ADMINISTRATOR
- Učlanjen(a)
- 11.10.2009
- Poruka
- 67.621
Četrnaestomesečna Antonija jedno je od 200 dece kod nas koja su rođena nakon što su njihove majke začele vantelesnom oplodnjom kupivši spermu nepoznatog donora
Kada je Antonija Dražić previše nestašna, često joj u šali kažu: " Tatu li ti u Danskoj!"
Antonija se smeje i njene plave oči ne traže tog tatu u Danskoj, već majku crne kovrdžave kose i crnih očiju. Četrnaestomesečna devojčica neće upoznati oca iako nije ni vanbračno niti „ne znam kako mi se desilo“ dete. A tata je živ i zdrav, mlađi od mame desetak godina, programer, najviše voli plavu boju, omiljena životinja mu je lav, dopadaju mu se fudbal i rukomet, proputovao je svet, ima lep rukopis... Ima i sestru, „tetku li ti u Danskoj“. To je uglavnom sve što se o tati zna. Naravno, i da je Danac.
Jer ni Antonijina majka Ana Adžić ne poznaje oca svog deteta.
Foto: Zorana Jevtić, Viking bebe
Ana je jedna od 200 žena u Srbiji i jedna od desetina hiljada žena u Evropi koje su dete začele vantelesnom oplodnjom kupivši spermu nepoznatog donora iz Danske. Ovanovinarka iz Beograda odustala je od čekanja na gospodina pravog, isto kao što su odlučile mnoge neudate Evropljanke čija je želja za detetom bila jača od želje za „kakav je, takav je, ščepaj ga, ne daj ga, jer je muškarac“. Kad biološki sat počne da otkucava sve brže, kad su iza žene neuspele veze, a ispred nje samo neizvesnost ili „daj šta daš“, nedovoljni su kućni ljubimci, skupa odeća i putovanja. Čežnja za materinstvom ne zna za prepreke. Voda uvek nađe put.
A rešenje postoji: viking-bebe.
Foto: Zorana Jevtić, Viking bebe
ANINA PRIČA: MUŠKARCE VIŠE NE GLEDAM
Da bi Antonija došla na svet, bilo je potrebno mnogo odricanja i napora: kupovina sperme, postupak vantelesne oplodnje, nebrojeni pregledi, laboratorijske analize,kupovina hormona, troškovi putovanja i smeštaja... Ana je platila medicinski postupak zahvaljujući kojem je rodila devojčicu -oko 5.000 evra.
„Štedela sam svaki dinar, radila do iznemoglosti“, kaže Ana. „Želela sam dete više od svega. Imala sam već 37 godina i nisam htela da se zavaravam kako ću sresti nekoga ko tu želju može da mi ispuni. Guglala sam, guglala i tragajući internetom videla da ima mnogo žena sličnih meni. To mi je dalo još više samopouzdanja, a kad sam pročitala da u Makedoniji postoji privatna bolnica ‘Adžibadem Sistina’, gde se nama ‘samicama’ nude najbolji uslovi, odmah sam im poslala mejl i ubrzo otputovala u Skoplje.“
Nakon pregleda u „Sistini“ su ustanovili da je Ana potpuno zdrava žena, bez ikakvih medicinskih poteškoća da začne. Ova klinika, koja postoji još od 2001, kada se zvala Mala Bogorodica -Sistina, pomogla je da se do danas rodi više od 6.000 decetakozvanom asistiranom reprodukcijom. Što je najvažnije, „Sistina“ od osnivanja sarađuje s danskom bankom sperme Krios internešenel iz Orhusa, snabdevačem svetski kvalitetnog muškog biološkog materijala. Tako se i Ana odlučila za danskog donora.
Foto: Zorana Jevtić, Viking bebe
„Oduvek sam volela plave muškarce! Valjda zato što sam crna kao Turkinja. Pokazali su mi sliku tog Danca kad je bio mali i svideo mi se. Odlučila sam da će baš on biti Antonijin otac. U odluci mi je pomagao dr Boban Janevski, embriolog, koji mi je rekao sve što mu je bilo dozvoljeno da kaže o donoru. Dopalo mi se što je programer jer sam i sama završila matematičku gimnaziju ‘Veljko Vlahović’.
Do Skoplja sam putovala autobusom. Znali su me svi vozači. Četvrtkom uveče, u 21.30, ‘Galeb-Ohridom’ stizala sam u Skoplje rano sutradan, oko pet, pola šest. Popijem kafu na stanici, uzmem taksi i -u ‘Sistinu’. Pregledi počinju u osam, završila bih sve do 11, a onda ‘Niš ekspresom’ u 13.10 vraćala sam se u Beograd, na posao.Od maja 2012. do februara 2013, ne znam ni sama koliko sam puta ovako putovala. Ali znam da nikad nisam bila umorna!“
Ana je kupila količinu uzorka dovoljnu za tri pokušaja začeća. Pošto je bila potpuno zdrava, u maju i septembru 2012. uradili su joj insemenacije, i one oba puta nisu uspele. Tada se ipak obratila psihologu Bojani Banković u tek otvorenom Savetovalištu za vantelesnu oplodnju.
Foto: Yorana Jevtić, Viking bebe
„Pomogla mi je. Rekla mi je da sam učinila sve što sam mogla i da to stalno ponavljam. Da ne optužujem sebe, da je nekome suđeno da ima dete, a nekome nije. Da je život ipak preda mnom, mogu lepo da živim, da putujem... Postala sam opuštenija i još sigurnija u svoju odluku.“
Februara 2013. Ani je, nakon hormonske terapije, urađena vantelesna oplodnja. Ovaj put za Beograd se vratila kolima.
„Ja, koja sam hiperaktivna, nisam ustala iz kreveta 16 dana! Konačno, test na trudnoću bio je pozitivan i uz asistenciju dr Nemanje Stojanovića carskim rezom rodila se Antonija 2. novembra. Bila je teška 2,9 kg i dugačka 50 centimetara. Imala sam 40 godina.“
Kako reći Antoniji ko joj je otac? Devojčica danas mirno raste, a mesto za ime oca - prazno.
„Od prvog dana joj pričam o njemu. Nije važno hoće li ga ikad, na bilo koji način, upoznati. Svi je vole i obožavaju. Pričam joj o Danskoj svake večeri, o njihovoj kraljici, Maloj Sireni, Palčici... Naravno da sam je krstila kao Srpkinju. Pričam kako je mama otišla kod čika Bobana i čika Miće, tamo je bio i neki čika iz Danske... i tako se rodila najlepša devojčica na svetu! Muškarce ne gledam. Da se pojavi Džoni Li Miler - ne bih se okrenula. Imam samo dve želje: da sam zdrava i finansijski nezavisna da Antoniju izvedem na pravi put i od nje načinim srećnu ženu.“
A pošto devojčica raste u maloj sredini, Ana joj već sada govori i uči je kako da se nosi sa okolinom u kojoj su ovakve pojave ipak retke.
