Verski turizam: Hrišćanstvo

[zjovan29]

Manastir Čokešina

Violeta Vučetić

Manastir Čokešina se nalazi na tridesetom kilometru od Loznice prema Šapcu, na severnoj strani planine Cer. Po predanju, manastir je prvobitno bio zadužbina vojvode Miloša Obilića, koji je započeo gradnju manastira uoči Kosovske bitke. Predanje kaže da je glasnik javio Miloševoj majci da joj je sin poginuo u Kosovskoj bici na Vidovdan 1389. godine, na šta je ona zaustavila izgradnju manastira. Miloševa majka je rekla građevinarima: „Čok više!

Prestajte sa radom!“ Predanje potkrepljuju i nazivi pojedinih delova manastirskog imanja, „Nečaja“ i „Pusto polje“, što se dovodi u vezu sa rečima koje je glasnik rekao Miloševoj majci: „Ne čaj (ne čekaj) više, Miloševa majko, pusti ovce na to pusto polje, Miloš ti je, majko, poginuo.“ Manastir je dovršen početkom 15. veka po zapovesti vojvode Čokeše, vlastelina iz ovog kraja. Zbog svog položaja nekoliko puta bio je rušen i spaljivan. Prema zapisima na listovima Oktoiha, štampanog u Moskvi 1777. godine, Jevanđelja, štampanog u Moskvi 1782, Opšteg Mineja, štampanog u Kijevo-pečerskoj Lavri 1766. i drugim sačuvanim knjigama, može se utvrditi da je manastir Čokešina obnovljen 1785. godine pri arhijereju valjevskom kir Joakimu i starešini manastira jeromonahu Pajsiju Lukiću. Manastir je poslednji put zapaljen 1804. godine, kada je bio znameniti boj na Čokešini između Srba i Turaka, gde su na Lazarevu subotu, 16. aprila 1804. godine, sa 300 saboraca, junački poginula braća Nedići (Gligorije i Dimitrije). Posle boja na Čokešini, manastir je obnovio 1823. godine knez Miloš Obrenović pri igumanu Konstantinu Vujaniću. Ikonostas je pravljen 1834. godine, a majstori su bili Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida za vreme starešine manastira jeromonaha Sofronija Mijatovića. U toku Drugog svetskog rata manastir je oštećen, a manastirski konak služio je kao partizanska bolnica.

• Čudotvorna Bogorodica

Manastirska crkva je posvećena Rođenju Presvete Bogorodice i od 1830. godine u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske. Manastir Čokešina je velika svetinja lozničkog kraja, a čudotvorna ikona Bogorodice u manastirskoj crkvi smatra se najvećom svetinjom Čokešine. O isceljenjima u ovom manastiru svedoči i Milorad Popović Šapčanin u svojim pripovetkama. Za ovaj manastir vezuju se pripovedanja o čudotvornim isceljenjima duševnih oboljenja, ali i telesnih bolesti. Igumanija Čokešine, mati Ana, kaže da je najvažnije doći u manastir i moliti se Presvetoj Bogorodici čistog srca, a da naše reči nisu važne, već čisto srce i duša.
Nastojanjem starešine manastira Čokešine, igumana Germana, 1890. godine podignut je sa severne strane do same manastirske crkve, spomenik od kamena, visok 5 metara, pod kojim su položene na večni počinak mučeničke kosti braće Nedić i slavnih Čokešinskih junaka sa mesta njihove pogibije. Manastir je do 2002. godine bio muški, ali je od 2002. po blagoslovu vladike Lavrentija ženski manastir. Sestrinstvo manastira Čokešine obnovilo je manastirski konak i izgradilo novi, a trenutno su u toku radovi na restauraciji manastirske crkve.

​

MANASTIR DAVIDOVICA U LIMSKOJ DOLINI

Manastir Davidovica potice iz 13. veka, zaduzbina je Nemanjica, odnosno monaha Davida (zupan Dimitrije), unuka Stefana Nemanje. Davidovica je jedini srpski manastir sa sacuvanim ugovorom o njegovoj gradnji, pronadjenog pre cetrdesetak godina u dubrovackim spisima. Potpisali su ga 1281. godine monah David i dubrovacki graditelji.Manastir je sazidao primorski majstor Desin de Ris i njegov sin Blaž za 150.solida. Manastir je podigao Vukanov sin Dmitar koji je u monaštvu dobio ime David i on kao ktitor je tu sahranjen dok se u narodu veruje da su ovde sahranjena tela braće Jugovića,koja su posredstvom svoje sestre Milice,udovice kneza Lazara ,nakon Kosovskog boja ovde donešena i sahranjena a što ukazuju očuvani spomenici koji se nalaze u krugu Davidovice.Potpuno je obnovljena 1997.godine ​

Manastir je obnovljen i rekonstruisan u poslednje dve godine, zahvaljujuci Muzeju iz Prijepolja a uz pomoc Ministarstva za kulturu Srbije. Uradjena su i arheoloska istrazivanja u toku kojih je u manastirskim zidinama, u tri nivoa, pronadjeno 170 skeleta. ​

Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle osvestao je obnovljeni manastir Davidovicu, 20. septembra, u prijepoljskom selu Grobnice. Svetoj arhijerejskoj liturgiji prisustvovali su mitropolit dabrobosanski Nikolaj i svestenstvo MIlesevske eparhije.​

izvor:kreni


MANASTIR DEKANOVAC

ДЕНКОВАЦ – Успенија Пресвете Богородице

Најстарији писани запис говори да се манастир Денковац првобитно звао Северин, и помиње се у турском попису из 1530. године, као манастир у селу Денковцу у Крушевачкој нахији. Његова обнова је трајала од 1965. до 1987. године, када је окончана обнова Успенијског храма.

Историја, архитектура
На месту остатака средњовековног манастира, у долини Дуленске реке, недалеко од села Велике Пчелице, почела је 1965. године обнова манастира Денковца. Манастирски храм посвећен Успењу Пресвете Богородице освећен је 1986. године.
Један слој предања постанак манастира везује за време краља Драгутина (крај XIII и почетак XIV века), а други за турско доба, каду су три сестре истовремено подигле Денковац, Ралетинац и Саринац. Била је жива и традиција да је манастирско кубе било толико високо да се могло видети из велике даљине, односно да је у њему столовао Владика кога су због блага убили хајдуци. На путу од Денковца до Ралетинца и данас се налази гроб назван у народу Владичин гроб.
У једном делу литературе (Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 171-172) наговештава се да би левачки манастири у околини Жупањевачког града могли припадати „преднемањићком времену“. Оваква пртпоставка наслања се, вероватно, на идеје о ранохришћанском пореклу храмова у Жупањевцу.


На основу турских пописних дефтера види се да је манастир током XVI века био активан као Северин код села Денковца у Крушевачкој нахији са два монаха. Претпоставља се да је запустео у XVII веку и да због удаљености од насеља и главних комуникација није обновљен у XIX веку као што је био случај са манастирима и црквама у околини. Сведочанство из друге половине XIX века говори како остаци упућују да је стари манастир имао правоугаону основу са три травеја и да је био ограђен зидом.
Данашња манастирска црква рађена је у моравском стилу као трихонокос са омалтерисаним и окреченим фасадама. Кров је полуобличаст, покривен бакарним лимом. На дуборезном иконостасу налазе се иконе из 1986. године. Нови конак је великих димензија и састоји се од приземља и спратног дела са четвоространим кровом.
izvorouke.org


Manastir Dokmir

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]

Do manastira se dolazi, kada se na putu Valjevo - Šabac
skrene prema Pambukovici a zatim kod putokaza skrene do mesta Dokmir po kome je i dobio ime.

Crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice.
Ne zna se tačno kada je manastirska crkva podignuta ali se pretpostavlja da je to bilo u 15.veku od kada i potiču prvi pisani pomeni.

Stradao je od zemljotresa i obnovljen je 1734 god
o čemu postoje i zapisi.
U manastiru je radila osnovna škola sve do 1788 god. kada je manastir zapalio Mahmud paša Busatlija.

Konačna obnova izvršena je 1976 god. a od 1992 god.
[/FONT][FONT=Arial, Helvetica, sans-serif] prelaskom monahinja iz srušenog manastira
Žitomislić u Hercegovini u manastir Dokmir ovaj manastir je aktivan i ženski.[/FONT][FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT]

izvor:manastiri.rs

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]Manastir Drača
sa crkvom Svetom Nikoli


[/FONT]​

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]
U mestu Drača na devet kilometara od Kragujevca
ispod planine Rujevice na izvoru reke Drače nalazi se
ovaj manastir sa hramom posvećenom Svetom Nikoli.
Nema pouzdanih podataka kada je osnovan ali se
zna da je samu crkvu podigao oberkapetan
Staniša Mlatišuma godine 1735 na temeljima stare
crkve. Najstariji pisani podaci o ovom manastiru se
nalaze u Pomeniku manastira Vrdnik krajem 16.veka.
Freske koje su radjene 1735 god su u duhu
srednjevekovnog srpskog crkvenog slikarstva.
Dosta su potamnele i restauracija je izvršena 1969 god.
Poznate su scene iz života Sv.Nikole. Zatim scene iz
Starog zaveta kao i kompozicija Pokolj vitlajemske
dece. U crkvenoj porti sa južne strane nalazi se grob
srpskog vojvode Jovana Dimitrijevića-Dobrače koji je
1815 god vodio srpsku vojsku u boju na Ljubiću.
Toma Vučić je podigao drugi konak i pomogao obnovu
crkve i manastirske česme.
Novi veliki zvonik obnovljen je 1958 god a obimni
radovi oko manastira su obavljeni 1969 kada je
izvršena i konzervacija fresaka.
Episkop šumadijski Valerijan je 1958 god doneo
odluku da manastir postane ženski kada ga preuzima
igumanija Jelena sa monahinjama.
Godine 1978 je izgradjen novi konak i osvećena je
manastirska kapela.
Ikonostas za kapelu uradila je monahinja Jefimija.
Manastir je aktivan i o njemu danas brinu monahinje.

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]Slike: S.Simić[/FONT] [/FONT]
izvor.Kreni

 

[zjovan29]

HRIŠĆANINE, AKO IMAŠ VERU, NEMAŠ STRAH

MANASTIR DUBRAVA

Manastir Dubrava

Nakon napornog radnog dana, najbolje da malo odmorim u hotelu, okupat cu se malo u hotelskom bazenu pa ću krenuti na planirani put. Malo sam se osvežio, malo duže od planiranog, uzeo sam svoju kameru i krenuo na put.

Ovih dana radim u prelepom zlatiborskom kraju, tako da sam imao priliku obići proplanke planine Tare, Zlatibora, Mokre gore, a danas zadnji dan, treba da pronađem, vidim i doživim manastir Uvac, kada je Otac Gavrilo čuo da sam na Zlatiboru, preporučio mi je da posetim manastir Uvac, rekao mi je za Igumana manastira o.Danila. Verovatno se znaju sa Svete Gore.

Nakon nekoliko kilometara vožnje glavnom magistralom, postoji skretanje za manastir Uvac. Nisam bio siguran, pa pitah obližnjeg meštanina da mi malo pojasni, da li sam na pravom putu, čovek kaže, da, samo pravo, no vi ne možete do manastira, zašto, pitao sam? Pa imate dobar auto, ali cesta je jako loša, a sada je već kasno, bolje da se vratite pa da krenete neki drugi dan, zahvalio sam se čoveku, no kako će on meni da kaže da ja ne idem u posetu nekom manastiru, no sa druge strane, bio je u pravu, već je bilo 18:00sati, pošto sam se duže zadržao u hotelskom bazenu. Do manastira ima samo 21 km, nije mnogo.

Putokaz za manastir Uvac i manastir Dubrava

​

Kada je video da sam uporan, predložio mi je bolje posetu manastira Dubrava, bolja je cesta, skoro da je sve asfalt.
Odlicno, zahvalio sam se i krenuo, misleći u sebi, kakva iskušenja, sve to, samo s ciljem da ne posetim manastir Uvac. Naravno da idem tamo, krenuo sam bez straha.
Naišao sam na novo raskršće, hmmm… Prolazila je neka starija gospođa, pa sam pitao za manastir Uvac i manastir Duboka, joj, dragi sine, ne možeš ti u manastir Uvac, jako je loša cesta, odronilo se kamenje, i bujica reke je uništila i ovako loš put, radije ti kreni za manastir Dubrava.. Hmm, žena mi je bila baš uverljiva, i uverila me da krenem prema manastiru Dubrava. Pa kasno je možda, neću da riskiram, idem tu gde je bolja cesta.



