Član
- Učlanjen(a)
- 19.06.2009
- Poruka
- 519
Vladislav Petkovic Dis
1880-1917
BiografiJa:
Rodjen je u Zablacu kod Chachka. Posle gimnazije radio je kao uchitelj u selu Prliti, a potom u Beogradu kao carinski chinovnik. Godine 1915 bio je ratni dopisnik, a prilikom povlachenja srpske vojske kroz Albaniju dospeva na Krf odakle odlazi u izbeglichku koloniju za Srbe u Francuskoj. Tragichno je izgubio zzivot u parobrodu kojeg je potopila nemachka podmornica 1917 godine. Dis je veliki pesnik s malim brojem pesama, a njegova poezija ima posebno mesto u evoluciji srpskog stiha i poezije. Veliki mag novog pesnichkog jezika, najdubljeg i najneposrednijeg dozzivljaja pesnichke rechi sluzzio se jezikom s nevidjenom lakocom, neusiljeno i vidovito. Kao autentichni predstavnik srpskog modernizma Dis je neposredno prethodio radjanju avangarde. Godine 1903 objavljuje svoje prve pesme u knjizzevnim chasopisima Brankovo kolo, Nova iskra i Knjizzevna nedelja, a kasnije izlaze dve zbirke njegovih pesama.
Sudbina Disove Porodice:
Strashne 1915 godine, pesnik ostavlja porodicu u Chachku i s vojskom, preko Albanije stizze na Krf. A odatle, gde je opunomocio jednog prijatelja da njegovoj porodici shalje novac, s grupom srpskih intelektualaca odlazi u Francusku, u normandijsko mesto Pti-Dal, vec nachet tuberkulozom, boleshcu mnogih srpskih pesnika.
Kasnija svedochenja govore da je tamo, uglavnom, bio sam, cutljiv i zamishljen, i da, ako je i govorio, govorio je o porodici, brinuo za njih, ochajan, siromashan, bolestan. A kada je u jesen 1916 dobio pismo od svoje supruge u kojem ga ona izveshtava da nije primala novac koji je on slao, Dis je bio vishe nego obeznadjen. Zzena i deca mu gladuju, a on ne mozze da im pomogne. Naime, prijetelj sa Krfa je njegov novac troshio po ostrvskim kafanama, i pesnik, u teshkoj depresiji odluchuje da krene na Krf. Pred samo ukrcavanje na brod u Marseju pishe zzeni: "Putujem danas. Da se oprostimo...Ja bih sebe kaznio smrcu shto sam u ovim prilikama poverovao drugima."
Pesnik slutnji ce jednom svom prijatelju, pred sam odlazak iz Francuske, napisati kako se "u snu borio sa velikim talasima vode".
Dva dana posle potapanja "Italije", izvucheno je telo pesnika i u dzepovima su mu samo nadjene sklopljene naochare i drahma i po.
Njegova zzena Hristina-Tinka ostala je sama sa cerkom i sinom. A kad se rat zavrshio, smatrala je da deca srpskog pesnika i kurira ministarstva prosvete treba da dobiju neku vrstu porodichne penzije i dotichnoj sluzzbi je uputila molbu. Uputili su je na Umetnichko odeljenje koje nije imalo sredstava za ovakve svrhe, pa je Hristininu molbu prosedilo ministarstvu inostranih poslova. I, dok je chekala odluku ministarstva, njena i Disova kci Gordana umrla je nesrecnim sluchajem od opekotina 1919 godine.
Knjige:
Vladislav Petkovic Dis je zziveo u maloj zemlji u kojoj su knjige chitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga zzivota objavio je samo dve knjige poezije - zbog nedostatka novca, besposhtednosti kritike, zbog toga shto je zziveo samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali chinjenica je da smo ostali uskraceni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji josh mogao da nam podari.
Knjigu "Utopljene dushe" Dis je objavio 1911 godine. Shtampao ju je o svom troshku, jer nije bilo izdavacha koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlic,tada najuticajnija lichnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija" . Poezija "Utopljenih dusha" je negatorska, boleciva, plachna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive shto predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tishine.