„Ako joj neko dete sutra kaže da ne samo što nema tatu već je stvorena kako je stvorena, neka im odgovori: ‘Možda ja nemam tatu, ali me je mama mnooogo htela.A tebe je mama rodila zato što je mnogo htela tvog tatu! ‘“
Foto: Zorana Jevtić, Viking bebe
Antonija ima neobično plave oči. „To nije plava boja našeg podneblja“, kaže Ana. „Ko god je vidi, kaže da ima oči kao Putin! Zovu je Putinče! U njoj teče danska krv, a najviše voli rusku muziku, i to ‘Kaćušu’! Često se tome smejemo.“
Anu su posebno dirnule reči dr Janevskog da mladi Danci ne doniraju spermu samo radi zarade već zaista žele da pomognu nekoj ženi.
OLE SKOU I NJEGOVA DECA:BIZNIS I ALTRUIZAM
Pre više od 30 godina student Ole Skou iz Orhusa sanjao je more na čijim je talasima plutala zamrznuta sperma. San je bio tako upečatljiv da je Skou narednih šest godina proveo u istraživanjima, a onda pozajmio novac od majke i 1987. otvorio banku sperme koju je nazvao Krios, po grčkoj reči za mraz.
Od 1991. godine, kada je isporučio prvu „pošiljku“ za jednu kliniku u Kopenhagenu, uspeh Kriosa samo je rastao, pa danas iza sebe ima 23.000 rođenih beba, a veruje se da je stvaran broj mnogo veći. Kompanija izvozi spermu u 80 zemalja, uz godišnji profit od gotovo 800.000 evra!
Foto: Monkeybussines images
Polovinu korisnika Kriosovih usluga čine žene bez partnera, a očekuje se da će za deset godina ovaj broj skočiti na 70 odsto.
Orhus je grad s najmlađim stanovništvom u Danskoj, a 13 odsto populacije čine studenti. Akademci i mlađi intelektualci glavni su donori u Kriosu - delimično zbog zarade, koja se kreće od 80 do 500 i više evra, u zavisnosti od kvaliteta sperme i broja davanja, ali i iz želje da pomognu drugima.
„Donori su motivisani altruističkim razlozima koji imaju veze s danskim verovanjem u služenje zajednici. Takođe, bitno je i odsustvo tabua u vezi s masturbacijom“, rekao je Ole Skou u razgovoru za jedan list u Orhusu.
Na staklenim zidovima Kriosa plivaju nasmejani spermatozoidi, baš kao u snu njegovog osnivača. Dekor u sobama odgovara potrebama: crni šezlong, toalet, lavabo, papirni ubrusi, kanta za otpatke, fotografije žena u erotskim pozama, veliki televizor na zidu na kojem se emituju erotski filmovi i polica s časopisima za odrasle.
Foto: Sh
Od oko 400 registrovanih donora kroz Krios svakoga dana prođe 40, a većina je spermu davala više puta.
Prema pravilniku, donori treba da budu psihofizički zdrave osobe stare između 18 i 45 godina. Kandidati prolaze kroz rigoroznu medicinsku kontrolu i testiranja na veliki broj naslednih i infektivnih bolesti, rade psihološke testove i popunjavaju upitnike o svom načinu života. Od onih koji se prijave samo 10 odsto ispuni uslove, kažu na sajtu Kriosa. Vrhunski kvalitet tajna je uspeha ove kompanije.
Trenutno 95 odsto donora Kriosa čine Danci, što je statistika koja će uskoro morati da se promeni jer vlada velika potražnja za davaocima s tamnijom kosom i očima kako bi se pokrile države na jugu Evrope i šire.
„Ako želimo da izađemo na međunarodno tržište i pomognemo ženama i parovima u različitim delovima sveta, potrebna nam je i sperma koja nije danska, sperma svih boja“, objasnio je Skou za lokalni list.
Foto: Sh
RADMILINA PRIČA
A LI SAM SEBIČNA?
Radmila (39), diplomirani ekonomista iz Banjaluke, ima dobar posao, svoj stan, podršku roditelja, brata, prijatelja, čak i poslodavaca. Vlasnici firme u kojoj radi ne samo što su joj dali službeni automobil da njime putuje do Skoplja već i biznis-karticu da plaća račune ako zatreba.
„Nisam našla muškarca svog života, ali sam ga rodila“, kaže za Njuzvik.
„Otkad znam za sebe, želim dete. Ako do 35. ne nađem partnera, odlučila sam da idem na vantelesnu. I nisam ga našla. Bez emocija ne mogu ni da se poljubim, a kamoli da rodim. Nije ova ideja od juče. Dugo sam pratila priče o donorima, provejavalo je to internetom, u ženskim razgovorima...
Najpre sam pomišljala da nađem poznatog donora, nekoga iz svoje okoline, koga cenim i ko mi se dopada. Odustala sam. Danas se dogovorimo, a šta će biti sutra? Za nekoliko godina? Možda on bude te nesreće pa nema dete i onda traži moje? Ne. Odlučila sam se za nepoznatog donora, stoprocentno.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Samo me je jedna stvar mučila - da li sam sebična što detetu uskraćujem oca?
Onda mi je prijateljica rekla: ‘Najveći dar žene je da podari život. Više od toga se ne može. Sebičnije je da ne rodiš nego da rodiš!’“
Bila je to kap koja je presudila. Radmila je htela da ode u Dansku, na kliniku Stork u Kopenhagenu. Međutim, 10.000 evra bilo je previsoka cena, uz troškove putovanja i smeštaja. Kad je na jednom od foruma našla „Adžibadem Sistinu“, odmah je otputovala, februara 2013. Sama je vozila. Društvo joj je pravila jedna od drugarica, koje su se tokom sledećih meseci smenjivale. Na Radmilu su potrošile svoje godišnje odmore.
„U Skoplju je sve organizovano. Taksi me je vozio do bolnice, psihologa, notara... Sve za jedan dan. Odrekla sam se svih prava vezanih za biološkog oca. Tek na kraju dolazi odabir donora.
‘Hoćemo li nekog Latinosa?’ šalio se doktor Janevski. Ja sam plavuša. ‘Ne’, rekla sam. ‘Hoću plavog, s plavim očima. Samo da ne bude riđ... kad već mogu da biram.’“
Po makedonskim zakonima, jedan donor može da se „upotrebi“ samo jednom, da bude biološki otac deteta samo jednoj ženi. Danac koga je Radmila prvog odabrala već je bio „zauzet“. Srećom, postoji rang-lista. Drugi donor bio je slobodan.
