Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Vladimir Veličković je rođen u Beogradu (bivša Jugoslavija) 1935. godine. Nakon završenog Arhitektonskog fakulteta u Beogradu 1960. godine, okrenuo se slikarstvu, a 1963. godine ima svoju prvu samostalnu izložbu. 1965. godine dobiva nagradu na Bijenalu u Parizu gdje nastavlja živjeti i raditi sve do danas. Nakon izložbe u galeriji Dragon 1967. godine postaje poznat široj javnosti te počinje djelovati kao jedan od najvažnijih umjetnika narativne figuracije.
Imenovan je za profesora Akademije likovnih umjetnosti u Parizu 1983. godine gdje ostaje predavati sljedećih 18 godina. Član srpske Akademije znanosti i umjetnosti.
Član Akademije likovnih umjetnosti – Institut u Francuskoj.
Viteški orden umjetnosti i književnosti u Francuskoj.
Viteški orden Legije časti u Francuskoj.
Slikar Vladimir Veličković za Novosti o krajnostima koje naš narod čine posebnim, o umetnosti i životu, starim i novim vremenima. Guši nas bujica informacija i sve je teže odabrati pravu
VARIRANjE od veselog pesimizma do depresivnog optimizma čini suštinu naše posebnosti, ističe, u intervjuu za "Novosti", srpski slikar iz Pariza, francuski i srpski akademik, Vladimir Veličković. Takav naš čovek, grčevito pokušava da se održi na površini pomahnitalog svetskog vrtloga. Otkako je naslikao prve pacove koji su počeli panično da napuštaju planetu potonulu u hipokriziju, laž i rasulo, opomena ne silazi s Veličkovićevih platana. Predskazujuća tematika samo je menjala formu, dobijajući nove odsjaje u ogledalu kontinuiranih ljudskih nelogičnosti.
Gavrani lete iznad pacova sladeći se ostacima humanosti, stalna vatra gori na njegovim pejzažima koje je opustošio čovek, razapet na istorijski čekrk. Na sumornoj podlozi već decenijama dominiraju dim, vatra, crne rupe i zloslutne ptice, dok se iz tih prostora pomalja izmrcvarena ljudska figura. Ovi predeli neprestano dobijaju na tamnom valeuru.
Veličković ističe da događaji i istorija samo potvrđuju ono što smo mislili da smo davno ostavili u ružnim sećanjima. Vreme ne donosi ništa novo, osim dalje brige za čovečanstvo. Čovek, kao inkarnacija patnje, vrti se u začaranom krugu iz kog iskidana, osakaćena tela, potresena bolom, napregnutim mišićnim vlaknima, pretvoreni u psa, ne uspevaju da nađu izlaz.
Slikarstvo i život za Veličkovića su, međutim, sve, samo ne beznađe i bezizlaz. Njegova poruka je da iz depresivnog univerzuma uvek postoji put nabolje. Najlogičniji, najmanje komplikovan put. S njegovih slika samo treba pročitati da nasilje ne rešava nijedan problem, a da jedino ljubav može da zaustavi vreme. Ukazuju čoveku na pogrešan put destrukcije koji je izabrao. Tu ljubav prema čoveku Veličković je godinama prenosio studentima kao profesor pariskog Bozara. Hrabrio ih je i učio da su život i slikarstvo opasna, ali veoma lepa avantura. U razgovoru za "Novosti", poznati umetnik pravi presek događaja koji su obeležili prethodnu godinu, ali i ulazi dublje u suštinu sudara generacija u teškim vremenima velikih ekonomskih i svakojakih drugih oscilacija.
*Šta vas fascinira u zbivanjima u svetu? - Obradovao me je ponovni izbor Obame, kao i prijem Palestine, istina samo kao posmatrača, u Ujedinjene nacije. Bilo bi krajnje vreme da se problem te zemlje i naroda reši. To što se tamo dešava, neprihvatljivo je. Imao sam utisak da je u regionu oružje utihnulo, ali eto Sirije. Pa se pitamo može li da bude demokratije bez hiljade mrtvih, bez razorenih gradova, da ne govorimo o uništavanju neprocenjivih spomenika kulture.
