- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
ВЕЖБАЊЕ ПОД КОНТРОЛОМ
Не падати с ногу
Кад неко настоји да поправи и одржи кондицију, формира складну фигуру, мора да се задува, озноји
Свака вежба је стрес за организамдок се човек не адаптира. Почетник, или онај ко је паузирао, очекује да добије упалу мишића и спреман је да ту „казну” истрпи. Проблем је ако та упала никако не престаје. Али, како да погодимо прави ниво оптерећења када нас свакодневно панично позивају на физичку активност, бомбардујући нас рекламама о свемогућим справама које топе килограме и вајају тело?
– Код професионалних спортиста ситуација је сложенија. Они имају императив победе и јуре резултат, па сена тренинзима свесно излажу високом оптерећењу. Али, рекреативцима физичка активност не би требало да буде непријатност. Кад човек вежба само да би поправио и одржао своју кондицију и формирао складну фигуру, мора да се задува, озноји, али не треба због тога да „падне с ногу”. Одричући се лагодности седења у фотељи померио је „вагон из места” и већ кроз месец дана може да осети прве благодети редовне активности– подсећа проф. др Душан Митић, декан Факултета спорта и физичког васпитања у Београду.
Почетни програм
Ако већ улажемо своје време и енергију, онда треба да смањимо могућност ризика и потражимо најбољи пут до циља.
– У сваком озбиљнијем фитнес клубу постоји почетни програм намењен свим мишићним групама. Тек након тога може се прећи на „сплит” методу и посветити већа пажња појединим мишићним групама. Не постоје једном задате вежбе које ће код свих увек дати исте очекиване ефекте. За сваког појединца се мора креирати програм у односу на његове способности, недостатке и здравствене тегобе. Јер, неко долази са проблемом гојазности, неко са проблемом дијабетеса, неко са проблемом хипертензије, а неко са проблемом четвртог и петог пршљена или лумбалног дела кичме – истиче професор Митић и додаје да могућност погрешног извођења покрета постоји и у динамици, и у редоследу.
– Савршени програм вежбања је савршен четири до шест недеља. После тога се наш организам адаптира и зато нешто мора да се мења. Или број серија, или број понављања, или редослед. На све то треба да упути фитнес инструктор, или тренер, а едукација је могућа и у виртуелном свету Интернета или помоћу штампане литературе – подсећа.
Не на своју руку
Ми често имамо обичај да заобиђемо протокол и, у трагању за својим моћима, понекад претерамо.Жене су, каже наш саговорник, рационалније и врло ретко се упуштају у програм вежбања без асистенције инструктора. Мушкарци, који недовољно знају или, још горе, мисле да знају, чешће се оглушују о те савете, уверени да је довољно да оду у фитнес клуб и гледају шта други раде или сами себи одређују максимално оптерећење.
Психосоцијално јединство
Будући да се у спортским радњама, па и путем поруџбине „на невиђено”, продају разноразне справе, колико је паметно и безбедно имати их и користити код куће?
– То јесте лошије него да, рецимо, возите бицикл на отвореном, али вам пружа могућност да 365 дана годишње тренирате онда када ви то желите, без обзира на временске прилике. Али, једна је ствар купити, а друга вежбати у континуитету. Вежбање код куће захтева да је неко високо мотивисан. Људи често купе справу зато што је актуелна и на тај начин покушају да умире своју савест. Она је ту, стоји као део намештаја и амбијента, можда је и пробају неколико пута, а онда оде у заборав. Мало је оних који истрајавају у вежбању – сматра наш саговорник.
Онима који заиста желе озбиљно да вежбају, он препоручује справе које помажу ангажовање већих мишићних група, на пример неки кардио тренажер, собни бицикл, покретни тепих или терапеутску лопту (тражи додатну активацију мускулатуре, па је неке његове колеге и службеници користе као столицу)...
– Чињеница је да су постојеће справе плод савремене технологије и да омогућавају различите амплитуде покрета, показују какав је пулс у току оптерећења, колико је калорија потрошено и смањују могућност повреда. Рецимо да некоме тег падне на ногу. Али, ако неко нема довољно искуства, ризикује да погрешан покрет понавља много пута – каже проф. Душан Митић и закључује на крају:
– Неко ко десетак година иде у фитнесклуб сигурно је за то време научио како правилно да вежба, инвестирао је за чланарину толико да је могао да купи сваку од тих справа, а и даље одлази тамо, јер поред стручне помоћи има и одговарајући амбијент и окружење, а све то чини психосоцијално јединство. То је права инвестиција у банку здравља!