Sada sam već bio ljut na sebe, ko me terao da se kupam danas i da potrošim dragoceno vreme u bazenu, a sada već sunce zalazi, baš i nemam puno vremena.
Krenuo sam putokazima, prema manastiru Dubrava, sve je lepo označeno, asfalt, bio sam sretan, no odjednom, opet nedoumica i strah, pa kuda u tu gustu Zlatiborsku šumu, kasno je..

Planinski put, vodi u nedođiju..
​

Naišao sam na jednog lokalnog seljana, sa lepom srpskom starom šajkačom na glavi i čobanskim štapom, lepo sam ga pozdravio, a on me priupitao, ohoho, vidim hrvatske tablice, šahovnica, joj mislim si samo mi je još ovo trebalo, ja i moj bazen, zašto sam krenuo sada u noć. Rekao sam mu, da, dolazim iz Hrvatske, no idem za manastir Dubrava, recite mi da li sam na dobrom putu, jesi, kaže smireno seljanin i kaže, sada ti je bas prošao kaluđer, on vozi baš polako i smireno, uvek je takav..

Nastavio sam dalje, sve je bilo uredu kada sam naišao na makadam sa lošom cestom, to nije bila cesta već planinski put, pa kuda ću, znam da sam pre neki kilometar prošao neki putokaz na kojem je bilo olovkom napisano smer za manastir Dubravu, to mi je malo ulivalo nade… vozim dalje, prelepim planinskim Zlatiborskim krajem, pašnjacima i poljima, prelepi konji pasu travu gotovo ne vezani, kao da su divlji, ja se i dalje vozim i kada se setim koliko sam već prošao, a manastira nema, počeo sam da sumnjam, u onaj zadnji putokaz napravljen olovkom, ko zna, pa to je neko namerno tako stavio, da zavara putnike neznalice kao što sam ja, ništa, okrečem se, pevam u sebi: „Ovo mi je škola, drugi puta ću drugačije“. Da li mi je trebao taj bazen danas, Nenad se treba rashladiti i osunčati pa onda da poseti svetinje. Ne može to tako. Vraćam se nazad, našao sam prikladno mesto da okrenem auto, idem do obližnjeg većeg zavoja da se okrenem i da se vratim do onog prevarantnog putokaza i da krenem u drugom smeru. Sada sam se setio Gospoda, i ponovim nekoliko puta molitvu: „Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj me grešnoga“. Što sam danas dragoceno vreme pre putovanja uzaludno potrošio. Nekoliko minuta kasnije, zove me brat Stamenko iz Banja Luke. Brat Stamenko mnogo pomaže i trudi se bezgranično oko manastirskog sajta, i često smo u kontaktu ali više emailom i skypom, tako da me njegov poziv telefonom baš iznenadio. Malo se i uplašim, pa od kud signal za mobitel ovde, u ovoj nedođiji divljoj, ali prelepoj.

Poslednji putokaz za manastir Dubrava.
Toliko malen da ga je trava prekrila.

​

Pomaže Bog brate Nenade, kaže brat Stamenko, jesi li u Beogradu, Joj, brate dragi ja sam ti u zlatiborskim planinama izgubljen, tražeći manastir Dubrava, odkud ti? ništa, ništa kaže brat, mislio sam da si u Beogradu pa da mi učiniš neku uslugu. Nego, ajde ako nađeš manastir Dubrava, priloži sveću za mene.. Skoro su mi suze krenule, umesto da se okrećem i vraćam nazad, krenuo sam napred pun vere po onim planinskim putevima. Veliki je Bog naš.

Nakon nekoliko kilometara naišao sam na tihooceansko malo ostrvo u šumskim predelima planine Zlatibor, nazirao se u daljini manastir Dubrava, okružen nepreglednim šumama i rekom Uvac koja prolazi oko manastira kao oko poluostrva.

Prvi pogled na "tihookeansko" poluostrvo - manastir Dubrava
​

Na 200-tinjak metara od manastira dočekala me mala ptičica koja je stajala na sred puta. Nije baš bila voljna da se makne, tek kada sam joj se jako približio malo je odletela i opet stala mi pred put, tada sam je uslikao, pa je opet odletela i opet mi i treći put stala na put. Zanimljiva i lepa ptičica.

Doček pre ulaska u manastirsku portu​

Parkirao sam ispred manastra, iz auta uzeo kalendare sa motivima manastira Lepavine, i krenuo prema domačinima koji su sedili za stolom.

Iz daleka sam glasno morao da kometarišem, nisam mogao da se suzdržim: "Pomaže Bog, pa vas je Gospod baš lepo sakrio i udaljio od sveta".

Dočekali su me, lepo, a ja sam se predstavio ko sam i od kuda dolazim, predao sam poklone Oca Gavrila, a oni su mi pokazali crkvu, pričali su mi istoriju crkve, i govorili o Ocu Danilu, koji je ovde živio mnogo godina u jednoj staroj brvnari.

Planinska brvnara gde je o.Danilo godinama živeo

​

Dok se nije Presveta Bogorodica ukazala nekom čoveku, srbinu iz Amerike u snu, koji nije mogao imati 20 godina dece, i rekla mu da dođe ovde i da donira zidanje hrama, kada je on kao ktitor pomogao zidanje hrama, dobio je kćer, a kada je podigao i zvona na hramu, Gospod mu je podario i sina.

Nekada je ovde bila stara crkva, sa konacima, koju su turci naravno zapalili, kao i celu ovu planinu.

Nova crkva Sv.Pantelejmona

​

Ušao sam u novu crkvu koja je posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom celivo sam ikone, te i u drugu crkvu koja je sazidana tačno na mestu gde je bila stara crkva iz turkog doba, upravo na tom mestu je otac Danilo godinama palio sveće kada je došao u ovaj kraj i kad je živeo u jednoj brvnari planinskoj pored sadašnje crkve. Na tom mestu gde je otac palio sveće našli su iskopine stare crkve i mnogo zlata koje je kasnije država uzela i čuva u svojim arhivama.

Crkva Svetog Vasilija Ostroškog​

Obišao sam „poluostrvo“, a na kraju sam dospeo na vrh odakle sam napravio prelepe fotografije.

Kada sam se vratio dole video sam oca Danila. Prišao sam mu i zatražio blagoslov. Preneo sam mu puno pozdrava od Oca Gavrila koga zna još sa Svete Gore, pa me pitao za Oca Gavrila, kako je, i zamolio me da ga puno pozdravim.

Otac Danilo je pročitao duhovne listiće i pregledao kalendare u međuvremenu kada sam ja slikao.

Kada sam pričao ocu Danilo, o našem Ocu Gavrilu napomenuo sam kako Otac ima svoj web sajt kojeg uređuje. Žena u tom trenutku koja pomaže u kuhinji nadovezala se da je sajt prelep i da ga i ona redovno posećuje, podražala je rad Oca Gavrila i sa osmehom na licu izrazila divljenje najlepšem web sajtu u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.

Ponudili su mi da sednem, te poslužili čajem i medom, bio sam oduševljen, no prvo sam pitao, pa oče ovde baš ne dolazi puno vernika dosta ste daleko od sveta. Kaže mi Otac, pa tu dolaze samo oni koje Gospod pošalje. Malo sam se naježio.

Razgovarali smo malo o veri i Pravoslavlju, dosta me otac ispitivao, kako se sada živi na zapadu, pričao mi je o biblijskim temama, no puno se nadovezivao sa pričama o zlopamčenju, mada ne znam što, pitao me zašto nije dobro da se upamti kada nam netko nešto loše napravi ili kaže, rekao sam mu, da mislim da je takve stvari najbolje odmah zaboraviti, da ne bih i ja došao u situaciju da isto nekome drugome nešto loše napravim ili nešto ružno kažem.

Otac me malo ispitivao, pa sam kasnije i ja počeo da pitam Oče, što mislite…. A otac mi na to odgovara: Ako imaš veru, ne možeš imati strah. Ne boj se. Odgovorio mi je na moje pitanje, ta njegova rečenica mi se dokazala i na ovom putovanju, stalno sam strahovao, dali ću stići ili ne, no, AKO IMAŠ VERU, NE MOŽEŠ I NEĆEŠ IMATI STRAH. Pao, je mrak, nažalost prebrzo, zamolio sam oca da se slikam s njim sebi za uspomenu, otac to ne radi baš voljno, pa kaže možda nije baš najbolje vreme, pao je i mrak, Oče, moj aparat ima blic. Morao sam biti malo uporan i dosadan.

Čekao me je dug i naporan put do glavne magistrale. Rekli su mi da od oca treba uzeti blagoslov i da je njegov blagoslov dosta „jak“. Upravo na rastanku otac me blagoslovio za put, pa sam polako krenuo.

Otac Danilo i ja, fotografija meni za divnu uspomenu​

Na samom rastanku pitao me je za ime moje rođene sestre, rekao sam mu da se zove Biljana.

Put nazad nije bilo toliko težak kao kada sam išao tamo, no, zaustava me policija, radi redovne kontrole. Nisam imao sve potrebne dokumente, jer su mi je lična dokumentacija ostala u hotelu. Na kraju su me pustili sa napomenom da moram pasoš imati uvek pored sebe, i da si bezveze ne stavljam „nož u stomak“.

Tada mi je sve to bilo jako čudno. No nisam se puno obazirao. Uskoro sam ogladnio, jer put je ipak bio naporan, pa sam stao da kupim nešto za jesti.

Nakon napornog puta došao sam u hotel i pojeo svoju večericu, te sretno legao spavati.

U noći sam se probudio sa problemima u stomaku koji su me mučili celi sledeći dan, pa sam se setio poliacajčeve rečenice: „ da si ne stavljam problem u stomak“. Kako je policajac to mogao znati, nije on nego očev blagoslov koji je tada bio uz mene, da me upozori na probleme pa da ih izbegnem.

Sada sam razmišljao, zasto me otac pitao za sestrino ime, sigurno joj treba pomoć, zvao sam je odmah još po polasku iz manastira, no njen glas kada sam je čuo bio je sasvim normalan. Bila je dobro i bila je vesela..

Sada sam se setio i onog našeg dužeg razgovora o zlopamćenju, bio sam siguran da mi je i to neko upozorenje. Samo sam čekao kada će mi trebati očev savet.

Sledeće jutro, došao sam na posao , bio je to zadnji radni dan na Zlatiboru pa sam se polako pozdravljao sa svima jer popodne idem za Beograd, no jedan od mojih poslovnih klijenata toliko je navaljivao sa nekim nerealnim postupcima, osećao sam da me želi izprovocirati, setio sam se zlopamćenja i razgovora sa Ocem Danilom. Tako da sam ga celo vreme ignorisao, trajalo je to celo popodne, no uspeo sam da budem smiren. Tako da smo uspeli na kraju lepo pozdraviti moji klijent i ja, i već sada smo dogovorili neke poslove za ubuduće. Ostali zaposleni u njegovoj firmi pitali su me kasnije, kakve ja to tablete pijem za smirenje. Kako sam uspeo da budem tako smiren u tako oštrom razgovoru sa njihovim direktorom, na to sam se samo nasmejao i pomislio na oca Danila i njegove reči i uputstva o zlopamčenju.

Krenuo sam prema Beogradu uskoro, i razmišljao kako da pomognem sestri, nije me otac Danilo bez razloga pitao za njeno ime, i to još baš na rastanku. Verovali ili ne, uskoro me zove sestra i pita da joj se javim kada dodjem u Beograd, rekao sam naravno, sa zadovoljstovm ako nesto mogu pomoći. Ona nije ni slutila da ja znam da me treba i prije nego me zvala.. Sve sto me tražila, ja sam joj sa zadovoljstvom pomogao, i to uradio sa velikim osmehom i srećom na licu.

Tako da se tačno sve ispunilo sto me o.Danilo savetovao juče kada sam bio kod njega u njegovom predivnom manastiru Dubrava na malom poluostrvu koje ocrtava reka Uvac.

Ostalo je jos samo da se obistini deo koji i nije tako lep, no za to sam dobio takođe od o.Danila jednu divnu poruku: „Ko ima vere, nema straha“.
izvor:manastir-lepavina


[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif][FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]Manastir sv. oca Nikolaja u Grabovcu[/FONT][/FONT]

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif]
Manastir svetog oca Nikolaja u Grabovcu [/FONT] Prema pojedinim izvorima u literaturi koji se pozivaju na narodno predanje (Joakim Vujic: "Putešestvije po Serbiji"; Slobodan Mileusnic: "Manastiri Srbije") Manastir sv.oca Nikolaja u Grabovcu je zaduzbina srpskog kralja Milutina, podignut krajem XIII veka.