*A na ličnom planu? - Retrospektivna izložba u Muzeju u Tuluzu bila je za mene događaj koji se, verovatno, neće ponoviti. Mada, nikad se ne zna. Mnogo toga se sakupilo u celinu koja je, ne preterujem, savršeno funkcionisala. To je, specifičnom arhitekturom, dozvolio prostor muzeja koji sam iskoristio na najbolji mogući način. Bila je to prilika da se kroz tematske sekvence, hronološki, sagleda pređeni put, mogućnost da se konstatuje sva raznolikost sadržaja koji, svi, vuku koren iz jednog, veoma rano otkrivenog, izvora. Taj moj, rano otkriveni svet, bio je prisutan sve ove godine, u kontinuitetu razvijan i obogaćivan - nadam se, formalno, likovno i simbolično. Da ne govorim o susretima s publikom koji su bili uzbudljivi, nezaboravni. Spomenuo bih izložbe u Slovenj Gradecu i Splitu. Bio je to povratak nakon dugogodišnjeg odsustva, do kojeg je došlo znamo zašto. Možda bi se na obnavljanju veza među nama išlo brže kulturom, umetnošću, nego da čekamo da nam, na tom planu, nešto učine političari i diplomate.
*Da li je neprestani intelektualni i fizički rad "krivac" za vašu dečačku energiju; nije li to zatvoreni krug, u kojem, trošenjem, stvarate novu, koja vas stalno pokreće? - Energija, motivacija, zašto ne i ambicija, parametri su koji, kada se sklope, funkcionišu. Ali ne mora da znači da funkcionišu u kontinuitetu. To je normalno. Ima padova, nikada odustajanja. *Šta mladima danas nedostaje u odnosu na profesionalni pristup koji ste vi nekada imali i obrnuto, šta oni sada pokazuju kao kvalitet, što vaša generacija nije imala? - Uslovi koje danas imaju mladi ne mogu da se porede sa onima mojih početaka. Moja generacija nije, praktično, imala nikakvih uslova. Sve je bio problem - prostor za rad, materijal. Retke su bile samostalne izložbe, kolektivnih je bilo u okviru udruženja, tematskih tek ponekad. Otkupa je bilo malo. Oni su bili državni, ali kolekcionara, onih pravih, nije bilo - poklanjali smo. Danas su problemi identični: gradi se malo ateljea, otkupi su, proporcionalno broju likovnih umetnika, gotovo zanemarljivi, ali se pojavila jedna nova generacija kolekcionara, s relativno skromnim sredstvima, no ipak, zainteresovana za savremenu, uglavnom međuratnu, umetnost, oklevajući pomalo kada su mladi u pitanju. Tržište je skoro nepostojeće, uglavnom funkcioniše neprofesionalno, a galerije se herojski bore da tu našu likovnu scenu, s malim sredstvima, učine bogatom i dinamičnom.
S druge strane, u odnosu na naše vreme, kada su nam bile na raspolaganju knjige uglavnom lošeg kvaliteta, danas ta bujica informacija doslovno guši i teško je odabrati ono pravo. Treba biti čvrst u svom konceptu i dobro znati šta hoćeš, ne podleći uticajima koji mogu da veoma efikasno unište, ili bar poremete, identitet, autentičnost. Mladi danas putuju, razmene su sve češće, komunikacija je zagospodarila planetom. U tom mnoštvu mogućnosti teško je odabrati ono pravo. Lakše je prevariti se. Opasnost vreba na svim nivoima.
* Kome je teže u započinjanju karijere: mladima danas, ili je to bilo vama, nekada? - Najpre, bilo nas je mnogo manje, na prostoru koji je bio mnogo veći. Jugoslavija je svoju umetnost "izvozila" - i onu prastaru, i ovu savremenu. Učešćem na bijenalima i na međunarodnim izložbama odvodila nas je (po ključu) u svet i to je uvek bila mogućnost da se nešto pokuša. Danas, imam utisak da političari kulturu smatraju "nužnim zlom".
* Kome je ona ostavljena na brigu? - Individualnim naporima ambicioznih i motivisanih ljudi kojima je kultura potreba i koji se smatraju odgovornim da se, uz velike napore, nešto uradi. U svetu postoje samofinansirajuće institucije, sistemi sponzorstva, dobrotvori... Istina, kada pomislim na naše bolnice, naše škole, naše železnice, fasade naših gradova, stanje ulica i puteva - onda pomislim da i ova dva naša nesrećna muzeja mogu da pričekaju na bolja vremana. Ali ne mogu da prihvatim da nema rešenja. Pa nisu sredstva potrebna za restauraciju Narodnog muzeja nedostižna za jednu ozbiljnu državu. Ili čekamo da nam Evropska unija odreši kesu (kakva iluzija) i da uradi ono što smo, siguran sam, mogli, već pre više godina, da uradimo. Prestanimo da se sramotimo.