„Tražila sam plavookog, smeđokosog, visokog oko 175 cm, a čime se bavi nije mi bilo važno. Važna mi je bila - dugovečnost. Odmah sam pogledala njegovo porodično stablo i videla da su mu babe i dede živeli po 90 godina. Nepušač je, ne nosi naočare, vitak, sportski tip - kao i ja, braća i sestre mu imaju dece. Pogledala sam njegovu fotografiju kao trogodišnjaka, lepo dete.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Kupila sam uzorak dovoljan za tri pokušaja. Cena? Sve zajedno oko 5.000 evra.“
Nakon neuspelog prvog pokušaja Radmila je u Skoplju iznajmila sobu za 12 evra, u stanu u kojem je već stanovala jedna devojka. Došla je desetak dana ranije i ostala još jednu nedelju nakon embrio-transfera. Ponovo je sama vozila natrag, do Banjaluke.
Drugi pokušaj je bio uspešan. Rada je rodila sina, koji sad ima sedam meseci.
„Liči na mene, ličio je na mene i na ultrazvuku. Tako su mi rekli. Plakala sam mesec dana svakodnevno gledajući ga. I danas me je strah da kažem koliko sam srećna.
Još uvek je beba, ne razmišljam zasad u detalje kako i kada ću mu reći ko mu je otac.Deca su danas surova, biće sigurno raznih priča. Ima vremena. Ne želim da čuje reči: ‘Ti nemaš tatu.’ On nema tatu, on ima donora. Objasniću mu rano, da se navikne i razume.“
Radmila je želela da pokloni svoje jajne ćelije klinici, da pomogne nekoj drugoj ženi.Gratis. Nije mogla, jer na to imaju pravo samo žene do 35. godine. A zašto je odabrala anonimnog donora i tako odstranila svaku mogućnost da se dete i biološki otac jednom upoznaju? Banjalučanka je oprezna žena.
„Donor zapravo nema nikakvu zakonsku obavezu da upozna dete. To je njegova dobra volja. Za 18 godina možda će izgubiti želju da uopšte vidi biće kome je biološki otac. Nisam htela takav rizik, da moj sin ili ćerka požele da ga upoznaju, a on to odbije. Postoji i obrnuta zakonska mogućnost: da donor poželi da upozna dete nakon detetove 18. godine, a dete odbije. U oba slučaja najpre se kontaktira s klinikom, ne postoji direktan kontakt. Bilo mi je previše tih ‘ako’, ‘ukoliko’... Sa anonimnim donorom bila sam sigurna.“
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
TAKO TO RADE DANCI: KAO DA JE DŽONI DEP
Donori u Danskoj imaju mogućnost da odluče da li hoće da budu anonimni ili dozvoljavaju da deca s navršenih 18 godina, ako požele, mogu da saznaju njihov identitet. Oni koju pristanu na ovu drugu opciju, a takvih je sve više, kažu da su spremni da jednog dana čuju pitanje: Da li ste vi moj otac?
Jedan od najtraženijih donora u Kriosu, o kome pišu finski novinari u reportaži „Danski prinčevi“ za Longplej, zove se Anders. Ima 40 godina, završio je engleski jezik i radi kao profesor. Iako je Danac rodom iz Orhusa, izdvajaju ga tamna kosa i oči kakve bi samo poželeli na jugu kontinenta. Spermu daje dva puta nedeljno, a mesečno za to dobija oko 500 evra. Jedan je od onih koji ne žele da sakriju identitet od buduće dece. „Razumljivo mi je da detetu ostavim mogućnost da sazna svojebiološko poreklo“, objašnjava Anders. Često zamišlja situaciju u kojoj čuje zvono, a na vratima stoji nepoznati mladić koji traži oca. „Pozvao bih ga da uđe“, kaže jednostavno.
U Kriosu postoje i ekskluzivni donori - muškarci čija sperma još uvek nije iskorišćena, pa žena koja želi da jedina ima decu te osobe može da kupuje ili rezerviše sve njegove zalihe. Postoji i mogućnost da buduća majka i „otkupi“ donora: za dodatnih 12.000 evra taj muškarac se zauvek povlači sa tržišta.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Zainteresovane žene mogu da odaberu donora po fizičkim odlikama (visina, težina, boja kose, poreklo) i anonimnosti, često i da mu čuju glas, vide rukopis i sliku iz detinjstva, a preko proširenog profila i da saznaju o njemu više detalja nego što se zna posle mesec dana zabavljanja. Takođe, o svakome od njih neko od osoblja Kriosa napisao je svoje utiske.
Konor je, recimo, simpatičan mladić u sjajnoj kondiciji koji ume da sluša sagovornika. Liči na Džastina Timberlejka, odlično peva, svira nekoliko instrumenata i obožava sambu. Darsi je izuzetno pažljiv i želje drugih stavlja ispred svojih. Visok je, atletski građen i ima gustu smeđu kosu. Kaleb izgleda kao rimski gladijator, ali je izuzetno nežan u ophođenju. Želi da postane pisac i uvek nešto čita. Arnt je plivač s diplomom pravnika.
Kvito je visoki nasmejani srednjoškolac koga će jednog dana svaka majka poželeti za zeta. Riko je stolar, liči na Breda Pita i veoma je ambiciozan. Sofe izgleda kao Džoni Dep, sin je poznatog novinara i namerava da se i sam bavi novinarstvom, a osoblje mu predviđa blistavu karijeru. Hamon je programer koga biste bez razmišljanja preporučili najboljoj prijateljici. Urban je tamnokosi i tamnooki Danac s najlepšim osmehom i iskrom u očima. On je neko koga bi osoba koja ga je ocenjivala izabrala za donora...
Mnogi od njih već imaju decu sa svojim ženama ili devojkama.
Od 2009. godine sperma može da se kupi i preko sajta kompanije, koji trenutno funkcioniše na 19 jezika. Uz kupljeni „materijal“, čija je cena od pedeset evra pa naviše, ide i uputstvo za kućnu insemenaciju. Onlajn prodavnica idealno je mesto za dame iz onih država EU koje ne omogućavaju ženama bez partnera da na klinikama u svojoj zemlji na ovaj način dođu do deteta, ali ih i ne sprečavaju da to urade negde drugde. Na privatnim klinikama, recimo, koje svojim klijentkinjama mogu da urade vantelesnu oplodnju bez mnogo buke - zato je i teško znati koliko je zaista danske dece rođeno na ovaj način.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
TANJINA PRIČA: NEKA LIČI NA MOJU VELIKU LJUBAV
Osim Srpkinja, mnogo je žena s prostora bivše Jugoslavije koje dolaze u Makedoniju. Tanja L. (41), stomatolog iz Skoplja, bar nije morala da brine o autobusima, automobilima, avionima, gde će da spava...
„Ovo mi je bio zadnji voz da dobijem dete. Moj otac se šalio: ‘Trčala si za tim vozom!’