[FONT=Arial, Helvetica, sans-serif] Drugi izvori, koji se takodje pozivaju na narodno predanje, navode da je manastir u Grabovcu (istovremeno kad i Manastir sv. Hristofora u Mislodjinu) krajem XIII veka podigao Milutinov brat kralj Dragutin (Grupa autora: Obrenovac i okolina).
U literaturi se srece i treca, kompromisna verzija po kojoj su ovaj manastir braca Milutin i Dragutin podigli zajednicki (Marko Pavlovic: "Manastiri Šabacko-valjevske eparhije"). Oko perioda gradnje manastira u Grabovcu, kraj XIII veka, nema razilazenja ni u predanju ni u literaturi.
Odnosi medju bracom, Dragutinom i Milutinom, varirali su od sukoba do saradnje, pa je moguce da su pri gradnji manastira i crkava, u ovom slucaju manastira u Grabovcu, pomagali jedan drugom.
U narednim vekovima, manastir u Grabovcu je ostao kao svetionik pravoslavlja na ovom prostoru. Ostala je i legenda da ga je podigao kralj Dragutin na mestu blizu izvora lekovite vode gde je našao lek za svoju nogu, povredjenu posle pada s konja u gradu Jelecu 1282. godine. Izvor lekovite vode, gde je Dragutin našao sebi lek, nazvan je, prema predanju, Vidan, a manastir je Dragutin podigao u znak zahvalnosti Bogu zbog ozdravljenja. Za ovaj izvor ce se vekovima kasnije vezivati svojstvo lekovitosti gde spas traze bolesni, a u vreme svoje vladavine posecivali su ga, kao letnje kupalište i odmaralište, i paleški Turci.
Manastir je, prema predanju, posle Dragutinove smrti dobio naziv "Mojsinje" kao i samo mesto gde je izgradjen, po poslednjoj njegovoj zelji da se o manastiru i mestu posle njegove smrti ima starati njegov sin i sinovi njegovih sinova (moj sine - mojsinje). Tako je bilo sve do dolaska osmanlija, kada im se na putu za Beograd 1521. godine našao i manastir u Grabovcu. Prvo rušenje manastira vezuje se za vojsku Sulejmana Velicanstvenog koja je u noci izmedju 6. i 7. jula te godine zakonacila blizu Vidanskog izvora i manastira u Grabovcu, u letopisima toga doba zabelezenog kao Birbah i Biberdzik. Sutradan je manastir poharan i srušen. No vec 1572. godine, prema turskim popisima, u manastiru u Grabovcu zive dva kaludjera, a manastir placa 234 akce poreza, što ukazuje na to da je manastir u medjuvremenu obnovljen.
Krajem XVI veka u manastiru u Grabovcu je, pod starešinstvom igumana Zaharija Pribojevica, prepisan jedan Minej. Godine 1626, po zapovesti jeromonaha Sume, u hramu Uspenija Bogorodice u Kareji (Sveta Gora) napisana je jedna bogosluzbena knjiga koja je poklonjena manastiru u Grabovcu.
Uloga manastira kao svetog mesta u ocuvanju iskre srpskog nacionalnog duha i pravoslavlja u XVII veku bila je velika, jer se tek pocetkom narednog veka pominje prva crkva brvnara u Breski. Pred kraj XVII veka, prema objavljenim izvorima (Ž. Rakic: Grabovac Posavski, str 200.) u velikoj seobi Srba pod vodjstvom patrijarha Arsenija ?arnojevica 1690. godine, manastir u Grabovcu je bio mesto gde je odrzan poslednji Sabor srpske pravoslavne crkve pre prelaska preko Save. Ta uloga je narocito zapazena krajem XVIII veka kada je u manastiru knez Valjevske nahije Aleksa Nenadovic okupio vojsku srpskih dobrovoljaca za borbu protiv janicara, a u dogovoru sa beogradskim vezirom Hadzi Mustafa pašom. Aleksin sin, prota Mateja Nenadovic je tada vodio evidenciju i zabelezio da se prijavilo 1800 ljudi. Jeromonah grabovackog manastira u to doba, Jeremija Petrovic je ovu evidenciju sacuvao, ali su ovi spiskovi kasnije nestali.
Posle sece knezova, uoci gobijanja I srpskog ustanka 1804. godine, u manastiru se opet okupljala srpska dobrovoljacka vojska: ovog puta za borbu do potpunog oslobodjenja od Turaka. Prota Mateja Nenadovic, pop Leontije Markovic iz Urovaca, Petar Eric, kapetan iz Zvecke, te Isailo Lazic iz .Krtinske, zajedno sa igumanom Jeremijom Petrovicem i oko 500 ustanika iz ovog kraja, upravo su iz manastira krenuli u paljenje hanova u okolnim selima.[/FONT]

ГРНЧАРИЦА – Свети Никола

​

Најстарији писани запис говори да је манастир подигнут на почетку 16. века, 1521-1567. Док предање говори, да је реч о задужбини краља Драгутина, или о светињи новијег датума који су основали мајстори грнчари из околине Сверљишке бање.

Историја, архитектура, сликарство

Манастирски комплекс смештен је у благој долини омеђеној шумовитим брежуљцима, десетак километара југоисточно од Крагујевца, код села Прњавора. Према народном предању, Грнчарицу је подигао краљ Драгутин крајем XIII и почетком XIV века. Манастир, по народном веровању, није био саграђен на месту где се данас налази, већ на оближњем брду Цукари у Ковановићима. После Косовског боја црква је срушена и од њеног материјала подигнута је нова Грнчарица на данашњем скровитом месту.
Вероватније је да је манастир Грнчарица саграђен средином XVI века, после обнове Пећке патријаршије. Према натпису изнад улазних врата, који је постојао и на цркви која је претходила садашњој, Грнчарица „сазда се и пописа се“ за време турског султана Сулејмана трудом и настојањем игумана Максима. Проналазак фрагмената првобитног живописа дуж јужног зида ово потврђују, јер се комади фресака стилским особинама везују за сликарство друге половине XVI века.
Манастир до наших дана није очуван у првобитном облику. За време ау с т р и ј с ко - т у р с к и х ратова у првој половини XVIII века и за време Кочине крајине, више пута је био паљен и рушен. Једно време је био запустео, да би почетком XIX века поново оживео и почео да добија на значају. Највећа обнова је извршена 1869. године када су црква и западни конак из темеља подигнути и када је каменим зидом ограђен читав манастирски комплекс.

Током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир, спалила архиву и однела три звона. Исту судбину доживела је ова светиња и током Дргог светског рата. Немци су прогнали монахе, манастирске конаке и манастир запалили. После рата (1946) у запустели и разорени манастир долази игуманија Ефросинија са четири монахиње из Свете Петке код Параћина. Од тог времена Грнчарица постаје женски манастир који се вредно обнавља.
Манастирска црква је триконхалне основе, засведена полуобличастим сводом са витком осмостраном куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне конхе су споља и изнутра полукружне. На западу је масиван квадратни звоник са четири бифоре. Фасаде су без декоративне орнаментике. Кров је двосливан и покривен је поцинкованим лимом.
Живопис је из друге половине XX века и задужбина је првог Епископа шумадијског Валеријана (Стефановића).



izvor:manastiri-srbija.kreni


​

 

[zjovan29]

Manastir Suvodol

Manastir Suvodol se nalazi na krajnjem jugoistočnom delu opštine, u ataru sela Selačka. Manastir je sagrađen na zaravni usečenoj u planini Manastirska Glama i posvećen je Rođenju Presvete Bogorodice. Ubraja se u najstarije zadužbine u Srbiji i vezuje za kneza Lazara (prema svedočenju Episkopa Melentija, koji navodi ovaj podatak kao staro predanje). Vreme postanka crkve nije poznato, jer je stara manastirska arhiva spaljena u toku srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine, a novija je uništena za vreme srpsko-bugarskog rarta.
Prve podatke o manastiru nalazimo kod Feliksa Kanica, koji je ovde boravio 1860. godine i ostavio pisano svedočenje o bestijalnom uništavanju manastira i fresaka u njemu od strane Turaka posle jedne bitke sa Srbima. Plan crkve, nakon toga obnovljene, podseća na Žiču, jer se i ovde na uski narteks naslanjaju dve kupole, a glavni prostor bez kupola završava se sa tri apside u obliku lista deteline i oskudno je osvetljen malim brojem prozora. Prema opisu geografa Josifa Pančića, koji je 1863. godine posetio manastir, cela unutrašnjost crkve šivopisana je freskama iz života Isusa Hrista i svetitelja.

Osnova stare crkve bila je u obliku krsta - sa strane se nalazila mala crkvica - paperta. Kada je 1865. godine crkva napukla u oltaru, srušena je, a na njenim temeljima sagrađena je nova, čija gradnja je završena 1869. godine, za vreme vlade kneza Milana Obrenovića. O tome govori i natpis u sdadašnjoj crkvi.
Sadašnja crkva je jednokupolna građevina pravougaone osnove i predstavlja skladnu i po dimenzijama reprezentativnu arhitektonsku celinu. Unutrašnjost crkve ukrašavaju freske novijeg datuma. Na ikonostasu, čiji okvir je izveden u stilu neoklasicizma, veći broj ikona potiče iz druge polovine XIX veka. One presstavljaju vredna likovna ostvarenja školovanih umetnika. Među njima su ikone Milisava Markovića iz Knjaževca, jednog od najplodnijih ikonopisaca Timočke Krajine, rađene 1892. godine.
Prema narodnom verovanju, prilikom izgradnje crkve episkop Evgenije stavio je u oltar delić moštiju Svetog Velikomučenika Pantelejmona, najpoznatijeg iscelitelja. Time bi se mogao objasniti dolazak bolesnika iz svih krajeva Srbije u ovaj manastir.
Danas je Suvodol ženski manastir. U njemu žive iguman Justin, pet monahinja i jedna iskušenica.
izvor:kreni

Pravoslavna crkva Roždestva Presvete Bogorodice
izvor:morovic.eu




Pravoslavna crkva Roždestva Presvete Bogorodice sagrađena je 1846. godine. U nju je ugrađen ikonostas iz stare crkve rađen od strane Vasilija Romanovića 1765/66. godine a restaurisan krajem XIX veka. Ikonostas je rezbaren u baroknom stilu uz veliki uticaj rokoko elemenata. On nije jedinstvena stilska i hronološka celina jer se sastoji od manje pregrade koja je doneta iz stare crkve i delova koji su kasnije ugrađeni radi prilagođavanja novom prostoru.
Kako je ikonostas za ovu novu crkvu bio suviše mali dopunjen je sa dve table sa stojećim figurama apostola, a koje su zografski rad iz prve polovine XVIII veka. Danas se -Krst sa slikanim raspećem- čuva u Sremskoj Mitrovici.
Od staroga ikonostasa postoji još i deizis koji se danas takođe čuva u muzeju u Sremskoj Mitrovici (poklonjen 1948. godine). Islikan je temperom na drvetu (dimenzije 50,5x53,5 cm), a uokviren je ornamentima. Ono što je posebno interesantno na ovoj ikoni jeste što je Bogorodica prikazana sa krilima što
je inače prilično redak motiv.



Tokom 1880. godine crkva, koja je do tada bila pokrivena sindrom, prekriva se crepom. Sveštenici su u samom početku živeli u tvrđavi, međutim kasnije prelaze u sopstvene kuće. To se posebno odnosi na one iz porodice Popović, a imali su čast da njihova kuća nosi broj 1. Krajem XIX ili početkom XX veka izvršena je restauracija ikonostasa. Kako je u medaljonu sa predstavom kneza Lazara (iznad severne pevnice) potpisan Krdžalić pretpostavka je da je upravo on radio ovu obnovu. Tada su dodate ikone na malim dverima i „Tajna večera“. Sama obnova ikonostasa nije obavljena dovoljno stručno tako da su najteže “stradali” medaljoni na carskim dverima a dok su prestone ikone premazane samo delimično.


Manastir Svetog Petra i Pavla

Manastir se nalazi u blizini sela Grlišta, 14 km udaljenom od Zaječara, na obali Grliškog jezera. Manastir je posvećen apostolima Sv. Petru i Pavlu. Prema raspoloživim podacima, nastao je u starijem periodu srednjeg veka. Natpis iznad ulaza u manastir govori da je manastir 1804. godine dozidao i na njemu prepravke izvršio pop Radosav Živković, jedan od prvih ustanika u ovom kraju. Ovaj manastir, kao i mnogi drugi manastiri u Srbiji tog vremena, bio je središte ustanka u Crnoj Reci.