* Odakle taj depresivni optimizam koji nas krasi kao naciju? - Čini mi se da mi osciliramo - a za to je mnogo razloga, opravdanih - između "veselog pesimizma" i "depresivnog optimizma". I možda nas to, kao narod, posmatrano sa strane, čini atraktivnim i interesantnim, apsolutno kreativnim i potpuno svojim. Jer, između te dve krajnosti, ako one to jesu, sve je moguće. Čak i nemoguće je moguće.
ISKUPIMO SE KOD NOVIH GENERACIJA
- VOLEO bih da sposobni i uspešni na čelu institucija ostanu na svojim mestima, da mladi ne napuštaju zemlju, da poslanici malo više popunjavaju skupštinske klupe, jer im je narod ukazao poverenje koje treba da opravdaju, da pokažu odgovornost, potrebnu u ovom trenutku. Da se posveti više pažnje kulturi, odvoji više od onih sramotnih 0,62% od budžeta. Da nađemo, kako umemo i znamo, sredstva, da nas nove generacije ne bi proklinjale što smo im nebrigom i javašlukom uskratili da upoznaju bogatstvo u naša dva muzeja. Nije rešenje da se okreči jedan sprat Narodnog muzeja, pokušajmo da privolimo imućne ljude, firme, poreskim olakšicama, po primeru Amerike, da se ne bismo sramotili pred svetom i nama samima. Kultura, i umetnost, a imamo i jedno i drugo, jeste ono što ostaje, što krasi jedan narod i zbog čega je on uvažavan, pa je na državi da obezbedi funkcionisanje njihovih institucija.
NIJE LAKO PRECRTATI ŽIVOT
* KOJI vam projekti predstoje?
- Radim kao i uvek, svaki dan, po ceo dan. Radim na monografiji koja će ovog puta biti posvećena isključivo slikama. Dva toma crteža su već objavljena do 1997. Posao je veliki, precrtati ceo život na preko 400 stranica, usput radeći na prelomu. Knjiga je predviđena za mart. Pored toga, spremam samostalne izložbe u Marselju, u martu, u okviru manifestacije "Marselj, evropska prestonica kulture", izložbu u Beogradu u maju u galeriji SANU i u Kolmaru, u junu, u susedstvu Matijasa Grinevalda. Spremam i jednu muzejsku izložbu, ali o tome kada bude utanačeno. I, zaboravih, jedno bibliofilsko izdanje crteža hemijskom olovkom. Naslov je "Linija".
Monografija o šest decenija stvaralaštva našeg slikara i akademika. Luksuzno izdanje na 490 stranica, sa 450 reproducija od 1954. do danas
PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA
ŠEZDESET godina u četiri i po kilograma. Od petka, u francuskim knjižarama pojavila se, u distribuciji "Galimara", velika, ambiciozna, kapitalna i luksuzna monografija celokupnog slikarskog opusa srpskog i francuskog akademika Vladimira Veličkovića.
- Sakupio sam sve svoje slike na jednom mestu, odnosno sve one koje su, po mom sudu, vredne publikovanja. Krenuli smo s mnogo skromnijom varijantom od 360 stranica, a dogurali smo do 490. Takve knjige se, ipak, ne objavljuju svakoga dana - kaže Veličković za "Novosti". Naš poznati slikar je do sada već objavio dva toma crteža nastalih do 1997. godine, a ovo je prvi put da u jednom izdanju objedinjuje svoja platna.
- Bio je red da se na neki način obuhvate i slike, s obzirom na to da su crteži već delom "pokriveni". Knjiga je istog formata kao što su i dva volumena crteža, tako da će to biti celina, ako uspemo da sve kompletiramo i objavimo treći deo s crtežima. Biće to onda čitav opus.
Veličković je koncept utvrdio zajedno s dva francuska izdavača, štamparijom "Gurkuf Gradenigo" i galerijom "Samanta Selem", ali je, kao i uvek do sada, sam napravio izbor i uradio grafičku obradu. U pozamašnoj monografiji, formata 33h30 santimetara, osim ulja, uz oko 450 reprodukcija, predstavljeno je i desetak kolaža, crteža i dokumenata, koji su u vezi sa slikom. Prikazana je čak i evolucija njegovog potpisa. Slike su u monografiji razdvojene po decenijama, u koje uvode odlomci tekstova likovnog kritičara Alena Avile, inače autora recenzije, uz esej pesnika i romansijera Bernara Noela, s kojima naš slikar već dugo sarađuje.