Imala sam jednu veliku ljubav, loše se završilo... Potraga za partnerom je veoma teška. Sve moje drugarice su singl, same, a sve su lepe, i dobri ljudi, i uspešne na poslu, ali šta vredi. Promenilo se sve. Nekad je u mom školskom odeljenju bilo jedno dete razvedenih roditelja, sad ih ima mnogo. Porodice su nestabilne. Saznala sam da dece koja se rađaju zahvaljujući uslugama donora ima sve više, i kod nas i u svetu.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Pošto živim u Skoplju, mogla sam lako da saznam za ‘Adžibadem Sistinu’ i šta od njih mogu da dobijem. Otac i brat su me ne samo podržavali već i ohrabrivali. ‘Bolje plati da ispuniš svoju najveću želju nego da odeš na godišnji odmor’, rekao mi je brat. On ima dete, devojčicu, veliko je uživanje biti tetka. Ali htela sam da budem majka najviše na svetu. Odlučila sam se za anonimnog donora, Danca.
Imaginarno je birati kako želiš da ti izgleda dete! Ja sam visoka, svetle puti i kose. Htela sam, u stvari, da dete liči na moju bivšu veliku ljubav!
Izabrala sam donora visokog 195 cm, komunikativnog, videla njegovu fotografiju kad je bio mali, saznala da voli sport, vozi bicikl, da je magistar zaštite životne okoline. Neki koji su mi se dopali već su bili rezervisani, jedan je bio stolar, a drugi medicinski brat. Opredelio me je visok kvalitet njegove sperme i da je negde, u nekoj drugoj zemlji, već došlo do začeća. Imala sam ‘materijal’ za tri pokušaja. Drugi je uspeo.
Rodila se Mila. Ima skoro šest meseci. Kažu da liči na strankinju. Prelepa je, kao za reklamu.
Ja sam praktična žena, ne trošim na ono što ne moram. Od bratovljeve devojčice Mila je nasledila mnogo odeće, a kažu i valja se da tvoje dete nosi odeću nekog srećnog deteta.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Krstiću je, kao pravoslavnu, na prvi rođendan. Uživam u svakom trenutku, ovi dani više se neće vratiti. Otac mi mnogo pomaže, kao i brat. Vratiću se na posao kad budem bila spremna. Još ne razmišljam da joj govorim o ocu, premala je. Sada želim samo da budem zdrava i da je odgajam srećnu.
Platila sam Milin dolazak na svet oko 6.000 evra. O tome i ne razmišljam. Nešto mora da se žrtvuje.
Shvatila sam jedno: sam si u ovoj priči.“
NEZAINTERESOVANA SRBIJA
Veliku Britaniju već zabrinjava broj Britanki koje traže upravo dansku spermu jerdomaće nema dovoljno. Iako je njihovo zakonodavstvo jedno od najliberalnijih u Evropi, ne samo po tome što vantelesno začeće omogućava bračnim parovima već i neudatim ženama - broj singl Britanki koje rađaju decu danskih donora porastao je do 55 odsto. Muškog biološkog materijala nema za sve. Nacionalna banka sperme u Birmingemu odlučila je da snizi cenu ovog „artikla“ na 300 funti po uzorku jer se broj neudatih žena koje žele dete povećava iz godine u godinu. Najmanje 5.000 danskih beba rođeno je do sada na Ostrvu, a ako se „viking-trend“ nastavi, biće ih daleko više. Britanke o tome ne razmišljaju - za njih je to „lifestyle choice“, samo još jedan od načina da dođu do deteta. „Ne mrzim muškarce, ali znam šta je dobro za mene“, glasi izjava jedne od njih.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Evropski zakoni su pravi pačvork kada je reč o vantelesnoj oplodnji neudatih žena. Italija, Francuska, Austrija i Portugal vantelesnu oplodnju dozvoljavaju samoheteroseksualnim parovima, a Švajcarska i Turska traže i da su venčani. Šveđani tek sada menjaju zakon po kome žena mora da bude u stabilnoj heteroseksualnoj ili homoseksualnoj vezi da bi mogla na veštačku oplodnju. Najliberalnije su Španija, Grčka, Velika Britanija, Danska, Belgija i Finska, u kojima ne mora da postoji medicinski potvrđena neplodnost. Ove države, uz Holandiju, Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu, Bugarsku i Makedoniju, omogućavaju i ženama bez partnera da pomoću vantelesne oplodnje postanu majke.
Što je dobro za Britaniju, dobro je i za Srbiju.
Srpski zakon je nepravedan prema neudatim ženama, takozvanim samicama, koje žele dete vantelesnom oplodnjom. Mogu to da učine, ali o svom „ruvu i kruvu“. Ako misle da o državnom trošku obave taj postupak, zakon kaže da je to moguće u „izuzetnim“ slučajevima, iz „opravdanih razloga“, uz saglasnost nadležnih ministarstava, bez detaljnijeg objašnjenja. Ne brani, ali i ne pomaže. Ovakvanonšalancija u zemlji u kojoj se o beloj kugi govori uglavnom pred izbore, u kojoj je broj abortusa ogroman, a dečji dodaci bedni, želja za materinstvom zdravih, neudatih žena shvatila bi se i kao hir -kad bi se o tome uopšte govorilo!
Zaboravlja se da to nisu žene u idealnom dobu za rađanje već one kojima je vantelesna oplodnja poslednja šansa da postanu majke. Sve su bliže četrdesetoj, ne žele „strance u noći“ niti da nekog muškarca hvataju na prevaru. Uglavnom su obrazovane, situirane, mogu da imaju gotovo sve što požele - osim deteta. A traže tako malo: da im se omogući besplatan pokušaj vantelesne oplodnje, makar jedan, kao što zakon dozvoljava bračnim parovima. Ako je Britanki Debori njena inače stidljiva majka, zastrašena i načinom začeća unuka i cenom, iznervirano doviknula: „Pa izađi noćas u pab“, nije čudo što bi Ana Adžić bila prepuštena sama sebi da nije klinike u Makedoniji.
Magistar embriologije dr Boban Janevski iz klinike „Adžibadem Sistina“ kaže za Njuzvik da je za devet godina oko 200 neudatih žena iz Srbije u njihovog klinici začelo i rodilo i sve su dobile dozvolu makedonske Državne komisije Ministarstva zdravlja.
„Nekad je to bila tabu tema, ali su internet i forumi učinili mnogo da se neudate žene informišu. Ipak, najbolja reklama za našu kliniku je ostala ‘od usta do usta’.
One su emancipovane, elokventne, realizovane žene s jakim intelektualnim bekgraundom. Znaju šta hoće i lako odlučuju. Ne pristaju na kompromise, ne trče za muškarcima - kako se kod nas obično kaže. Takve žene teško i nalaze adekvatne partnere, zato se i opredeljuju da pomoću donora dobiju dete.
Pošto ih znam, mogu da kažem da su -prave dame. Svaki muškarac bi poželeo takvu ženu.“
„Eto, tako je moralo da bude. Naši muškarci važe kao mačo tipovi, a mi rađamo vikinge“, rekla je Radmila.
Ne mora da znači. Toliko je udatih žena u toplini bračne postelje zatvaralo oči i umesto onoga s kojim će deliti „dobro i zlo“ zamišljalo visokog, plavog, mišićavog... nekog drugog.
