Vladislav Bajac

[crvendac_011]

Владислав Бајац

Информације

Датум рођења 2. јуни 1954.

Место рођења Београд (ФНРЈ)

Дела

Најважнија дела
Који пут до људи води
Подметачи за снове
Гастрономадске приче
Европа на леђима бика
Подметачи за снове
Друид из Синдидуна
Европа експрес
Хамам Балканија

Награде
Награда "Стеван Пешић"
Награда/стипендија "Фондације Борислав Пекић"
Награда "Шести април"
Награда "Фондације Бранко Ћопић"
Награда "Златни Бест-Селер"
Награда "Хит Либрис"
Међународна награда "Златни прстен"
Награда „Балканика“
Награда „Исидора Секулић“

Период
1972-

Владислав Бајац (1954, Београд) је српски писац, преводилац и издавач.

Биографија
Рођен је 2. јуна 1954. године у Београду, где је дипломирао на Филолошком факултету на Одсеку за југословенску књижевност са општом. Уз писање, бавио се новинарством, књижевним преводилаштвом и издаваштвом.
У области новинарства био је уредник за културу листа Студент (1972/73), уредник часописа Хаику. Сарадник на Другом програму Радио Београда. Уредник у радио станици Студио Б, оснивач емисије и неформалне школе новинарства Ритам срца (касније пренесене на Радио Б92 у чијим оснивачким припремама је учествовао). Био је заменик, а потом и главни и одговорни уредник часописа Rock и Huper (НО Политика). Аутор је више стотина текстова из области књижевности и културе. Уређивао рубрике у листу Политика (рок музика у Политици за децу) и у НИН-у (Људи). Аутор је више десетина документарних ТВ емисија о светској књижевности и култури.
Поезија и проза превођена су на преко двадесет страних језика (часописи, антологије). Књиге објављене на петнаест језика, у Француској, Русији, Италији, Немачкој, Грчкој, Словенији, Турској, Египту, САД, Великој Британији, Чешкој, Македонији, Бугарској, Хрватској. Позоришне представе по текстовима из књига извођене у иностранству (Француска, Чешка).
Данас је као оснивач (1993) главни уредник и директор издавачке куће „Геопоетика“ Београд.

Чланство

• Био је члан Удружења новинара Србије.
• Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије.
• Члан међународне књижевне академије, Скопље, Македонија.
• Био је један од оснивача Српског књижевног друштва и члан Управног одбора.
• Био је један од оснивача Пословног удружења издавача и књижара Србије и Црне Горе и члан Управног одбора.
• Био је председник Саветодавног одбора Швајцарске фондације Pro Helvetia.
• Био члан Надзорног одбора Народне библиотеке Србије.
• Један од оснивача Удружења професионалних издавача Србије (УПИС) и члан Управног одбора.
• Био потпредседник српског ПЕН центра (2008-2010). Члан Управног одбора.

Преводилачки рад

Превод са енглеског језика
Превео више десетина књижевних текстова, као и објављених антологија (избор, превод, предговори, био-библиографија) и књиге:Песници бит генерације, "Свеске", Београд, 1979.​

• Трип – водич кроз савремену америчку поезију (ко-приређивач Владимир Копицл), "Народна књига", Београд, 1983.​
• Зен приче, "Едиција А", Београд, 1980, 1982, 1984, 1995. и 2000.​
• Ленард Коен: Снага робова, "БИГЗ", Београд, 1981.​
• Чан приче, "Друге свеске", Београд, 1982.​
• Ленард Коен: Шта ја радим овде, "Књижевна заједница Н.Сада", Нови Сад 1987.​
• Мусо Кокуши, Зен песме, "Табернакул", Скопље, 1992.​

Превод на енглески језик​

• Василије Топалов: Mo On the Road to Amsterdam, 1993.

Објављена дела

Аутор је две књиге песама, три књиге прича, шест романа.

Књиге песама​

• Који пут до људи води, "Обелиск", Београд, 1972.​
• Пут хаику, "Улазница", Зрењанин, 1988.​

Награде за хаику поезију на светском конкурсу The International Itoen Haiku Poetry Contest, Токио, Јапан, 1991. и 1993.

Књиге прича​

• Европа на леђима бика, "Књижевне новине", Београд, 1988.
• Подметачи за снове, Геопоетичке басне, "Књижевне новине", Београд, 1988.

