- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Intervju: Vida Ognjenović, književnica
Ideal je metafora za usijanje
Humanističko promišljanje sveta i moralni temelj čovekova opstanka pretrpeli su, neću reći baš totalni, poraz, ali su udarcima i nevaljalstvom dobro sabijeni u konopce, kaže naša sagovornica
Foto L. Adrović
Novi roman Vide Ognjenović „Posmatrač ptica” upravo je objavljen u beogradskom „Arhipelagu”. To je priča o životnom putu jedne složene ličnosti, umetničke prirode, kao i o periodu posle Drugog svetskog rata, i ruskoj emigraciji u tom vremenu u Srbiji. Vida Ognjenović, književnica i rediteljka, ambasador Srbije u Danskoj, autorka je dramskih knjiga: „Melanholične drame”,„Kanjoš Macedonovi攄Devojka modre kose”„Setne komedije”„Mileva Ajnštajn”,„Jegorov put”, „Don Krsto”. Knjiga priča: „Otrovno mleko maslačka”, „Stari sat”, „Najlepše pripovetke”, „Prava adresa”, i proze: „Putovanje uputopis”, kao i romana: „Kuća mrtvih mirisa”, „Preljubnici”. Dobitnica je brojnih književnih priznanja, među kojima su„Andrićeva nagrada”, „Branko Ćopić”, nagrada „Prosvete”, „Laza Kostić”, „Paja Marković Adamov”, „RamondaSerbica”, „Stefan Mitrov Ljubiša”, „Todor Manojlović”. Drame i proza Vide Ognjenović prevođeni su na engleski, nemački, francuski, češki, poljski, makedonski, bugarski i mađarski jezik.
I u vašem prethodnom romanu „Preljubnici”, bavite se pitanjem identiteta, ličnošću koja u pitanje dovodi sve ono što jedan čovek može da bude drugome. Međutim, u Vašoj novoj knjizi perspektiva je izmenjena, nasleđe, i porodica ono je što određuje junaka, ali na drugačiji način. Određuje ga kao dvojnog, i Srbina i Rusa (po očuhu), ukorenjenog i obeskorenjenog…?
U ovoj knjizi je reč o čoveku koji živi po svom uverenju da je lični identitet u najvećoj meri ono što pojedinac protokom svoga života gradi. Vasja Kirov svoj izgrađuje kao dvojni. On donekle bira uporišne tačke za oblikovanje te svoje dvojnosti, jer uviđa da čoveka zapravo mala grupa naslednih datosti suštinski daleko manje određuje, nego ono što sami nadgradimo. Ponekad nasleđe čak doživljavamo kao opresivnu prisilu. Iz nje proizlazi i jedna od naših stajaćih zabluda da smo rođenjem predodređeni za množinu stvari. To je opasna predrasuda. Uostalom kad bi tako bilo, životni put svake jedinke bi sam po sebi bio predvidiv, a sva odstupanja bi se tretirala kao devijacije. I pored toga što se mi trudimo da raznim prečicama u vidu vradžbina i čitanja raznih znakova dođemo do tih predviđanja, to su samo maštarije. Ni poruke nasleđenih gena mnogo ne pomažu. Ako neko nosi gene i prezime oca slikara, ili, recimo, okorelog lopova, znači li to da je preuzeo i identične osobine, odnosno talenat i porok, recite sami...
Kada ste gradili netipični lik intelektualca Vasje Kirova, pesnika, rusofila, usmenog pripovedača, da li ste imali neku konkretnu ličnost na umu, ili ste, po onome da život u stvari podražava književnost, imali nameru da u stvarnost prizovete jednog ovakvog čoveka?
Ja sam nastojala da Vasja Kirov u mom opisu i tumačenju bude što konkretnija ličnost. A što se tiče stvarnosti, delim njegovo uverenje da je ona zbirka uglavnom promenljivih konvencija čije delovanje treba maštovito destruisati i tako ih oslobađati zadatih šablona. Dužnost intelektualca jeste, i tu se slažem s njim, da bude u stalnom sukobu sa diktaturom stvarnosti, ili pak u bekstvu od nje. I da, koliko god može, obitava i uživa u kreativnoj nadstvarnosti, pa bilo da je sam stvara ili koristi tekovine drugih. I da sam imala gotov model, i da sam nameravala da ga sledim, verujem da bi tu moju nameru Vasja Kirov začas ismejao i isterao tu spodobu iz moje priče...
Vasja je ipak na kraju razočarano pobegao od svega i postao „posmatrač ptica”. Da li je to pobeda „suvišnog” čoveka ili njegov poraz?
To je, s njegove tačke gledišta, ruganje sopstvenim zabludama o čudu ljubavi i moći poezije. Sa stanovišta racionalne provere postupaka, to se može smatrati porazom. No, Vasju to ne zanima, on je pristao na identitet gubitnika. Ptice su, kaže on, sklone improvizacijama. I on pokušava da svoju životnu rutinu, punu neuspelih poduhvata, pretvori u improvizaciju po ugledu na ptice. Da se na neki način približi poetskoj matrici koju celog života ispituje.
