Vladeta Jerotić

[besherat]

Др Владета Јеротић, лекар, психијатар, књижевник, академик, је рођен 2. августа 1924. године у Београду у коме је завршио гимназију и Медицински факултет.
Специјализирао је неуропсихијатрију, а у Швајцарској, Немачкој и Француској психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић“. Од 1985. као професор по позиву предаје Пастирску психологију и медицину на Богословском факултету у Београду.
Јеротић је развио обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области религије и психотерапије и философије и психијатрије. Такође је одржао предавања из психијатрије, религије и књижевности у готово свим већим градовима Југославије.
Од 1984. године Владета Јеротић је члан Удружења књижевника Србије, а редован је члан Медицинске академије и Српске академије наука и уметности.

Библиографија

"ЛИЧНОСТ МЛАДОГ НАРКОМАНА" – Београд: Институт за алкохолизам и наркоманију, 1974.
"ПСИХОАНАЛИЗА И КУЛТУРА "– Београд: БИГЗ (Библиотека XX век), 1974
"БОЛЕСТ И СТВАРАЊЕ "– Београд: БИГЗ (Библиотека XX век), 1976.
"ИЗМЕЂУ АУТОРИТЕТА И СЛОБОДЕ" – Београд: Просвета, 1980.
"НЕУРОТИЧНЕ ПОЈАВЕ НАШЕГ ВРЕМЕНА "– Београд: Коларчев народни универзитет, 1981.
"НЕУРОЗА КАО ИЗАЗОВ" – Београд: Медицинска књига, 1984.
"ПСИХОДИНАМИКА И ПСИХОТЕРАПИЈА НЕУРОЗА (са Миланом Поповићем)" – Београд: Нолит, 1984.
"ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА I део "– Београд: Просвета, 1984, II део: Просвета 1993.
"ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ" – Горњи Милановац: Дечје новине, 1988.
"ЈУНГ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА" – Београд: Просвета, 1990.
"МИСТИЧКА СТАЊА, ВИЗИЈЕ И БОЛЕСТИ" – Горњи Милановац: Дечије новине, 1992.
"ПУТОВАЊЕ У ОБА СМЕРА" – Београд: Плато, 1992.
"КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ВЛАДИМИРОВИЋЕМ "– Шабац: Шабачко-ваљевска епархија, 1993.
"РАЗГОВОРИ СА ПРАВОСЛАВНИМ ДУХОВНИЦИМА" – Врање: Књижевна заједница "Борисав Станковић", 1994.
"ПСИХОЛОШКО И РЕЛИГИОЗНО БИЋЕ ЧОВЕКА "– Нови Сад: "Беседе", 1994.
ВЕРА И НАЦИЈА – Београд: Терсит, 1995.
"САМО ДЕЛА ЉУБАВИ ОСТАЈУ "– Београд: Манастир Хиландар, 1996.
"ПОСЕТЕ, ОДЛОМЦИ" – Вршац: КОВ, 1996.
"СТАРО И НОВО У ХРИШЋАНСТВУ "– Београд: Источник, 1996.
"УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА И НАШЕ ВРЕМЕ" – Београд: Арс Либри, 1996.
"УЧЕЊЕ СВЕТОГ ИСАКА СИРИНА И НАШЕ ВРЕМЕ" – Београд: Арс Либри, 1997.
"УЧЕЊЕ СВЕТОГ МАРКА ПОДВИЖНИКА И ДРУГИ ОГЛЕДИ" – Београд: Арс Либри, 1998.
"ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ "– Ваљево: Глас цркве 1997.
"ХРИШЋАНСТВО И ПСИХОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ЧОВЕКА"- Београд: Богословски факултет СПЦ, 1997.
"СЛИКАРСТВО СВЕТОЗАРА САМУРОВИЋА" – Ваљево: Ваљевац, 1998.
"ИНДИВИДУАЦИЈА И/ИЛИ ОБОЖЕЊЕ" – Београд: Арс Либри, 1998.
"ДАРОВИ НАШИХ РОЂАКА, III део", Просвета, Београд, 1999.
"МОЈА ПУТОВАЊА – ЕВРОПА И ЕВРОПЉАНИ", Партенон, Београд, 1999.
"50 ПИТАЊА И 50 ОДГОВОРА ИЗ ХРИШЋАНСКЕ ПСИХОТЕРАПЕУТСКЕ ПРАКСЕ" Београд: Арс Либри, 2000.
"НОВА ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ИЗ ХРИШЋАНСКО-ПСИХОТЕРАПЕУТСКЕ ПРАКСЕ" Београд:Арс Либри, Бањалука:Бесједа, 2003.