Награда "Стеван Пешић" за најбољу прозну књигу 1996.​

• Гастрономадске приче, "Архипелаг", Београд, 2012.

Романи​

• Књига о бамбусу, "Књижевне новине", Београд, 1989, "Табернакул", Скопље, 1992.

Номинована међу 25 романа деценије у Југославији (Вечерње Новости), 1990.
Најужи избор за НИН-ову награду критике за роман године, 1989.
​

• Црна кутија, Утопија о накнадној стварности, "Нова", Београд, 1993.

Награда/стипендија "Фондације Борислав Пекић" за пројекат, први добитник 1993.​

• Друид из Синдидуна, "Народна књига", Београд, 1998.

Награда "Шести април" (Удружење Београђана и Удружење књижевника Србије) за најбољи роман о Београду, 1999.
Награда "Фондације Бранко Ћопић" при Српској академији наука и уметности за најбољу књигу године,1999.
Награда "Златни Бест-Селер" за десет најпродаванијих књига у 1998. листа "Вечерње новости" и Редакције за културу ТВ Београд.
Проглашена за Књигу године од критичара листа "Вечерње новости", 1998.
Најужи избор за НИН-ову награду критике за роман године 1998.
Номинација за награду "Меша Селимовић" за најбољу књигу године (друго место), 1998.
Номинација за међународну награду "Балканика" за најбољи роман балканских држава. Представник југословенске књижевности, Атина, Грчка, 1999.​

• Бекство од биографије. Живот у осам имена, "Чигоја штампа", Београд, 2001.

Награда "Хит Либрис" Редакције за културу РТС-а за десет најчитанијих књига године.
Ужи избор за НИН-ову награду.​

• Европа експрес, Роман у причама, "Чигоја штампа", Београд, 2003.

Међународна награда "Златни прстен" за стваралачки опус, 2004. Скопље, Македонија.
Ужи избор за НИН-ову награду.​

• Хамам Балканија, Архипелаг 2010.

Награда „Балканика“ међународног жирија за најбољу књигу на Балкану 2008.
Награда „Исидора Секулић“ за најбољу књигу у Србији 2008.
Награда „Хит Либер“ за десет најтраженијих књига у 2008.
Најужи избор за НИН-ову награду.

Друга дела​

• Одабрана дела, у седам томова, сукцесивно 2000-2003. "Чигоја штампа", Београд.

Литература о писцу​

• Геопоетички архипелаг Владислава Бајца, Улазница, 2004.

Извор: Википедија​

 

[crvendac_011]

Izdavači se igraju tuđim sudbinama

Vladislav Bajac je jedan od naših najznačajnijih i najprevođenijih pisaca takozvane srednje generacije i direktor ugledne izdavačke kuće Geopoetika. On tvrdi da nisu svi književnici koji objave neku knjigu.

Nisam sklon memoarima: Vladislav Bajac

- Naravno, nisu svi književnici. To je sad postao trend. Često se pitam koji je način borbe protiv onoga što je iskrivljeno. Strašno se lako može odustati, izgubite volju za trudom, zato što vas ta borba troši energetski, vremenski i materijalno, jer morate da radite posao koji niste radili do juče. I onda se povlače u sebe. Pojedinci sada i institucije misle da ne mogu da se izbore sa tim - kaže Bajac, koji pravi paralelu sa situacijom u Nemačkoj.

- U Nemačkoj je slično, ali se zakoni poštuju i kontrole su strože. Ovde se zakoni ne poštuju. Mi smo u knjižarstvu imali slučaj duopola da ne kažem monopola gde su dve izdavačke kuće osnovale lance knjižara i time stekli moć da odlučuju o sudbinama drugih izdavača. Ovde su postali onako mamuti. Te knjižare podsećaju na radnje dečjih igračaka, sve šljašti, blješti, sve što vidite to su cice mace, pevačice, polunovinari. Ajde novinari oni su nam najbliži u literaturi, pa i ja sam ceo život proveo u novinarstvu i znam vrlo dobro šta je to. To je poremećaj vrednosti.

Pisali ste o rok muzici...?

