- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.640
Posle pisma, arapskih brojeva, analitičke geometrije i
diferencijalnog računa, računar je – prema mišljenju Herberta Sajmona –četvrta istorijska prekretnica u razvitku civilizacije. Da li je to,možda, osokolilo izvesne naučnike da predvide da će veštačka
inteligencija nadmašiti ljudsku?
Herman Kan i Entoni Viner su još 1967. prorekli da će „u godini 2000. računari verovatno moći da dostignu, oponašaju ili nadmaše i neke od
najljudskijih sposobnosti, uključujući možda i estetske i stvaralačke,
a imaće neke sposobnosti koje čovek nema...”.
Veštačka inteligencija (naziv skovao Džon Mekarti iz MIT-ija) kao
istraživačko područje počela je da se pominje desetak godina ranije,
iako filosof Hjubert Drajfus, po svemu sudeći jedan od prvih (a svakako
najupornijih osporavalaca, što je podrobno obrazložio u britko
napisanoj knjizi „Šta računari ne mogu – kritika veštačkog uma” iz
1972), pripoveda da se u traganju za korenima možemo vratiti, čak, u
doba Sokrata (450 leta pre naše ere) kada je on (prema Platonu) od
Eutifrona tražio „niz pravila koja nam govore iz časa u čas kako da se
ponašamo”. Zar to nije nagoveštaj algoritma (konačan zbir koraka za
rešavanje logičkog i matematičkog problema)?
„Kada čovek razmišlja, on ništa drugo ne radi osim što poima ukupan
zbir iz sabiranja delova, jer um...nije ništa drugo do računanje”,
pisao je dva hiljadugodišta docnije engleski filosof Tomas Hobs.
Genijalni matematičar i filosof Vilhelm Gotfrid Lajbnic, poreklom
Lužički Srbin, zapisao je: „Kada se jednom utvrde karakteristični
brojevi za većinu pojmova, tada će čovečanstvo posedovati novi
instrument kojim će se uvećati intelekt u dalekom većem obimu nego što
su optički instrumenti pojačali vid, a prevazići će mikroskop i
teleskop u onom obimu u kojem je um superiorniji od čula vida”.
Bulova binarna algebra (Džordž Bul), početkom 19. veka, označila je
veliki korak u ostvarenju, što je Čarls Bebidž prvi (1832) pretočio u
tzv. analitičku mašinu. Hauard Ejtken je 1944. dovršio prvi
programirajući računar, sa vaukuumskim cevima i bušenim papirnim
trakama.
diferencijalnog računa, računar je – prema mišljenju Herberta Sajmona –četvrta istorijska prekretnica u razvitku civilizacije. Da li je to,možda, osokolilo izvesne naučnike da predvide da će veštačka
inteligencija nadmašiti ljudsku?
Herman Kan i Entoni Viner su još 1967. prorekli da će „u godini 2000. računari verovatno moći da dostignu, oponašaju ili nadmaše i neke od
najljudskijih sposobnosti, uključujući možda i estetske i stvaralačke,
a imaće neke sposobnosti koje čovek nema...”.
Veštačka inteligencija (naziv skovao Džon Mekarti iz MIT-ija) kao
istraživačko područje počela je da se pominje desetak godina ranije,
iako filosof Hjubert Drajfus, po svemu sudeći jedan od prvih (a svakako
najupornijih osporavalaca, što je podrobno obrazložio u britko
napisanoj knjizi „Šta računari ne mogu – kritika veštačkog uma” iz
1972), pripoveda da se u traganju za korenima možemo vratiti, čak, u
doba Sokrata (450 leta pre naše ere) kada je on (prema Platonu) od
Eutifrona tražio „niz pravila koja nam govore iz časa u čas kako da se
ponašamo”. Zar to nije nagoveštaj algoritma (konačan zbir koraka za
rešavanje logičkog i matematičkog problema)?
„Kada čovek razmišlja, on ništa drugo ne radi osim što poima ukupan
zbir iz sabiranja delova, jer um...nije ništa drugo do računanje”,
pisao je dva hiljadugodišta docnije engleski filosof Tomas Hobs.