-----------------------------------------------------------------
Запостављени професори физичког
– Ако се професор физичког васпитања са децом први пут сретне у петом разреду основне школе, то је превише касно. Ако до тада нема праве и дозиране физичке активности, изгубљено је време за неговање моторичке способности која директно утиче и на развој интелектуалне. Ситуација је алармантна и систем мора да се мења – упозорава проф. Митић. – Американци су, рецимо, поставили стандарде који налажу да деца у основној школи морају да имају најмање 150 минута организованог вежбања
– Садашња настава физичког васпитања је конципирана у претходном веку када су окружење и навике биле другачије, а деца проводила много више времена напољу, играјући се. Показало се да није довољно ефикасно ако учитељица држи часове физичког васпитања. Знам да ће се овим што причам сви учитељи осетити повређеним, али у питању је нешто што превазилази борбу за радно. Упитању је здравље нације! Ја као професионалац са Факултета спорта и физичког васпитања имам обавезу да укажем на то! – истиче декан.
-----------------------------------------------
Не потрошити здравље
Имамо пример момака који („шта зна дете шта је триста кила, узме па носи”), дижу „брдо” наслаганих тегова да би што више „напумпали” мишиће. И, шта се дешава када се префорсирају, питамо професора др Душана Митића.
– Свако ко ради на своју руку, без обзира који се реквизит користи, ризикује да постане потрошач сопственог здравља! Када је у питању неко ко је врло млад, он има проблем самопотврђивања и све то ради само да би био савршен и допадљив. О последицама не размишља. Али, и одрасле особе понекад имају потребу за доказивањем. Памтим пријатеља који је једну вежбу поновио педесет пута и на крају повредио колено! Кад сам га питао зашто, рекао је да није вежбао дуго, већ је прешао четрдесет пету и хтео је да види докле може да издржи – наводи конкретан пример уз констатацију да срећом, у фитнес клубовима засад ипак није било фаталних исхода.
Дана Станковић
Објављено: 20.02.2011.
Извор: Политика магазин
Не падати с ногу
Кад неко настоји да поправи и одржи кондицију, формира складну фигуру, мора да се задува, озноји
Свака вежба је стрес за организамдок се човек не адаптира. Почетник, или онај ко је паузирао, очекује да добије упалу мишића и спреман је да ту „казну” истрпи. Проблем је ако та упала никако не престаје. Али, како да погодимо прави ниво оптерећења када нас свакодневно панично позивају на физичку активност, бомбардујући нас рекламама о свемогућим справама које топе килограме и вајају тело?
– Код професионалних спортиста ситуација је сложенија. Они имају императив победе и јуре резултат, па сена тренинзима свесно излажу високом оптерећењу. Али, рекреативцима физичка активност не би требало да буде непријатност. Кад човек вежба само да би поправио и одржао своју кондицију и формирао складну фигуру, мора да се задува, озноји, али не треба због тога да „падне с ногу”. Одричући се лагодности седења у фотељи померио је „вагон из места” и већ кроз месец дана може да осети прве благодети редовне активности– подсећа проф. др Душан Митић, декан Факултета спорта и физичког васпитања у Београду.
Почетни програм
Ако већ улажемо своје време и енергију, онда треба да смањимо могућност ризика и потражимо најбољи пут до циља.
– У сваком озбиљнијем фитнес клубу постоји почетни програм намењен свим мишићним групама. Тек након тога може се прећи на „сплит” методу и посветити већа пажња појединим мишићним групама. Не постоје једном задате вежбе које ће код свих увек дати исте очекиване ефекте. За сваког појединца се мора креирати програм у односу на његове способности, недостатке и здравствене тегобе. Јер, неко долази са проблемом гојазности, неко са проблемом дијабетеса, неко са проблемом хипертензије, а неко са проблемом четвртог и петог пршљена или лумбалног дела кичме – истиче професор Митић и додаје да могућност погрешног извођења покрета постоји и у динамици, и у редоследу.
– Савршени програм вежбања је савршен четири до шест недеља. После тога се наш организам адаптира и зато нешто мора да се мења. Или број серија, или број понављања, или редослед. На све то треба да упути фитнес инструктор, или тренер, а едукација је могућа и у виртуелном свету Интернета или помоћу штампане литературе – подсећа.