- Da, u srećna vremena kada su takvi časopisi imali tiraž od 150.000 primeraka. Rok je moj život, iako nisam bio muzičar. Uvek sam pisao o muzici, a ja i sada pišem o muzici. Pokušavam da se prisetim prvih oblika roka ne samo ovde, već i u svetu. Beograd i Jugoslavija bili su pioniri rokenrola. Tih '60-ih i '70-ih godina u Beograd su dolazile britanske rok grupe koje su bile egal sa Bitlsima. U to vreme je crveni pasoš otvarao vrata i tako smo postajali deo sveta. Ne mogu da prihvatam kritike ovih današnjih desnih strana i priča kako je to jugonostalgija. Svi smo mi živeli živote. Pričam o nečemu što je bila socijalna strana življenja, kulturološka koja je zaista bila za ponos.

Hoćete li da napišete knjigu o nekom rokeru?

- Ne znam. Dugo spremam materijale. Bilo bi logično da napišem knjigu i Leonardu Koenu, s obzirom da mi je dobar prijatelj, ali mnogo što znam neću smeti ili hteti da napišem. S druge strane imam te periode krize da je život važniji od tih stvari, kada je to prijateljovanje važnije od toga da nešto ostavim iza sebe. Ja sam prošao te stvaralačke sujetne momente u kojima treba da se pravim važan. Imam sreću da poznajem puno izuzetnih ljudi, ali nisam sklon memoarima. Načeo sam jednu formu koja je literarna poluhroničarska a da nije memoarska. Kada radite tu vrstu sećanja onda sebi zidate spomenik, ulepšavate stvarnost.

Kako vam izgleda Beogradski sajam knjiga?

- On je važan, bez obzira što srpski izdavači prave greške tempirajući većinu naslova za taj datum. Onda se desi apsurd da imate mnogo naslova u nekoliko dana. Problem izdavaštva je sličan svuda u regionu, ne priča se o kvalitetu knjige, već u koliko je primeraka prodata. Sve ono što je komercijalno i popularno bez dovoljno razloga jednako nije dobro za izdavaštvo. Ja kao pisac manje volim prosečne knjige od loših, jer kada je nešto loše vi imate stav. A kada je nešto prosečno ne znate šta će te s tim. A takvih knjiga je, u stvari, najviše - kaže Bajac.

Izvor: Vesti Online​

 

[nikdemark]

Bajac: Ideja demokratskog socijalizma je propala u Jugoslaviji, možda bi sada mogla da uspe
​

Za najnoviji Bajčev roman “Hronika sumnje” (u izboru za nagradu NIN-a) Miljenko Jergović je rekao da je knjiga o “veličanstvenim i metastazirajućim zabludama očeva i o dubokom nerazumevanju sinova - onih po čijim će se glavama i dušama stropopštati očinski svet”.

​

Jedan je od poslednjih dana decembra. IK “Geopoetika”, čiji je Vladislav Bajac osnivač, obeležava svoj dan. Prijatna atmosfera, razgovori o književnim pitanjima, aktuelnom trenutku, upravo završenoj poseti Orhana Pamuka…

I o “Hronici sumnje”.

Da li je nova knjiga najbitniji događaj u životu pisca?
- Za mene pogotovo, jer sam napravio pauzu od osam godina. Tačnije, od poslednjeg romana je prošlo osam godina, a četiri od knjige priča…

U romanu vivisekcirarte sumnju u iluziju, ali nameće se pitanje kategorije sumnje danas? Da li je ovo vreme u kome se preispituje i sumnja?
- Ovo je vreme u kome se prihvata ili odbija, ali se ne preispituje i ne sumnja. Vaspitan sam da budem konstruktivan, a to znači - analiziram. I sebe i druge. Baveći se prošlošću i sadašnjošću uvideo sam da je zajednički imenuitelj za moj život to da kroz sumnju proanaliziram da li se i kako se nešto uopšte dogodilo, u kakvim se sve oblicima javljaju rezultati i posledice.

Pokazalo se da taj neoliberalni kapitalizam u koji smo zasrljali svi zapravo nimalo nije bolji od onoga u čemu smo bili. Ne izražava nikakve slobode i kreativnost.