Crkva je manjih dimenzija pravougaone osnove, sa pripratom, tremom i kupolom. Dva široka pilastara kraj severnog i južnog zida naosa odvajaju oltarski prostor od centralnog dela naosa, a nad njima se uzdiže manja - po spoljnjem izgledu oktogo9nalna, kupola. Ikonostas je rad nepoznatog slikara s kraja XIX veka.
Pored crkve, na severoistočnoj strani, nalaze se grobovi sveštenika. Najstariji nadgrobni spomenici potiču iz prve polovine XIX veka.

​

Manastir Svete Bogorodice - Sićevačka klisura


Manastir Svete Bogorodice nalazi se u živopisnom predelu Sićevačke klisure u podnožju stenovitog brda Kusača. Kompleks manastira čine: crkva posvećena Vavedenju Svete Bogorodice, manastirski konak, česma, zvonik sa dva zvona i novi konak. Legenda kaže da je na brdu na desnoj obali Nišave postojao stariji manastir Vavedenja koji su Turci porušili, a od preostalog materijala je ponovo podignuta sadašnja manastirska crkva. Crkva je podignuta i živopisana 1647. godine u periodu obnove Pećke patrijaršije. Crkva je opustela nakon okupacije. Crkva je podignuta i živopisana 1647. godine u periodu obnove Pećke patrijaršije. Crkva je opustela nakon Austrijsko-turskog rata 1689. - 1690. godine, a obnovljena je tek 1835. godine kada je izgrađen i prvi konak u manastiru. Stradala je u gušenju Niške bune 1841. godine, ali je ponovo obnovljena 1875. godine.

Crkva Svetog Preobraženja Gospodnjeg

Mitropolita MihailaCrkva se nalazi u strogom centru Sokobanje, na mermernom šetalištu.Crkva poseduje dobro sačuvanu arhivu od 1835. godine, sve izuzev perioda od 1912. do 1918. godine kada su bugarske okupacione snage spalile crkvene spise iz tog perioda.

Manastir Jermenčić
​

Nalazi se na Ozrenu, na 850 m nadmorske visine, sa crkvom posvećenom svetim Arhanđelima Gavrilu I Mihailu. Od Sokobanje je udaljen 8 kilometara. Manastir Jermenčić ima crkvu SV Arhangela Gavrila i Mihaila, praznik koji se slavi 26. jula. To je i zavetna slava sela Resnik. Na taj dan žitelji Resnika, Sokobanje i banjski gosti priredjuju svetkovinu u dvorištu manastira




Crkva Sv. Nikole manastir Lapušnja
​

Velika crkva Sv. Nikole nekadašnjeg manastira Lapušnja smeštena je uz samo brdo Vučja Glava, nadomak Rtnja, zapadno od sela Lukova. Nekada centralna za celo područje gornjeg toka Crne Reke i sedište Episkopa. Spada u prvu kategoriju spomenika, zaštićena je zakonom 1948.

Manastir Lozica
​

smešten je u samom podnožju rtanjskih obronaka, levo od puta Zaječar–Paraćin, na samo tri kilometra od sela Krivog Vira. Manastirska crkva posvećena je Sv. Arhangelu Gavrilu, i na taj dan, 26. jula, ovde se okupljaju meštani obeležavajući crkvenu slavu. Od 1980. godine Lozica je pod zaštitom zakona.

izvor:kreni

​

​

 

[zjovan29]

Pećka Patgrijaršija

Manastirski kompleks Pećke Patrijaršije sastoji se od četiri crkve koje su sagrađene u periodu između 13. i 14. veka. Vekovima je ovaj manastir bio središte Srpske Pravoslavne Crkve. Nalazi se u prelepoj Rugovskoj klisuri pored reke Bistrice. Do osamnaestog veka manastir je bio napredno monaško središte sa stotinama učenih monaha. Usled surovih turskih zuluma Patrijarh Arsenije je krajem sedamnaestog veka u velikoj seobi poveo iz ovog područja hiljade hrišćanskih porodica u Južnu Ugarsku. I pored pritisaka lokalnog muslimanskog stanovništva manastir se održao do danas.

Crkva Sv. Apostola - Isus Unutrašnjost kapele Sv. Nikole iz 14. veka

Usled surovih turskih zuluma Patrijarh Arsenije je krajem sedamnaestog veka u velikoj seobi poveo iz ovog područja hiljade hrišćanskih porodica u Južnu Ugarsku. I pored pritisaka lokalnog muslimanskog stanovništva manastir se održao do danas. Nakon Drugog svetskog rata Pećka Patrijaršija je pretvorena u ženski manastir. Mada ovaj manastir administrativno ne pripada raškoprizrenskoj Eparhiji, njegova istorija je usko povezana sa istorijom drugih manastira ove Eparhije. Kao stavropigijalni manastir Pećka Patrijaršija je u neposrednom nadleštvu Srpskog Pravoslavnog Patrijarha u Beogradu gde je danas središte Patrijaršije.

Crkva Sv. Dimitrija Crkva svetih Apostola

Danas je manastir Pećka Patrijaršija veoma važno duhovno središte sa sestrinstvom od 25 sestara. Nakon požara koji su 1981. godine podmetnuli Albanci izgrađeni su novi manastirski konaci sa novom Patrijarhovom rezidencijom. Nakon rata na Kosovu i Metohiji 1998-1999 manastir Pećka Patrijaršija postao je duhovni i nacionalni centar za preostale Srbe severno-metohijskog i hvostanskog regiona. Sestrinstvo se bavi humanitarnim radom i održava manastirsku ekonomiju. Manastiru pripada i metoh u Budisavcima, nedaleko od Kline gde dve monahinje borave same pod zaštitom snaga KFOR-a

Bogorodičina crkva Crkva svetih Apostola

Želeći da središte srpske crkve bude na manje ugroženom mestu i bliže središtu države, arhiepiskop Arsenije I je podigao na ovom žičkom metohu kod Peći crkvu svetih Apostola. Ubrzo, oko 1250. godine, po njegovom nalogu ona je bila i živopisana. Hram se, nešto kasnije, počeo nazivati i Sveti Spas, što je preuzeto kao spomen na posvećenje Žiče.
Sa severne strane ovog najstarijeg hrama arhiepiskop Nikodim je podigao crkvu svetog Dimitrija oko 1320. godine.

Ulaz u crkvu Sv. Apostola Bogorodica i Sv. Danilo

U isto vreme obnavljaju se i ikonostasi u pećkim crkvama i popunjava se riznica. Drugu značajnu obnovu započinje patrijarh Pajsije: crkve se prepokrivaju olovnim pločama, hram svetog Dimitrija se arhitektonski utvrđuje, da bi 1620/1621. ugledni slikar Georgije Mitrofanović u njemu ponovio gotovo polovinu fresaka. On je iste godine živopisao i staru manastirsku trpezariju. Nešto kasnije patrijarh Pajsije pristupa i delimičnoj obnovi crkve svetih Apostola, pa je, tada, 1633/1634. ukrašen zidnim slikama zapadni deo hrama, u kome su stare freske dosta stradale. Iste godine prepokrivena je i trpezarija. U to doba, sredinom XVII veka, Pećka patrijaršija uspostavla i veze sa ruskim carstvom. Njeni igumani u Rusiji dobijaju poklone, kako u novcu, tako i u štampanim knjigama i bogoslužbenim predmetima.

Nova veća obnova Pećke patrijaršije zbila se u doba patrijarha Maksima. Za kratko vreme manastirski kompleksje ograđen (1672/1673.), živopisana je crkvica svetog Nikole (1673/1674.), a potom je izrađen ikonostas za nju (1677.).


Manastir Dečani

Manastir Dečani su zadužbina kralja Stefana Uroša III Dečanskog i njegovog sina cara Stefana Uroša IV Dušana koji se, kao drugi ktitor, o crkvi starao posle smrti svoga oca.
Dečanski hram je najveća sakralna građevina ikad podignuta u Srbiji.

Kupola Prorok Bilajem i anđeli

Gradnja crkve posvećene Hristu Pantokratoru započela je 1327. godine a završena je 1335. godine. Povelju o darivanju svoje zadužbine Dečanski je izdao 1330. godine. Kao i svi kraljevski manastiri, i Dečani su uživali prihod velikog broja sela, katuna, ribnjaka i, kako se to pazilo, zakup sa nekog od brojnih trgova u srpskoj zemlji. Uz crkvu su podignute trpezarija, ćelije za monahe, odbrambeni zidovi, kula na ulazu u manastir, a u blizini i bolnica.

Apostol Filip u Etiopiji Isus poziva Sv. Matejа da ga sledi

Posle Kosovske bitke 1389. godine manastir je izgubio svoje posede, ali su mu oni vraćeni 1397. godine poveljom knjeginje Milice i njenih sinova Stefana i Vuka. Nakon 1455. godine, kada je Kosovo konačno palo pod tursku vlast, Dečani su uspeli da se sa mukom ipak održe. Od obnove Pećke patrijaršije 1557. godine za manastir je, kao i svuda u Srbiji, počelo doba uravnoteženog života i prisustva zakona, što se primetno odrazilo i u umetničkom stvaranju. Taj period nije dugo trajao, jer je nakon velikih seoba Srba u 17. i 18. veku, većina srpskih manastira - među njima i Dečani - jedva nekako životarila.

Isus leči oduzetog Isus

Mada je u prvoj polovini 14. veka u Srbiji preovladavao živopisni srpsko-vizanijski stil, kralj Stefan Dečanski je, po uzoru na svoje prethodnike, odlučio da njegova grobnica bude u duhu raških građevina. Angažovao je primorskog graditelja, protomajstora fra Vitu iz Kotora, pa su izvesni graditeljski elementi preuzeti iz gotičke umetnosti. Glavni savetnik je bio poznati srpski arhiepiskop Danilo II, koji je uložio mnogo znanja i rada prilikom građenja brojnih crkava za kralja Milutina, prethodnika Stefana Dečanskog. Zahvaljujući Danilu II, dečanski hram je potpuno sačuvao pravoslavni duh.

Deva Marija sa Isusom Devica Pelagija

Dečanska riznica, uz onu na Hilandaru, je najbogatija manastirska riznica u celom srpstvu, sa oko 60 ikona iz 14-17. veka, starim rukopisima, velikim brojem knjiga i crkvenim predmetima od neprocenjive umetničke i kulturno-istorijske vrednosti, koji su prezentirani u zgradi manastirske trpezarije i predstavljaju najveću atrakciju ovog spomeničkog kompleksa.
Manastir Dečani upisan je u Listu Svetske kulturne i prirodne baštine UNESO-a 02. jula 2004. godine.

Izgled kupole sa Isusom Vaskrsenje

Na 20. zasedanju UNESCO-ovog komiteta za Svetsku baštinu, koje je održano u Viljnusu, Litvanija, od 08. do 16. jula 2006. godine, na Listu Svetske kulturne i prirodne baštine upisani su manastiri Pećka patrijaršija, Gračanica i crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, kao ekstenzija manastira Dečana, a pod zajedničkim nazivom "Srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija)".


Manastir Gračanica

Od ranije postojeće ranohrišćanske bazilike iz VI veka, i sledeće građevine, crkve iz XIII veka, sedišta lipljanskog episkopa, ostali su samo delovi. Sadašnja crkva, posvećena u srednjem veku Blagoveštenju dok danas slavi Uspenje Bogorodičino, sagrađena je i oslikana kao zadužbina kralja Milutina do 1321. godine.

Kralj Milutin Kraljica Simonida

Crkva ima formu petokupolnog razvijenog upisanog krsta, sa ubrzo dodatom otvorenom spoljašnjom pripratom i verovatno kulom-zvonikom na zapadnoj strani. Gračanica predstavlja vrhunsko ostvarenje poznovizantijske arhitekture, koje pleni svojim jedinstvom konstruktivnih i dekorativnih elemenata.

Simeon Mirotočivi Hrist u kupoli manastira

Teološki učeno, raspričano gračaničko slikarstvo pripada zrelom slikarstvu tzv. "dvorske škole kralja Milutina," čija ostvarenja se uklapaju u najavangardnije tokove klasične umetnosti doba Paleologa. Nešto slabijeg kvaliteta je živopis iz eksonarteksa, zatvorenog i ponovo živopisanog 1570. g. Crkva, već 1379-83. g. dosta oštećena od Turaka, obnovljena je 1383. g. Posle konačnog podpadanja ovih predela pod tursku vlast manastir je imao tešku istoriju ispunjenu haranjima i stradanje, posebno tokom XVIII-XIX veka.