(Piše: Ljiljana Jorgovanović)
izvor: newsweek.rs
Kada je Antonija Dražić previše nestašna, često joj u šali kažu: " Tatu li ti u Danskoj!"
Antonija se smeje i njene plave oči ne traže tog tatu u Danskoj, već majku crne kovrdžave kose i crnih očiju. Četrnaestomesečna devojčica neće upoznati oca iako nije ni vanbračno niti „ne znam kako mi se desilo“ dete. A tata je živ i zdrav, mlađi od mame desetak godina, programer, najviše voli plavu boju, omiljena životinja mu je lav, dopadaju mu se fudbal i rukomet, proputovao je svet, ima lep rukopis... Ima i sestru, „tetku li ti u Danskoj“. To je uglavnom sve što se o tati zna. Naravno, i da je Danac.
Jer ni Antonijina majka Ana Adžić ne poznaje oca svog deteta.
Foto: Zorana Jevtić, Viking bebe
Ana je jedna od 200 žena u Srbiji i jedna od desetina hiljada žena u Evropi koje su dete začele vantelesnom oplodnjom kupivši spermu nepoznatog donora iz Danske. Ovanovinarka iz Beograda odustala je od čekanja na gospodina pravog, isto kao što su odlučile mnoge neudate Evropljanke čija je želja za detetom bila jača od želje za „kakav je, takav je, ščepaj ga, ne daj ga, jer je muškarac“. Kad biološki sat počne da otkucava sve brže, kad su iza žene neuspele veze, a ispred nje samo neizvesnost ili „daj šta daš“, nedovoljni su kućni ljubimci, skupa odeća i putovanja. Čežnja za materinstvom ne zna za prepreke. Voda uvek nađe put.
A rešenje postoji: viking-bebe.
Foto: Zorana Jevtić, Viking bebe
ANINA PRIČA: MUŠKARCE VIŠE NE GLEDAM
Da bi Antonija došla na svet, bilo je potrebno mnogo odricanja i napora: kupovina sperme, postupak vantelesne oplodnje, nebrojeni pregledi, laboratorijske analize,kupovina hormona, troškovi putovanja i smeštaja... Ana je platila medicinski postupak zahvaljujući kojem je rodila devojčicu -oko 5.000 evra.
„Štedela sam svaki dinar, radila do iznemoglosti“, kaže Ana. „Želela sam dete više od svega. Imala sam već 37 godina i nisam htela da se zavaravam kako ću sresti nekoga ko tu želju može da mi ispuni. Guglala sam, guglala i tragajući internetom videla da ima mnogo žena sličnih meni. To mi je dalo još više samopouzdanja, a kad sam pročitala da u Makedoniji postoji privatna bolnica ‘Adžibadem Sistina’, gde se nama ‘samicama’ nude najbolji uslovi, odmah sam im poslala mejl i ubrzo otputovala u Skoplje.“
Nakon pregleda u „Sistini“ su ustanovili da je Ana potpuno zdrava žena, bez ikakvih medicinskih poteškoća da začne. Ova klinika, koja postoji još od 2001, kada se zvala Mala Bogorodica -Sistina, pomogla je da se do danas rodi više od 6.000 decetakozvanom asistiranom reprodukcijom. Što je najvažnije, „Sistina“ od osnivanja sarađuje s danskom bankom sperme Krios internešenel iz Orhusa, snabdevačem svetski kvalitetnog muškog biološkog materijala. Tako se i Ana odlučila za danskog donora.
Foto: Zorana Jevtić, Viking bebe
„Oduvek sam volela plave muškarce! Valjda zato što sam crna kao Turkinja. Pokazali su mi sliku tog Danca kad je bio mali i svideo mi se. Odlučila sam da će baš on biti Antonijin otac. U odluci mi je pomagao dr Boban Janevski, embriolog, koji mi je rekao sve što mu je bilo dozvoljeno da kaže o donoru. Dopalo mi se što je programer jer sam i sama završila matematičku gimnaziju ‘Veljko Vlahović’.
Do Skoplja sam putovala autobusom. Znali su me svi vozači. Četvrtkom uveče, u 21.30, ‘Galeb-Ohridom’ stizala sam u Skoplje rano sutradan, oko pet, pola šest. Popijem kafu na stanici, uzmem taksi i -u ‘Sistinu’. Pregledi počinju u osam, završila bih sve do 11, a onda ‘Niš ekspresom’ u 13.10 vraćala sam se u Beograd, na posao.Od maja 2012. do februara 2013, ne znam ni sama koliko sam puta ovako putovala. Ali znam da nikad nisam bila umorna!“
Ana je kupila količinu uzorka dovoljnu za tri pokušaja začeća. Pošto je bila potpuno zdrava, u maju i septembru 2012. uradili su joj insemenacije, i one oba puta nisu uspele. Tada se ipak obratila psihologu Bojani Banković u tek otvorenom Savetovalištu za vantelesnu oplodnju.
Foto: Yorana Jevtić, Viking bebe
„Pomogla mi je. Rekla mi je da sam učinila sve što sam mogla i da to stalno ponavljam. Da ne optužujem sebe, da je nekome suđeno da ima dete, a nekome nije. Da je život ipak preda mnom, mogu lepo da živim, da putujem... Postala sam opuštenija i još sigurnija u svoju odluku.“
Februara 2013. Ani je, nakon hormonske terapije, urađena vantelesna oplodnja. Ovaj put za Beograd se vratila kolima.
„Ja, koja sam hiperaktivna, nisam ustala iz kreveta 16 dana! Konačno, test na trudnoću bio je pozitivan i uz asistenciju dr Nemanje Stojanovića carskim rezom rodila se Antonija 2. novembra. Bila je teška 2,9 kg i dugačka 50 centimetara. Imala sam 40 godina.“
Kako reći Antoniji ko joj je otac? Devojčica danas mirno raste, a mesto za ime oca - prazno.
„Od prvog dana joj pričam o njemu. Nije važno hoće li ga ikad, na bilo koji način, upoznati. Svi je vole i obožavaju. Pričam joj o Danskoj svake večeri, o njihovoj kraljici, Maloj Sireni, Palčici... Naravno da sam je krstila kao Srpkinju. Pričam kako je mama otišla kod čika Bobana i čika Miće, tamo je bio i neki čika iz Danske... i tako se rodila najlepša devojčica na svetu! Muškarce ne gledam. Da se pojavi Džoni Li Miler - ne bih se okrenula. Imam samo dve želje: da sam zdrava i finansijski nezavisna da Antoniju izvedem na pravi put i od nje načinim srećnu ženu.“
A pošto devojčica raste u maloj sredini, Ana joj već sada govori i uči je kako da se nosi sa okolinom u kojoj su ovakve pojave ipak retke.