Kroz to sito ili kroz tu matricu sagledavate i Jugoslaviju i nas nekad i sad?
- Tako je. Ne zato što sam jugonostalgičar, nisam, samo mislim da su moja i njoj bliske generacije živele dve i po, ako ne i više, dekade - jedan normalan život. Dobar, zanimljiv, kvalitetan. Zasluživala je Jugoslavija, naravno, da bude kritikovana. Ali bila je to ozbiljna država. Iako je imala žestoku političku stranu, u isto vreme je dozvoljavala čoveku razvijanje svopstvene ličnosti. Knjiga je sazdana kao istorija kolektiva i individue - primer jedne porodice prilično je sličan istorijatu države. Zato sam sebi dozvolio da personalizujem pojedine istorijske ličnosti.

​

Ima ih dosta, ima i onih koje nemaju imena, nego se zovu on, ona, ja (u trećem licu)?
- Mnogi misle da ima puno autobiografije, ali to neću da komentarišem. Činjenicom da se junak zove Ja, a ne na, primer Marko, jeste se htelo nešto u literarnom smislu. Samo nizanje sećanja i priča bi bilo ko starac koji stalno ponavlja “joj što je nekad bilo bolje”. Knjigu sam i počeo da pišem kad sam se zapitao - šta ako je za izvesne stvari u nekom periodu stvarno bilo bolje. Knjiga ima istorijsko, žurnalističko i književno objašnjenje starogrčke reči kronos. Dakle, svako može da bira šta i koliko hoće. A ima i to da je sloj književnosti verovatno subverzivan u odnosu na podatke.

U romanu i van njega, Jugoslavija je za vas...?
- Jugoslavija je opstala kroz različite oblike. Imam utopističku ideju ili, ako hoćete, formulu koju možda zagovara jedan od mojih junaka, Koča Popović ili možda Ja. To je nešto što bi se nazvalo demokratski socijalizam. E sad, i u realnosti Jugoslavije... postojala je ideja i potreba da se tako nešto uradi, ali nije uspelo. Mislim da bi s ovim iskustvom, poduprto nekim drugim argumentima, sada moglo da uspe.

U kom smislu?
- Pokazalo se da taj neoliberalni kapitalizam u koji smo zasrljali svi zapravo nimalo nije bolji od onoga u čemu smo bili. Ne izražava nikakve slobode i kreativnost. Naprotiv. Samo je novac, novac, novac. Kroz njega moć, i ništa više. Život u zajednici bez ikakvih kvalitativnih kriterijuma. Površnost, banalnost. Tehnologija koja porobljava umesto da služi! Isto kao političari. Umesto da oni služe građanima, narodu, ispostavilo se da u ovom novom društvenopolitičkom uređenju ljudi služe političarima i njihovoj birokratiji, i ničemu više. Zar to nije bolesno? Da li je to nešto čemu bi čovek težio da je znao u kom pravcu stvari idu? Ispada da smo to hteli. A nismo, nismo to hteli. Mislim da čovek mora da bude retrogradan ponekad... Uostalom, renesansa je nastala povratkom na antiku. A tu je i pitanje kontinuiteta. Sada svakom smenom političke partije počinjemo sve ispočetka. Pa, tako se razara kontinuitet i upravo ono na šta se svi političari pozivaju - tradicija.

Krajem decembra gost SANU i Beograda bio je Orhan Pamuk uz koga ste, kao prijatelj, izdavač i posrednik u ovoj poseti, bili sve vreme...
- Orhan Pamuk je jedan od pisaca koji je toliko veran i predat književnosti, da je to za biti ljubomoran u najlepšem smislu te reči. I publika i mediji su bili u prilici da vide njegovu istinsku posvećenost književnosti, njegovu otvorenost…

​

Kakvi su mu utisci, o čemu je govorio i o čemu ste govorili iza scene?
- Premda je raspored zaista bio gust, prijala mu je poseta Srbiji. Tenzije u Turskoj su žestoke, o čemu on nije govorio, ali to je jasno. Srbija, sa svim svojim problemima, bila je za njega osveženje. Posledica toga je njegovo razmišljanje da dođe ponovo, ali u nekom drugom svojstvu, koje nije mnogo javno.

Šta biste mogli da izdvojite kad je o njegovim utiscima reč?
- Snažne emocije je u njemu pobudilo ono što je doživeo u svečasnoj sali SANU, mislim na interakciju sa publikom koju je okrakterisao vrlo pohvalno ističući da se retko vidi i sreće, a prokrstario je svetom. Dopadala su mu se neka mesta, ljudi, jela, žene... - U Novom Sadu bio je ogladneo u nekom momentu i onda smo mimo plana otišli u jedan restoran, njemu je s vrata pogled privukla hrana za jednim stolom a ljudi su uprli pogled u njega tiho ali zabezeknuto govoreći - ej, to je Orhan Pamuk.