Polaganje Hrista u grob Uspenje

Od nekada čuvene riznice ostalo je nekoliko dragocenih ikona iz XVI-XVII veka, nešto rukopisnih knjiga ali i jedan oktoih štampan 1539. g. u štampariji koja je radila u manastiru početkom XVI veka.
Tokom 1999. g. Gračanica je više puta granatirana od strane albanskih terorisata i pretrpela je manja oštećenja.


Manastir Ljubostinja

Ljubostinja sa Crkvom Uspenja Bogorodice, zadužbina kneginje Milice, podignuta je krajem 14. veka. Jedan je od najznačajnijih spomenika Moravske škole.Arhitekta je bio Rade Borović, poznati Rade Neimar iz narodnih srpskih pesama, kojii je svoje ime uklesao na pragu unutrašnjeg portala.

Ikonostas Kivot sa moštima Carice Milice

Krenula je sa njom i Jelena, kćerka gospodara Drame i žena despote Uglješe. Monahinje Evgenija i Jefimija su dane provodile u molitvi, sa tugom u srcu. U zlatu, na svili, Jefimija je izvezla ćivot za pokrov kneza Lazaru. Sada je ovo umetničko delo neprocenjive vrednosti izloženo u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Poznata je i njena zavesa kojom je darovala manastir Hilandar

Arhanđel Gavrilo Prorok Matija

Monahinju Jefimiju, veliku spisateljicu toga doba, opevale su i pesme savremenika. Obe monahinje su ovde i umrle. Milica, odnosno Evgenija, sahranjena je na levoj strani ulaza u crkvu, a Jefimija na desnoj. Što bi se reklo: i u radosti, kao žene vladara, i u žalosti, kao udovice, i u životu i u smrti – vazda zajedno. Legenda kaže da je Milica u trenutku smrti svoje najbolje drugarice, pesnikinje Jefimije, dala sarkofag koji je sebi namenila. Na sarkofagu je uklesan cvet ljiljana, koji simbolizuje devičanstvo, nevinost i koji se često pripisuje Bogorodici. I danas se u molitvama ljubostinjskih monahinja pominju Evgenija i Jefimija, žena od kojih život
ove svetinje i započe.

Car Lazar i Carica Milica Peti okumenski sabor
Prvobitno slikarstvo koje je naručila kneginja Milica, sačuvano je u tamburu kubeta, a aksnije je doslikano, najverovatnije oko 1415. god. što se može zaključiti na osnovu ktitorskih i vladarskih portreta. Potpisao ga je slikar i jeromonah Makarije. Ikonostas u manastirsikoj crkvi oslikao je 1822. Nikola Marković.
Stariji konak koji se nalazi na zapadnoj strani manastira je monumentalna građevina iz vremena kneza Miloša Obrenovića.


Manastgir Manasija

Manasija (Resava) je jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i pripada takozvanoj „Moravskoj školi“. Podigao je despot Stefan Lazarević - Visoki između 1407. i 1418. godine. Odmah posle osnivanja, Manasija je postala kulturni centar despotovine. Njena „Resavska škola“ bila je po svojim prevodima i prepisima čuvena - i posle pada despotovine - kroz ceo XV i XVI vek.

Despot Stefan Lazarević Sveti ratnici

Manastirski kompleks sastoji se iz:
• crkve
• velike trpezarije ili takozvane „škole“ (koja se, teško oštećena, nalazi južno od crkve)
• tvrđave sa 11 kula od kojih je najveća „Despotova kula“ (severno od crkve).
U toku viševekovne turske okupacije, manastir je više puta pustošen i razaran. Sa crkve je bio skinut olovni krov, pa je više od jednog veka crkvena građevina prokišnjavala i 2/3 fresaka je nepovratno propalo.
Zapadni deo crkve, takozvana „priprata“ prilikom jedne eksplozije u XVIII veku teško je oštećena, pa je današnja priprata većim delom naknadno dozidana. Srećom, u tom delu crkve očuvan je pod u mozaiku, koji je rađen od krupnog raznobojnog kamena.

Detalj kompozicije Svevideće oko

Zgrada Resavske škole
Iako teško oštećen, životopis Manasije spada u red najvećih dometa srednjovekovnog slikarstva. Od očuvanih fresaka prvo zaslužuje pažnju kritorska kompozicija na zapadnom zidu glavnog dela crkve, na kojoj je sačuvan portret despota Stefana. Na južnom i severnom zidu - u pevnicama - očuvani su veličanstveni likovi svetih ratnika. U gornjim zonama pevnica naslikane su scene iz života Gospoda Hrista i ilustrovane Njegove priče iz Jevanđelja. U glavnom kubetu su predstavljeni starozavetni proroci. U oltaru je naslikano Pričešće apostola i Povorka svetih otaca, među kojima je (poslednji u redu prema severu) prvi srpski arhiepiskop - Sveti Sava. Na stubovima su dobro očuvani medaljoni sa poprsjima svetitelja, kao lik svetog arhanđela Mihaila (na južnom) i svetog Petra Aleksandrijskog (na severnom stubu).

Iz starog zaveta Sveti ratnici Areta, Nestor i Nikita

Manasija je pustošena i razarana 1439, 1456, 1476, i 1734, a obnavljana 1735, 1806, 1810, i 1845. godine. Zavod za zaštitu spomenika kulture (tada) SR Srbije otpočeo je 1956. godine obimne konzervatorsko-restauratorske radove. Čišćenja i konzervacija fresaka izvršeni su od 1959. do 1962. godine.

Prorok Habakuk Freske svetih ratnika u kupoli manastira

izvor:spcoluzern

 

[zjovan29]

Manastir Mileševa

Manastir Mileševa je srpski srednjevekovni manastir. Nalazi se na šestom kilometru od Prijepolja na reci Mileševci. Zadužbina je Kralja Vladislava Nemanjića sina Stefana Prvovenčanog, a unuka Nemanjinog. Sazidan u XIII veku. Ako se povežu istorijske vesti i svedočanstva na freskama zidanje i slikanje Mileševe stavlja se u doba između 1219. i 1235. godine. Zidan je u raškom stilu po ugledu na ranije vladarske zadužbine Studenicu i Žiču.U priprati, koju je kralj Vladislav dogradio 1235. godine, položio je mošti svog strica svetog Save. Njih su Turci 1594. godine prilikom osvajanja preneli na Vračar (Beograd) i spalili, u pokušaju da slome srpski duh.

Hrist sa Svetim pismom Despot Stefan

Mileševske freske su vrlo visokog umetničkog kvaliteta. Slikari koje je kralj Vladislav pozvao da živopišu crkvu bili su Grci, školovani u nekom velikom centru Vizantijskog Carstva, u Carigradu, Nikeji ili Solunu, gde je negovan rad u mozaičkoj tehnici. Živopis u naosu i oltaru nastao je po želji Svetog Save, po svemu sudeći pre 1228. godine. Studenička praksa imitacije mozaika nastavljena je i još više razvijena ovde u Mileševi. Na zlatnoj pozadini sa iscrtanim kvadratićima urađen je dvorski "žuti živopis" u naosu i jedna kompozicija iznad ulaza iz priprate u hram, dok su freske u oltaru i priprati rađene na plavoj osnovi bez kvadratića. Interesantno je da raspored kompozicija Velikih praznika odudara od uobičajene šeme, zapravo poređane su obrnutim redom, zdesna nalevo i odozdo naviše. Tako su se pojedine scene našle na neuobičajenom mestu: Pričešće apostola visoko pod kupolom (Hristos u sredini je jednom naslikan, kao u Sv. Sofiji u Ohridu), Sretenje na dva zapadna pilastra i to Bogorodica s Bogodetetom i Josif na jednom, a Simeon i Ana na drugom; Blagovesti su kao pandan Sretenju na istočnom paru pilastara, samo što je anđeo na levom i kreće se prema Bogorodici sleva nadesno, umesto obrnuto.

Sveti car Konstantin Beli Anđeo

Freske Mileševe se ubrajaju među najbolja evropska ostvarenja 13. veka, a od njih najpoznatiji je Beli Anđeo. Pored Belog Anđela druga remek dela su Bogorodica iz Blagovesti i Ktitorska kompozicija sa portretom kralja Vladimira. Ova dela takođe predstavljaju i najveće domete slikarstva tog doba u Evropi.
Manastir je danas sedište episkopije Srpske Pravoslavne Crkve na čijem je čelu episkop Filaret Mićević, pod čijim su rukovodstvom okruženje manastira i manastrski konaci dobili izuzetno sređen izgled.

Judina izdajaSveti SavaMileševa je jedno od najznačajnijih duhovnih i umetničkih središta srpskog naroda. Veliki značaj u narodu je stekao posle prenošenja moštiju Sv. Save iz Trnova 1236. godine. Više od tri veka bio je grobnica Svetog Save.

U Mileševi je 1377. godine krunisan kralj Tvrtko I Kotromanić za kralja Bosne i Srbije. Mileševa se u to doba nalazila na teritoriju njegove države.

Kralj Vladislav Sveti Sava

Posle smrti Sv. Save, kralj Vladislav je oko 1236. godine uz mileševsku crkvu dogradio spoljnu pripratu s bočnim kapelama i u nju je, posle prenošenja iz Trnova, položio mošti Sv. Save. Tada je nastao i živopis ove spoljne priprate. Svi zidovi su bili prekriveni scenama Strašnog suda. Na istočnom zidu na žutoj pozadini je centralna scena - Deizis: Hristos na prestolu, s Bogorodicom i Pretečom, okružen anđelima i apostolima; grešnici na južnom zidu su na crvenoj pozadini a pravednici u raju na severnom zidu, na plavoj pozadini; svuda je islikavanjem kvadratića podražavan mozaik. Ove freske su radili domaći majstori ugledajući se na starije slikarstvo naosa.

Manastir Ravanica

Manastir Ravanica je manastir u Srbiji i nalazi se u podnožju Kučajskih planina, pored sela Senje kod Ćuprije. Ravanica je zadužbina kneza Lazara, koji je poginuo u bici na Kosovu na Vidovdan, 28. juna 1389.
Crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem i ograđena je čvrstim odbrambenim zidom sa sedam kula. Ravanica je sagrađena između 1375. i 1377. godine, a freske su oslikane nekoliko godina pred Kosovsku bitku. Ktitorska kompozicija je izmenjena i doslikana je Lazareva pogibija. Na njoj se, pored kneza Lazara nalazi i knjeginja Milica i njihovi sinovi Stefan i Vuk.

Ikonostas Unutrašnjost sa oltarom Po svojim arhitektonskim i likovnim obeležjima ravanička crkva predstavlja početak moravske škole. Crkva predstavlja originalno arhitektonsko rešenje nastalo spajanjem svetogorske tradicije trolisne osnove i modela upisanog krsta sa pet kupola, odomaćenog u vreme kralja Milutina. Trolisna osnova je postala uzor u daljem razvoju prostorne koncepcije hramova. Crkva je zidana naizmeničnim redovima kamena i opeke, ukrašena je keramoplastičnim dekorativnim elementima i bogatom reljefnom plastikom.

Ulaz Car Lazar Na freskama, koje su ostale očuvane u oltarskom i glavnom unutrašnjem prostoru crkve, zapažaju se izvesne novine vezane za šeme u izboru tema i ciklusa (Veliki praznici, Hristova stradanja, Čuda i parabole), koje će postati pravilo u oslikavanju potonjih hramova Moravske Srbije. U kupolama su freske Hrista, Bogorodice, Anđela i proroka, u oltaru su predstave Hristovog stradanja i ovaploćenja, dok su u naosu ciklusi Velikih praznika, Čuda i jevanđelskih pripovesti kao i sveti ratnici i monasi. U samoj Crkvi danas se nalaze mošti kneza Lazara.

Kovčeg sa moštima Kneza Lazara Kovčeg ispred oltara Kao značajno središte duhovnog, kulturnog, književnog i umetničkog života Ravanica je uticala na nastanak više crkava i manastira, među kojima se ističu obližnji manastir Sisojevac i crkve u Petruškoj oblasti.
Danas su opstale tri kule i deo severnog bedema, ali je za potrebe odbrane manastira podignutog u dolini sigurno bilo neophodno veliko i jako utvrđenje. U starim izvorima se pominje da je manastirska utvrda imala 7 pirgova, dok je jedan putopisac 1568.godine video svega 4 očuvane kule. U prvoj polovini 19. veka (1829. godine) je unutar manastirskog kompleksa još uvek postojala velika trpezarija iz srednjeg veka, ali nje danas više nema.