Genijalni matematičar i filosof Vilhelm Gotfrid Lajbnic, poreklom
Lužički Srbin, zapisao je: „Kada se jednom utvrde karakteristični
brojevi za većinu pojmova, tada će čovečanstvo posedovati novi
instrument kojim će se uvećati intelekt u dalekom većem obimu nego što
su optički instrumenti pojačali vid, a prevazići će mikroskop i
teleskop u onom obimu u kojem je um superiorniji od čula vida”.
Bulova binarna algebra (Džordž Bul), početkom 19. veka, označila je
veliki korak u ostvarenju, što je Čarls Bebidž prvi (1832) pretočio u
tzv. analitičku mašinu. Hauard Ejtken je 1944. dovršio prvi
programirajući računar, sa vaukuumskim cevima i bušenim papirnim
trakama.
Pojavio se Drajfus
Čini se da je veoma zapažen članak engleskog matematičara Alana
Tjuringa, pod naslovom „Računarske mašine i inteligencija” (1950), na
stranicama filosofskog časopisa Majnd (Mind), uveliko podstakao
nastojanja da se krene u izradu „misleće mašine”. Da bi odgovorio na to
zamršeno pitanje, potpisnik je smislio svojevrsnu logičku proveru,
poznatu kao Tjuringov test, koja se i dan-danas smatra konačnim ispitom
(i dokazom) za potvrdu računarske inteligencije. „Možemo se nadati da
će mašine eventualno da se takmiče sa ljudima na svim čisto
intelektualnim poljima”, obrazlagao je on. „Ali koja su ona najbolja da
bi se otpočelo? Čak je i o ovome teško odlučiti. Mnogi misle da je
apstraktna aktivnost, kao što je igranje šaha, najbolja. Moglo bi, isto
tako, da se zastupa gledište po kome je najbolje mašinu snabdeti
najboljim čulnim organima i onda je podučavati u tome da razume i
govori engleski. Ovaj proces bi mogao da se odvija kao i uobičajeno
podučavanje deteta. Stvari bi se pokazivale i imenovale i tako dalje.
Još jednom da naglasim: ne znam koji je pravi odgovor, ali mislim da bi
trebalo pokušati sa oba pristupa”.
Iste godine Klod Šenon, tvorac teorije informacija, napisao je članak
posvećen mašinama koje igraju šah. Iako nije izmislio program, verovao
je da bi „elektronski računar, programiran na ovaj način, mogao da igra
sasvim jaku igru i to brzinom koja bi mogla da se poredi sa ljudskom
brzinom”. Šest leta kasnije Alen Njuel i Herbert Sajmon slavodobitno su
zabeležili da „intuicija, vidovitost i učenje nisu više isključiva
svojstva ljudi: „svaki veći brzi računar može da se programira kako bi
ih isto tako ispoljio”.
Polje proučavanja upotrebe digitalnih računara za oponašanje razumnog
ponašanja postalo je poznato kao – veštačka inteligencija.
Filmska naučnofantastična skaska „2001: Odiseja u svemiru, Stenlija
Kjubrika”, neobuzdano je razbuktala uobrazilju običnih ljudi, a Marvin
Minski iz Masačusetskog Institita za Tehnologiju (MIT), radeći na
preteči robota HAL-a u svojoj laboratoriji, uveravao je reditelja da je
Alan Tjuring suviše oprezan. Šta je to Alan Tjuring tvrdio?
Naime, on je još 1950. izrazio uverenje da će se pri kraju 20. veka
upotreba reči i obrazovano mišljenje izmeniti do te mere da će čovek
pominjati mašine koje misle, ne očekujući da mu se protivreči.
Veštačkoj inteligenciji, čini se, ništa nije stajalo na putu da se vine
u carstvo slatkih obećanja. Marvin Minski u članku iz 1965. „Materija,
um i modeli” je utvrdio: „Mentalni procesi su slični... procesima koji
se nalaze u programima za računar – proizvoljne asocijacije simbola,
sheme memorije slične razgranatom stablu, uslovni prenosi i slično”.
