Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
O tome da li neudate žene maštaju o ljubavi i mužu, dok one sa prstenom očajnički vape za kafom sa drugaricama, u novom romanu piše spisateljica i mlada mama Vesna Zakonović Arežina
Osim što je napisala dve knjige, Vesna poslednjih 14 godina radi kao TV i radijski novinar i piše tekstove i melodije za poznate pop pevače (Goca Tržan, Creative bend...). Snimila je brojne pevane reklame i džinglove koje možete čuti na radio stanicama širom zemlje.
Lani je 28 godina, iza sebe ima tri ozbiljne veze i milion neuspelih pokušaja, bogat društveni život, omiljena mesta za izlazak. Stambeno je situirana, emotivno ruinirana. I Ani je 28, iza sebe ima dve simpatije, poljubac na plaži i malo pipkanja preko kupaćeg. Ima muža i slatku petogodišnju kćerkicu, stalni problem šta da kuva sutra i pustu čežnju za izlascima. Sticajem okolnosti one postaju najbolje prijateljice, dajući jedna drugoj odgovore na čuvena ženska pitanja kojima se u romanu „(Ne) Verujem u ljubav“ bavi tridesetogodišnja spisateljica i novinarka Vesna Zakonović Arežina: Da li neudate žene ipak najviše maštaju o ljubavi, mužu, obavezama, ocu svoje dece, dok one sa prstenom očajnički vape za slobodnim vremenom, kafom sa drugaricama i malo više slobode? Ili, ipak, prava sloboda tek u paru dobija smisao?
Za sve ima vremena
- Priznajem da sam sumnjala kako ću se snaći u ulozi majke jer zahteva mnogo odricanja. Ali, sada vidim da za sve ima vremena ako ga lepo rasporedite. Osim za spavanje. Ma, spavaću kad ostarim. Lagala bih kada bih rekla da mi izlasci ne nedostaju. Ne kapiram ljude koji sami istroše život, pa gde je tu zabava? Sin raste, pa ćemo i to nadoknaditi – rekla je Vesna koju su život, dragi i oni drugi ljudi, srećne i nesrećne ljubavi, inspirisali na pisanje romana.
- Naslov može da se interpretira na dva načina - naš je izbor hoćemo li da verujemo ili ne. Roman je nastajao polako, u vreme kada sam radila kao PR i novinar, putovala, družila se, izlazila, ali i osluškivala svet oko sebe, upijala priče prijatelja i sa njima dugo raspredala na temu ljubavi i života. Onda se pojavila kuća Alnari koja je prepoznala dobru priču.
Knjigu je napisala pre nego što se udala za aranžera i muzičkog producenta Nebojšu Arežinu i rodila sina Bogdana. Priznaje da joj se život umnogome promenio od kada je postala mama, ali da je, iako je čeka dosta obaveza oko promocije knjige, pronašla rešenje u dobroj organizaciji.
- Srećna sam što smo Nebojša i ja uigrana ekipa. Baka i deka uskaču po potrebi oko Bogdana, a sada im se javno zahvaljujem i najavljujem da će, ako sve bude kako planiram, tek biti uskakanja.
Želje treba polako ostvarivati
- Mama i sestra, nažalost, žive u drugom gradu, pa kad me neko pita za savet o udaji i deci, često kažem – ne udajte se ako vam mama nije blizu. Ponosna sam na muža koji mi je od dana Bogdanovog rođenja bio i desna i leva ruka. Najbolji je otac na svetu i najveća muškarčina koju poznajem. Drugim očevima bi mogao mnogo toga da objasni, možda čak i nekim majkama - kroz smeh je objasnila ova simpatična spisateljica koja za sebe kaže da je veoma optimistična osoba i da ume da veruje u ostvarenje želja.
- Moj život nije bio nimalo lak. Ali je lep. Završavala sam gimnaziju i radila, vrlo rano sam morala da donosim velike životne odluke. Izgubila sam nekoliko vrlo dragih ljudi i ipak nastavila da se smejem. Zato na mojoj levoj ruci stoji istetovirano „duende“ jer život je i jedno i drugo. I suze i smeh. I radost i bol. Verujem u rad, kontakte koji se radom stvaraju. Želje postoje ali samo one sitne, jer život čine male stvari. Verujem u pozitivnu energiju i osmeh i zato u širokom luku izbegavam natmurene i dosadne ljude.
Verujem u nematerijalno jer su me roditelji tako vaspitavali. Nikada nismo imali mnogo, ali smo bili ekipa. Mama i tata su imali poverenje u mene dozvolivši da veoma mlada uskočim u ozbiljan posao. Hvala im do neba, napravili su dobrog i uspešnog čoveka. Zato sam novu knjigu posvetila tati jer je verovao kad sam rekla da umem. Tužna sam jer ga više nemam, ali u isto vreme srećna što smo bili tim iz kojeg je sve počelo.
Optimista sam - zbog mame, sestre, sestrića (jer su oni moji borci), zbog muža i sina, zbog sebe i divnih prijatelja koji su moja porodica. I zbog svojih čitalaca, jer dobre vibracije treba širiti. A želje treba ostvarivati polako, jednu po jednu, da bi nas kroz ceo život pratilo to slatko uzbuđenje i iščekivanje. Evo, upravo sam zamislila želju!