Manastir Studenica

Manastir Studenica je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi 39 km od Kraljeva. Studenica je jedan od najvećih i najbogatijih manastira Srpske pravoslavne crkve.
Manastir je 1190. osnovao Stefan Nemanja. Utvrđeni zidovi manstira okružuju dve crkve: Bogorodičnu crkvu i crkvu Svetog Joakima i Ane (Kraljeva crkva). Obe crkve su izgrađene od belog mermera.

Konak Panorama

Patron i izgradnja: Studenicu, crkvu posvecenu Bogorodici Dobrotvorki je izmedu 1183. i 1191.godine, podigao veliki župan Stefan Nemanja kao svoju glavnu zadužbinu i dinasticki mauzolej.
Dugo vremena je Studenica bila uzor potonjim zadužbinarima, Nemanjinim naslednicima koji su svoje zadužbine gradili po njenom uzoru.

Prozor "tri svetla" Sveti Sava Manastir je poznat po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka.
UNESKO je 1986. uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine.

Manastir Studenica je posvećen Uspenju presvete Bogorodice. Prva faza radova je završena u proleće 1196, kada je Stefan Nemanja prepustio prestvo svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu. Kad je kasnije otišao u manastir Hilandar, Stefan Prvovenčani se brinuo o Studenici. Tamo je Nemanja primio monaški postrig i ime Simeon. Sveti Simeon se upokojio u Hilandaru 1199. Nemanjin treći sin Sava Nemanjić je, nakon što je pomirio svoju braću Stefana i Vukana, prenio mošti Svetog Simeona u Studenicu gde su i dan danas. Pod Savinim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni i duhovni centar srednjovekovne Srbije. Uz ostala svoja dela, Sava je napisao Studenički tipik, u kom je opisao život svog oca Nemanje, ostaviviši izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu.

Raspeće Hristovo Sveti Jovan

Studenica je uživala pažnju i drugh članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani.
Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manasti, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek.

Zadnji sud, freska iz 1568 Krštenje Isusovo, freska iz 1313/14 Bogata zbirka bogoslužbenih predmeta i ikona izložena je u manstirskoj riznici.

U manstirskom kompleksu Studenice nalaze se još dve crkve.
Mala crkva posvecena Svetom Nikoli koja je gradena pocetkom XIII veka sa sacuvanim fragmentima fresaka iz cetvrte decenije XIII veka.
Crkva Sv. Joakima i Ane – Kraljeva crkva, sazidana 1313/14.godine u vreme kralja Milutina po kome je i dobila ime. Kvadratne je osnove sa dobro sacuvanim živopisom koji predstavlja pravo remek delo slikarskog stila renesanse Paleologa.

Manastir Sopoćani

Manastir Sopoćani nalazi se blizu starog grada i prestonice velikog župana Stefana Nemanje, Rasa, na bregu iznad izvorišta reke Raške. Manastir je zadužbina kralja Stefana Uroša I. Po svojoj arhitekturi Sopoćani pripadaju raškoj školi. Osnovnu vrednost Sopoćana predstavljaju freske koje su prvobitno zahvatale 760 kvadratnih metara zidne površine, od kojih se očuvalo više od polovine.

Arhanđel Mihajlo Bogorodica i Sv. Joanikije

Prema opštem mišljenju freske u Sopoćanima su vrhunac ne samo srpskog, već i vizantijskog slikarstva uopšte. Ove freske su logičan nastavak sjajnog slikarstva iz Studenice i Mileševe, ali ih po umetničkoj vrednosti nadmašuju. Najpoznatija sopoćanska freska je svakako Smrt Bogorodice, koja zahvata 40 kvadratnih metara. Sopoćani predstavljaju veliku galeriju najpoznatijih fresaka čitavog srednjeg veka kod nas.

Sabor Sv. Save Krštenje Isusovo

Manastir Sopoćani posvećen je Svetoj Trojici. Osnovao ga je kralj Uroš. Crkva je izgrađena 1260. godine. Kupola sa zvonikom je dograđena sredinom 14. veka. Neki članovi kraljevske familije su sahranjeni u manastiru. Fresko slikarstvo crkve je kompletirano 1270. godine. Kratko posle kosovske bitke manastir je pretrpeo razna razaranja i obnovljen je za vreme despota Stefana.

Sveti Apostoli Miropomazanje Apostola

Crkva je jedinstvena građevina sa polukružnom apsidom. Spoljni izgled crkve je romanskog stila. Portal i prozori su napravljeni od kamenja. Graditelji su verovatno dolazili iz Jadranske regije. Najranije freske nastale su 1273. godine. Jedna od fresaka prikazuje Uroša prvog dok čeka kraljicu koju vodi Stefan Nemanja. Takođe su prikazani i Stefan Prvovenčani i Uroš prvi sa modelima svojih crkava.

Sveti Sava Isus

Freske oko oltara su naslikane kasnije. Na jednoj je prikazan Uroš prvi sa sinovima Dragutinom i Milutinom kao i ostalim članovima kraljevske familije. Freske u kapelama su oslikane kasnije. U južnoj kapeli se nalazi freska koja prikazuje smrt Stefana Nemanje i prenos njegovih moštiju u Studenicu. Takođe postoje freske koje prikazuju cara Dušana i njegovu ženu Jelenu. Ono što su fresko-slikari u Sopoćanima uspeli u linearnosti i koloritu oslikati sreće se još samo u italijanskoj renesansi.
izvor:spcoluzern.ch

 

[crvendac_011]

Manastiri u Raškoj - dragulji bez gostiju

15. 03. 2011. 08:00h| D. N. Petrović / Vesti online

Manastiri u Raškoj - dragulji bez gostiju
​

Mada "raspolaže" Kopaonikom i Golijom, centrima koje godišnje poseti na desetine hiljada turista, siromašna opština Raška mogla bi da živi od takozvanog "manastirskog turizma", jer na svojoj teritoriji, u prečniku svega pet-šest kilometara, ima manastire Gradac, Staru i Novu Pavlicu koji bi mogli biti "mamac" za hiljade turista koji svakodnevno, zimi zbog Kopaonika, a leti zbog mora, prolaze Ibarskom klisurom, tik pored ovih dragulja. Samo retki svrate da ih posete.

Manastir Gradac podno Golije
​

Stara Pavlica bez gostiju


Nova Pavlica: Zadužbina Draginje, sestre kneza Lazara


PRAVIMO PROGRAM: Andrija Jeremijević

Nova Pavlica sagrađena je 1383. godine, zadužbina je Draginje, sestre kneza Lazara. U njoj su, jedan pored drugih, sahranjeni njeni sinovi Lazar i Stefan Musić, koji su naslikani na zidu iznad svojih grobnica. Freske su dobro očuvane, u sarkofazima su sačuvane njihove kosti.

Crkva ima veliku vrednost, blizu je Ibarske magistrale, ali nas samo retki namernici posećuju - šteta - imali bi šta da vide i puno toga da nauče - kaže monahinja Jelena koju zatičemo nz izlazu iz Nove Pavlice.

Nekoliko metara dalje nalazi se Stara Pavlica, za koju nema pouzdanih podataka o vremenu nastanka. Prvi put se pominje u 12. veku kao muški manastir i kao metoh manastir Studenice, u darovnoj povelji kralja Stefana Prvovenčanog, ali se veruje da je nastala pre epohe Nemanjića.

Danas su očuvani samo ostaci crkve, posvećene svetim apostolima Petru i Pavlu. Posetioci su veoma retki - dodaje monahinja Jelena.

Pet-šest kilometara, sa druge strane Ibra i Ibarske magistrale, nalazi se manastir Gradac, zadužbina Jelene Anžujske, žene kralja Uroša Prvog. Manastir posvećen Blagovestima, podignut je oko 1270. godine, a živopisan je verovatno 1.275. godine.

Kraljica je ovde osnovala prvu žensku školu, ovde je, znanjem donetim sa francuskog dvora, učila mlade devojke tkanju i tapiseriji, ovde je i sahranjena, a u njenu čast svake godine se održava i tradicionalna kulturna manifestacija Dani jorgovana, a svaki namernik uvek je lepo primljen od strane manastirskog sestrinstva.

Devojačka stena

U Brveniku, pored same Ibarske magistrale i na putu ka manastiru Gradac nalazi se visoko stenovito brdo - Devojačka stena. Kako kaže legenda, ovaj stenoviti vrh dobio je ime po nepoznatoj devojci koja je bežeći ispred turskih raspomamljnjenih vojnika, a da bi sačuvala svoju čednost, skočila sa stene i okončala svoj mladi život. Veli broj turista želi da se, organizovano i us klopu posete celom ovom kraju, popne i na Devojačku stenu.

Šteta je da imamo takve dragulje, a da ih uopšte ne koristimo i u turističke i edukativne shvrhe. Gro naših gostiju želi da obiđe Studenicu, ali i Gradac i Novu i Staru Pavlicu. Na žalost, ni opština Raška nije mnogo učinila da iskoristimo ovog bogatstvo naše istorije za koje se interesuju Englezi, Rusi, Mađari, Ukrajinici i drugi naši gosti.

Pravimo poseban program manastirskih tura koje će obuhvatiti i srednjovekovne spomenike u okolini Ibra - kaže Andrija Jeremijević, podpredsednik Udruženja hotelijera na Kopaoniku.

Mi smo prošle godine imali program odmora i edukacije dece Srba koja su rođena i odrasla u inostranstvu, na Kopaoniku su učili srpske običaje i srpsku istoriju, mnogi su prvi put bili u Srbiji, svi su obavezno želeli da odu u Gradac i da obiću obe Pavlice.

Ovoga leta biće ih još više - naglašava Jeremijević i nada se da će se u akciju turističkog iskorišćenja ovih svetinja mnogo ozbiljnije uključiti opština Raška i njen turistički savez.

 

[zjovan29]

MANASTIRI VALJEVSKE EPARHIJE

​

Manastir Bogovadja sa crkvom Svetog Đorđa

Manastir Bogovadja sa crkvom posvećenom Sv.Đorđu.Stara manastirska crkva posvećena Sv.Đorđu podignuta je 1545 god. Ktitor je bio knez Petar Velimirović. Nova crkva je podignuta na temeljima stare spaljene crkve 852.god.
U obnovi crkve ucestvovao je i knez Milos Obrenović. Iguman manastira bio je Hadži Ruvim koga su Turci 1804 god. na prevaru ubili u Beogradu. Tokom 1804 god. u manastiru je zasedao Sovjet koji je rukovodio Prvim srpskim ustankom. Smatra se da naziv manastira potiče od česme koju je podigao Hadži Ruvim a koju je sam narod nazvao Božija voda. Zadnja obnova manastirske crkve i konaka rađena je 1967-1968 god. Manastir je aktivan i o njemu brinu monahinje.

​

Manastir Dokmir
sa crkvom Vavedenja Presvete Bogorodice

Crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice. Ne zna se tačno kada je manastirska crkva podignuta ali se pretpostavlja da je to bilo u 15.veku od kada i potiču prvi pisani pomeni. Stradao je od zemljotresa i obnovljen je 1734 god o čemu postoje i zapisi. U manastiru je radila osnovna škola sve do 1788 god. kada je manastir zapalio Mahmud paša Busatlija. Konačna obnova izvršena je 1976 god. a od 1992 god. prelaskom monahinja iz srušenog manastira Žitomislić u Hercegovini u manastir Dokmir ovaj manastir je aktivan i ženski.

​

Manastir Jovanja
sa crkvom Jovana Krstitelja

Na putu Valjevo - Bajina Bašta, šest kilometara od Valjeva pored sela Zlatarić nalazi se ovaj manastir sa crkvom posvećenom Jovanu Krstitelju. Zato se i zove Jovanja. Smatra se da je crkva podignuta u 13.veku ali prvi pisani pomen potiče iz 1572.god. Kao i mnogi srpski manastiri i ovaj je paljen i rušen. Prvu obnovu izvršili su braća Jovan i Jefta Vitković 1706 god. U misirsku crkvu pretvorena je pre 1826.god. što je i dan danas.
Prilikom radova na konzervaciji otkriveni su delovi živopisa koji potiče iz 17.veka.
Manastir je muški.