A onda se pojavio Hjubert Drajfus!
Svaki pokušaj da se programiranjem mašina ostvari inteligentno
ponašanje, naglašavao je on, ravno je nastojanju alhemičara da od olova
naprave zlato, zaključujući da bi eventualna mašina „koja bi bila
sposobna da se služi prirodnim jezikom i da prepoznaje složene oblike,
morala da ima telo”. On je, čak, smatrao da nema razloga „zašto, u
principu, ne bi bilo moguće konstruisati veštački organizam, ako bi se
upotrebile komponente dovoljno slične onima od kojih je sačinjeno
ljudsko telo”. Jedino u takvom robotu, sa umom i telom, u nedigitalnom
automatu sposobnom da obrađuje neformalne informacije, video je moguću
inteligentnu mašinu i oponašanje ljudskog uma!
Ali da bi se ostvario takav veštački organizam, neophodan je veliki
preokret u nauci koja se upinje da pronikne u ljudski razum. A do tada?
Hjubert Drajfus je preporučio da, prisećajući se proročanskih reči
Gotfrida Vilhelma Lajbnica, uvažimo veoma mudru poruku Voltera
Rozenblita: „Čovek i mašina su sposobni da postignu ono što nijedno od
njih ne može da postigne samostalno”. Te 1972. godine veštačka
inteligencija pretrpela je poraz od kojeg dugo nije mogla da se
oporavi. Knjiga „Šta računari ne mogu – kritika veštačkog uma”
pokrenula je, svakako, ozbiljna preispitivanja koja ni do naših dana
nisu okončana.
Ni Stanislav Lem nije propustio priliku da u blistavom delu „Summa
technologiae” (1966), zaviri u inteligenciju zapisavši da je „svaka
tehnologija u načelu veštačko produžavanje prirodne tendencije, urođene
u svemu što živi, tendencije ovladavanja okolinom ili bar nepodleganja
sredini u borbi za opstanak”. Iz toga su proistekli brojni pokušaji
izrade pojačivača inteligencije (homeostati) složenosti uporedive sa
našom ljudskom. Priroda je stvarala u pokušajima i promašajima koji
traju milijardama godina, „kibernetska evolucija” bi očas preskočila
milione ili stotine hiljada.
„Kada bi čovek, zaista, trebalo da sam sebe preobrazi pod pritiskom
tehnologija stvorenih sopstvenim rukama, kada bi kao svog naslednika
trebalo da prizna robota sa savršenim kristalnim mozgom, bila bi to
njegova najveća ludost”, upozorio je poljski mislilac. „To bi značilo –
ni manje, ni više – do isključivo skupno samoubistva rase, zaklonjeno
prividom njenog produžetka mislećim mašinama koje čine deo tehnologije:
tako bi, dakle, čovek, u krajnjoj konsekvenci, dopustio da ga
tehnologija koju je on ostvario potisne sa mesta ne kojem je postojao,
iz njegove ekološke niše i da ova tehnologija u neku ruku preraste u
novu veštačku vrstu koja sa istorijske arene uklanja lošije prilagođenu
vrstu”.
Čovek ne može da menja svet, a da ne menja samog sebe.
Pojavio se Serl
Još jedan filosof, Džon Serl, upustio se u osporavanje sakupišvi svoja
predavanje između korica na kojima je pisalo: „Svest, mozak i nauka”
(1986). Osvrćući se na stanovište jake veštačke inteligencije da je
mozak samo digitalni računar, a svest samo računarski program, on je
podsetio da je zaljubljenike u znanje stolećima zaokupljalo može li
mašina da misli, a sada saznajemo (osamdeset prošlog veka) da na
Univerzitetu Karnegi Meloun imaju takve (izjava Herberta Sajmona) i da
je inteligencija pitanje baratanja simbolima, da nije ni u kakvoj vezi
sa ma kojom posebnom vrstom biološkog ili fizičkog materijala
(mišljenje Alena Njuela).