Pamuk unutar svoje kuće priča šta misli, što je rizično opasno i hrabro, a to treba poštovati.

Uz svu njegovu posvećenost literaturi on se ipak smatra i političkom ličnošću?
- On je čovek koji jasno razdeljuje šta stavlja u knjige a šta je njegov politički stav kao čoveka, građanina, angažovanog intelektualca. Ne beži on od političkih stavova, videlo se to i prilikom ove posete Beogradu, samo, između oostalog, misli da nije dobro da oni sve drugo bace u senku. Lično mislim da treba biti svestan činjenice da je on čovek koji živi u Turskoj, nije disident koji sa bezbedne udaljenosti govori o pitanjima svoje zemlje. On unutar svoje kuće priča šta misli, što je rizično opasno i hrabro, a to treba poštovati.

Bez obzira na gust raspored i niz zvaničnih aktivnosti, kako se može čuti, u Novom Sadu ste se iskrali…?
- Isprva sam mu ovlaš pomenuo, al’ on je odmah zdušno prihvatio da uveče, posle zvanične večere koju smo imali, odemo na jednu slavu. Dakle, u posetu jednoj porodici. Uživao je, družio se, slikao, isprobavao hranu… Da, kad smo bili u Muzeju Nikole Tesle, toliko se zainteresovao, bio impresioniran… da mi se čini da bi to moglo biti i predmet njegovog pera.

​

Vratimo se vašem peru, odnosno pisanju i pomenimo da je "Hamam balkanija" prevedena na francuski i ruski. I druga vaša dela su ranije prevođena na razne jezike a kakav je osećaj videti svoju knjigu na stranom jeziku?
- Na izvestan način čudan, ali lep. Ono što je meni posebno važno je što je to od značaja i za kulturu kojoj pripadam. Dobro je kad čovek vidi svoje knjige na stranom jeziku posebno ako su matore . "Knjiga o bambusu" je sada izašla na kineskom, a nastala je '89. Naravno, knjige se i pišu da traju. To koliko su prevodi dragoceni za svaku kulturu a posebno za, kako se to kaže, kulturu malog jezika je posebna velika tema. Mislim da naša književnost nije u inostranstvu ono što bi mogla i trebala biti. Ali, to zahteva ozbiljnu strategiju.

Izvor: Blic

 

[crvendac_011]

Bajac: Od loše knjige gora je samo dosadna

Književnik Vladislav Bajac: Literatura pomaže autoru da se uzdigne iznad patetike i potpunog crnila. Koča Popović je brod napustio setan, ali bez senke loših dela. Kultura je bila način života nekolikim generacijama

AKO sam išta priželjkivao u pisanju, to je bilo da ne pišem jednolične knjige. Mnogi kažu da pisac celoga života piše jednu (te istu) knjigu, ali ja, ako je to i istina, to nisam želeo, niti bih voleo u budućnosti. Ovo, u razgovoru za naš list, kaže Vladislav Bajac (1954), povodom romana "Hronika sumnje", u izdanju "Geopoetike", za koji je, ravnopravno sa Mirkom Demićem ("Ćutanja iz Gore"), dobio nagradu "Meša Selimović" za knjigu godine u 2016.

Ovo prestižno priznanje, koje 29. put dodeljuju "Večernje novosti", uglednim piscima biće uručeno 15. marta na svečanosti u Narodnom pozorištu u Beogradu. U nagrađenom romanu, kroz niz fragmenata obuhvatajući poslednjih nekoliko decenija, Bajac je istovremeno dao i porodičnu priču i slike jednog doba i bivše Jugoslavije.

* Glavni junak romana i pripovedač predstavlja se kao Ja, ali o sebi govori u trećem licu. Iz kojih razloga ste se odlučili za ovako neobičan postupak, na koji se, čitalac, inače, vrlo brzo navikava?