Imala sam tu priliku i čast da slušam njegova predavanja davne 1986 g. na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kao i u Vrnjačkoj Banji, kad sam bila na odmoru. Razgovori s njim su uvijek izuzetni i svakome oplemene dušu. Njegov blagi i mirni glas, strpljenje s kojim odgovara na mnogobrojna pitanja slušalaca, načinili su me njegovim velikim poklonikom.

Čitala sam " Darove predaka ", " Postojbinu duše " ,koja govori o putovanjima u Švajcarsku i Englesku, o posjetama skoli jungovaca, kojoj i sam pripada, njegovi utisci.Čitala sam " Odbranu života "njegova razmišljanja o religiji, politici, ljubavi, životu. Intervju je vodio Miloš Jevtić.

 

[crvendac_011]

Vladeti Jerotiću uručena nagrada "Dositej Obradović"

Vladeti Jerotiću uručena je danas nagrada za životno delo "Dositej Obradović" u Narodnom pozorištu u Beogradu. Jerotićevo prosvetiteljsko, filozofsko-religijsko i književno stvaralaštvo prevazilazi sve posebnosti svojstvene našem vremenu, navodi se u obrazloženju žirija.

-U letopisima Zadužbine stajaće vaše ime kao stvaraoca koji je nastavio plemenitu Dositejevu misiju - rekao je predsednik Upravnog odbora Zadužbine "Dositej Obradović" Radomir Putnik pošto je uručio nagradu prvom laureatu.


On je dodao da se nagrada dodeljuje za sve discipline nauke, prosvete, književnosti i kulture, kojima pripada ili ih je utemeljio u srpskoj sredini veliki pisac i prosvetitelj Dositej Obradović.


Nagrada se sastoji od plakete sa likom Dositeja Obradovića koju donirala Narodna banka Srbije i novčanog iznosa koji je obezbedilo Ministarstvo kulture i informisanja, a koji je Jerotić dao Fondaciji za bolesnu decu od raka.


U obrazloženju žirija, u kojem su pored Putnika bili i Vojislav Jelić, Slavko Gordić, Marko Nedić, Dragan Simeunović i Mirko Vasiljević, ocenjeno je da je Jerotić "svojim životom, delom i delovanjem po svemu na tragu misije koju je u srpskom narodu ostvario Dositej Obradović".


- Njegovo prosvetiteljsko, filozofsko-religijsko i književno stvaralaštvo, prožeto izrazitom humanističkom crtom njegove ličnosti, prevazilazi i natkriljuje sve posebnosti i isključivosti svojstvene našem vremenu - navedeno je u obrazloženju nagrade.


Dositej je od sredine 18. veka do smrti 1811. godine putovao Evropom, znao je 11 jezika i za svog dugog života bio je najviše učitelj, ali to je shavatao kao učenje drugih, ali i samog sebe.


U poznim godinama 1807. godine on je došao u Srbiju i doneo sve što je imao, kao osoba koju je odlikovao asketizam, svoju biblioteku je poklonio narodu, a sav novac koji je imao dao je Karađorđu za ustanike.


Upravo takav stvaralački, filozofski i etički put sledi akademik Jerotić, prvi dobitnik nagrade koja treba da nagradi krunu stvaralaštva neke ličnosti, nagrade za celokupni doprinos nauci, kulturi i umetnosti naroda Srbije.


Ovom prilikom u čast laureata bio je održan i umetnički program pod nazivom "Samo dela ljubavi ostaju" u režiji Ivane Dragutinović Maričić u izvođenju dramskih i operskih umetnika poklon je Narodnog pozorišta.