I jedan i drugi su isticali, kako je Džon Serl pisao, da ništa ne
preuveličavaju navodeći iskaz nobelovca Frimena Dajsona da su, što se
tiče evolucije, računari u prednosti nad ljudima i najavu Marvina
Minskog da će sledeća generacija biti toliko inteligentna da ćemo biti
„srećni ako budu voljni da nas ostave u dvorištu kao svoje ljubimce”.
Povrh su dodali tumačenje Džona Mekartija da se za „mašine tako
jednostavne kao što su termostati može reći da imaju verovanja!”
Džon Serl je upozorio da je posledica takvog stava, najpre, da u
„ljudskoj svesti nema ničeg suštinski biološkog”, da je mozak, sticajem
okolnosti, jedan od neodređeno mnogo različitih vrsta računara sa
ugrađenim programom koji čini ljudsku inteligenciju. „Prema ovom
gledištu”, nastavio je, „bilo koji fizički sistem sa odgovarajućim
programom i odgoravajućim ulazima i izlazima imao bi svest, baš u istom
smislu u kojem svest imamo vi i ja. Tako, na prmer, ako ste napravili
računar koji energijom napaja vetrenjača i ako bi imao odgovarajući
program, on bi morao da ima svest. A poenta nije da bi, uprkos svemu,
on mogao imati misli i osećanja, nego pre to da bi on morao imati misli
i osećanja zato što je sve što je potrebno da bi se imale misli i
osećanja: ugrađivanje odgovarajućeg programa. Biće to veštački mozak i
svest koji su u svakom pogledu jednaki ljudskom mozgu i svesti”.
Može li mašina da misli?
„Prva pretpostavka je: mozak uzrokuje svest, da su mentalni procesi, za
koje smatramo da konstituišu svest, uzrokovani i to u potpunosti,
procesima koji se odigravaju unutar mozga”, objašnjavao je on.
Računarski programi su, u celini, opisani i određeni svojom
sintaksičkom strukturom, ali sintaksa nije dovoljna za semantiku. Svest
sadrži više od toga, ona ima mentalne sadržaje, semantičke sadržaje, a
ne samo sintaksu. Iz toga je proizišao konačni zaključak Džona Serla:
„Nijedan računarski program nije sam po sebi dovoljan da nekom sistemu
podari svest. Ukratko, programi nisu svesni i oni sami po sebi nisu
dovoljni za posedovanje svesti”.
Ma kakvu tvorevinu ljudi načinili, ona bi morala imati mentalna stanja
ista kao ljudska mentalna stanja, moći istovetne moćima ljudskog mozga.
Drugim rečima, mentalna stanja su biološke pojave! I kraju ostaje
slobodna volja: ako bi neko napravio mašinu za koju bismo bili uvereni
da ima svest, ostalo bi pitanje da li ona ima i slobodnu volju?
Proslavljenog robotičara Hansa Moraveca prethodna osporavanja nisu
obeshrabrila da 1988. (knjiga „Dečji razum”) iznova rasplamsa nadanja u
veštačku inteligenciju govoreći da će „kroz pedeset godina roboti sa
ljudskom inteligencijom biti uobičajena pojava” i da ondašnje najbolje
mašine imaju inteligenciju sličniju insektima. „Svi pokušaji da se
postigne inteligencija u mašini oponašali su ljudsku inteligenciju,
mada su različiti pristupi dočaravali različite pojavne oblike
originala”, tumačio je Hans Moravec dodajući da su „svesni procesi koje
nazivamo rasuđivanjem, verujem, najtanji sloj ljudske misli...
apstraktna misao je novi trik, star otprilike nešto manje od 100.000
godina”.
„Najbrži napredak”, uporan je on, „može se postići oponašanjem
evolucije životinjskog uma, težnjom da se mašini dodaje po nekoliko
sposobnosti odjedanput, tako da rezultirajuće ponašanje podseća na
sposobnosti životinja sa sve složenijim nervnim sistemom. Naša
inteligencija, kao alat, bi trebalo da nam omogući da sledimo put do
inteligencije, kao cilja, većim koracima od koraka kojima je išao
užasno strpljiv, ali slep, proces Darvinove evolucije”.