„Ako joj neko dete sutra kaže da ne samo što nema tatu već je stvorena kako je stvorena, neka im odgovori: ‘Možda ja nemam tatu, ali me je mama mnooogo htela.A tebe je mama rodila zato što je mnogo htela tvog tatu! ‘“
Foto: Zorana Jevtić, Viking bebe
Antonija ima neobično plave oči. „To nije plava boja našeg podneblja“, kaže Ana. „Ko god je vidi, kaže da ima oči kao Putin! Zovu je Putinče! U njoj teče danska krv, a najviše voli rusku muziku, i to ‘Kaćušu’! Često se tome smejemo.“
Anu su posebno dirnule reči dr Janevskog da mladi Danci ne doniraju spermu samo radi zarade već zaista žele da pomognu nekoj ženi.
OLE SKOU I NJEGOVA DECA:BIZNIS I ALTRUIZAM
Pre više od 30 godina student Ole Skou iz Orhusa sanjao je more na čijim je talasima plutala zamrznuta sperma. San je bio tako upečatljiv da je Skou narednih šest godina proveo u istraživanjima, a onda pozajmio novac od majke i 1987. otvorio banku sperme koju je nazvao Krios, po grčkoj reči za mraz.
Od 1991. godine, kada je isporučio prvu „pošiljku“ za jednu kliniku u Kopenhagenu, uspeh Kriosa samo je rastao, pa danas iza sebe ima 23.000 rođenih beba, a veruje se da je stvaran broj mnogo veći. Kompanija izvozi spermu u 80 zemalja, uz godišnji profit od gotovo 800.000 evra!
Foto: Monkeybussines images
Polovinu korisnika Kriosovih usluga čine žene bez partnera, a očekuje se da će za deset godina ovaj broj skočiti na 70 odsto.
Orhus je grad s najmlađim stanovništvom u Danskoj, a 13 odsto populacije čine studenti. Akademci i mlađi intelektualci glavni su donori u Kriosu - delimično zbog zarade, koja se kreće od 80 do 500 i više evra, u zavisnosti od kvaliteta sperme i broja davanja, ali i iz želje da pomognu drugima.
„Donori su motivisani altruističkim razlozima koji imaju veze s danskim verovanjem u služenje zajednici. Takođe, bitno je i odsustvo tabua u vezi s masturbacijom“, rekao je Ole Skou u razgovoru za jedan list u Orhusu.
Na staklenim zidovima Kriosa plivaju nasmejani spermatozoidi, baš kao u snu njegovog osnivača. Dekor u sobama odgovara potrebama: crni šezlong, toalet, lavabo, papirni ubrusi, kanta za otpatke, fotografije žena u erotskim pozama, veliki televizor na zidu na kojem se emituju erotski filmovi i polica s časopisima za odrasle.
Foto: Sh
Od oko 400 registrovanih donora kroz Krios svakoga dana prođe 40, a većina je spermu davala više puta.
Prema pravilniku, donori treba da budu psihofizički zdrave osobe stare između 18 i 45 godina. Kandidati prolaze kroz rigoroznu medicinsku kontrolu i testiranja na veliki broj naslednih i infektivnih bolesti, rade psihološke testove i popunjavaju upitnike o svom načinu života. Od onih koji se prijave samo 10 odsto ispuni uslove, kažu na sajtu Kriosa. Vrhunski kvalitet tajna je uspeha ove kompanije.
Trenutno 95 odsto donora Kriosa čine Danci, što je statistika koja će uskoro morati da se promeni jer vlada velika potražnja za davaocima s tamnijom kosom i očima kako bi se pokrile države na jugu Evrope i šire.
„Ako želimo da izađemo na međunarodno tržište i pomognemo ženama i parovima u različitim delovima sveta, potrebna nam je i sperma koja nije danska, sperma svih boja“, objasnio je Skou za lokalni list.
Foto: Sh
RADMILINA PRIČA
A LI SAM SEBIČNA?Radmila (39), diplomirani ekonomista iz Banjaluke, ima dobar posao, svoj stan, podršku roditelja, brata, prijatelja, čak i poslodavaca. Vlasnici firme u kojoj radi ne samo što su joj dali službeni automobil da njime putuje do Skoplja već i biznis-karticu da plaća račune ako zatreba.
„Nisam našla muškarca svog života, ali sam ga rodila“, kaže za Njuzvik.
„Otkad znam za sebe, želim dete. Ako do 35. ne nađem partnera, odlučila sam da idem na vantelesnu. I nisam ga našla. Bez emocija ne mogu ni da se poljubim, a kamoli da rodim. Nije ova ideja od juče. Dugo sam pratila priče o donorima, provejavalo je to internetom, u ženskim razgovorima...
Najpre sam pomišljala da nađem poznatog donora, nekoga iz svoje okoline, koga cenim i ko mi se dopada. Odustala sam. Danas se dogovorimo, a šta će biti sutra? Za nekoliko godina? Možda on bude te nesreće pa nema dete i onda traži moje? Ne. Odlučila sam se za nepoznatog donora, stoprocentno.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Samo me je jedna stvar mučila - da li sam sebična što detetu uskraćujem oca?
Onda mi je prijateljica rekla: ‘Najveći dar žene je da podari život. Više od toga se ne može. Sebičnije je da ne rodiš nego da rodiš!’“
Bila je to kap koja je presudila. Radmila je htela da ode u Dansku, na kliniku Stork u Kopenhagenu. Međutim, 10.000 evra bilo je previsoka cena, uz troškove putovanja i smeštaja. Kad je na jednom od foruma našla „Adžibadem Sistinu“, odmah je otputovala, februara 2013. Sama je vozila. Društvo joj je pravila jedna od drugarica, koje su se tokom sledećih meseci smenjivale. Na Radmilu su potrošile svoje godišnje odmore.
„U Skoplju je sve organizovano. Taksi me je vozio do bolnice, psihologa, notara... Sve za jedan dan. Odrekla sam se svih prava vezanih za biološkog oca. Tek na kraju dolazi odabir donora.
‘Hoćemo li nekog Latinosa?’ šalio se doktor Janevski. Ja sam plavuša. ‘Ne’, rekla sam. ‘Hoću plavog, s plavim očima. Samo da ne bude riđ... kad već mogu da biram.’“
Po makedonskim zakonima, jedan donor može da se „upotrebi“ samo jednom, da bude biološki otac deteta samo jednoj ženi. Danac koga je Radmila prvog odabrala već je bio „zauzet“. Srećom, postoji rang-lista. Drugi donor bio je slobodan.
„Tražila sam plavookog, smeđokosog, visokog oko 175 cm, a čime se bavi nije mi bilo važno. Važna mi je bila - dugovečnost. Odmah sam pogledala njegovo porodično stablo i videla da su mu babe i dede živeli po 90 godina. Nepušač je, ne nosi naočare, vitak, sportski tip - kao i ja, braća i sestre mu imaju dece. Pogledala sam njegovu fotografiju kao trogodišnjaka, lepo dete.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Kupila sam uzorak dovoljan za tri pokušaja. Cena? Sve zajedno oko 5.000 evra.“
Nakon neuspelog prvog pokušaja Radmila je u Skoplju iznajmila sobu za 12 evra, u stanu u kojem je već stanovala jedna devojka. Došla je desetak dana ranije i ostala još jednu nedelju nakon embrio-transfera. Ponovo je sama vozila natrag, do Banjaluke.