Tekst: Nenad Blagojević Foto: Đorđe Popović
Osim što je napisala dve knjige, Vesna poslednjih 14 godina radi kao TV i radijski novinar i piše tekstove i melodije za poznate pop pevače (Goca Tržan, Creative bend...). Snimila je brojne pevane reklame i džinglove koje možete čuti na radio stanicama širom zemlje.
Lani je 28 godina, iza sebe ima tri ozbiljne veze i milion neuspelih pokušaja, bogat društveni život, omiljena mesta za izlazak. Stambeno je situirana, emotivno ruinirana. I Ani je 28, iza sebe ima dve simpatije, poljubac na plaži i malo pipkanja preko kupaćeg. Ima muža i slatku petogodišnju kćerkicu, stalni problem šta da kuva sutra i pustu čežnju za izlascima. Sticajem okolnosti one postaju najbolje prijateljice, dajući jedna drugoj odgovore na čuvena ženska pitanja kojima se u romanu „(Ne) Verujem u ljubav“ bavi tridesetogodišnja spisateljica i novinarka Vesna Zakonović Arežina: Da li neudate žene ipak najviše maštaju o ljubavi, mužu, obavezama, ocu svoje dece, dok one sa prstenom očajnički vape za slobodnim vremenom, kafom sa drugaricama i malo više slobode? Ili, ipak, prava sloboda tek u paru dobija smisao?
Za sve ima vremena
- Priznajem da sam sumnjala kako ću se snaći u ulozi majke jer zahteva mnogo odricanja. Ali, sada vidim da za sve ima vremena ako ga lepo rasporedite. Osim za spavanje. Ma, spavaću kad ostarim. Lagala bih kada bih rekla da mi izlasci ne nedostaju. Ne kapiram ljude koji sami istroše život, pa gde je tu zabava? Sin raste, pa ćemo i to nadoknaditi – rekla je Vesna koju su život, dragi i oni drugi ljudi, srećne i nesrećne ljubavi, inspirisali na pisanje romana.
- Naslov može da se interpretira na dva načina - naš je izbor hoćemo li da verujemo ili ne. Roman je nastajao polako, u vreme kada sam radila kao PR i novinar, putovala, družila se, izlazila, ali i osluškivala svet oko sebe, upijala priče prijatelja i sa njima dugo raspredala na temu ljubavi i života. Onda se pojavila kuća Alnari koja je prepoznala dobru priču.
Knjigu je napisala pre nego što se udala za aranžera i muzičkog producenta Nebojšu Arežinu i rodila sina Bogdana. Priznaje da joj se život umnogome promenio od kada je postala mama, ali da je, iako je čeka dosta obaveza oko promocije knjige, pronašla rešenje u dobroj organizaciji.
- Srećna sam što smo Nebojša i ja uigrana ekipa. Baka i deka uskaču po potrebi oko Bogdana, a sada im se javno zahvaljujem i najavljujem da će, ako sve bude kako planiram, tek biti uskakanja.
Želje treba polako ostvarivati
- Mama i sestra, nažalost, žive u drugom gradu, pa kad me neko pita za savet o udaji i deci, često kažem – ne udajte se ako vam mama nije blizu. Ponosna sam na muža koji mi je od dana Bogdanovog rođenja bio i desna i leva ruka. Najbolji je otac na svetu i najveća muškarčina koju poznajem. Drugim očevima bi mogao mnogo toga da objasni, možda čak i nekim majkama - kroz smeh je objasnila ova simpatična spisateljica koja za sebe kaže da je veoma optimistična osoba i da ume da veruje u ostvarenje želja.
- Moj život nije bio nimalo lak. Ali je lep. Završavala sam gimnaziju i radila, vrlo rano sam morala da donosim velike životne odluke. Izgubila sam nekoliko vrlo dragih ljudi i ipak nastavila da se smejem. Zato na mojoj levoj ruci stoji istetovirano „duende“ jer život je i jedno i drugo. I suze i smeh. I radost i bol. Verujem u rad, kontakte koji se radom stvaraju. Želje postoje ali samo one sitne, jer život čine male stvari. Verujem u pozitivnu energiju i osmeh i zato u širokom luku izbegavam natmurene i dosadne ljude.
Verujem u nematerijalno jer su me roditelji tako vaspitavali. Nikada nismo imali mnogo, ali smo bili ekipa. Mama i tata su imali poverenje u mene dozvolivši da veoma mlada uskočim u ozbiljan posao. Hvala im do neba, napravili su dobrog i uspešnog čoveka. Zato sam novu knjigu posvetila tati jer je verovao kad sam rekla da umem. Tužna sam jer ga više nemam, ali u isto vreme srećna što smo bili tim iz kojeg je sve počelo.
Optimista sam - zbog mame, sestre, sestrića (jer su oni moji borci), zbog muža i sina, zbog sebe i divnih prijatelja koji su moja porodica. I zbog svojih čitalaca, jer dobre vibracije treba širiti. A želje treba ostvarivati polako, jednu po jednu, da bi nas kroz ceo život pratilo to slatko uzbuđenje i iščekivanje. Evo, upravo sam zamislila želju!
Tekst: Nenad Blagojević Foto: Đorđe Popović