Čak je predviđao da se osećajnim robotima postepeno dodaju
intelektualne sposobnosti slične ljudskim, a da će se u konačnom ishodu
pojaviti „bića koja na neki način podsećaju na nas, ali su u svakom
pogledu nešto što svet do sada nije video”.
Čini se da je veoma zapažen članak engleskog matematičara Alana
Tjuringa, pod naslovom „Računarske mašine i inteligencija” (1950), na
stranicama filosofskog časopisa Majnd (Mind), uveliko podstakao
nastojanja da se krene u izradu „misleće mašine”. Da bi odgovorio na to
zamršeno pitanje, potpisnik je smislio svojevrsnu logičku proveru,
poznatu kao Tjuringov test, koja se i dan-danas smatra konačnim ispitom
(i dokazom) za potvrdu računarske inteligencije. „Možemo se nadati da
će mašine eventualno da se takmiče sa ljudima na svim čisto
intelektualnim poljima”, obrazlagao je on. „Ali koja su ona najbolja da
bi se otpočelo? Čak je i o ovome teško odlučiti. Mnogi misle da je
apstraktna aktivnost, kao što je igranje šaha, najbolja. Moglo bi, isto
tako, da se zastupa gledište po kome je najbolje mašinu snabdeti
najboljim čulnim organima i onda je podučavati u tome da razume i
govori engleski. Ovaj proces bi mogao da se odvija kao i uobičajeno
podučavanje deteta. Stvari bi se pokazivale i imenovale i tako dalje.
Još jednom da naglasim: ne znam koji je pravi odgovor, ali mislim da bi
trebalo pokušati sa oba pristupa”.
Iste godine Klod Šenon, tvorac teorije informacija, napisao je članak
posvećen mašinama koje igraju šah. Iako nije izmislio program, verovao
je da bi „elektronski računar, programiran na ovaj način, mogao da igra
sasvim jaku igru i to brzinom koja bi mogla da se poredi sa ljudskom
brzinom”. Šest leta kasnije Alen Njuel i Herbert Sajmon slavodobitno su
zabeležili da „intuicija, vidovitost i učenje nisu više isključiva
svojstva ljudi: „svaki veći brzi računar može da se programira kako bi
ih isto tako ispoljio”.
Polje proučavanja upotrebe digitalnih računara za oponašanje razumnog
ponašanja postalo je poznato kao – veštačka inteligencija.
Filmska naučnofantastična skaska „2001: Odiseja u svemiru, Stenlija
Kjubrika”, neobuzdano je razbuktala uobrazilju običnih ljudi, a Marvin
Minski iz Masačusetskog Institita za Tehnologiju (MIT), radeći na
preteči robota HAL-a u svojoj laboratoriji, uveravao je reditelja da je
Alan Tjuring suviše oprezan. Šta je to Alan Tjuring tvrdio?
Naime, on je još 1950. izrazio uverenje da će se pri kraju 20. veka
upotreba reči i obrazovano mišljenje izmeniti do te mere da će čovek
pominjati mašine koje misle, ne očekujući da mu se protivreči.
Veštačkoj inteligenciji, čini se, ništa nije stajalo na putu da se vine
u carstvo slatkih obećanja. Marvin Minski u članku iz 1965. „Materija,
um i modeli” je utvrdio: „Mentalni procesi su slični... procesima koji
se nalaze u programima za računar – proizvoljne asocijacije simbola,
sheme memorije slične razgranatom stablu, uslovni prenosi i slično”.
A onda se pojavio Hjubert Drajfus!