U programu, čiji je moderator bila glumica Rada Đuričin, učestvovala je Filharmonija mladih "Borislav Pašćan" pod dirigentskom upravom Đorđa Pavlovića, primadone Jasmina Trumbetaš Petrović i Sanja Kerkez, prvak opere Ivan Tomašev i dramski umetnici Hadži Nenad Maričić, Vojin Ćetković i Nebojša Kundačina.

Izvor: Blic Online

 

[crvendac_011]

Pouke Vladete Jerotića: Klonimo se isključivosti

Jako je važno razlikovati autoritet od autoritarnosti - rekao je za "Blic" naš istaknuti psihijatar, književnik, akademik.

Vladeta Jerotić na tragu Dositeja Obradovića


Razgovor sa čuvenim eruditom rađen je nedavno, nakon svečanog mu uručenja nagrade “Dositej Obradović“ u Narodnom pozorištu. Jerotić je prvi laureat pomenutog priznanja koje mu je, kako je u obrazloženju navedeno, dodeljeno jer “svojim životom, delom i delovanjem na tragu misije koju je u srpskom narodu ostvario Dositej Obradović”.

Nezvanično se moglo čuti da je gotovo neverovatno koliko široku i veliku popularnost Jerotić ima iako govori o vrlo ozbiljnim i nimalo lakim temama.
Upitan da prokomentariše tu neformalnu, ali vrlo raširenu ocenu, uz smešak, akademik je rekao:

- Otkud to... božja milost, genetika i lični trud. Uvek nastojim da govorim jednostavnim jezikom. Jednostavnim! Treba stići dotle. Raditi na tome. Kao mlad pisao sam dnevnik, to je značilo dosta za upoznavanje sebe samog.

Govori potom da jednostavnost ne treba brkati sa prostotom, da mu je radoznalost uvek bila vrlo živa, da je ona zapravo deo ljudske prirode…

- Razlikujmo ljubopitljivost od radoznalosti. Roditeljima valja skrenuti pažnju: nemojmo od inteligentnog deteta sa prirodnom radoznalošću praviti malograđanina ljubopitljivog u odnosu na to šta je u supi suseda. Strogo razlikovati te dve stvari. Čovek je kao duhovno biće po prirodi lepo radoznao, Dositej Obradović je divan primer.

Poveo se razgovor o dobrim i lošim osobinama Srba o kojima je Dositej Obradović govorio, o tome kako Jerotić posmatra tu temu...

- Pozitivne osobine su: trezvenost, prostosrdačnost, duševnost, žeđ za slobodom. Negativne - sujeverje, preterani nacionalizam, odnosno šovinizam... To nije eksplicitno rekao Dositej, ali i te kako možemo govoriti o tome. Dajte da razlikujemo u sebi i oko sebe patriotizam, nacionalizam i šovinizam.

Fundamentalizam danas je opšte zlo, ima ga u svim religijama. Isključivost je jako opasna. Kako korigovati? Nije lako. Ali treba korigovati prvo u sebi. Budimo svesni toga, budimo svesni lepote različitosti, klonimo se isključivosti... Srbi ne mogu bez neke tzv. jake ličnosti. Bogu hvala da bar nema povike kako nam treba čvrsta ruka. A gde su harizmatične ličnosti danas i u svetskoj politici. Nema ih.

Postojao je jedan Gandi i za sva vremena isterao Engleze, a bez kapi krvi, bez agresije. Pa to je da se pitaš - je l‘ moguće. Mladi ljudi to treba da znaju, da o tome čitaju, da vide kako snažno može biti odsustvo agresije... Pa De Gol u Francuskoj i da ne nabrajam druge velike ličnosti u raznim zemljama. Ali danas takvih nema. Ovo je vreme velike duhovne krize, krize autoriteta.

Ističe, zatim, iznova, preko je potrebno prepoznavanje razlikovanja autoritativnog od autoritarnog.

- Sve je više lažnih autoriteta, odnosno autoritarnih ljudi. I šta da radimo? To nam je - što nam je, ali razmislimo, gledajmo, prepoznajmo... Treba stalno promišljati, biti na oprezu. Srbi više nego drugi narodi. Zašto? Takav nam je bio i ostao istorijski tok.