Ceo Veličkovićev likovni put je, tako, na dlanu. Već na samom početku, u periodu od 1954. do 1970, pojavljuju se poznati simboli: prostori, pacovi, raspeta figura, ljudsko telo. - Na početku je bilo lutanja, mučenja, nepoznavanja zanata, što se iz reporudkcija i vidi. Ali, likovno, odmah je bila zacrtana koncepcija koju ni do danas nisam izdao. Ostao sam veran simbolima obrađenim već na početku. Rekao bih, neskromno, da je to "evolucija u kontinuitetu". U periodu 1970-1980 nastupa prelaz u crno-belu i sivu gamu, za koji Veličković sam smatra da je "možda isuviše dugo trajao". Sledi decenija 1980-1990, s kolorističkim izletima. Radikalna promena nastupa u dekadi 1990-2000, uključujući i početak slikanja na naličju platna. Tematski, sve postaje nabijeno.
Dogodila nam se tragedija. U prvi plan izbijaju crne rupe, gavrani, pejzaži u požarima...
- Na neki način, bio je to likovni uvod u tragediju - objašnjava slikar. Na poslednjim platnima, nova je pastelna izmaglica, vidljiv je povratak na hromatske početke. Hladna plava gama ponovo dominira. Glave zauzimaju dosta prostora.
- Vratili su se neki dugo odsutni sadržaji. To su, na kraju, sve koncentrični krugovi koji se nadovezuju jedan na drugi, po vertikali - zaključuje naš akademik.
MONOGRAFIJA
MONOGRAFIJA o šest decenija stvaralaštva Vladimira Veličkovića je u Francuskoj izazvala veliko interesovanje u umetničkim krugovima. U dve velike pariske knjižare na Sen Žermenu izložena je uz nekoliko njegovih originalnih radova. Zasada se, međutim, prodaje samo u evropskim knjižarama. - Sam ću odneti nekoliko primeraka do Srbije. Ali ne znam da li će biti organizovana distribucija. Cena je astronomska. Košta 120 evra. To su za naše pojmove velike pare. Ipak, pokušaću da knjiga stigne i do nas, jer mi je stalo da bude prisutna prilikom otvaranja mojih izložbi u Galeriji SANU i Muzeju "Cepter" u Beogradu 23. maja.
U Beogradu su, posle više od 10 godina, večeras otvorene dve izložbe jednog od najboljih srpskih slikara Vladimira Veličkovića.
Uprkos kiši koja je satima neumorno padala i prohladnom vremenu, poštovaocima rada slikara Vladimira Veličkovića nije bilo teško da večeras posete dve izložbe ovog akademika koji je nakon više od decenije ponovo predstavio svoja dela beogradskoj publici.
Izložba Veličkovićevih slika pod nazivom "Gavrani" otvorena je u Galeriji SANU, a nešto kasnije u Muzeju "Cepter" otvorena je izložba njegovih kolaža i crteža. Na izložbi u galeriji SANU izloženo je 38 radova i tri skulpture, dok je u Muzeju "Cepter" predstavljeno 31 delo koje je ovaj umetnik stvarao od 2002. do 2013. godine. Pre svečanog otvaranja Veličković je rekao Tanjugu da su emocije jake, jer je prošlo dosta vremena - 10 godina koje su prošle kao tren i da mu se čini da je prethodna izložba bila pre neki dan.
"Susret s beogradskom publikom je jako uzbudljiv, interesantan, dinamičan. Volim ovde da izlažem i da se predstavim u najboljem mogućem svetlu", istakao je Veličković, dodavši da su opet prisutni gavrani na slikama, koji su ovog puta raširili krila "dominantna ličnost u njegovoj drami".
Izložbu je otvorio akademik Ljubomir Simović koji je pored istoričarke umetnosti Ljiljane Chinkul napisao tekst pod nazivom "Gavranov plen" u katalogu izložbe.
Prisutnima se na izložbi obratio i direktor Francuskog instituta u Srbiji Žan Lik-Gister, istakavši da bilo da govorimo o Veličkoviću kao srpskom, francuskom ili srpsko-francuskom slikaru, govorimo o jednom "planetarnom slikaru".