Svaki pokušaj da se programiranjem mašina ostvari inteligentno
ponašanje, naglašavao je on, ravno je nastojanju alhemičara da od olova
naprave zlato, zaključujući da bi eventualna mašina „koja bi bila
sposobna da se služi prirodnim jezikom i da prepoznaje složene oblike,
morala da ima telo”. On je, čak, smatrao da nema razloga „zašto, u
principu, ne bi bilo moguće konstruisati veštački organizam, ako bi se
upotrebile komponente dovoljno slične onima od kojih je sačinjeno
ljudsko telo”. Jedino u takvom robotu, sa umom i telom, u nedigitalnom
automatu sposobnom da obrađuje neformalne informacije, video je moguću
inteligentnu mašinu i oponašanje ljudskog uma!
Ali da bi se ostvario takav veštački organizam, neophodan je veliki
preokret u nauci koja se upinje da pronikne u ljudski razum. A do tada?
Hjubert Drajfus je preporučio da, prisećajući se proročanskih reči
Gotfrida Vilhelma Lajbnica, uvažimo veoma mudru poruku Voltera
Rozenblita: „Čovek i mašina su sposobni da postignu ono što nijedno od
njih ne može da postigne samostalno”. Te 1972. godine veštačka
inteligencija pretrpela je poraz od kojeg dugo nije mogla da se
oporavi. Knjiga „Šta računari ne mogu – kritika veštačkog uma”
pokrenula je, svakako, ozbiljna preispitivanja koja ni do naših dana
nisu okončana.
Ni Stanislav Lem nije propustio priliku da u blistavom delu „Summa
technologiae” (1966), zaviri u inteligenciju zapisavši da je „svaka
tehnologija u načelu veštačko produžavanje prirodne tendencije, urođene
u svemu što živi, tendencije ovladavanja okolinom ili bar nepodleganja
sredini u borbi za opstanak”. Iz toga su proistekli brojni pokušaji
izrade pojačivača inteligencije (homeostati) složenosti uporedive sa
našom ljudskom. Priroda je stvarala u pokušajima i promašajima koji
traju milijardama godina, „kibernetska evolucija” bi očas preskočila
milione ili stotine hiljada.
„Kada bi čovek, zaista, trebalo da sam sebe preobrazi pod pritiskom
tehnologija stvorenih sopstvenim rukama, kada bi kao svog naslednika
trebalo da prizna robota sa savršenim kristalnim mozgom, bila bi to
njegova najveća ludost”, upozorio je poljski mislilac. „To bi značilo –
ni manje, ni više – do isključivo skupno samoubistva rase, zaklonjeno
prividom njenog produžetka mislećim mašinama koje čine deo tehnologije:
tako bi, dakle, čovek, u krajnjoj konsekvenci, dopustio da ga
tehnologija koju je on ostvario potisne sa mesta ne kojem je postojao,
iz njegove ekološke niše i da ova tehnologija u neku ruku preraste u
novu veštačku vrstu koja sa istorijske arene uklanja lošije prilagođenu
vrstu”.
Čovek ne može da menja svet, a da ne menja samog sebe.
Pojavio se Serl
Još jedan filosof, Džon Serl, upustio se u osporavanje sakupišvi svoja
predavanje između korica na kojima je pisalo: „Svest, mozak i nauka”
(1986). Osvrćući se na stanovište jake veštačke inteligencije da je
mozak samo digitalni računar, a svest samo računarski program, on je
podsetio da je zaljubljenike u znanje stolećima zaokupljalo može li
mašina da misli, a sada saznajemo (osamdeset prošlog veka) da na
Univerzitetu Karnegi Meloun imaju takve (izjava Herberta Sajmona) i da
je inteligencija pitanje baratanja simbolima, da nije ni u kakvoj vezi
sa ma kojom posebnom vrstom biološkog ili fizičkog materijala
(mišljenje Alena Njuela).
I jedan i drugi su isticali, kako je Džon Serl pisao, da ništa ne
preuveličavaju navodeći iskaz nobelovca Frimena Dajsona da su, što se
tiče evolucije, računari u prednosti nad ljudima i najavu Marvina
Minskog da će sledeća generacija biti toliko inteligentna da ćemo biti
„srećni ako budu voljni da nas ostave u dvorištu kao svoje ljubimce”.