MANASTIR LELIĆ

​

​

sa crkvom SVETOG NIKOLAJA

Samo nekoliko kilometara od Valjeva prema Bajinoj Bašti skreće se prema Leliću.Par kilometara od manastira Ćelije uz reku Gradac u centru Lelića je crkva sagrađena 1929a proglašena za manastir 1997. U njemu se nalaze mošti Vladike Nikolaja Velimirovića pravoslavnog teologa i pisca iz 20.veka. Mošti Sv.Nikolaja Velimirovića prenete su iz Amerike1991.godine.U manastiru se nalazi muzej a pored je kapela. MANASTIR PUSTINJA sa crkvom VAVEDENJA PRESVETE BOGORODICE
Po predanju osnovan je u 13 veku u vreme srpskog krallja Dragutina.Nezavisno od legende današnji hram leži na temeljima još starijeg iz 11.veka.U porti su drevni grobovi.Najstariji pomen manastira potiče iz 1572.god.U okolnim skrovitim pećinama živeli su monasi pustinjaci pa najverovatnije odatle potiče naziv manastira.
Manastir je više puta rušen i spaljivan.Obnavljan je nekoliko puta. Za vreme Kočine krajine Bušatlija paša spalio je manastir pa je isti opusteo.Bio je tada jedina bogomolja u valjevskom kraju i tu su dovodjeni bolesnici kod monaha na lečenje.Hram je zidan od kamena i pravilno tesane sige.Naos je prekriven crepom.Hram ima pored zapadnog ulaza i drugi manji sa severne strane,što je retkost kod pravoslavnih hramova.
Postoji i veoma lep zidani ikonostas sa ikonama.Zidani ikonostasi su karakteristični za veoma stare hramove.Način gradnje upućuje na pravoslavne jermene što takodje govori o starosti ovog manastira.Freske potiću iz 1622 god i dobro su očuvane.Tu je ktitorski portret Joakima,zatim freske:Veliki praznici,stradanje Hrista,služba Agnecu,nebeska liturgija, svetitelji,po lepoti čuvena freska svetog Jovana sa krilima koju uporedjuju sa Belim Andjelom iz Mileševe.Zanimljiv je i prikaz svetog Silvestera mučenika na fresci jer se njegov lik ne sreće ni u jednom drugom pravoslavnom hramu.Bio je parohijska crkva i aktivan muški manastir do 1951.god.
Danas je ženski manastir i o njemu brinu monahinje.

​

MANASTIR ĆELIJE sa crkvom
SVETOG ARHANGELA GAVRILA

Samo nekoliko kilometara od Valjeva prema Bajinoj Bašti skreće se prema Leliću a zatim prema putokazu skreće se levo i silazi dosta dugim putem u dolinu. Tu je manastir Ćelije sagrađen u 13 a obnovljen u 18 veku i nalazi se na proplanku iznad reke Gradac.Njegova izgradnja vezuje se za kralja Dragutina iz dinastije Nemanjića.
Prvi pisani istoriski izvori pominju ga 1560.god.Često je spaljivan a potom obnavljan. Za vreme Prvog srpskog ustanka u manastiru je bila ustanička bolnica. Ikonostas je uradjen 1810.god.U manastiru je bila jedna od najstarijih škola u ondašnjoj Srbiji. Danas monahinje drže poznatu ikonopisačku školu po uzoru i tehnikom starih majstora.
Uspešno se bave i izdavačkom delatnošću.Danas je manastir sedište umetničke i kulturne delatnosti.Monasi ovog manastira su uvek bili na čelu borbe za oslobodjenje od turske vlasti.U ovom manastiru je sveštenički čin dobio Hadži Ruvim. Tu su sahranjeni ustaničke vodje Ilija Birčanin i Jefta Popović. U manastirskoj porti sahranjen je i veliki pravoslavni mislilac 20.veka Ava Justin Popović. U manastir dolazi 1948 god i tu ostaje sve do svoje smrti 1979.god. Učenici Ave Justina danas su u vrhovima Srpske pravoslavne crkve. U manastiru se čuva ikona Sabor svetih Arhangela koju je 1798 god. uradio Petar Moler. Manastir je aktivan i danas u njemu žive monahinje.
izvr:eugenonline



Manastir Blagoveštenje
sa crkvom Blagovesti Presvete Bogorodice

Manastir se nalazi iznad Ovčar Banje. Na mestu stare crkve iz 13.veka podignuta je nova 1602 god kao što piše na natpisu iznad vrata. Crkva je zanimljive arhitekture, jednobrodna građevina raškog tipa, sa polukružnom oltarskom apsidom na istočnoj i pripratom na zapadnoj strani, uz koju je kasnije dozidan drveni trem. Nad središnjim delom crkve je osmostrano kube, a ostali deo crkve je od pritesanog krečnjaka i peščara. Živopis je rađen od 1602. do 1632. godine i jedno je od najboljih ostvarenja u našem zidnom slikarstvu u prvoj polovini 17. veka. Konaci su izgradjeni 1930 god i drugi 1932.god. Od starog ikonostasa iz 1632.god koji je jedan od najlepših u Srbiji,sačuvana je prestona ikona Bogorodice sa Hristom,rad slikara Mitrofana iz 1602 god.
U manastirskoj riznici čuva se četvorojevandjelje iz 1552.god i trebnik iz 1570 god. Arhijeriski presto radjen je u duborezu u 17 veku. Manastir Blagoveštenje poznat je po prepisivačkoj školi. Po arhitekturi, sačuvanim freskama, ikonama i elementima drvenog i kamenog nameštaja, ovaj manastir predstavlja reprezentativni primer u prvoj polovini 17. veka.Ovde se svojevremno zamonašio i Patrijarh Srpski Gospodin Pavle. Manastir je aktivan i o njemu brinu monasi.Iznad manastira Blagovestenje nalazi se manastir Ilinje do koga se stize kroz hrstovu šumu.Crkvica posvećena Svetom proroku Iliji .Manastir je pust.

izvor:manastiri.rs



Manastir Vujan
sa crkvom Svetog Arhangela Gavrila

Manastir se nalazi na puti Čačak - Gornji Milanovac udaljen 4 km od sela Prislonica podno planine Vujan. Stari manastir Obrovin nastao u doba Nemanjića, srušen je 1597 god a ovaj današnji podignut je 1805 god na par km od starog u šumi, zaslugom. Radisava Miloševića iz Prislonice i Nikole Lunjevica iz Lunjevića. Crkva je živopisana 1808 godine. Ukrašavanje ikonostasa svetog hrama obavili su čuveni zografi braća Jeremija i Stojan Mihajlović. Nešto kasnije, pored hrama, Lunjevica je podigao poludrveni konak sa doksatima za monahe i kamenu spomen česmu.
U uglu porte sagradio je čardak u kome je odsedao za vreme boravka o praznicima. U crkvi manastira Vujan pored groba nepoznatog monaha, nalaze se mošti vojvode Lazara Mutapa, gazde Nikole Milićevića i hadji Josifa Miloševića, uglednog starešine ovog manastira,
kao i vojvode Nikole Lunjevice kome je unuka kraljica Draga Mašin podigla spomenik. To je lepa jednobrodna crkva bez kupole. Iznad priprate koja ima nastrešnicu nalazi se visoki zvonik.Freske su delimično sačuvane.
Kralj Aleksandar Obrenović poklonio je manastiru veliki konak. Manastir Vujan slavi Svetog Arhangela Gavrila (26-13. jula), jednog od anđela božjih, koji ima ulogu vesnika. U manastiru borave monasi.

izvor:manastiri.rs



Manastir Vraćevšnica sa crkvom Svetog Đorđa

Manastir se nalazi 20 km.od Gornjeg Milanovca na putu za Kragujevac u mestu Vračevšnica, podno planine Rudnik u gustoj šumi. Manastirska crkva podignuta je 1428. godine. Ktiror je bio Radič Postupović, visoki čelnik i sin gružanskog vojvode Milutina u znak zahvalnosti sto se živ vratio iz Kosovskog boja.
Odrasstao je i vaspitavan je na dvoru cara Lazara Hrebeljanovića i do kraja života ostao je u prijateljstvu
sa njegovim sinom, knezom Stefanom Lazarevićem.
Melentije Pavlović, inače prvi mitropolit u obnovljenoj Srbiji, posle liturgije na Cveti 1815. pričestio je kneza i ustanike, koji su posle pričešća, u zoru, otišli kroz planinu u Takovo i podigli Drugi srpski ustanak. Melentije ih je, pod barjakom "krstešem", zakleo na odanost narodu i Srbiji. Iguman Melentije odigrao je važnu ulogu i u čuvenom boju na Ljubiću, kada je posle pogibije vođe Tanaska Rajića, organizovao napad na Turke koji su se dali u bekstvo. Vraćevšnica je dugo bila, ne samo važan politički, već i kulturni centar čitavog kraja.Tu je osnovana jedna od prvih škola tada.
Manastir je imao burnu istoriju.Vožd Karađorđe često je dolazio u Vraćevšnicu. Godine 1812. sazvao je skupštinu u manastiru u vezi Bukureštanskog mira. Skupu je prisustvovao i izaslanik ruskog cara Aleksandra Prvog, koji je voždu i drugim narodnim starešinama podelio ruske ordene. U proleće 1818. knez Miloš je u Vraćevšnici sazvao narodnu skupštinu i na njoj odredio Kragujevac za srpsku prestonicu. Kraj crkve Svetog Đorđa nalazi se grob Miloševe majke, u narodu poznate kao baba Višnja. Nedaleko odatle, Miloš je podigao konak za dušu svoje majke. Stare freske preslikane su 1737 god. Ikonostas je zidani iz 1622 god i ima 30 ikona velike vrednosti. U manastirskoj riznici čuvaju se značajni predmeti, među kojima se ističu ikone, delovi nameštaja porodice Obrenović, portet kneza Miloša, rad čuvenog slikara Djure Jakšića, bakropisna ploča sa predstavom manastira iz XVIII veka. Manastir je u svojoj vekovnoj istoriji više puta haran i paljen. Punih 140 godina u njemu nije bilo života, dok ga 1579. godine nije obnovio rudnički mitropolit Diomidije.Knez Miloš je 1860. manastiru vratio izgled iz doba ktitora Radiča Postupovića.
Danas je manastir ženski i o njemu brinu monahinje.

izvor:manastiri.rs



Manastir Veluće sa crkvom Vavedenje Bogorodice

Jugozapadno od Trstenika a blizu sela Stopanje nalazi
se ovaj manastir. Po predanju podigao ga je Jovan
Branković unuk despota Djurdja Brankovića.
Medjutim pored njega pominju se još četiri ktitora:
vlastelini Olive, Dejan, Konstatin i Bratan.
Manastirska crkva je prvobitno bila posvećena
Sv.Nikoli a kasnije Vavedenju.
Smatra se da je nastao krajem XIV veka i po stilu
gradnje pripada moravskoj školi.
Freske su dobro očuvane ali nemaju neku značajniju
umetničku vrednost. Kao što je arhitektura skromna
tako je i živopis jos skromniji. Konzervacija crkve
uradjena je u periodu od 1971-1973 god.
a konzervacija fresaka od 1965-1975 god.
Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje.

izvor:manastiri.rs

 

[crvendac_011]

Mesto na koje ženska noga nije kročila 1.000 godina

03. 05. 2011. 08:00h| Sarajevo-x

Mesto na koje ženska noga nije kročila 1.000 godina
​

Dve godine su trebale ekipi američke televizije CBS da bi dobila dozvolu za posetu jednom od najsvetijih mesta na svetu, pravoslavnim manastirima na gori Atos u Grčkoj. Grupa od 20 manastira smeštena je na liticama visoko iznad Egejskog mora već vekovima.

U manastirima, poznatim kolektivno kao Sveta Gora ili Vrt Majke Božije, monasi provode većinu vremena u molitvi i namerno izolovani od ostatka sveta.

"Ženama nije dozvoljen pristup planini već više od hiljadu godina", izjavio je Bob Sajmon, dopisnik CBS Newsa.

Ta se zabrana proteže i na životinje, s izuzetkom mačaka koje imaju svoju ulogu u borbi protiv miševa. Jedina hrana koju monasi uvoze je sir - jer dolazi od krava. Inače, sami uzgajaju hranu.
​

Bez dana dodira s spoljašnjim svetom
​

"Svrha boravka monaha ovde je da su daleko od spoljašnjeg sveta. Monasi ovde provedu decenije bez dana dodira s spoljašnjim svetom", kaže Sajmon i dodaje:

"Tehnički gledano oni su na poluostrvu, ali nemaju novine, televizore, žene. Cela ideja je da se u potpunosti posvete molitvi, tako da njih stvarno ne zanima ono što se događa u spoljašnjem svetu i oni ne žele da budu uključeni u to".