Veličković je umetnik koji se, pored slike, bavi i grafikom, skulpturom, ilustracijom, scenografijom, profesurom, a na umetničkoj sceni, svetskoj i našoj prisutan je duže od 50 godina.
Kakva mu je slava i značaj dokazuju njegova dela razvejana po mnogim svetskim i domaćim muzejima i kolekcijama, ogroman broj samostalnih izložbi na svim kontinentima sveta kao i učešće, po pozivu, na neprebrojivim grupnim izložbama, mnogobrojne nagrade i priznanja od kojih su najveće izbor za člana Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Akademije umetnosti u Francuskoj.
Objavljeno je mnogo monografija o ovom umetniku, a kao kruna nedavno se pojavila monumentalna monografija iz pera Bernar Noela i Alin Avila "Velickovic, peinture 1954-2013", u izdanju Galeri Samantha Sellem iz Pariza..
Izložba u Galeriji SANU će trajati do prve nedelje jula, a u Muzeju "Cepter" do 23. juna.
ŽIVOT I DELO VLADE VELIČKOVIĆA Nije bio razmaženi jedinac iz građanske porodice, već drug kog svi i danas vole
Iz mnogih ličnih susreta i obavljenih razgovora, iz sećanja ljudi iz zajedničkog okruženja, iz porodičnih ispovesti možete sklapati samo inserte, moguću skicu nečijeg portreta. Nikako celinu.
To kakav je u mladosti bio naš ugledni slikar, srpski i francuski akademik Vladimir Veličković, najbolje bi mogli da kažu ljudi iz njegove generacije, kolege, prijatelji, članovi familije. Ponajbolje, verovatno, Ranko Radović, koji se intenzivno s njim družio. Jedan je živeo u Kosmajskoj 43, a drugi na broju 45 u istoj ulici. Zajedno su išli u Prvu beogradsku gimnaziju, na studije arhitekture, zajedno su crtali, u potkrovlju Vladinog doma, brojne zadate i slobodne teme, i večito raspravljali o umetnosti, o tome šta bi bilo zanimljivo slikati, koji pravac odabrati. Kako uvaženog urbaniste, arhitekte i profesora Ranka Radovića nema već deceniju među nama, a sami nismo u prilici da Veličkovića iz doba mladosti predstavimo iz uloge svedoka, prisećamo se nekih ranijih opisa njihovih zajedničkih preokupacija, htenja, želja, ljubavi, interesovanja, njihovih ambicija i ciljeva.
Iako je Veličković bio jedinac, dete iz ugledne građanske porodice, negovan, naočit, on nije bio izolovan, razmažen ili uobražen, već je bio drug koga su voleli, kod koga su se okupljali, često ručali u oskudnim vremenima. Za sve to je imao veliku podršku svoje majke Lenke, koja je znala vrednosti druženja i komunikacije i uvek je bila spremna da ih pozove, ugosti, podrži, upozna sa značajnim ljudima, posavetuje ili podstakne na rad. Bili su dobri studenti, ali pored toga su se bavili i sportom. Pored tenisa, za koji i dan-danas naš ugledni slikar nađe vremena, voleli su i fudbal, ali najviše gotovo neprekidno su crtali. Te rane Veličkovićeve crteže je majka Lenka odnosila Cuci Sokić na uvid. Ne znamo tačno šta je Cuca Sokić tim povodom rekla. Možda je i to negde zabeleženo. U svakom slučaju, mladi Veličković je imao podršku da nastavi da radi ono što je najviše voleo. Njegov otac je insistirao da studira i, naravno, završi arhitekturu, a Vlada je ispoljavao veliku ljubav za likovno izražavanje. Stalno je nešto crtao. Najpre su to bili crteži veoma bliski onome što su i Glavurtić i Šejka radili u duhu Mediale. Nakon toga se Veličkovićev crtački izraz razvio u nešto sasvim drugo. Osobenost se isticala u novom osećanju za telo, u drugačijem, snažnijem predstavljanju onoga što se oseća pred užasom.
