenog unutarnjeg života. Gde ima takvog života, tu su Disu ljudi dragi, a gde nema uslova za razvijanje takvih ljudi, on za društvo ne mari. Prema tome, težište Disove poezije treba tražiti na drugoj strani.

Slično gledište zastupa i Branko Lazarević u nekrologu o Disu, napisanom 1917 godine, kada se već oslobodio Skerlićevog uticaja. Pod naslovom "Jedan život" Lazarević piše o Disu: "On nije mnogo verovao u pokrete, struje, i nova doba. On je imao jedan svoje vrste unutrašnji život u svojoj sobi i u svome društvu. Nešto kasnije, teran od svojih prijatelja, ušao je on u nacionalistički pokret, i to je prvi put da se Dis interesuje za socijalni život. Ali je on u osnovi bio asocijalan tip."

Za pogled Disov na njegovu neposrednu sredinu najmarkantnija je njegova pesma "Raspadanje".

Ja danas imam jedno trulo vreme,
Maskiran porok, razvrat i neznanje
— — — — — — — — — — — — —
S prestola tajni i snova i zvuka
Ja sam se naš'o posred niskih strasti.
— — — — — — — — — — — — —
Ja sam došao bez bola i žudi
Tu, gde za nebo niko nema vida,
Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi,
Tu, gde je i žena pojava bez stida.
Ja sam došao bez bola i žudi.

Ako Dis u svojoj poeziji manje govori o svom odnosu prema društvu, on je utoliko izrazitiji kada prikazuje svoj odnos prema životu. Tu je njegov stav manje pesimističan, a u pesmama Disovim o životu i ljubavi najviše se oseća on i kao pesnik i kao čovek. Dis najdirektnije iznosi svoj odnos prema životu u "Razumljivoj pesmi":

I na ovoj zemlji život me opija,
Po njoj kada lutam, moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni,
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni
Kao presto snova, kao život nada.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište.
Što drugoga boli ne boli i mene,
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.

Ova dva poslednja stiha bila su povod da se Dis shvati kao antisocijalan pesnik i da zbog toga bude napadnut u našoj kritici. Nesumnjivo je da ti stihovi karakterišu Disa kao asocijalnog pesnika, što je on ustvari i bio, ali ne i kao antisocijalnog čoveka. Ja sam sklon da verujem da je Dis te stihove napisao u jednom ćudljivom raspoloženju. Svi mi koji smo poznavali Disa lično, dobili smo sasvim drugu impresiju o njegovoj ličnosti u odnosu prema ljudima, jer je Dis pre svega bio neobično nežan po prirodi i voleo je ljude.

Ali ako "Razumljiva pesma" daje pogrešan utisak o Disu kao čoveku; ona s druge strane daje suštinu njegovu kao pesnika. U toj pesmi Dis izražava svoj razvijen smisao za individualno i lepo.
Pa ipak nijedna pesma Disova ne izražava njega kao pesnika u tolikoj meri u prvoj zbirci pesama, kao što to čine "Nirvana" i njen pandan "Utopljene duše", po kojoj je čitava ta zbirka dobila svoje ime.

Većina kritičara Disovih slaže se u tome, da je "Nirvana" njegova najlepša i najpotpunija pesma, koja oličava glavne odlike Disove poezije iz prve, predratne, epohe pesnikovog stvaranja; jer treba znati da postoje još dve epohe u Disovom pesničkom radu, koje se bitno razlikuju od njegovog predratnog perioda, završenog zbirkom Utopljene duše. Kritičar Branko Lazarević, koji u prvoj svojoj oceni o Disu ne daje pravu meru pesnikovog talenta, izrično veli za "Nirvanu": da ta pesma "daje vrlo lep utisak i kao ideja, i po opservacijama, i po načinu obrade. Sama ova pesma, koja stoji kao usamljena po vrednosti i po opservacijama među pesmama Disovim, dovoljna je da potvrdi dosta jak talenat njenoga pesnika." — Drugi Disov kritičar, dramatičar Momčilo Milošević piše: "Najlepši izraz i jedno široko osećanje sveta izneo je Dis u "Nirvani". Noseći u sebi jedno čisto kosmičko osećanje, pesnik oživljava tu celu prirodu."