- Želeo sam da stvorim odmak od poistovećivanja autorove biografije i podataka koji se u knjizi iznose, a za koje se "opravdano može sumnjati" da imaju vezu sa piscem. No, pošto je književno delo i nedovršena igra, mislio sam da će ovo junakovo Ja (u funkciji ličnog imena) relativizovati čitaočevo poistovećivanje književnog lika sa autorom. Apsurd koji je ova zamena stvorila samo na prvi pogled pomalo zbunjuje. Ubrzo posle toga, kao što kažete, to Ja se zaista prihvata kao bilo koje junakovo ime. Uz to, pisac nikada ne odustaje od eksperimenta i pokušaja da unese neku književnu inovativnost, naravno, koja bi morala biti upotrebljena sa debelim pokrićem.

* U knjizi je data vrlo uravnotežena slika jednog vremena i jednog sistema sa njegovim raznim manama, ali i vrlinama...

- Nijedno vreme niti politički sistem, a kamoli život pojedinca, nisu sastavljeni od crno-belih slika i odnosa. Tako je i sa vremenom u knjizi. Nisam tražio niti podrobno planirao ravnotežu između dobrog i lošeg; taj odnos su donosile same slike i događaji. Oni zajedno su stvarali kolaž knjige.

* U kojoj meri je bilo teško kazivati o svojoj porodici i s kakvim ste se dilemama suočavali?

- Svaka porodica, pa i ova koja je u knjizi, poseduje i mračne tajne, a ne samo porodično zlato i drago kamenje. Tajne su uglavnom tamne koliko god vi želeli da ih ulepšate kroz prisećanje. No, književnost je, srećom, nadgradnja svega, pa i mraka, te uspeva da autoru pomogne da se uzdigne iznad patetike i potpunog crnila. Ipak te tajne treba da otkrivaju čitaoci, pošto ih je pisac prvo sebi predočio. Da, teško svariv posao koji valja nadvladati jer donosi, nadam se, dobrobit tuđem (budućem) iskustvu.

* Veliku pažnju posvetili ste i dešavanjima na kulturnoj sceni (festivali, književne večeri, izložbe, koncerti), koja je dala poseban imidž tom vremenu.

- Da, zato što je to neuporedivo materijalno siromašnije doba donosilo mnogo više duhovnog tragalaštva i zadovoljstva, u proseku, od današnjeg. Kultura je bila način života nekolikim generacijama. A kada se u taj siromašni svet uvlačila materijalnost, ona se nekako stidljivo gurala, kao da je bila svesna da joj još nije vreme, i nije bila olako prihvatana. Uostalom, svaki dobitak takve vrste tada, pojedincu je, zbog retkih prilika, pričinjavao veće zadovoljstvo i dobru kontrolu nad iskušenjem.

* Od poznatih ličnosti, čini se da se u romanu najčešće pominje Koča Popović, i to u jednom veoma zanimljivom svetlu.

- On je tu pre svega kao model intelektualca koji je prošao kroz nadrealistički pokret, oficirsku disciplinu Kraljevine Jugoslavije, Španski građanski rat, NOB i primer strateške hrabrosti kakvu ni Josip Broz nije imao, politiku građenja jedne originalne države, a da nijednog časa nije bio lišen vizije koju je imao: ako ne višepartijskog a ono jednopartijskog sistema socijalističke demokratije. On je u knjizi ne samo političar već većim delom uzor klasi mladih intelektualaca u nekoliko decenija koji su tako imali sa kim da se poistovete i da razumeju svoje mesto u vremenu zbunjujućih promena. Zahvaljujući njemu nisu sami sebe izopštili iz revolucije, a ni ona njih. Naravno, dok se kasnije devalvacijom ideja i to nije promenilo. Popović je brod napustio setan, ali bez senke loših dela. Da, razočaran, ali dostojanstven.

KRAJNOSTI BURNOG DOBA

* Posebno je zanimljiva priča o neobičnoj sudbini oca (za koga čitalac može da pomisli da je vaš), koji je prošao put od studenta bogoslovije, preko ubeđenog komuniste do osuđenika na dugogodišnju robiju.