U jednom periodu je čak paralelno tekla ta linija razvoja. Veličković nije bio van arhitekture, ali je polako donosio odluku za konačno opredeljenje. I kad je radio scenografiju za pozorište, sa nekim konopima, viđenu kao veoma moderno rešenje mladog arhitekte, i tada je dolazio do izražaja njegov izuzetan osećaj za likovnost. U društvu u kome se tada kretao Veličković je doživljavan i priman kao likovni stvaralac, a ne kao budući arhitekta. Posle odslužene vojske, mladi Veličković je napravio izložbu u jednom Domu kulture u Beogradu, blizu Železničke stanice, gde je izložio, između ostalog, i sliku umrlog vojnika sa čičkovima umesto cveća. Tu se već naslućuje njegovo opredeljenje i za tematiku i za poetiku. Nastavlja sa serijom crteža u kojima fantastika nadvladava realnost. Fasciniran užasima, katastrofama i tzv. prizorima straha, on stvara dela sazdana od patnje, bola, unakaženih lica i uskovitlanih, iskasapljenih tela, obavezno suočenih sa smrću. Skreće pažnju energijom svojih radova. Snagom i izražajnošću linije osvaja prostor, ne zna za prepreke i pravi izraziti pomak. Odabir životinja, poput slepih miševa i pacova, transformisanih vremenom u strašila, jeste jedna vrsta umetnikove reakcije na zlo, komentara na vreme i atmosferu koja je vladala i koja je još gora danas, u doba novih i sveprisutnih tehnologija.
Nakon specijalizacije u Hegedušićevom ateljeu u Zagrebu, i pogotovo nakon dobijanja nagrade za slikarstvo na Pariskom bijenalu mladih 1965, Veličković se konačno opredelio za život u francuskoj prestonici, gde je već 1967. imao prvu samostalnu izložbu u Galeriji “Dragon”, gde je predavao dugi niz godina na Beaux-Artsu, gde je stvorio značajan opus i realizovao uglednu karijeru. O njegovom delu je napisano bezbroj monografskih studija. O njegovim crtežima i dalje se prave zanimljive edicije. Ovaj kratki osvrt je samo jedna crtica od hiljadu neophodnih za portret, ali crtica s nadom da ćemo umeti da cenimo one koji to zaslužuju.
Za Vladimira Veličkovića je crtež postao i ostao suština njegovog višedecenijskog snažnog, gotovo agresivnog likovnog govora. Zato ne čudi što baš on dodeljuje nagrade za crtež mladim umetnicima. “Crtanje je”, kako je formulisao francuski likovni kritičar Alain Jouffroy, koji je u više navrata pisao o Veličkoviću, “vrsta mačevanja sa nepobedivim neprijateljem”. Veličković je vešt mačevalac i nikada nije predao nijednu borbu ni na slikarskom, a kamoli na crtačkom polju. “Njegova ustremljenost ka pobedi otkriva ambiciju koja plaši”, reči su pomenutog kritičara. Prisećam se na ovom mestu kako je akademik Veličković govorio mladim umetnicima, laureatima Nagrade za crtež, koju on dodeljuje preko svoje fondacije i zajedno sa Galerijom “Haos”, koliko je važna ambicija i da bez ambicije i, naravno, bez konstantnog rada svaki dar, makar koliko bio veliki, ne garantuje ništa.
A koliko je tek plemenita njegova ideja da pomogne i podrži mlade stvaraoce koji se bave crtežom, da im podeli novac svoje nacionalne penzije i podstakne ih na rad! Ni tu se ne završava njegova briga za druge i pogotovo ne za vredne mlade umetnike. Znao je da ih odvede u specijalizovane radnje i kupi im materijal za rad. Znao je da ih preporuči za neke druge nagrade. Znao je da im pomogne da dođu do svojih ateljea, prostora za rad. Novac jedne druge nagrade koju je on dobio, a koju ne bismo da pominjemo upotrebio je za kupovinu knjiga iz likovnih oblasti za biblioteku FLU u Beogradu. Pri svemu tome nikada se time nije hvalio. Uvek je ostajao gospodin i kao gospodina sam ga upoznala i veoma rado sarađujem s njim već više od jedne decenije.
Vladimir Veličković: Ceo svet je lonac koji ključa
Srpski i francuski akademik: Taoci smo bolesnog stanja planete, posledice mogu biti strašne
OD STALNOG DOPISNIKA: PARIZ
NOVA beogradska galerija "Rima" imaće renomiranog gosta na otvaranju u sredu 15. novembra. Velikan srpskog i francuskog slikarstva Vladimir Veličković biće prvi koji će svojim delima utrti ambiciozni put aktivnostima novog izložbenog prostora. Poznati pariski slikar predstaviće se sa pet platna i jednim crtežom.