Povrh su dodali tumačenje Džona Mekartija da se za „mašine tako
jednostavne kao što su termostati može reći da imaju verovanja!”
Džon Serl je upozorio da je posledica takvog stava, najpre, da u
„ljudskoj svesti nema ničeg suštinski biološkog”, da je mozak, sticajem
okolnosti, jedan od neodređeno mnogo različitih vrsta računara sa
ugrađenim programom koji čini ljudsku inteligenciju. „Prema ovom
gledištu”, nastavio je, „bilo koji fizički sistem sa odgovarajućim
programom i odgoravajućim ulazima i izlazima imao bi svest, baš u istom
smislu u kojem svest imamo vi i ja. Tako, na prmer, ako ste napravili
računar koji energijom napaja vetrenjača i ako bi imao odgovarajući
program, on bi morao da ima svest. A poenta nije da bi, uprkos svemu,
on mogao imati misli i osećanja, nego pre to da bi on morao imati misli
i osećanja zato što je sve što je potrebno da bi se imale misli i
osećanja: ugrađivanje odgovarajućeg programa. Biće to veštački mozak i
svest koji su u svakom pogledu jednaki ljudskom mozgu i svesti”.
Može li mašina da misli?
„Prva pretpostavka je: mozak uzrokuje svest, da su mentalni procesi, za
koje smatramo da konstituišu svest, uzrokovani i to u potpunosti,
procesima koji se odigravaju unutar mozga”, objašnjavao je on.
Računarski programi su, u celini, opisani i određeni svojom
sintaksičkom strukturom, ali sintaksa nije dovoljna za semantiku. Svest
sadrži više od toga, ona ima mentalne sadržaje, semantičke sadržaje, a
ne samo sintaksu. Iz toga je proizišao konačni zaključak Džona Serla:
„Nijedan računarski program nije sam po sebi dovoljan da nekom sistemu
podari svest. Ukratko, programi nisu svesni i oni sami po sebi nisu
dovoljni za posedovanje svesti”.
Ma kakvu tvorevinu ljudi načinili, ona bi morala imati mentalna stanja
ista kao ljudska mentalna stanja, moći istovetne moćima ljudskog mozga.
Drugim rečima, mentalna stanja su biološke pojave! I kraju ostaje
slobodna volja: ako bi neko napravio mašinu za koju bismo bili uvereni
da ima svest, ostalo bi pitanje da li ona ima i slobodnu volju?
Proslavljenog robotičara Hansa Moraveca prethodna osporavanja nisu
obeshrabrila da 1988. (knjiga „Dečji razum”) iznova rasplamsa nadanja u
veštačku inteligenciju govoreći da će „kroz pedeset godina roboti sa
ljudskom inteligencijom biti uobičajena pojava” i da ondašnje najbolje
mašine imaju inteligenciju sličniju insektima. „Svi pokušaji da se
postigne inteligencija u mašini oponašali su ljudsku inteligenciju,
mada su različiti pristupi dočaravali različite pojavne oblike
originala”, tumačio je Hans Moravec dodajući da su „svesni procesi koje
nazivamo rasuđivanjem, verujem, najtanji sloj ljudske misli...
apstraktna misao je novi trik, star otprilike nešto manje od 100.000
godina”.
„Najbrži napredak”, uporan je on, „može se postići oponašanjem
evolucije životinjskog uma, težnjom da se mašini dodaje po nekoliko
sposobnosti odjedanput, tako da rezultirajuće ponašanje podseća na
sposobnosti životinja sa sve složenijim nervnim sistemom. Naša
inteligencija, kao alat, bi trebalo da nam omogući da sledimo put do
inteligencije, kao cilja, većim koracima od koraka kojima je išao
užasno strpljiv, ali slep, proces Darvinove evolucije”.
Čak je predviđao da se osećajnim robotima postepeno dodaju
intelektualne sposobnosti slične ljudskim, a da će se u konačnom ishodu
pojaviti „bića koja na neki način podsećaju na nas, ali su u svakom
pogledu nešto što svet do sada nije video”.
Autor: Stanko Stojiljković