Zbirka poezije "Mi chekamo cara" napisana je 1913 godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi chekamo para". U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadzbine. To, medjutim, nije radio klikcuci u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, nego je tuzzno lutao po zgarishtima i trulezzi. Zbog toga su mnogi kritichari smatrali da je ova zbirka slaba u celini te da su stihovi zvecheci prazni i jeftino patetichni.
Pesnik Pod Senkom Smrti:
Bela raskoshna ladja "Italija" sa tri palube mirno je sekla talase Tarantskog zaliva. Podigla je sidro u Galipolju i hitala prema Krfu. Pred zoru 17.maja 1917 medju retkim koji su na palubama ischekivali novi dan, bio je i vitak chovek sa naocharima, razbarushene kose i rastreshenih brkova. Najveci deo puta je i inache provodio na palubi, cutljiv i zamishljen, zagledan u puchinu pred sobom.
Tishinu praskozorja, koju nije narushavalo ni ujednacheno brujanje motora, iznenada je presekao jauk brodske sirene za uzbunu. Jedan, drugi, treci. Posada je primetila periskop nemachke podmornice kako se izokola, vrebajuci najbolji polozzaj, priblizzava ladji. I pre nego shto je torpedo stigao svoj cilj, mornari su, u nemocnom ischekivanju, posmatrali njegov beli trag ispod same povrshine vode kako se priblizzava putnichkom brodu.
Udarac je bio strahovit. Ladja je poskochila poput ranjenog zzdrepca. U njenoj utrobi nastao je haos. Bunovni putnici su istrchavali iz svojih kabina uz panichnu vrisku i jurnjavu. Mornari su dobacivali pojaseve za spasavanje i pokushavali da spuste chamce u more. Tamne siluete periskopa nemachke podmornice vishe nije bilo.
Jedini chovek koji je u tom haosu ostao pribran, potvrdice kasnije neki od malobrojnih prezzivelih, mirno je skinuo naochare i stavio ih u dzep. Onda je pomagao mornarima da u chamce prvo strpaju decu i zzene. Ladja je munjevito tonula. Ushao je medju posljednjima u posljednji chamac, prepun kao i prethodni. Bilo je, medjutim, kasno. Strashan vrtlog koji je parobrod stvorio u trenutku kada je potonuo, povukao je sa sobom i chamac.
1880-1917
BiografiJa:
Rodjen je u Zablacu kod Chachka. Posle gimnazije radio je kao uchitelj u selu Prliti, a potom u Beogradu kao carinski chinovnik. Godine 1915 bio je ratni dopisnik, a prilikom povlachenja srpske vojske kroz Albaniju dospeva na Krf odakle odlazi u izbeglichku koloniju za Srbe u Francuskoj. Tragichno je izgubio zzivot u parobrodu kojeg je potopila nemachka podmornica 1917 godine. Dis je veliki pesnik s malim brojem pesama, a njegova poezija ima posebno mesto u evoluciji srpskog stiha i poezije. Veliki mag novog pesnichkog jezika, najdubljeg i najneposrednijeg dozzivljaja pesnichke rechi sluzzio se jezikom s nevidjenom lakocom, neusiljeno i vidovito. Kao autentichni predstavnik srpskog modernizma Dis je neposredno prethodio radjanju avangarde. Godine 1903 objavljuje svoje prve pesme u knjizzevnim chasopisima Brankovo kolo, Nova iskra i Knjizzevna nedelja, a kasnije izlaze dve zbirke njegovih pesama.
Sudbina Disove Porodice:
Strashne 1915 godine, pesnik ostavlja porodicu u Chachku i s vojskom, preko Albanije stizze na Krf. A odatle, gde je opunomocio jednog prijatelja da njegovoj porodici shalje novac, s grupom srpskih intelektualaca odlazi u Francusku, u normandijsko mesto Pti-Dal, vec nachet tuberkulozom, boleshcu mnogih srpskih pesnika.
Kasnija svedochenja govore da je tamo, uglavnom, bio sam, cutljiv i zamishljen, i da, ako je i govorio, govorio je o porodici, brinuo za njih, ochajan, siromashan, bolestan. A kada je u jesen 1916 dobio pismo od svoje supruge u kojem ga ona izveshtava da nije primala novac koji je on slao, Dis je bio vishe nego obeznadjen. Zzena i deca mu gladuju, a on ne mozze da im pomogne. Naime, prijetelj sa Krfa je njegov novac troshio po ostrvskim kafanama, i pesnik, u teshkoj depresiji odluchuje da krene na Krf. Pred samo ukrcavanje na brod u Marseju pishe zzeni: "Putujem danas. Da se oprostimo...Ja bih sebe kaznio smrcu shto sam u ovim prilikama poverovao drugima."