Već sam početak te pesme daje nam ton pesnikovog nastrojenja, u kakvom je on živeo niz godina pre no što su ratni događaji i momenti iz njegovog privatnog života dali nov pravac njegovoj poeziji:

Sinoć su me pohodili mrtvi
Nova groblja i vekovi stari,
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

U tom tonu ispevana je čitava pesma koja je savršena i po svojoj dikciji i po duševnom miru kojim je pesnik mogao da posmatra život i sve ono što se oko njega zbiva, bacajući pogled u daleku prošlost i u bezgraničnu vaseljenu.

Ali pored ovog kosmičkog osećaja izražepog u "Nirvani", Dis ima i osećaj svoje lične prošlosti, koju on izražava u pesmi "Utopljene duše", i koja na neki čudan način dopunjuje "Nirvanu". Uopšte se može reći da u Disa ima dva života i dva sveta: savremeni život i spoljni svet koji ga ne zadovoljava i koji ga potseća na prazninu i jesen koju on mrzi, i život mlađih dana sa lepim nadama i snovima. Taj prošli umrli život iznosi Dis u ciklusu pesama pod naslovom "Umrli dani", a na čelu toga ciklusa nalazi se pesma "Utopljene duše", u kojoj Dis najbolje izražava kontrast između ta dva sveta rečima:

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Ove dve pesme dopunjuju nam impresiju pesnikovu iz prvih dana njegovog pesničkog stvaranja, i one ujedno završuju period njegova pevanja po kome on ostaje jedan od glavnih pretstavnika modernističke poezije na početku ovog stoleća pa sve do 1912 godine, kada su nastali veliki događaji u našem nacionalnom životu koji su čitavoj generaciji tog prelaznog i nervoznog doba dali nove zadatke i nov pravac. Ali je i u privatnom pesnikovom životu nastao događaj — njegov brak — koji je od Disa-boema načinio sređenijeg člana društvenog i čitavoj njegovoj poeziji dao optimističkiji ton.

"Brak i rat 1912 stvaraju promenu u Disovom životu i njegovoj poeziji. Kroz brak njegova poezija postaje vitalnija, a on postaje i manje pesimističan. — Kroz rat njegova poezija postaje patriotska i Dis počinje da veruje u akciju" — tako piše Branko Lazarević u članku "Jedan život". Sličnu konstataciju čini i Momčilo Milošević u članku povodom smrti Disove rečima: "Kada su veliki događaji 1912 pokrenuli duhove širom celog Srpstva, Disova je duša takođe odjeknula nadom u novi život, i u takvom raspoloženju napisana je njegova zbirka pesama: "Mi čekamo Cara" (1913).

I zaista, ta dva događaja unose promenu u misao Disovu i menjaju čitav ton njegove nove poezije koja postaje oduševljena i rodoljubiva, ali i manje spiritualna i manje intuitivna. Dis nije bio priroda za velike podvige, već nežna i osećajna duša koja je muzikom reči izražavala svoje prefinjene osećaje, i imao je razvijen unutrašnji život mističkog čoveka. Stoga su njegovoj prirodi daleko više i bolje odgovarala raspoloženja i nastrojenja izražena u zbirci Utopljene duše nego u zbirci Mi čekamo Cara, koja već i po svome naslovu izgleda neobična za karakter njegove dotadašnje poezije. Stoga je ova nova vrsta njegove poezije različita od prve i po tonu i po idejama. Pa ipak, i ova nova njegova lirika iz zbirke Mi čekamo Cara potseća na ranijeg Disa samim ritmom pesama, ritmom sporim i meditativnim, ali sa izvesnim poletom. Možda je najkarakterističnija za tu novu liriku Disovu pesma "Prosto ime" koja počinje stihovima:

Kroz moju dušu prošla su dva rata,
Dva stara orla zaveta i slave,
Prošla su crna, zasićena jata,
Pali krstaši i zastave prave

a završava se himnom običnim borcima:

Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci.