Drugi pokušaj je bio uspešan. Rada je rodila sina, koji sad ima sedam meseci.
„Liči na mene, ličio je na mene i na ultrazvuku. Tako su mi rekli. Plakala sam mesec dana svakodnevno gledajući ga. I danas me je strah da kažem koliko sam srećna.
Još uvek je beba, ne razmišljam zasad u detalje kako i kada ću mu reći ko mu je otac.Deca su danas surova, biće sigurno raznih priča. Ima vremena. Ne želim da čuje reči: ‘Ti nemaš tatu.’ On nema tatu, on ima donora. Objasniću mu rano, da se navikne i razume.“
Radmila je želela da pokloni svoje jajne ćelije klinici, da pomogne nekoj drugoj ženi.Gratis. Nije mogla, jer na to imaju pravo samo žene do 35. godine. A zašto je odabrala anonimnog donora i tako odstranila svaku mogućnost da se dete i biološki otac jednom upoznaju? Banjalučanka je oprezna žena.
„Donor zapravo nema nikakvu zakonsku obavezu da upozna dete. To je njegova dobra volja. Za 18 godina možda će izgubiti želju da uopšte vidi biće kome je biološki otac. Nisam htela takav rizik, da moj sin ili ćerka požele da ga upoznaju, a on to odbije. Postoji i obrnuta zakonska mogućnost: da donor poželi da upozna dete nakon detetove 18. godine, a dete odbije. U oba slučaja najpre se kontaktira s klinikom, ne postoji direktan kontakt. Bilo mi je previše tih ‘ako’, ‘ukoliko’... Sa anonimnim donorom bila sam sigurna.“
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
TAKO TO RADE DANCI: KAO DA JE DŽONI DEP
Donori u Danskoj imaju mogućnost da odluče da li hoće da budu anonimni ili dozvoljavaju da deca s navršenih 18 godina, ako požele, mogu da saznaju njihov identitet. Oni koju pristanu na ovu drugu opciju, a takvih je sve više, kažu da su spremni da jednog dana čuju pitanje: Da li ste vi moj otac?
Jedan od najtraženijih donora u Kriosu, o kome pišu finski novinari u reportaži „Danski prinčevi“ za Longplej, zove se Anders. Ima 40 godina, završio je engleski jezik i radi kao profesor. Iako je Danac rodom iz Orhusa, izdvajaju ga tamna kosa i oči kakve bi samo poželeli na jugu kontinenta. Spermu daje dva puta nedeljno, a mesečno za to dobija oko 500 evra. Jedan je od onih koji ne žele da sakriju identitet od buduće dece. „Razumljivo mi je da detetu ostavim mogućnost da sazna svojebiološko poreklo“, objašnjava Anders. Često zamišlja situaciju u kojoj čuje zvono, a na vratima stoji nepoznati mladić koji traži oca. „Pozvao bih ga da uđe“, kaže jednostavno.
U Kriosu postoje i ekskluzivni donori - muškarci čija sperma još uvek nije iskorišćena, pa žena koja želi da jedina ima decu te osobe može da kupuje ili rezerviše sve njegove zalihe. Postoji i mogućnost da buduća majka i „otkupi“ donora: za dodatnih 12.000 evra taj muškarac se zauvek povlači sa tržišta.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Zainteresovane žene mogu da odaberu donora po fizičkim odlikama (visina, težina, boja kose, poreklo) i anonimnosti, često i da mu čuju glas, vide rukopis i sliku iz detinjstva, a preko proširenog profila i da saznaju o njemu više detalja nego što se zna posle mesec dana zabavljanja. Takođe, o svakome od njih neko od osoblja Kriosa napisao je svoje utiske.
Konor je, recimo, simpatičan mladić u sjajnoj kondiciji koji ume da sluša sagovornika. Liči na Džastina Timberlejka, odlično peva, svira nekoliko instrumenata i obožava sambu. Darsi je izuzetno pažljiv i želje drugih stavlja ispred svojih. Visok je, atletski građen i ima gustu smeđu kosu. Kaleb izgleda kao rimski gladijator, ali je izuzetno nežan u ophođenju. Želi da postane pisac i uvek nešto čita. Arnt je plivač s diplomom pravnika.
Kvito je visoki nasmejani srednjoškolac koga će jednog dana svaka majka poželeti za zeta. Riko je stolar, liči na Breda Pita i veoma je ambiciozan. Sofe izgleda kao Džoni Dep, sin je poznatog novinara i namerava da se i sam bavi novinarstvom, a osoblje mu predviđa blistavu karijeru. Hamon je programer koga biste bez razmišljanja preporučili najboljoj prijateljici. Urban je tamnokosi i tamnooki Danac s najlepšim osmehom i iskrom u očima. On je neko koga bi osoba koja ga je ocenjivala izabrala za donora...
Mnogi od njih već imaju decu sa svojim ženama ili devojkama.
Od 2009. godine sperma može da se kupi i preko sajta kompanije, koji trenutno funkcioniše na 19 jezika. Uz kupljeni „materijal“, čija je cena od pedeset evra pa naviše, ide i uputstvo za kućnu insemenaciju. Onlajn prodavnica idealno je mesto za dame iz onih država EU koje ne omogućavaju ženama bez partnera da na klinikama u svojoj zemlji na ovaj način dođu do deteta, ali ih i ne sprečavaju da to urade negde drugde. Na privatnim klinikama, recimo, koje svojim klijentkinjama mogu da urade vantelesnu oplodnju bez mnogo buke - zato je i teško znati koliko je zaista danske dece rođeno na ovaj način.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
TANJINA PRIČA: NEKA LIČI NA MOJU VELIKU LJUBAV
Osim Srpkinja, mnogo je žena s prostora bivše Jugoslavije koje dolaze u Makedoniju. Tanja L. (41), stomatolog iz Skoplja, bar nije morala da brine o autobusima, automobilima, avionima, gde će da spava...
„Ovo mi je bio zadnji voz da dobijem dete. Moj otac se šalio: ‘Trčala si za tim vozom!’
Imala sam jednu veliku ljubav, loše se završilo... Potraga za partnerom je veoma teška. Sve moje drugarice su singl, same, a sve su lepe, i dobri ljudi, i uspešne na poslu, ali šta vredi. Promenilo se sve. Nekad je u mom školskom odeljenju bilo jedno dete razvedenih roditelja, sad ih ima mnogo. Porodice su nestabilne. Saznala sam da dece koja se rađaju zahvaljujući uslugama donora ima sve više, i kod nas i u svetu.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Pošto živim u Skoplju, mogla sam lako da saznam za ‘Adžibadem Sistinu’ i šta od njih mogu da dobijem. Otac i brat su me ne samo podržavali već i ohrabrivali. ‘Bolje plati da ispuniš svoju najveću želju nego da odeš na godišnji odmor’, rekao mi je brat. On ima dete, devojčicu, veliko je uživanje biti tetka. Ali htela sam da budem majka najviše na svetu. Odlučila sam se za anonimnog donora, Danca.