- Veliki su formati, ali ne oni najveći. Dimenzije su uslovljene veličinom galerije. Tu je i nekoliko manjih komada koji će kompletirati izložbeni prostor. Tematski, nastavljam ono što sam prikazao na prethodnoj izložbi u galeriji SANU pre tri godine, između ljudske figure i pejzaža, sa gavranima i požarima, što karakteriše moj rad poslednjih godina. Slike koje će biti pokazane nisu viđene u Beogradu. Ovo im je prvi put da izađu iz ateljea - kaže Veličković u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti" kojim najavljuje predstojeću izložbu, ali i govori o aktuelnim događanjima na srpskoj i francuskoj likovnoj sceni.
* Izlažete u poznatim i impozantnim prostorima širom sveta, ali istovremeno volite i da pomažete mladim galerijama da steknu renome?
- Smatram da je takav pristup za jednog umetnika veoma važan. U galeriji "Rima", koja postoji već više godina u Kragujevcu, izlagao sam dva puta. Rado sam se odazvao pozivu da mojom izložbom otvore svoju ispostavu u Beogradu, u novoj zgradi, vrlo atraktivnog izgleda, u Pariskoj ulici.
* Zanimljiva je ta naša Pariska ulica, ima parne i neparne brojeve na istoj strani, ide u "ge", račva se na svom kraju, sa građevinskim remek-delima, ali, u dnu, i nekim ruinama...
- Ima, kao i svaka beogradska ulica, svega i svačega. Ali, čini mi se da se u gradu vidno popravlja situacija. Možemo da volimo ili ne, nove zgrade, koje su, kao i svaka nova stvar, podložne kritici, ali je činjenica da se zapušavaju rupe koje zjape odvajkada. Čini mi se da se Beograd polako kreće ka budućim boljim danima. Pariska ulica ima svoj šarm. Njom tandrče tramvaj, ali se i graniči sa Kalemegdanom. Vodi, dole, na vodu, a ta voda će u skoroj budućnosti da se aktivira raznoraznim sadržajima. Tu, pre svega, mislim na pasarelu koju su radili Mrđan Bajić i engleski skulptor Ričard Dikon. Biće prilično zanimljiva i vrlo originalna atrakcija u tom ambijentu, povezujući Karađorđevu ulicu i obalu Save sa Kalemegdanom.
* Stiče se utisak da aktuelni događaji u svetu, na prvi pogled neprimetno, ali, ipak kontinuirano, utiču na evoluciju vašeg slikarstva?
- U izvesnom smislu, reč je o tematici koja se drži kontinuiteta, ali koja ima i neke nove aspekte i elemente. Sve je to, kako volim da kažem, evolucija u kontinuitetu. Događaji stalno ulaze u moj sistem posmatranja, to šta i koliko živimo, i koliko ćemo još da živimo. Cela Zemlja je ogromni lonac koji ključa. Da li će poklopac da se podigne ili ne, ne zavisi od nas, naše dobre volje i pameti, već od nepameti drugih. Taoci smo bolesnog vladajućeg sveta na planeti. Kakve će posledice biti, niko ne zna. Ali, mogu da budu strašne.
* Crne rupe na vašim slikama sve su veće...
- Da mogu da nas u njih bezbolno spakuju!
* Veoma ste aktivni. Gde crpite toliku energiju?
- Radim svakodnevno. Energiju stvaraju želja za angažovanjem i ambicija. Ceo svoj život posvećujem svom poslu. A organizacija izložbi je čisto tehničke prirode. Dođe kamion, pokupi slike, i sve je završeno. Posle samo odeš na otvaranje, što je poželjno i dobro, ali te niko na to ne obavezuje. Ima godina "sa", i godina "bez". Ova je bila veoma tiha. U mom slučaju, to znači da sam učestvovao na tri-četiri manifestacije. Jedna od njih je bila veoma zanimljiva, u kapitalističkom i snobovskom centru Sen Moric u Švajcarskoj, gde se krajem avgusta na "Art mastersu" okuplja vrlo kvalitetan svet iz sfere biznisa. Izložio sam dva velika crteža, a iduće godine ću na istom mestu imati samostalnu izložbu. Bio sam i na nekoliko kolektivnih postavki u Francuskoj. Ovih dana se otvara i izložba mojih radova u jednoj galeriji u Pekingu, kao nastavak postavke iz Nacionalnog muzeja. Ali, nisam tamo otišao, jer sam rešio da dođem na malo veću svečanost, otvaranje Muzeja saremene umetnosti u Beogradu!