Ali ovaj novi polet nije dugo trajao kod Disa. Događajima, koji su uskoro došli posle tih pobeda srpskih seljaka i skoro čitavog naroda, nastaje katastrofa velikog rata u kojoj strada ne samo čitav naš narod, već i sam pesnik doživljuje svoju katastrofu. Ta stradanja naroda i čoveka u izgnanstvu iznosi Dis u svojim poslednjim i nedovršenpm pesmama, koje su mnogo dublje po svom tragičnom tonu no što su bile prethodne pesme po svom optimističkom oduševljenju. Pored narodne tragedije došla je i lična tragedija pesnikova, i one su učinile da pesnik doživi momente sa višom skalom osećaja. Te pesme raznovrsnije su po sadržini i dublje po osećaju. One — po mišljenju ličnog prijatelja Vl. Stanimirovića — izražavaju opšti bol i imaju karakter klonulosti i očinske čežnje. Ali te pesme iz emigracije idu ujedno i u najbolje pesme iz rata — kako to veli B. Kovačević u predgovoru celokupnom izdanju Disovih pesama u poslednjem kolu Književne zadruge.

Već prva pesma iz poslednjeg ciklusa koji nosi naslov "Posle Albanije" naznačuje osnovni ton tih pesama:

Tako nas ostavi sloboda i sreća,
San velikih dana i pobede hor
Mesto slavu s vencem, poraze na pleća,
A umesto majke lepe kao bor —
Mi, sinovi njeni, vitezovi stari,
Deca smo nesreće i lutanja zlog!

Sumorni ton koji karakteriše Disove pesme iz prvih godina ponovo se vraća, samo sa jednim drugim tonom. To nije više seta i melanholija mladih dana, već osećanje jedne proživljene tragedije, koje se graniči sa očajanjem, i čudno neverovanje "da je čovek stvoren za radost i dobro".

U pesmama iz toga poslednjeg ciklusa, u kojima Dis daje izraza svojim bolnim osećajima u izgnanstvu, pesimistički ton je mnogo izrazitiji, naročito u pesmi "Među svojima", koja bi pre mogla da nosi naslov "Sećanje na svoje", jer počinje rečima:

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis'o da još živiš, moj predele stari.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože, šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste,
Oživele vode, đurđevak i ruže,
I miriše zemlja koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.

U tim pesmama iz izgnanstva nema ranijeg mirnog posmatranja bede i društvenog života, već se rađa neki za Disa neobičan revolt protiv istorijskog ustrojstva stvari. Mesto ranije rezignacije dolazi protest pesnikov. Stoga se Dis u jednoj od svojih poelednjih pesama i pita:

Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?
Il' se zbilja ovde i sad neko krije?
Je l' oblik propasti, večan, bez početka?
Il' časovnik smrti što bez srca bije?

Ova pesma daje nam Disa u časovima meditiranja, samo što njegove misli ne dobijaju završni oblik, jer je Dis bio više emotivan pesnik no čovek izrađenih misli. Već sam njegov život bio je torzo, u začetku lep i pomalo veličanstven, ali je sudbina njegova bila nemila; stoga je njegova čitava poezija, ovako nedovršena, sastavljena iz mnogih trzaja u želji da nađe smisao života.

Da je Dis imao mogućnosti da sebe razvije, možda bi i njegova misao bila dublja i izrađenija, a nesumnjivo bi i njegova poezija postala misaonija. Ali su izvori njegova saznanja bili oskudni, pa i njegova misao u svom poletu nije imala snage da se uzdigne na veće visine.