Pričajući o prosvetiteljstvu, obrazovanosti, kulturi, odsustvu kriterijuma, Jerotić otvara nekoliko pitanja, zatim se nameće činjenica da smo oči u oči s porazom i razuma i dostojanstva...

- Osvald Špengler je rekao: „Kad se bude civilizacija približila vrhu, kultura će biti blizu dna“. A šta je kultura? Ona obuhvata i religiju, filozofiju, umetnost. Religioznost, u smislu verujućeg u čoveku, oslabila je i baš zato fundamentalizam jača. Promišljanje je oslabilo, stvaralaštvo takođe...

Politikom se kaže nikada nije bavio.
- Bog me spasao. Politika nije dobra….al’ neko mora. Ko? Neko prosvećen, obrazovan.

Englezi kao primer

Jerotić kaže da su, u odnosu na Srbe, i ne samo Srbe, na primer Englezi zreliji narod: ”Kada su u Drugom svetskom ratu bombe padale na London, sva deca, bilo da su im roditelji lordovi ili radnici, podjednako su dobijala mleko!”

Srbi po Jerotiću

Pozitivne osobine:
trezvenost, prostosrdačnost, duševnost, žeđ za slobodom.

Negativne osobine:
sujeverje, preterani nacionalizam, odnosno šovinizam...

Izvor: Blic Online

 

[crvendac_011]

RAZGOVOR NEDELJE: VLADETA JEROTIĆ, psihijatar i književnik

Kad se civilizacija približi vrhu, kultura će biti blizu dna


U mladosti sam pisao pesme. Neki socijalistički kritičari našli su za pametno da ih kritikuju kao „dekadentne”

Vladeta Jerotić (Foto T. Janjić)

Vladeta Jerotić (1924), lekar, psihijatar, književnik, akademik, dobitnik je nagrade za životno delo „Dositej Obradović”, koju dodeljuje istoimena zadužbina. Jerotić je, kaže se u obrazloženju žirija, svojim životom, delom i delovanjem, po svemu, na tragu misije koju je u srpskom narodu ostvario Dositej Obradović.

Završio je gimnaziju i u Beogradu. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović”. Od 1985, kao profesor po pozivu, predavao je dve decenije Pastirsku psihologiju i medicinu na u Beogradu. Autor je četrdesetak izuzetno značajnih knjiga. Član je SANU, i Medicinske akademije.

U Dositejevo vreme, stiče se utisak, više se ulagalo u obrazovanje, nego danas?

Ne znam da li je tako ako mislite na Srbiju, koja se još nije bila oslobodila turskog ropstva. Ako mislite na Evropu u Dositejevo vreme, možda ste u pravu. Vrednosti se ipak menjaju. Valja razlikovati trajne vrednosti, kao što je univerzalna etička poruka, vredna za svako doba i za svaku religiju: „Ne čini drugome ono što ne želiš da on tebi čini”, pa ih razlikovati od prolaznih vrednosti, koje se menjaju iz veka u vek. Dositej Obradović je ostavio primer svome narodu, kako svojim životom tako i svojim knjigama, trajne vrednosti sadržane u njegovom istinskom prosvetiteljstvu, i još više, u njegovoj verskoj toleranciji, toliko potrebnoj i našem vremenu.

I kultura nam je na margini društva?

Ne samo kod nas. Kada je Osvald Špengler pisao knjigu „Propast Zapada” (suviše patetičan naslov), između dva svetska rata, kao da je bio vidovit, jer je napisao: „Kada se civilizacija u budućnosti približi svome vrhu, kultura će biti blizu dna.” Ali ne očajavajmo! Kultura nikada neće nestati, jer je kultura: religija, filozofija i umetnost. Ako je kultura, zbilja, ovo što sam za njenu bit naveo, bilo je i ranije epoha presahnjivanja kod ljudi, i religioznog duha i stvaralaštva, u filozofiji i umetnosti, pa ipak, kultura (dakle, kult, poštovanje Boga i crkvenih obreda) nije nikada nestala.

Proučavali ste psihološke portrete srpskih pisaca. Ko vam je bio najzanimljiviji?

Tri možda najveća srpska pisca od sredine pa do kraja XX veka – Andrić, Crnjanski, Selimović (pre njih Momčilo Nastasijević) – bili su mi podjednako zanimljivi i složeni kao ličnosti. Bez takve složenosti bila bi nezamisliva njihova složena dela. Ko je mogao bolje od Andrića da objektivno sagleda život u Bosni, i onaj prošli, i onaj za vreme Andrićevog života, i ovaj današnji! Miloš Crnjanski je apsolutni pesnik, bilo u kojoj oblasti književnosti da se ogledao. Meša Selimović je uzbudljivo i doživljeno iskazao tragičnost života u svom najboljem romanu „Derviš i smrt”.

Kako može bolest, a kako alkohol da utiču na stvaralaštvo?

Većina bolesti su psihosomatskog porekla, pa je značajno šta mislimo, pa i osećamo. Jedno vreme se mislilo da bolesti (naročito psihičke) mogu delovati podsticajno na stvaralaštvo nekoga obdarenog čoveka. Dosta dugo ne misli se više tako; čak suprotno: neke bolesti su kod nekih stvaralaca ometale njihovo stvaranje (Kafka ili Herman Hese, dok nije završio analizu kod jednog jungovski orijentisanog psihoterapeuta).
Alkohol i/ili droga (psilocibin, na primer) mogu delovati jedno kraće vreme stimulativno na stvaraoca, ali posle toga nastaje destrukcija i samodestrukcija.

Živimo u svetu materijalnih vrednosti, duhovne nikoga ne zanimaju. Kuda nas to vodi?

Već je bilo u istoriji kulture sveta sličnih perioda koji su se smenjivali sa napretkom duhovnih vrednosti. Zašto bismo bili apokaliptičari ako smo stvarno religiozni? Naravno da jednom dolazi svetu kraj, ali zašto bi taj kraj trebalo da bude – sutra!
I druge religije, osim triju monoteističkih religija, govore o kraju, ali ne tako preteći, mada i opominjući, kao sve tri monoteističke religije. Zapadna kultura, i kada gubi religioznost, i dalje je pod strahom od apokalipse.

Predavali ste na Bogoslovskom fakultetu. Kako ste uspeli u sebi da pomirite znanje i veru, nauku i religiju?

Nije to bilo uvek lako, ali – ako ne precenjujem samog sebe – mislim da sam ih već davno – pomirio. „Verujem da bih znao”, govorio je još u XI veku Anselmo Kenterberijski (pre njega slično je rekao blaženi Avgustin). Zar nije sve tajna? I atom i ćelija, i vasiona i čovekova psiha? Tajna me ispunjava i smislom i radošću.

Slavimo Uskrs, kao deo tradicije, ali da li, zaista, verujemo u vaskrsenje i drugi dolazak Hrista?

To može da bude za mnoge ljude ključno pitanje. Apostol Pavle nas upozorava: „Ako Hristos ne usta, uzalud propoved naša i vera vaša.” Značaj hrišćanski filozof iz IV veka Tertulijan treba da je rekao: „Verujem (u vaskrslog Hrista, primedba V. J.), jer je apsurdno”! Kao što slutimo – izazov vere i danas, u XXI veku, izazov je prvog reda.

Da li je ljubav najsnažnije osećanje, sila koja nas pokreće, motiviše, daje smisao životu?

Sigurno da je tako, ali kako stići do ljubavi? Pojam ljubavi je čist paradoks: najjednostavniji je i najsloženiji doživljaj kod čoveka. Najpre se očekuje ljubav od roditelja. Ako je nema ili je nije bilo dovoljno, možda je može u nama roditi ili dopuniti u toku života neko drugi – muž, žena, dete, stvaranje; možda kod nekoga – zavoljena profesija. Ako ni toga ne bude, zašto ne bismo poverovali u Božiju ljubav prema čoveku? Apsolutnu Božiju ljubav.

Godinama ste pisali dnevnik. Da li će ikada ugledati svetlost dana?

Možda, posle moje končine. Neće ni tada biti u tome dnevniku ničega posebnog. Zahvalan sam mome ocu Momčilu što me je savetovao da pišem dnevnik kada sam imao četrnaest godina. Upoznavao sam preko pisanja dnevnika samoga sebe, sve bolje.