* Konačno...
- Najzad! Posle deset godina! Koji su razlozi za toliko dugo renoviranje, verovatno to neko drugi zna, ali taj period je apsolutno nedopustiv, neobjašnjiv i bez ikakvih izvinjenja. Kolektivno smo krivi što se to dogodilo. Nije bilo određenog bunta i protesta, što možda ne bi bog zna šta promenilo, ali bi se bar neke savesti prodrmale i malo se razmislilo zašto je to tako.
* Kao član Upravnog odbora Muzeja, jeste li zadovoljni novim prostorom?
- Treba sve to da se isproba, da ponovo zaživi funkcija muzeja. Unutra ima značajnih promena. Povećana je izložbena površina. Sve izgleda sjajno. Ma, samo kad se otvorio, čak i da mi se ne dopada, da narod počne ponovo da ulazi unutra! I, to se ovih dana dešava.
* Sad još samo i da se Narodni muzej otvori...
- Obećano je da će biti dogodine. Kad se to bude ostvarilo, imaćemo ozbiljan kulturno-turistički adut u regionu, ali i dalje.
* Generacije su mnogo izgubile. Koliko je uopšte moguće formirati estetske, kulturološke i svake druge kriterijume, bez takve dve institucije?
- Da se to desilo mojoj generaciji, bili bismo grdno upropašćeni, kulturno, intelektualno i na svim drugim poljima. Danas se mladi spasavaju internetom. Imaju uvid u događanja, obavešteni su o svemu i svačemu. Sve je u rukama pojedinca. Ako je zainteresovan, ambiciozan, radoznao, sve može na neki način da se ublaži. Čak i nedostatak takvih institucija. Jedno je, ipak, kada se šetaš po svojoj sobi i piljiš u ekran, a nešto sasvim drugo kad se nađeš u prostoru koji se zove muzej. To je druga atmosfera, drugo pulsiranje. U kontaktu si sa istorijom. Koliko god da je snabdeven užasnom količinom informacija, internet je samo jedan običan ekran.
* Šta na pariskoj izložbenoj sceni danas, po vama, zavređuje najveću pažnju?
- Pikaso! Stalno je aktuelan. Trenutno traje izložba njegovih dela u fondaciji "Lekler" u kojoj bi trebalo da izlažem iduće godine. Reč je o kolekciji kćerke poslednje Pikasove žene Žakline. Pikaso je za sobom ostavio 70.000 arhiviranih dela! Svakog puta je to neko drugo viđenje i izbor. Izložena su i dela Rubensa, Gogena, a završava se i izložba Dejvida Hoknija, meni veoma atraktivna, s obzirom na to da smo "zajedno" rasli. Izuzetno interesantna izložba, na kojoj se vidi neverovatan talenat. Što se tiče mlađih, zanimljivo je da je za upravo dodeljenu nagradu "Marsel Dišam" na izložbi u Boburu, jedan od četiri kandidata bila moja bivša studentkinja Maja Bajević.
* Prekoputa Bobura je Kulturni centar Srbije, koji je dobio novog direktora Radoslava Pavlovića. Šta očekujete od nove postave?
- Polažem velike nade u novo rukovodstvo! Da se pokrene aktivnost koja je nedostajala i koje je centar dostojan. Potreban je kvalitetan i raznovrstan program, s onim najboljim što imamo. Imam ideje u tom smeru, čini mi se da ćemo sarađivati, što se tiče programske politike. Nadam se da će centar imati boljih dana.
SKANDALOZNI AMERIKANCI
* KOLIKO je štetna odluka SAD da izađu iz Uneska?
- Skandalozan potez! Šta reći? Velika nacija, koja pretenduje da vlada svetom, izbacuje mogućnost da učestvuje u održavanju klasiranih, vrednih i civilizacijski neprikosnovenih kulturnih objekata. Zbog čega? Ne može se jednoj Palestini uskratiti pravo da postoji. To nije prazan prostor. Tamo žive ljudi. Zaprepastili su me. Kao što me i njihov novi predsednik svojim izjavama i potezima često zaprepasti.
BEZ KOMENTARA
* ŠTA mislite o kritikama koje su se pojavile na rad žirija, čiji ste vi bili član, povodom spomenika Zoranu Đinđiću? - Mislite na napis "Klan streličara" iz "Novosti" od 3. novembra? Bez komentara!