Šta je uopšte u našem vremenu pobeda, a šta poraz?
Dobro pitanje. Mislim da je seksualna revolucija izvojevala najviše pobeda, a u tome je žustro prate plutokratska amnestija trgovačke prevare koja se danas zove menadžerstvom i tehnološka diktatura brzine. Humanističko promišljanje sveta i moralni temelj čovekova opstanka pretrpeli su, neću reći baš totalni, poraz, ali su udarcima i nevaljalstvom dobro sabijeni u konopce.
Porodici vašeg junaka „suđeno je da brani ono što je generacijama sticala”, pred prekim sudovima i konfiskacijama posle Drugog svetskog rata. No tu je i priča o čvrstini ljudskih vrednosti u najtežim uslovima logora ratnih zarobljenika. Mirnodopske nepravde često su surovije od ratnih?
Jesu, slažem se. One se i teže podnose. Rat kao pošast donekle izjednačuje ljudske nevolje i proširuje prag trpnje, jer se mir očekuje kao spasenje. Prave muke nastaju kad mir ne donese željeni spas, niti ispuni dobre ideje i očekivanja stradalnika.
Završetak romana ironijski oponira idiličnom početku. Uz karnevalizaciju ispričanog postavljate i ozbiljan „ispit savesti” za koji uvek moramo da budemo budni?
Da, moj junak se nekoliko puta ogrešio o svoje zaveštanje poeziji i vraćao se u stvarnost, očekujući od nje čudo, odnosno punu poetizaciju iz njegove mašte. I, naravno, neminovno na tim spoticanjima nauči lekciju da njemu ne ostaje drugo nego da neguje, kako on kaže, svoje „blesavizme”.
Pored ostalog, Vaša priča govori i o izneverenim idealima. Da li su isti ideali koje ste imali pre deset ili dvadeset godina i oni koje imate danas?
Pojam ideala najčešće se tumači i razume kao besprekorni uzor, čelično uverenje, ili bespogovorna pripadnost nekome, ili nečemu. Sumnja je, dakle, u svim tim tumačenjima isključena. Ja, međutim, ideal smatram metaforom za neko usijanje, koje se stalno priziva, a katkad možda sasvim na kratko i dostigne. I ne doživljavam ideale kao mramorne spomenike svoje doslednosti, verujte.
Marina Vulićević
objavljeno: 24/10/2010
Izvor: Politika
Ideal je metafora za usijanje
Humanističko promišljanje sveta i moralni temelj čovekova opstanka pretrpeli su, neću reći baš totalni, poraz, ali su udarcima i nevaljalstvom dobro sabijeni u konopce, kaže naša sagovornica
Foto L. Adrović
Novi roman Vide Ognjenović „Posmatrač ptica” upravo je objavljen u beogradskom „Arhipelagu”. To je priča o životnom putu jedne složene ličnosti, umetničke prirode, kao i o periodu posle Drugog svetskog rata, i ruskoj emigraciji u tom vremenu u Srbiji. Vida Ognjenović, književnica i rediteljka, ambasador Srbije u Danskoj, autorka je dramskih knjiga: „Melanholične drame”,„Kanjoš Macedonovi攄Devojka modre kose”„Setne komedije”„Mileva Ajnštajn”,„Jegorov put”, „Don Krsto”. Knjiga priča: „Otrovno mleko maslačka”, „Stari sat”, „Najlepše pripovetke”, „Prava adresa”, i proze: „Putovanje uputopis”, kao i romana: „Kuća mrtvih mirisa”, „Preljubnici”. Dobitnica je brojnih književnih priznanja, među kojima su„Andrićeva nagrada”, „Branko Ćopić”, nagrada „Prosvete”, „Laza Kostić”, „Paja Marković Adamov”, „RamondaSerbica”, „Stefan Mitrov Ljubiša”, „Todor Manojlović”. Drame i proza Vide Ognjenović prevođeni su na engleski, nemački, francuski, češki, poljski, makedonski, bugarski i mađarski jezik.
I u vašem prethodnom romanu „Preljubnici”, bavite se pitanjem identiteta, ličnošću koja u pitanje dovodi sve ono što jedan čovek može da bude drugome. Međutim, u Vašoj novoj knjizi perspektiva je izmenjena, nasleđe, i porodica ono je što određuje junaka, ali na drugačiji način. Određuje ga kao dvojnog, i Srbina i Rusa (po očuhu), ukorenjenog i obeskorenjenog…?