Pesnik slutnji ce jednom svom prijatelju, pred sam odlazak iz Francuske, napisati kako se "u snu borio sa velikim talasima vode".
Dva dana posle potapanja "Italije", izvucheno je telo pesnika i u dzepovima su mu samo nadjene sklopljene naochare i drahma i po.
Njegova zzena Hristina-Tinka ostala je sama sa cerkom i sinom. A kad se rat zavrshio, smatrala je da deca srpskog pesnika i kurira ministarstva prosvete treba da dobiju neku vrstu porodichne penzije i dotichnoj sluzzbi je uputila molbu. Uputili su je na Umetnichko odeljenje koje nije imalo sredstava za ovakve svrhe, pa je Hristininu molbu prosedilo ministarstvu inostranih poslova. I, dok je chekala odluku ministarstva, njena i Disova kci Gordana umrla je nesrecnim sluchajem od opekotina 1919 godine.
Knjige:
Vladislav Petkovic Dis je zziveo u maloj zemlji u kojoj su knjige chitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga zzivota objavio je samo dve knjige poezije - zbog nedostatka novca, besposhtednosti kritike, zbog toga shto je zziveo samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali chinjenica je da smo ostali uskraceni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji josh mogao da nam podari.
Knjigu "Utopljene dushe" Dis je objavio 1911 godine. Shtampao ju je o svom troshku, jer nije bilo izdavacha koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlic,tada najuticajnija lichnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija" . Poezija "Utopljenih dusha" je negatorska, boleciva, plachna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive shto predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tishine.
Zbirka poezije "Mi chekamo cara" napisana je 1913 godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi chekamo para". U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadzbine. To, medjutim, nije radio klikcuci u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, nego je tuzzno lutao po zgarishtima i trulezzi. Zbog toga su mnogi kritichari smatrali da je ova zbirka slaba u celini te da su stihovi zvecheci prazni i jeftino patetichni.
Pesnik Pod Senkom Smrti:
Bela raskoshna ladja "Italija" sa tri palube mirno je sekla talase Tarantskog zaliva. Podigla je sidro u Galipolju i hitala prema Krfu. Pred zoru 17.maja 1917 medju retkim koji su na palubama ischekivali novi dan, bio je i vitak chovek sa naocharima, razbarushene kose i rastreshenih brkova. Najveci deo puta je i inache provodio na palubi, cutljiv i zamishljen, zagledan u puchinu pred sobom.
Tishinu praskozorja, koju nije narushavalo ni ujednacheno brujanje motora, iznenada je presekao jauk brodske sirene za uzbunu. Jedan, drugi, treci. Posada je primetila periskop nemachke podmornice kako se izokola, vrebajuci najbolji polozzaj, priblizzava ladji. I pre nego shto je torpedo stigao svoj cilj, mornari su, u nemocnom ischekivanju, posmatrali njegov beli trag ispod same povrshine vode kako se priblizzava putnichkom brodu.
Udarac je bio strahovit. Ladja je poskochila poput ranjenog zzdrepca. U njenoj utrobi nastao je haos. Bunovni putnici su istrchavali iz svojih kabina uz panichnu vrisku i jurnjavu. Mornari su dobacivali pojaseve za spasavanje i pokushavali da spuste chamce u more. Tamne siluete periskopa nemachke podmornice vishe nije bilo.
Jedini chovek koji je u tom haosu ostao pribran, potvrdice kasnije neki od malobrojnih prezzivelih, mirno je skinuo naochare i stavio ih u dzep. Onda je pomagao mornarima da u chamce prvo strpaju decu i zzene. Ladja je munjevito tonula. Ushao je medju posljednjima u posljednji chamac, prepun kao i prethodni. Bilo je, medjutim, kasno. Strashan vrtlog koji je parobrod stvorio u trenutku kada je potonuo, povukao je sa sobom i chamac.
MOŽDA SPAVA
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Poslednja izmena od urednika:
