Viktor Igo

[sendi]

Ako mi ništa reći niste htjeli,
Zašto mi dolazite, je li?
Zašto mi se taj smiješak nudi,
Koji i kralja može da zaludi?
Ako mi ništa reći niste htjeli,
Zašto mi dolazite, je li?

Ako tajite kakvu poruku,
Zašto mi onda stiskate ruku?
U nježnom i andjeoskom snu,
Ko leži u vašeg srca dnu?
Ako tajite kakvu poruku,
Zašto mi onda stiskate ruku?

Ako moj odlazak želite,
Zašto ovuda prolazite?
Čim vas ugledam zadrhtim tad:
Vi ste moja radost i moj jad.
Ako moj odlazak želite,
Zašto ovuda prolazite? ​

 

[Honey5]

Sijach


Sjedim na pragu, ispod luka,
I gledam, suton dok vec pada,
Kraj dana shto josh obasjava
Posljednje chase ljudskog rada.

Po njivama od noci mokrima
Promatram starca, gdje koracha
U dronjcima, i pregrshtima
Buducu zzetvu u brazde baca.

Visoki njegov lik se crni
Nad radnjam krupnim. Osjetiti
Vjeru mu mozzesh u korisni
B'jeg dana, koji samo hiti.

On ide amo i tamo, i baca
Sjeme po uv'jek shiroj njivi;
Otvara shaku i opet sije ....
A, gledec u nj, ja, svjedok sivi,

Josh razmishljam, dok krila sjene
Shto, uz shum neki, svedj je jacha
Produzzuju do samih zv'jezda
Svechanu gestu tog sijacha.​

 

[crvendac_011]

Ni posle 150 godina ništa se nije promenilo?! Evo šta je O SRBIMA PISAO SLAVNI VIKTOR IGO

Jedan od najvećih francuskih pisaca svih vremena, Viktor Igo, bio je pesnik, romansijer i dramski pisac. Ipak, iako ovo manje ljudi zna Igo je bio i veoma aktivan učesnik političkog života Francuske i dobar poznavalac događanja u Evropi onog vremena. Upravo on bio je jedan od prvih ljudi koji su skrenuli pažnju na burne događaje na Balkanu i tragičnu sudbinu srpskog naroda pod turskom vlašću.

Velika borba srpskog naroda za konačno oslobađanje od turske vlasti trajala je decenijama. Sloboda se osvajala korak po korak. Nakon ustanaka i dobijanja autonomije ostala je još "samo" osloboditi teritorije sa srpskim stanovništvom i naravno, dobiti međunarodno priznatu nezavisnost - dugo sanjanu i iščekivanu.

Upravo sa tim ciljem 1876. godine izbili su srpsko-turski ratovi. Njima je prethodio ustanak u Hercegovini 1875. godine koji je pokrenuo seriju oružanih pobuna na Balkanu protiv osmanske vlasti.

Ipak, borba srpskog naroda u Evropi uglavnom je prolazila neopaženo. A tada je, u jeku srpsko - turskog rata slavni francuski književnik i mislilac Viktor Igo 1876. godine objavio tekst jasnog naziva - "Za Srbiju".

"Postaje nužno da se pažnja evropskih vlada privuče na jednu stvar koja izgleda tako sitna, da vlade ne smatraju da su dužne da je zapaze! Ta stvar, to je ova: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Ima li koga da to posvedoči? Svedok je jedan: ceo svet. A vlade, vide li to? Ne vide. Narodi imaju iznad sebe nešto, što je ispod njih: to su vlade. U izvesnim trenucima, besmislica je očigledna: civilizacija je u narodima, varvarstvo je u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Nije, ono je profesionalno. Ono što ljudski rod zna, vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade vide sve kroz kratkovidost, koja se naziva državnim razlogom; čovečanstvo gleda sve drugim okom, savešću.

Mi ćemo sigurno iznenaditi evropske vlade naučivši ih nešto, a to je da zločini ostaju zločini; da ni vladama kao ni običnim pojedincima nije dozvoljeno da budu ubice, da sve što se u Evropi radi, sama Evropa radi, i da se prema svakoj divljačkoj vladi, ako postoji, mora postupati kao prema divljoj zveri; pokazaćemo da se u ovom trenutku, sasvim blizu nas, gotovo na naše oči, vrče pokolji, pali, pljačka, istrebljuje; da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci; da se deca, koja su suviše mala da se mogu prodati, sabljom polove na dvoje; da porodice propadaju u ognju svojih kuća; da je čitava jedna varoš, Balak (Aleksinac), za nekoliko časova, svedena od devet hiljada stanovnika na hiljadu i trista duša; da na grobljima ima više leševa nego što može da se pokopa, tako da živima, koji su im poslali pokolj, mrtvi vraćaju kugu, što je sasvim pravo; pokazaćemo evropskim vladama da bremenim ženama otvaraju utrobu, da bi ubili tek začetu decu, da na javnim mestima stoje čitave gomile ženskih skeleta, na kojima se vide tragovi kasapljenja, da psi po ulicama glođu lobanje silovanih devojčica; da je sve to tako strašno, i da je samo jedan gest evropskih vlada dovoljan da se to spreči, da su divljaci koji, te zločine vrše, strašni, a da su civilizovani ljudi, koji dopuštaju da se to vrši, užasni."

U nastavku svog govora slavni pisac je još otvoreniji u odbrani svojih stavova i osudi evropske ravnodušnosti.

"Ono što se događa u Srbiji dokazuje potrebu za Saveznim Evropskim Državama. Neka na mestu nesložnih vlada dođu složni narodi. Neka jedanput bude kraj s ubilačkim carstvima! Zauzdajmo fanatizme i despotizme. Slomimo mačeve, koji služe zabludama, i dogme, koje imaju. Dosta s ratovima i pokoljima, slobodna misao, slobodna razmena; bratstvo. Zar je mir tako težak? Evropska republika, kontinentalna federacija, to je jedina politička realnost. Razmišljanje to pokazuje; događaji isto tako.

U pitanju o toj realnosti, koja je jedna nužnost, svi su filozofi složni, a dželati svojim dokazima, potpomažu dokaze filozofa. Na svoj način, i baš zato što je strašno, divljaštvo svedoći za civilizaciju. Napredak je potpisao Ahmed - paša. Ono što zverstva, koja se u Srbiji događaju, stavlja izvan sumnje, to je da Evropi treba jedna evropska narodnost, jedna evropska vlada, jedan ogromni bratski izborni sud, demokratija u miru sa samom sobom, da svi narodi budu braća sa Parizom kao kolevkom i prestonicom, da sloboda dobije za prestonicu svetlost. jednom reči Savezne Države Evropske. To je cilj, to je pristanište. Do juče to je bila samo istina, danas je to očiglednost, blagodareći dželatima Srbije. Uz mislioce pristaju ubice. Dokaz su bili dali geniji: sada ga ponavljaju čudovišta. Budućnost je Bog koga vuku tigrovi."

Nakon Viktora Igoa i drugi evropski mislioci i intelektualci su podigli glas protiv stradanja balkanskih naroda. Ratovi su se vodili sa promenljivom srećom sve do 1878. godine i Berlinskog kongresa na kojem je Srbija konačno izborila nezavisnost.

(Dnevno.rs)

 

[crvendac_011]

Sahrana Viktora Igoa – Francuska priredila prvu „selebriti“ sahranu na svetu​

Viktor Igo – omiljeni sin francuske nacije i najvoljeniji pesnik – umro je 22. maja 1885. u 83. godini života. Deset dana kasnije, država mu je priredila ekstravagantnu sahranu kakva dotad nije viđena.

Ipak je on Viktor Igo! „Viktor Igo, nadbiskup i patrijarh francuske književnosti, uživao je poštovanje kakvo nikada nije imao nijedan evropski pisac još od Geteove smrti, a Gete svakako nije bio popularan u Nemačkoj kao što je bio Viktor Igo petnaest godina u Francuskoj“, pisalo je u obaveštenju o sahrani u Tajmsu. Kako zbog njegove politike, tako i zbog umetnosti, čini se da su ga voleli svi, osim možda katoličke crkve.

Noć pred sahranu, Igoovo telo – „smešteno u troslojnom sanduku sa fotografijama njegove dece i unučadi, ružama iz Vilekjera i bronzanim medaljonom sa utisnutim likom Vakerija“, kako opisuje Grejem Rob u biografiji ovog pisca iz 1997. – ležalo je na odru ispod Trijumfalne kapije presvučene u crno, ispred koje su „stražarili konjanici sa bakljama i koja je bila okupana električnom rasvetom“. Više hiljada ljudi – četrdeset hiljada, po nekim procenama – došlo je da vidi javno izloženo telo velikog umetnika; prodavci su nedaleko odatle „zgrtali novac“ na suvenirima vezanim za Igoa (kako navodi Rob, jedan koji je tvrdio da je Igoov lični sluga, vratio se kući za pozamašnom zaradom od prodaje 400 pari pantalona za koje je tvrdio da su piščeve). Vino je teklo u potocima, atmosfera je bila kao na raskalašnom karnevalu – što je prikladno za ispraćaj francuskog heroja koji je bio poznat kao ljubitelj dobrog provoda. Po rečima književnog kritičara Edmona de Gonkura, koji je to čuo od jednog policajca, svi bordeli u gradu bili su zatvoreni u čast omiljene mušterije, dok su njihove radnice „u znak poštovanja odenule svoja međunožja u crni krep“. (Ne verujem da je ovo tačno, ali ipak je fascinantno).

„Ovaj neverovatan erotski naboj i komercijalni elan – a ne apsurdna povorka sledećeg dana – bila je prava Igoova apoteoza“, piše Rob. „Nešto između mitske regeneracije i moralne sramote. Veliki, bučni kliše koji je spektakularno oživeo.“ Urbana legenda kaže da je Pariz doživeo „mini bejbi bum“ devet meseci kasnije.

psurdna povorka, za koju je vlada odvojila 20.000 franaka, zapravo je počela sledećeg dana u podne, sa počasnim plotunom. Između dva i tri miliona ljudi raspoređenih u tri grupe ispratilo je Igoovo telo od Trijumfalne kapije do mesta konačnog počinka u Panteonu. Sto pedeset golubica pušteno je na Mostu Konkord. Održano je devetnaest „dosadno nekontroverznih govora“. Nekoliko ljudi je povređeno i još nekoliko njih je poginulo u sudaru tela i emocija. I sve ovo uprkos Igoovoj želji da sahrana bude sirotinjska.

„To što je sahrana koju je organizovala država u čast Viktora Igoa bila najveličanstvenija koju je svet ikada video, može se protumačiti kao hvalisanje republikanskog Pariza“, napisao je dopisnik iz Pariza za britanske novine. „Ako se veličanstvenost meri po dužini povorke, broju stranih delegacija i pokretnim planinama cveća, onda je povorka zaista bila veličanstvena. U svakom slučaju, to se može tvrditi bez bojazni da će se neko usprotiviti, jer da bismo našli pandan sahrani Viktora Igoa, morali bismo se vratiti u vreme paganstva“.

Onda nije čudo što se veliki oproštaj od Igoa pamti i slavi u Parizu do dana današnjeg.

Izvor: Literary Hub
Prevod: Borivoje Dožudić
Izvor: Laguna Bookmarker

 

[zvrka]

Stella

Na žalu sam jedne ja zaspao noći.
Vetar me probudi; otvorivši oči,
Videh, izišavši iz bunila svoga,
Danicu što u dnu neba dalekoga
Kroz belinu nežnu, neizmernu sjaše.
Odnoseć nevreme bura odmicaše.
Pahuljom oblaci postajahu sivi.
Sjaj to beše jasni, što misli, što živi;
Stišavao udar vala je u hride;
Kanda duša neka kroz biser se vide.
Uzalud još noćne vladale su tmine,
Božji osmeh užga nebeske visine.
Vršak je jarbola svetlost posrebrila;
Na crnomu brodu bela jedra bila;
Jato galebova, stojeć na strmini,
Pozorno gledalo zvezdu u daljini
Ko nebesku pticu iz iskre rođenu;
Okean, ko narod, motreć sjajnost njenu,
Bučeć posve tiho, k njoj se primicao
Ko u strahu da je ne bi odagnao.
Neiskazana ljubav rosila iz zraka.
Do nogu mi tresla vlat se trave svaka,
Ptice su čavrljale usred svojih gnezda;
Cvet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvezda.
I dokle svoj veo podizahu sene,
Čuh glas što sa zvezde stizaše do mene:
-Ja sam ona zvezda, koja prva hodi,
U koju u grobu veruju, što vodi.
Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta;
Stena sam ognjena, zlatna, odapeta,
Ko iz praćke Božje, na crn obraz tmuše.
Ja podižem snova svet koji je srušen.
O narodi, ja sam plamna poezija.
Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija.
Ljubav za mnom lava okeana tera.
Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vera!
Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte!
Otvor’te se veđe, a zenice sjajte,
Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati,
Na noge, spavači! – onaj što me prati,
Što me šalje poput prethodnice svoje,
Anđeo Sloboda, div Prosveta to je!