Iznanstvo za vreme rata koje je moglo da naknadi nedostatak u Disovom intelektualnom razvoju, učinilo je ujedno i kraj njegovom životu, i nama ostaje samo da nagađamo šta bi Dis dao da je ostao u životu i dočekao kraj rata u boljim okolnostima; jer veliki doživljaji često stvaraju čitav preokret u dušama osećajnih ljudi. A Dis je nesumnjivo bio pesnik produbljenih i finih osećaja.

Ipak Disove prve i poslednje pesme ostaju kao dokaz njegovog isključivo pesničkog talenta, a njegova prva pesnička zbirka "Utopljene duše" ostaće u našoj lirici ne samo kao lep izraz jedne pesničke generacije, već i kao zbirka od značaja za duhovna nastrojenja toga vremena, koje se možda nikad neće više ponoviti u književnom razvoju našeg naroda.

Luka Smodlaka

SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK
izbor:riznicasrpska



DIS To je onaj život gde sam pao i ja

Piše Milosav Buca Mirković
Dve su legende pratile ukletog pesnika Vladislava Petkovića Disa. Prva, koju je tako žestoko i bez priziva intonirao Skerlić i koja ga je odbacivala, činila inferiornim, pa čak i suvišnim pesnikom, i druga, čiji smo i mi savremenici, koja ga čini čelnim, modernim poetom

„To je onaj život gde sam pao i ja.
Ponovo evo ja nalazim sebe…“

Disova ličnost, tragična i bolna, sva u siromaštvu i nemaštini koja se prepliće sa strpljenjem do luksuza i svečanosti smrti, postala je 1917. godine žrtvom rata i mora. Pesnik se nalazio na brodu torpedovanom pred samom grčkom obalom: davno je već u svojoj knjizi „Utopljene duše“ predvideo morski grob, a voda je bila milosrdna samo toliko što je njegov leš izbacila na obalu i očevidcima ostavila sliku usamljenog, definitivno zagrobnog pesnika, sa samo pola drahme u džepu i sa nekoliko stihova što su nespokojno govorili o porodici u razrušenom, okupiranom Beogradu.
Opet nam je zemlja teška ko tamnica
Pomrčina gusta nasred grudi leži
I varoš i voda, brdo i ravnica –
Sve je jedno danas, sve grobovi sveži
Dis opisuje zemlju a simboliše grob; opisuje ritam jedne kolone, a predviđa svoj kraj. Smrt, koja je neprestano kucala na vrata svake Disove pesme i koja se kao svečani fantom šeta svakim njegovim stihom, pratila je njegovu izgnaničku senku sve dok se nasred južnog mora, bez krsta i bez traga, u velikoj vodenoj magli, nije završio njegov život, nimalo zagonetan, ali sa plodnom zagonetkom u biću i muzici njegove poezije.