- To nije priča o sudbini mog oca, već junakovog. Ako mi i ne poverujete, morate: literatura, kao ni pisac, ne sme da prizna toliku podudarnost između stvarnosti i fikcije. Apsurdno, ali čak ni onda kada je jasno da je reč o proverivo postojećoj ličnosti sa poznatim imenom. Dakle, reč je o "modelu" intelektualca kog je njegov avanturistički duh, ali i duboka vera u sve i svašta, bacao u krajnosti burnog doba. Tako se jedan običan život zapravo pretvorio u apsurd kontradiktornosti. Porez na doživljaj i uzbuđenje plaćen je visokim procentom.
* Po završetku "Hronike sumnje", da li su ostale još neke stvaralačke i lične nedoumice?
- Nedoumice i sumnje su za ceo život. Ovakva knjiga bi mogla da ima najmanje još jedan ovakav nastavak. Ali, pošto nisam serijski "ubica", ostaviću to nekome drugom da uradi, ako može, i bolje od mene. Ja ću rešavati svoje dileme na neki drugačiji način.

* Sve vaše knjige razlikuju se i po temama, i po načinu pisanja, čime ste čitaocima uvek priređivali novo iznenađenje...

- Gora od loše knjige može biti samo ona - dosadna. A pošto sam ja, hteo - ne hteo, prvi i jedini čitalac sopstvenih rukopisa, bio bih prvi svedok takvoj dosadi. To sebi ne bih mogao nikada da oprostim. Šta ćete više od ovog primera: prvi put u životu sam iz pragmatičnih razloga pisanja teksta za zadnju koricu knjige, "Hroniku sumnje" dao nekome na čitanje u rukopisu, kako bi taj (Miljenko Jergović) napisao taj tekst, i uz rizik da bude negativan. To što nikome nisam nikada dao napisane stranice pre objavljivanja na proveru ili šta već, naravno nije značilo da sam bio neprikosnoveno siguran u svaku reč i svoju, ne daj bože, genijalnost. Naprotiv; skromnost mi to nije dozvoljavala. I sumnja. Bez nje nema nijedne priče. Pa zar nisam čitavu knjigu posvetio upravo njoj?

NEUGODAN SVEDOK ZA NESAVESNE

* Za proteklih četvrt veka mnoge izdavačke kuće su nestale ili samo vegetiraju, ali je "Geopoetika", čiji ste osnivač i direktor, uspela da se održi, i to na zavidnom nivou. U čemu je tajna?

- Odgovor na ovo pitanje ima dva nivoa. Jedan je vidljiviji: pokušaj da se ne odstupi od tvrdih kriterijuma kvaliteta (uz poneki obavezan kiks) i želje da se ispuni misija suludog verovanja da svaki mrak ima svoju svetlu stranu. Ta spoljna uspešnost, bazirana na profesionalnosti, traži vrlo mnogo odricanja, gubljenja poznanika i kolega. Ja znam da je moja lična i kolektivna ubeđenost ljudi u "Geopoetici" ponekad neugodan svedok za one nesavesne: nije lako gledati u ljude poput nas kao u svoje intimno ogledalo. Ako se pred nama brijete, može vam se desiti i da se malo posečete. Ali bez oštrine nema ni osvojene slobode. "Tajna" je neizmerna ljubav prema književnosti i čitaocima za koje radimo ja i "moja" izvanredna i ideji verna ekipa ljudi. Ja sam u poslu sa njima najsrećniji čovek na svetu, i oni makar pomalo sa mnom.

* Vaše knjige prevedene su na 15 jezika. Kako i kojim putevima se stiže do čitalaca u svetu?

- Iako zvuči malo mistifikatorski, tačno je: (moje) knjige imaju svoj sopstveni život pošto ih u njega pustim. "Prepisuju se" na druge jezike dobrim glasom, što deluje u ovo visoko razvijeno tehnološko doba kao pisanje na glinenim pločama. Ali, tako je: dobar glas se širi. No, pošto ja o sebi mislim manje pohvalno od drugih, ne zamajavam se svojom "karijerom". To što se ja njome ne bavim, ne znači da ne znam kako bi ona mogla da izgleda da sam se zdušno zagnjurio u ljubav prema samom sebi. Sve mislim da je i ovo što liči na uspeh, sasvim dovoljno. Iz zen ugla, to je zapravo samo privid. Ono na šta pristajem, to je praćenje svojih knjiga, ali onako - fizički: volim da otputujem u zemlju prevedenog jezika i tako nastavim da gajim i taj oblik nomadskog duha koji me je prvobitno i bacio u svet i književnost.

(Novosti)