Не на своју руку
Ми често имамо обичај да заобиђемо протокол и, у трагању за својим моћима, понекад претерамо.Жене су, каже наш саговорник, рационалније и врло ретко се упуштају у програм вежбања без асистенције инструктора. Мушкарци, који недовољно знају или, још горе, мисле да знају, чешће се оглушују о те савете, уверени да је довољно да оду у фитнес клуб и гледају шта други раде или сами себи одређују максимално оптерећење.
Психосоцијално јединство
Будући да се у спортским радњама, па и путем поруџбине „на невиђено”, продају разноразне справе, колико је паметно и безбедно имати их и користити код куће?
– То јесте лошије него да, рецимо, возите бицикл на отвореном, али вам пружа могућност да 365 дана годишње тренирате онда када ви то желите, без обзира на временске прилике. Али, једна је ствар купити, а друга вежбати у континуитету. Вежбање код куће захтева да је неко високо мотивисан. Људи често купе справу зато што је актуелна и на тај начин покушају да умире своју савест. Она је ту, стоји као део намештаја и амбијента, можда је и пробају неколико пута, а онда оде у заборав. Мало је оних који истрајавају у вежбању – сматра наш саговорник.
Онима који заиста желе озбиљно да вежбају, он препоручује справе које помажу ангажовање већих мишићних група, на пример неки кардио тренажер, собни бицикл, покретни тепих или терапеутску лопту (тражи додатну активацију мускулатуре, па је неке његове колеге и службеници користе као столицу)...
– Чињеница је да су постојеће справе плод савремене технологије и да омогућавају различите амплитуде покрета, показују какав је пулс у току оптерећења, колико је калорија потрошено и смањују могућност повреда. Рецимо да некоме тег падне на ногу. Али, ако неко нема довољно искуства, ризикује да погрешан покрет понавља много пута – каже проф. Душан Митић и закључује на крају:
– Неко ко десетак година иде у фитнесклуб сигурно је за то време научио како правилно да вежба, инвестирао је за чланарину толико да је могао да купи сваку од тих справа, а и даље одлази тамо, јер поред стручне помоћи има и одговарајући амбијент и окружење, а све то чини психосоцијално јединство. То је права инвестиција у банку здравља!
-----------------------------------------------------------------
Запостављени професори физичког
– Ако се професор физичког васпитања са децом први пут сретне у петом разреду основне школе, то је превише касно. Ако до тада нема праве и дозиране физичке активности, изгубљено је време за неговање моторичке способности која директно утиче и на развој интелектуалне. Ситуација је алармантна и систем мора да се мења – упозорава проф. Митић. – Американци су, рецимо, поставили стандарде који налажу да деца у основној школи морају да имају најмање 150 минута организованог вежбања
– Садашња настава физичког васпитања је конципирана у претходном веку када су окружење и навике биле другачије, а деца проводила много више времена напољу, играјући се. Показало се да није довољно ефикасно ако учитељица држи часове физичког васпитања. Знам да ће се овим што причам сви учитељи осетити повређеним, али у питању је нешто што превазилази борбу за радно. Упитању је здравље нације! Ја као професионалац са Факултета спорта и физичког васпитања имам обавезу да укажем на то! – истиче декан.
-----------------------------------------------
Не потрошити здравље
Имамо пример момака који („шта зна дете шта је триста кила, узме па носи”), дижу „брдо” наслаганих тегова да би што више „напумпали” мишиће. И, шта се дешава када се префорсирају, питамо професора др Душана Митића.
– Свако ко ради на своју руку, без обзира који се реквизит користи, ризикује да постане потрошач сопственог здравља! Када је у питању неко ко је врло млад, он има проблем самопотврђивања и све то ради само да би био савршен и допадљив. О последицама не размишља. Али, и одрасле особе понекад имају потребу за доказивањем. Памтим пријатеља који је једну вежбу поновио педесет пута и на крају повредио колено! Кад сам га питао зашто, рекао је да није вежбао дуго, већ је прешао четрдесет пету и хтео је да види докле може да издржи – наводи конкретан пример уз констатацију да срећом, у фитнес клубовима засад ипак није било фаталних исхода.
Дана Станковић
Објављено: 20.02.2011.
Извор: Политика магазин