DALJE OD GROBA NIČEGA NEMA

Izgnanik u sopstvenoj poeziji, Dis je svoje fizičko izgnanstvo doživeo kao tešku i pretešku dramu: siromašan, skroman, povučen, on je našao mračnu stazu tek u porodici, a u svojoj ženi i deci onu oazu koja objašnjava bujanje socijalnog motiva u njegovoj poeziji. Nerado putnik, imao je i svoje putovanje po moru da doživi kao vrhovnu nedaću. Između vode i zemlje Dis je naizmenično osećao sav onaj ciklus plođenja i rasta, proleća i svetlosti i, neminovno – vlažne vetrove, košavu, zime i mećave, šurine i trulež. Ali ako je more bilo jedna prihvatljiva pustinja, i u slučaju njegova života tako fantomski gostoprimljiva, zemlja je ostala tamnica i grobnica, koja nemilosrdno i svoje mladiće i svoje leutare osuđuje na kratak cvet i na dugu „ladnu zimu“.
U vreme Prvog svetskog rata povlači se 1915. godine sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf, a zatim odlazi u Francusku, u Pariz. Bežeći iz pariske zime, iz ulice Monž na Monparnasu, Dis je zatražio, zaželeo društvo svojih zemljaka, vojnika koji su već uveliko ratovali na solunskom bojištu, a pošto nije znao niti je želeo da nauči francuski, on se neprestano i u Parizu kretao u društvu Srba i Beograđana. To ga je podsećalo na njegova druženja u mladosti sa Simom Pandurovićem i Milanom Simićem. Povremeno bi obilazio antikvarnice tražeći male pesničke sveščice koje su ga podsećale na njegove sopstvene, koje je u saradnji sa Simom Pandurovićem objavljivao još 1905. godine. Već u to vreme sve svoje objavljene pesme potpisuje samo kao Dis.
I zima i bolest nasrću na njega i on počinje da veruje kako nikada neće stići svojoj ženi i deci, ozarenom porodičnom životu, Košutnjaku i Vračaru. Nekoliko dana pre polaska brodom obilazi muzeje i groblja, njegov saputnik i prijatelj Milan Vukasović u svojim beleškama seća se čak i poslednjeg dana, prolećnog pariskog dana, pred Disov odlazak na front, koji je obećavao pobedu i povratak otadžbini.
Istog dana, pre nego što je otputovao, obilazimo groblje Per Lašez. Dan beše topao, sunčan, izmaglice vrlo malo i, sa mesta na kome je kapela, vrlo lepo se vidi velik deo Pariza. I Dis, koji se u Parizu toliko namučio bez novca i svega onog što mu je novac mogao dati, žali trenutno što odlazi. Prolazeći kraj mnogih grobova onih koji danas čine slavu francuske nauke i veštine, Dis nekim umnim, ozbiljnim tonom govori, kako on ne veruje ni u šta.
„Dalje od groba nema ništa; mi smo deca Zemlje“ behu njegove reči na izlazu iz groblja.
Po rečima Đorđa Jovanovića „izuzetan očajnik“, Dis se samo u dva maha približio životu: prvi put zahvaljujući nacionalnoj pobedi 1912. godine, a drugi put tome je pripomogao poraz 1915. Ali i ova druga, definitivna veza sa nacionalnim bićem, sa masom izgnanika, sa prostim imenom seljaka na usnama, nije ublažila posrednu usamljenost njegovu. Otuda toliki pad u metaforama, toliko zgrčene naracije bez ikakvog bekstva u svečanu jezu neutralnih, simboličnih grobova kojima je naseljena njegova doratna poezija. Beznadežnost koja sada prožima i produbljuje Disove stihove, bukvalno je psihoza nemoći dece i detinjstva: u „Nedovršenim pesmama“ više ne peva dezerter iz srbijanske čaršije, nego izgnanik iz vlastite porodice, sa jednog toplog domaćeg ognjišta. Iz negovane usamljenosti pesma se izvija u dvostruko samotovanje. Pesnički nagon je sve slabiji, a roditeljski sve jači, lirski realniji, i zagriženiji:
Ne ume čovek da bude jak,
Kad kiše liju sa svih strana.
Nema očiju za dubok mrak.
Ne peva ptica sa umrlih grana.
Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom,
Al mi srce trune za mojom kolebom.

U stvaralaštvu Vladislava Petkovića Disa nije bilo ni hrišćanskog žara, ni antihrišćanskog besa; nikakve osvete bogu; samo nevinost