Otac je voleo muziku, a majka poeziju. Da li ste u mladosti pisali pesme?

Da, samo nekoliko pesama, koje su bile i objavljene. Neki socijalistički kritičari našli su za pametno da ih kritikuju kao „dekadentne”. Bila mi je počast da sam tada kritikovan zajedno sa Miodragom Pavlovićem.

Kakav je vaš odnos prema bolesti, starosti, smrti?

Ovaj odnos, kod većine ljudi, kod mene takođe, zavisi od genetike, urođenog temperamenta (na primer, koleričnog ili melanholičnog), ali najviše od otkrivanja „smisla života”, i u tome smislu – religiozne vere (pobožnost nije više dovoljna pred novim iskušenjima za hrišćane).

U kojoj meri sve ove tehničke novotarije pomažu čoveku, a u kojoj doprinose njegovom otuđenju?

Tačno je i jedno i drugo. Otkrića nauke (naročito tehnologije) dragocena su, korisna i olakšavaju civilizacijski život (samo donekle i kulturni). Ali drugu stranu Janusove glave tačno je video Morozov kada je rekao: „Čovek je izgubio ličnost, izgubio moć rezonovanja, on se kompjuteru obraća kao hromi invalid protezi.” Zar to nije znak uznapredovalog procesa otuđenja, o kome je – ovo ljudi ne znaju – prvi pisao apostol Pavle, pre dve hiljade godina, u Poslanici Kološanima. Pitanje je uvek aktuelno: od koga smo ili od čega otuđeni? Od Boga, prirode, ljudi, ili, to je najtačnije – od samog sebe (sopstva, rekao bi Jung). Sebe, koga ne poznajemo!

Živimo prebrzo, stresno. Može li vera da pomogne, da bude lekovita?

Uveren sam da može da pomogne. Reći će mi neko: to je vaše subjektivno shvatanje. Imate talent vere. Naravno da je subjektivno, ali vera nije talent, već je u klici data svakom čoveku (homo religiosus, kao arhetip u kolektivno nesvesnom svih ljudi). Svaki čovek na zemlji u nešto veruje. Kada je reč o religiji, razlikujem pobožnog od religioznog čoveka.

Da li vam je dosadilo da po više puta odgovarate na ista ili slična pitanja. Bilo ih je, verovatno, i u ovom razgovoru?

U pravu ste, sve mi je dosadnije da odgovaram na pitanja, više ili manje slična. Ipak, rado sam odgovarao na vaša pitanja, jer cenim vaš rad, a i „Politiku”, koju čitam od mladosti (a i moji roditelji su je redovno čitali). Uostalom, bilo je nekoliko originalnih pitanja, među njima i ovo poslednje.

Tesla u Hramu Svetog Save

Kako ocenjujete inicijativu da se urna Nikole Tesle prenese u Hram Svetog Save?
Pozitivno je ocenjujem. Pa zar Nikola Tesla nije bio religiozan čovek? Ne samo pravoslavno hrišćanski religiozan već univerzalno, kosmički religiozan. Između ostalog, zato je i mogao da bude genijalan. I Ajnštajn i Tesla, ponavljam, zar nisu bili religiozni ljudi zahvaljujući njihovoj genijalnoj intuiciji?

Andrić je naginjao ateizmu

– Ivo Andrić ostaje, po svoj prilici, i za budućnost, jedan od najznačajnijih pisaca Balkana, Evrope, pa i sveta. Ugledni književni kritičari, i kod nas i u svetu, saglasni su da Andrić pripada onim umnim stvaraocima sveta za koje se kaže (kada se analizira njihov „pogled na svet”) da pripadaju sloju dubokih skeptičara i pesimista (i u filosofskom smislu, kao „skeptički pogled na svet”); prema verskoj orijentaciji (kada je o njoj reč) Andrić najpre pripada umnim agnostičarima koji naginju ateizmu – smatra Vladeta Jerotić.

Zoran Radisavljević
Objavljeno: 16/03/2014
Izvor: Politika

 

[crvendac_011]

ODLAZAK VELIKOG UMABRIŽNI VIDAR SRPSKIH DUŠA:
Preminuo Vladeta Jerotić

Akademik Vladeta Jerotić preminuo u utorak u Beogradu posle kraće bolesti u 95. godini. Neustrašivo gazio godine, urezujući iz dana u dan nove misli, poruke i pouke, a njegova reč se slušala

MI ne posedujemo strah, mi to jesmo. Svaki strah je strah od smrti i ništavila. Čovek ne može da pobedi strah, već samo da ga čitavog života pobeđuje. Nije jasno zašto neko odlazi sa dvadeset, a neko kad uđe u duboku starost, pitao se akademik Vladeta Jerotić (1924-2018) u poslednjem intervjuu “Novostima”.

Njemu je dato vremena da mnogo toga kaže. I rekao je. U utorak je u Beogradu, posle kraće bolesti, otišao tiho i dostojanstveno, iako je do poslednjeg časa bio prisutan u javnom životu. Neustrašivo je gazio godine, urezujući iz dana u dan nove misli, poruke i pouke.

Upućivao je na hrišćansku reč i hrišćanski način života onda kada to nije bilo uputno, u vremenu komunizma, i zato je ostalo da se njegova reč sluša i uvažava u svakoj prilici i posle toga. Jerotić će biti sahranjen u četvrtak u 14 časova na beogradskom Novom groblju u porodičnoj grobnici. Pre toga će biti služeno opelo u Crkvi Svetog Nikole.

- Bio je jedna od najznačajnijih prosvetiteljskih figura u našoj istoriji - kaže novinar Aleksandar Gajšek, kome je Jerotić bio jedan od najčešćih i najdražih gostiju u emisiji “Agape”. - Preko pola veka je misionario i prosvećivao i prosvetljivao jedan divan narod, srpski narod. Činio je to bez ikakvog interesa, novac od prodaje knjiga je prosleđivao svojoj zadužbini, ono što je dobijao od SANU koristio je da pomaže ugroženima, a živeo je od svoje penzije. Biti u njegovoj blizini i biti njegov saradnik za mene je bio blagoslov. Svaka njegova izgovorena reč bila je vredna, a mnogi su govorili da im je promenila život nabolje.

Jerotić je bio veoma popularan, gde god je gostovao sale su bile prepune. Mnogi su popularnost ovog psihijatra i književnika okarakterisali kao neverovatnu, jer je govorio o vrlo ozbiljnim i nimalo lakim temama. Očigledno je da je Jerotić bio najveća savremena zvezda srpske nauke.

- Kad ulazi Jerotić kao da ulazi svetac ili ne daj bože estradna zvezda - primetio je njegov kolega Žarko Trebješanin, na jednoj od poslednjih promocija Jerotićeve knjige.

Akademik Jerotić je specijalizovao neuropsihijatriju i psihoterapiju u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Radio je u KBC “Dragiša Mišović”, predavao je na Medicinskom i Teološkom fakultetu, nekoliko meseci je proveo na Jungovom institutu u Cirihu. Stvorio je obimno i složeno delo iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, filozofije, religije i književnosti za koje je dobio najveća priznanja, između ostalih, i Orden Svetog Save prvog stepena. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Medicinske akademije i SANU. Napisao je 32 knjige.

- Uticaj Vladete Jerotića na srpsku javnost već decenijama je bio ogroman - kaže prof. dr Irena Arsić, urednica njegovih knjiga. - Bilo ga je teško pratiti, zbog širine misli, pa posao za mnogobrojne istraživače tek predstoji.

Patrijarh Pavle odlikovao ga Ordenom Svetog Save prvog stepena Foto Dokumentacija "Borbe"

Irena Arsić podseća da je Jerotić kao jedan od retkih brižnih Srba, još za života osnovao svoju zadužbinu. Njoj je zaveštao svoje najveće blago - svoja dela.

- Upravo čitam njegove poslednje rukopise - otkriva sagovornica. - Mislim da su to njegovi najbolji radovi, iako ih je pisao u 94. i 95. godini. Prosto je neverovatno kako mu je misao i u tim godinama bila sveža i jaka. Te knjige, kao i njegove dnevničke zabeleške, pisma i druga rukopisna građa, koju je zaveštao da se objavi posle njegove smrti, uskoro će se naći pred čitaocima. Tužno je što je Jerotić otišao, ali je lepo što će se njegovo delo tek čitati i tumačiti.

Običan svet Jerotića je uvažavao, ali su ga i kolege psihijatri, akademici i drugi intelektualci stavljali u sam vrh. Nije čeznuo za tim, nije čeznuo ni za pohvalama, nije maštao o nekim materijalnim vrednostima, već je beskrajno razvijao kako svoj um, tako i svoju dobrotu i ljubav.

- Bio je izuzetan fenomen u našoj kulturi - smatra Trebješanin. - Njegova tolerancija i blagost, sposobnost da zaista čuje i sasluša ljude koji drugačije misle, sa kojima se ne slaže bili su važna lekcija kulture dijaloga. Imao je visoku nacionalnu svest, koja nikad nije prelazila u nacionalizam. Naprotiv. Znao je u vremenu ekstremnog nacionalizma da kaže blagu reč i da ga ublaži. Do poslednjeg dana sačuvao je dečju i renesansnu radoznalost. Negovao je opšte duhovne vrednosti i time ostavio najveću zadužbinu.

Osim po bogatoj biografiji, pamtićemo ga po skromnosti i jednostavnosti, dubokim mislima, i načelima kojih se i sam pridržavao. A, u istom intervjuu za “Novosti” otkrio je koja je misao njega posebno “izazvala”:

- Heraklit je rekao: “Ljude kad umru očekuje nešto što nisu slutili, niti znali.”

Poklonici Jerotićeve misli, međutim, nemaju dilemu. Među nebrojanim porukama su napisali i: “Čekajte nas tamo negde, jer tamo je već mnogo lepše samo zbog Vas! Nek’ Vas anđeli čuvaju i paze!”

Na fejsbuk-nalogu Zadužbine Vladete Jerotića, gde je prvi put objavljena vest o smrti velikog mislioca, tokom celog dana reagovali su poštovaoci njegovog dela: “Postoje ljudi koji nikada ne umiru. Oni koji su nas svojim delima zadužili”; “Malo je jedan život za njega, počivaj u miru dobri čoveče”; “Malo je reći da je otišao velikan”; “Divan čovek. Mudar i plemenit”, “Veliki čovek, ponos našeg naroda živeće zauvek u svesti”...

O ISTORIJI SRBIJE

- SRBI stradaju više nego drugi narodi, jer je Srbija geografski na lošem mestu. Stalno mora da balansira između Istoka i Zapada - govorio nam je Jerotić. - Zato se ne mogu prehvaliti despot Stefan Lazarević i Đurađ Branković. U najgorim vremenima ovde na Balkanu, znali su da nađu ravnotežu. Bili su turski vazali, ali je u Srbiji postojala neka autonomija. Žao mi je što Đurađ Branković nije kanonizovan. Istorijski izvori govore da je plakao sedam dana kad je pao Carigrad. Unapred je znao da će pasti i Srbija. Nije hteo da jede. Samo je plakao. Takvi ljudi su retki. Pritom, Srbija nije velika. Poznato je da veća riba guta manju, ali ne može sve da ih pojede. Moramo pronaći način kako da nas ne pojedu veliki.

NEIZBRISIV TRAG

PREMIJERKA Ana Brnabić je u telegramu saučešća SANU navela da je odlazak Jerotića tužna vest za celokupnu akademsku zajednicu Srbije i da je on svojim predanim, dugogodišnjim radom ostavio neizbrisiv trag u medicini, književnosti i nauci, tako da će kroz njegovo duhovno nasleđe sa nama živeti večno. Saučešća porodici i Akademiji uputili su i ministar kulture Vladan Vukosavljević, gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.

SIN RATNIKA

MALO je poznato da je otac Vladete Jerotića, Momčilo, učesnik u Velikom ratu, jedan od boraca koji je otvorio vrata slobode, na Solunskom frontu. O tome je pisao u svojim dnevničkim beleškama, koje su prošle godine objavljene zahvaljujući njegovom sinu.

(Novosti)