Imaginarno je birati kako želiš da ti izgleda dete! Ja sam visoka, svetle puti i kose. Htela sam, u stvari, da dete liči na moju bivšu veliku ljubav!
Izabrala sam donora visokog 195 cm, komunikativnog, videla njegovu fotografiju kad je bio mali, saznala da voli sport, vozi bicikl, da je magistar zaštite životne okoline. Neki koji su mi se dopali već su bili rezervisani, jedan je bio stolar, a drugi medicinski brat. Opredelio me je visok kvalitet njegove sperme i da je negde, u nekoj drugoj zemlji, već došlo do začeća. Imala sam ‘materijal’ za tri pokušaja. Drugi je uspeo.
Rodila se Mila. Ima skoro šest meseci. Kažu da liči na strankinju. Prelepa je, kao za reklamu.
Ja sam praktična žena, ne trošim na ono što ne moram. Od bratovljeve devojčice Mila je nasledila mnogo odeće, a kažu i valja se da tvoje dete nosi odeću nekog srećnog deteta.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Krstiću je, kao pravoslavnu, na prvi rođendan. Uživam u svakom trenutku, ovi dani više se neće vratiti. Otac mi mnogo pomaže, kao i brat. Vratiću se na posao kad budem bila spremna. Još ne razmišljam da joj govorim o ocu, premala je. Sada želim samo da budem zdrava i da je odgajam srećnu.
Platila sam Milin dolazak na svet oko 6.000 evra. O tome i ne razmišljam. Nešto mora da se žrtvuje.
Shvatila sam jedno: sam si u ovoj priči.“
NEZAINTERESOVANA SRBIJA
Veliku Britaniju već zabrinjava broj Britanki koje traže upravo dansku spermu jerdomaće nema dovoljno. Iako je njihovo zakonodavstvo jedno od najliberalnijih u Evropi, ne samo po tome što vantelesno začeće omogućava bračnim parovima već i neudatim ženama - broj singl Britanki koje rađaju decu danskih donora porastao je do 55 odsto. Muškog biološkog materijala nema za sve. Nacionalna banka sperme u Birmingemu odlučila je da snizi cenu ovog „artikla“ na 300 funti po uzorku jer se broj neudatih žena koje žele dete povećava iz godine u godinu. Najmanje 5.000 danskih beba rođeno je do sada na Ostrvu, a ako se „viking-trend“ nastavi, biće ih daleko više. Britanke o tome ne razmišljaju - za njih je to „lifestyle choice“, samo još jedan od načina da dođu do deteta. „Ne mrzim muškarce, ali znam šta je dobro za mene“, glasi izjava jedne od njih.
Foto: Thinkstock, Ilustracija beba
Evropski zakoni su pravi pačvork kada je reč o vantelesnoj oplodnji neudatih žena. Italija, Francuska, Austrija i Portugal vantelesnu oplodnju dozvoljavaju samoheteroseksualnim parovima, a Švajcarska i Turska traže i da su venčani. Šveđani tek sada menjaju zakon po kome žena mora da bude u stabilnoj heteroseksualnoj ili homoseksualnoj vezi da bi mogla na veštačku oplodnju. Najliberalnije su Španija, Grčka, Velika Britanija, Danska, Belgija i Finska, u kojima ne mora da postoji medicinski potvrđena neplodnost. Ove države, uz Holandiju, Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu, Bugarsku i Makedoniju, omogućavaju i ženama bez partnera da pomoću vantelesne oplodnje postanu majke.
Što je dobro za Britaniju, dobro je i za Srbiju.
Srpski zakon je nepravedan prema neudatim ženama, takozvanim samicama, koje žele dete vantelesnom oplodnjom. Mogu to da učine, ali o svom „ruvu i kruvu“. Ako misle da o državnom trošku obave taj postupak, zakon kaže da je to moguće u „izuzetnim“ slučajevima, iz „opravdanih razloga“, uz saglasnost nadležnih ministarstava, bez detaljnijeg objašnjenja. Ne brani, ali i ne pomaže. Ovakvanonšalancija u zemlji u kojoj se o beloj kugi govori uglavnom pred izbore, u kojoj je broj abortusa ogroman, a dečji dodaci bedni, želja za materinstvom zdravih, neudatih žena shvatila bi se i kao hir -kad bi se o tome uopšte govorilo!
Zaboravlja se da to nisu žene u idealnom dobu za rađanje već one kojima je vantelesna oplodnja poslednja šansa da postanu majke. Sve su bliže četrdesetoj, ne žele „strance u noći“ niti da nekog muškarca hvataju na prevaru. Uglavnom su obrazovane, situirane, mogu da imaju gotovo sve što požele - osim deteta. A traže tako malo: da im se omogući besplatan pokušaj vantelesne oplodnje, makar jedan, kao što zakon dozvoljava bračnim parovima. Ako je Britanki Debori njena inače stidljiva majka, zastrašena i načinom začeća unuka i cenom, iznervirano doviknula: „Pa izađi noćas u pab“, nije čudo što bi Ana Adžić bila prepuštena sama sebi da nije klinike u Makedoniji.
Magistar embriologije dr Boban Janevski iz klinike „Adžibadem Sistina“ kaže za Njuzvik da je za devet godina oko 200 neudatih žena iz Srbije u njihovog klinici začelo i rodilo i sve su dobile dozvolu makedonske Državne komisije Ministarstva zdravlja.
„Nekad je to bila tabu tema, ali su internet i forumi učinili mnogo da se neudate žene informišu. Ipak, najbolja reklama za našu kliniku je ostala ‘od usta do usta’.
One su emancipovane, elokventne, realizovane žene s jakim intelektualnim bekgraundom. Znaju šta hoće i lako odlučuju. Ne pristaju na kompromise, ne trče za muškarcima - kako se kod nas obično kaže. Takve žene teško i nalaze adekvatne partnere, zato se i opredeljuju da pomoću donora dobiju dete.
Pošto ih znam, mogu da kažem da su -prave dame. Svaki muškarac bi poželeo takvu ženu.“
„Eto, tako je moralo da bude. Naši muškarci važe kao mačo tipovi, a mi rađamo vikinge“, rekla je Radmila.
Ne mora da znači. Toliko je udatih žena u toplini bračne postelje zatvaralo oči i umesto onoga s kojim će deliti „dobro i zlo“ zamišljalo visokog, plavog, mišićavog... nekog drugog.
(Piše: Ljiljana Jorgovanović)
izvor: newsweek.rs