UMIRANJE SMRTI
Postoje dve sile koje nas grabe u njegovim pesmama, iz premeštanja tamo-amo i suprotnosti dvaju elemenata i suprotnih polova, izrastaju mistična dubina i moćna prostornost njegove muzike.
Jedan je očajanje, trpljenje zla, podnošenje i neodupiranje više užasnoj, krvavoj surovosti i sumnjičavosti sveg ljudskog bića. Ta smrt mora umreti, tim paklom se mora hodati pre nego što bi do nas stvarno mogao da dopre onaj drugi, nebeski glas Učitelja. Iskrenost i otvorenost priznanja da je naše biće i naša ljudskost bedna, sumnjiva i možda očajna stvar, to je gola pretpostavka. Moramo se predati stradanju, prepustiti smrti, mora nam sav pakleni zluradi podsmeh gole stvarnosti slediti oči pre no što budemo u stanju da primimo dubinu i istinu onog drugog, drugačijeg glasa.
Prvi glas potvrđuje smrt, poriče nadu, odriče se svih misaonih i pesničkih ulepšavanja i ublažavanja kojima po navici puštamo da nas prijatni pesnici zavaravaju o opasnosti i jezivosti čovekovog postojanja. Dugi glas, međutim, istinski nebeski drugi glas te pesme, pokazuje nam na drugoj nebeskoj strani jedan elemenat drukčiji od smrti, jednu drukčiju stvarnost, drukčije postojanje: čovekovu savest. Neka je čitav čovekov život rat i patnja, niskost i gnusoba – i pored toga još uvek postoji nešto drugo što se može postaviti nasuprot.
Veliki princip koji ova poezija pokreće jeste metafizičko osećanje sveta i postojanja, metafizička strepnja. Ne treba sad zamisliti neki gordi stav, prometejski zanos. Juriš oklopnika koje Igo šalje prema apsôlutnom, svetogrdni pokreti „užasnog poslenika“ čije je ime bilo Artur Rembo, romantičarska pobuna u svim njenim oblicima – sve do pobune nadrealista – sve je to daleko od njegove prirode. Nema u njemu hrišćanskog žara, ni antihrišćanskog besa; nikakve osvete bogu. Pesnik je nevin. On je nežan, prisan, skroman, iako ume, kad treba, gromkim glasom da poziva mrtve. On ume da iznenadi tajne, bolje je ići tiho, i osluškivati: kao što i mi posle 130 godina čujemo:
To je onaj život gde sam pao i ja.
izvorecat.co.rs

 

[zjovan29]

 

[sendi]

Rođendan pesnika utopljenih duša

Rođendan pesnika utopljenih duša

B92


Na današnji dan, 10.marta 1880.godine, u selu Zablaću kod Čačka rođen je, kao deveto od trinaestoro dece Dimitrija i Marije Petković, naš slavni pesnik Vladislav Petković Dis.

​

Iako je na krštenju u mesnoj crkvi dobio ime Vladislav, svoju prvu objavljenu pesmu “Idila” 1903. godine u „Srpskom književnom glasniku“ potpisao je pseudonimom Dis.

Isti pseudonim naći će se i na koricama njegove prve pesničke zbirke “Utopljene duše” koju je o svom trošku objavio 1911. godine u Beogradu. „To je onaj život gde sam pao i ja“ glasi prvi stih „Tamnice“, prve po redu pesme u prvoj Disovoj knjizi.

Dve godine kasnije objavio je zbirku rodoljubivih pesama “Mi čekamo cara” inspirisanu balkanskim ratovima i oslobođenju južnih srpskih krajeva. Dis je neretko utehu nalazio u kafanskom društvu ili lutajući prestoničkim ulicama, kako je svojevremeno pisao Antun Gustav Matoš.

“Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko svim našim dosjetkama na njegov račun,” govorio je Matoš.

Pesnik je ipak promenio način života kada je upoznao mladu poštansku službenicu Hristinu – Tinku, sa kojom je kasnije stupio u brak

Posrtanja i poneki “veseli časovi” pratili su Disa do kraja života, do tragične zore 17. maja 1917. godine kada je brod “Italija” torpedovan u Jonskom moru. Među utopljenicima pronađeno je telo nesrećnog pesnika koji je iz Francuske putovao na Krf.

Pesnik Vladislav Petković Dis u zavičaju sada ima osmogodišnju školu, ulicu, Biblioteku i svoju manifestaciju. “Disovo proleće” je upravo počelo, i trajaće do 1. juna. Tada će prestižna “Disova nagrada” biti uručena Draganu Jovanoviću Danilovu, ovogodišnjem laureatu.