U ovoj knjizi je reč o čoveku koji živi po svom uverenju da je lični identitet u najvećoj meri ono što pojedinac protokom svoga života gradi. Vasja Kirov svoj izgrađuje kao dvojni. On donekle bira uporišne tačke za oblikovanje te svoje dvojnosti, jer uviđa da čoveka zapravo mala grupa naslednih datosti suštinski daleko manje određuje, nego ono što sami nadgradimo. Ponekad nasleđe čak doživljavamo kao opresivnu prisilu. Iz nje proizlazi i jedna od naših stajaćih zabluda da smo rođenjem predodređeni za množinu stvari. To je opasna predrasuda. Uostalom kad bi tako bilo, životni put svake jedinke bi sam po sebi bio predvidiv, a sva odstupanja bi se tretirala kao devijacije. I pored toga što se mi trudimo da raznim prečicama u vidu vradžbina i čitanja raznih znakova dođemo do tih predviđanja, to su samo maštarije. Ni poruke nasleđenih gena mnogo ne pomažu. Ako neko nosi gene i prezime oca slikara, ili, recimo, okorelog lopova, znači li to da je preuzeo i identične osobine, odnosno talenat i porok, recite sami...
Kada ste gradili netipični lik intelektualca Vasje Kirova, pesnika, rusofila, usmenog pripovedača, da li ste imali neku konkretnu ličnost na umu, ili ste, po onome da život u stvari podražava književnost, imali nameru da u stvarnost prizovete jednog ovakvog čoveka?
Ja sam nastojala da Vasja Kirov u mom opisu i tumačenju bude što konkretnija ličnost. A što se tiče stvarnosti, delim njegovo uverenje da je ona zbirka uglavnom promenljivih konvencija čije delovanje treba maštovito destruisati i tako ih oslobađati zadatih šablona. Dužnost intelektualca jeste, i tu se slažem s njim, da bude u stalnom sukobu sa diktaturom stvarnosti, ili pak u bekstvu od nje. I da, koliko god može, obitava i uživa u kreativnoj nadstvarnosti, pa bilo da je sam stvara ili koristi tekovine drugih. I da sam imala gotov model, i da sam nameravala da ga sledim, verujem da bi tu moju nameru Vasja Kirov začas ismejao i isterao tu spodobu iz moje priče...
Vasja je ipak na kraju razočarano pobegao od svega i postao „posmatrač ptica”. Da li je to pobeda „suvišnog” čoveka ili njegov poraz?
To je, s njegove tačke gledišta, ruganje sopstvenim zabludama o čudu ljubavi i moći poezije. Sa stanovišta racionalne provere postupaka, to se može smatrati porazom. No, Vasju to ne zanima, on je pristao na identitet gubitnika. Ptice su, kaže on, sklone improvizacijama. I on pokušava da svoju životnu rutinu, punu neuspelih poduhvata, pretvori u improvizaciju po ugledu na ptice. Da se na neki način približi poetskoj matrici koju celog života ispituje.
Šta je uopšte u našem vremenu pobeda, a šta poraz?
Dobro pitanje. Mislim da je seksualna revolucija izvojevala najviše pobeda, a u tome je žustro prate plutokratska amnestija trgovačke prevare koja se danas zove menadžerstvom i tehnološka diktatura brzine. Humanističko promišljanje sveta i moralni temelj čovekova opstanka pretrpeli su, neću reći baš totalni, poraz, ali su udarcima i nevaljalstvom dobro sabijeni u konopce.
Porodici vašeg junaka „suđeno je da brani ono što je generacijama sticala”, pred prekim sudovima i konfiskacijama posle Drugog svetskog rata. No tu je i priča o čvrstini ljudskih vrednosti u najtežim uslovima logora ratnih zarobljenika. Mirnodopske nepravde često su surovije od ratnih?
Jesu, slažem se. One se i teže podnose. Rat kao pošast donekle izjednačuje ljudske nevolje i proširuje prag trpnje, jer se mir očekuje kao spasenje. Prave muke nastaju kad mir ne donese željeni spas, niti ispuni dobre ideje i očekivanja stradalnika.
Završetak romana ironijski oponira idiličnom početku. Uz karnevalizaciju ispričanog postavljate i ozbiljan „ispit savesti” za koji uvek moramo da budemo budni?
Da, moj junak se nekoliko puta ogrešio o svoje zaveštanje poeziji i vraćao se u stvarnost, očekujući od nje čudo, odnosno punu poetizaciju iz njegove mašte. I, naravno, neminovno na tim spoticanjima nauči lekciju da njemu ne ostaje drugo nego da neguje, kako on kaže, svoje „blesavizme”.
Pored ostalog, Vaša priča govori i o izneverenim idealima. Da li su isti ideali koje ste imali pre deset ili dvadeset godina i oni koje imate danas?
Pojam ideala najčešće se tumači i razume kao besprekorni uzor, čelično uverenje, ili bespogovorna pripadnost nekome, ili nečemu. Sumnja je, dakle, u svim tim tumačenjima isključena. Ja, međutim, ideal smatram metaforom za neko usijanje, koje se stalno priziva, a katkad možda sasvim na kratko i dostigne. I ne doživljavam ideale kao mramorne spomenike svoje doslednosti, verujte.
Marina Vulićević
objavljeno: 24/10/2010
Izvor: Politika