Sajmon smatra da je jedini razlog što je njegova ekipa dobila dozvolu da razgovara sa monasima, od kojih mnogi nikada nisu ni čuli za intervjue, priča koju je radio o ekumenskom patrijarhu Bartolomeju, čelniku globalne zajednice od 300 miliona grčkih pravoslavaca. Sajmon ističe da je nova priča o manastirima veoma dobro prihvaćena, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama.
​

Patrijarh može samo da preporuči
​

"Mislim da im je patrijarh rekao: 'Hej, pustite ovog čoveka i njegovu ekipu. Oni su ok'. Ali, on nema autoritet kao papa kod katolika, on samo može da daje preporuke. Tako smo bez obzira na njegovu preporuku čekali dve godine na ulazak tamo", požalio se Sajmon.

I sam dolazak do samostana nije nimalo lagan posao. Prvo morate da dođete do Soluna.

"Od Soluna vas čeka duga vožnje, oko tri sata na putu koji baš i nije najbolji. Onda ćete doći do mesta u kojem možete uzeti trajekt. Jedini problem je što je voda između tog mesta i Atosa veoma uzburkana", govori Sajmon.

Njegov saradnik ostao je u tom mestu čak tri dana, čekajući da se voda koliko-toliko smiri da bi mogao putovati trajektom.
​

Ništa se nije menjalo manje od Atosa
​

"Postoje mesta, šume i planine koje se nisu menjale stotinama godina. Ali, kad je reč o naseljenim mestima, ne verujem da postoji bilo koje drugo mesto na svetu koje se menjalo manje od Atosa" rekao je Sajmon, prenosi CNN.

Tokom Drugog svetskog rata, planina Atos našla se pod ličnom zaštitom Adolfa Hitlera, nakon što su nacisti ušli u Grčku. Naime, nemački vojnici su savetovali monasima da pišu Hitleru i traže zaštitu, nakon čega je on dao svoj pristanak.

Međutim, monasi su rekli Sajmonu kako je Hitler planirao da opljačka umetničko blago koje se nalazi u manastirima, čak je, kako su rekli, naredio oficirima da fotografišu umetnička dela, njih više od 1.000. Međutim, svoju nameru Hitler nikad nije realizovao.

"Monasi jedino misle na to da očuvaju ovu planinu i samostane, jer je to najsvetije mesto na svetu za njih. To je mesto gde molitveni život jest učinkovitiji nego na bilo km drugom mestu. Nacisti ih jesu ugrozili, ali tokom vekova su bili ugroženi od mnogih drugih", zaključio je Sajmon.


​

 

[zjovan29]

BEOGRADSKA EPARHIJA

U beogradskoj Eparhiji , imamo ukupno pet manastira , i to su :

Manastir Senjak sa crkvom Vavedanja Presvete Bogorodice
Manastir Rakovica sa crkvom Svetog Arhangela Mihaila
Manastir Rajinovac sa crkvom Rođenja Presvete Bogorodice
Manastir Slanci sa crkvom Svetog Arhiđakona Stefana
Manastir Zemun sa crkvom Svetog Arhangela Gavrila-Zemun



MANASTIR SENJAK sa crkvom
VAVEDENJA PRESVETE BOGORODICE

Nalazi se u Beogradu u ulici Vasilija Gaćeše 8
Dolazi se iz Bulevara Vojvode Putnika i skreće kod table sa oznakom.
Crkva je podignuta 1936 godine i zadužbina je Perse R. Milenković.
Posvećena je Vavedenju Presvete Bogorodice a mala kapela u sklopu manastira posvećena je
Svetom Nikoli. Živopis u crkvi završen je 1985 ali je danas u dosta lošem stanju.
U crkvi se nalaze tri čudotvorne ikone i to: ikona Majke Božije,ikona Svetog Nikola i ikona
Svetog Nektarija. Manastir je ženski i aktivan je. O njemu brinu monahinje.

MANASTIR RAKOVICA sa crkvom
SVETOG ARHANGELA MIHAILA

Manastir se nalazi se u Beogradu u ulici Patrijarha Dimitrija 34 na Rakovičkom potoku desnoj pritoci Topčiderske reke.Dolazi se pored železničke stanice u Rakovici a onda skrene levo i prođe DMB servis.
Odmah iza servisa je Manastir, sa desne strane a izvor Svete Petke je levo.
Smatra se da je podignut u 14 veku na Avali a preseljen u 16 veku kada datiraju i prvi pisani podaci iz 1502 godine.Prema narodnom predanju ktitori manastira su bili kraljevi Milutin i Dragutin. A prema povelji iz 1701 ktitor je bio Radul I Crni zet kneza Lazara Hrebeljanovića. Manastir je više puta obnavljan.Knez Miloš Obrenović sagradio je konak 1822 god. a njegov sin knez Mihajlo Obrenović je 1862 god. obnovio manastir. O manastiru je još brinula i knjeginja Ljubica kao i Tomanija Obrenović supruga Jevrema Obrenovića ,Miloševog brata.Manastirski živopisi sačuvani su u fragmentima. Pored grobnice Jevrema i Tomanije Obrenovič i njihovo 11-oro dece u porti manastira sahranjeni su junaci Prvog srpskog ustanka kao i jedan od istaknutih vodja ustanka Vasa Čarapić. Preko puta manastira nalazi se kapela i izvor Svete Petke. Manastir je aktivan i u njemu žive monahinje.

MANASTIR RAJINOVAC sa crkvom
ROĐENJA PRESVETE BOGORODICE

U blizini Beograda kod mesta Begaljica blizu Grocke nalazi se ovaj manastir čije prvo
pismeno pominjanje datira iz 1528 god. Dolazi se iz pravca Grocke i skrene na drugom
skretanju za Begaljicu a zatim se samo prate oznake i vrlo brzo stiže.
Prvobitno je to bila crkva brvnara a kasnije u 18 veku izgradjena od čvrstog materijala.
Jedno vreme u manastiru su počivale mošti srpskog kralja Stevana Prvovenčanog.
Od starih ikona sačuvano je samo šest komada.
Njih je radio nepoznati ruski slikar.U porti manastira sahranjen je srpski knez
Stevan Andrejević pogubljen od strane Turaka.
U samom manastirskom kompleksu nalazi se i zidani zvonik i manastirska česma.
Manastir je aktivan i u njemu žive monahinje.

MANASTIR SLANCI sa crkvom
SVETOG PRVOMUČENIKA
I ARHIĐAKONA STEFANA

Ne zna se pouzdano kada je podignut ali se pretpostavlja da je to bilo u 13 veku
i da ga je najverovatnije podigao kralj Dragutin. Više puta je rušen i obnavljan da bi poslednja obnova izvršena 1970. god.Manastir je posvećen svetom arhidjakonu Stefanu jednom od sedam djakona čuvene starohrišćanske crkve u Jerusalimu a koji je stradao zbog vere u Hrista.
Ovaj manastir je jedan od retkih koji je METOH manastira HILANDAR. To znači da se u manastiru Sveti Stefan pripremaju monasi koji će popunjavati bratstvo manastira Hilandar na Svetoj Gori.
Manastir se nalazi nadomak Beograda u Slancima-Veliko Selo
Dolazi se iz pravca Višnjice-Slanačkim putem samo pravo.Postoje oznake i nije ga teško pronaći.
Manastir je aktivan i u njemu žive monasi.

MANASTIR SVETOG ARHANGELA GAVRILA

Podignut u 18 veku na mestu gde je do tada stajala kao privremeni objekat, crkvica od dasaka.
Podigao ga je zemnski trgovac, sapundžija i veliki dobrotvor Teodor Apostolović
"sebi i svojim roditeljima za večan spomen".Na njegovu molbu Car je 1785 god. odobrio da
o svom trošku podigne pravoslavnu kapelu, s tim da se bogosluženje ne sme vršiti
svakodnevno već samo o velikim praznicima.Crkva je sagradjena 1786 god. a početkom
naredne bečki dvorski ratni savet dozvolio je da se u njoj održava nedeljno bogosluženje
pošto je Teodor Apostolović prihvatio da sam izdržava svešteno lice.
Crkva je izgradjena u baroknom stilu. Zvonik je dvospratan s tim što je drugi sprat dozidan 1840 god.koja je i označena krupnim reljefnim brojkama na fasadi.Crkva je obnovljena 1986.god.
Odlukom arhijereja proglašena je za manastir.Nalazi se u Zemunu u Gradskom parku .

izvor:ucoz.org

 

[zjovan29]

BANATSKA EPARHIJA

U banatskoj Eparhiji imamo sedam manastira , to su :

Manastir Mesić sa hramom Rodjenja Svetog Jovana Krstitelja - Vršac
Manastir Vojlovica sa hramom Svetih Arhangela - Pančevo
Manastir sa hramom Svete Trojice - Kikinda
Manastir Svete Melanije sa hramom Prepodobne Melanije - Zrenjanin
Manastir Hajdučica sa hramom Sv.Arhangela - Hajdučica
Manastir Središte sa hramom Presvete Bogorodice Trojeručice - Malo Središte

Manastir Bavanište sa hramom Rođenja Presvete Bogorodice - Bavanište

Iskrenost je jako skup dar , ne očekuj ga od jeftinih ljudi .


MANASTIR MESIĆ
sa crkvom SVETOG JOVANA KRSTITELJA


Do manastira se dolazi iz Vršca u banatskoj ravnici prema Vršačkom Bregu a odatle do sela Mesić gde se na ulasku u samo selo sa leve strane pored puta nalazi ovaj manastir. Crkva je posvećena Sv.Jovanu Krstitelju. Po predanju manastir je osnovao 1225 god. monah Arsenije Bogdanović koga je Sveti Sava postavio za njegovog prvog igumana.
Mnogi nastanak manastira vezuju i za despota Jovana Brankovića.Prvi pisani podaci potiču iz Katastiga Pećke Patrijaršije 1660 god. i 1666 god. koji važi za veoma pouzdan izvor. Turci su dolaskom u Banat manastir spalili ali je obnovljen 1566.god.Za vreme austro-turskog rata 1716 god. manastir je ponovo stradabnovljen je 1722 god.
a 1749 god. uz staru dobija i novu pripratu.Crkva je radjena u starom raškom stilu.Godine 1843 izgradjen je manastirski konak.
U to vreme arhimandrit je bio Vikentije Ljuština. Kao veoma obrazovan čovek svoga vremena 1790 god. osniva gimnaziju u Vršcu i to godinu dana pre osnivanja karlovačke gimnazije.Takodje je objavio monografiju o manastiru Mesić pod imenom:Kratka istorija opštežiteljnog manastira Mesić iz Temišvarskog Banata od 1225-1797 god.Freske u manastiru radjene su 1743 god. i relativno dobro su očuvane. Ispod se nalazi još stariji sloj fresaka koji nije ispitan.Kao i svi manastiri u Vojvodini uz crkvu je dogradjen zvonik u barok stilu.U novije vreme izgradjeni su sadašnji konaci.Manastir Mesič bio je jedno vreme sedište banatskih episkopa.Manastir je ženski i o njemu brinu monahinje.

MANASTIR VOJLOVICA
sa crkvom Svetog Arhanđela Gavrila


Manastir se nalazi na putu Pančevo - Starčevo kada se podje prema rafineriji.
Ne postoji nikakav putokaz a manastir možete i da promašite ako ne gledate na levu strane
prema dimnjacima rafinerije.
Po predanju crkva je podignuta 1383 god od strane monaha koji su se doselili iz srpskih krajeva.
U manastiru postoji zapis iz 1799. koji navodi na to da je despot Stefan Lazarević obnovio
manastir 1405. Prvi pisanii podaci datiraju iz 1535 godine u zborniku.
Manastir Vojlovica bio je metoh starog manastira Vinča na Dunavu.
Manastir Vojlovica je više puta stradao ali je uporno obnavljan.Poslednji put je obnovljen 1981.god.
Stari ikonostas je radjen u 18 veku, manjih je dimenzija i sadrži oko 30 ikona sa starozavetnim
i novozavetnim likovima.Ikonostas je pozlaćen.U toku drugog svetskog rata u manastiru su bili
zatvoreni od strane nemaca srpski patrijarh Gavrilo Dožić i vladika žički Nikolaj Velimirović.
Manastir je aktivan i u njemu žive monasi.

MANASTIR U KIKINDI sa crkvom Svete Trojce

Kada udjete u grad iz pravca Zrenjanina idete do prvog semafora pa desno.Tu je i tabla.
Nastavite pravo do sledeće table i samog manastira sa desne strane pored groblja. Crkva posvećena Svetoj Trojici sa konakom podignuta je 1887 god.za vladavine Franje Josifa.To je zadužbina Melanije Nikolić rodjene Gačić, koja je manastiru poklonila i 300 jutara zemlje koja je kasnije oduzeta od strane države. Danas se nadaju da će im imovina biti vraćena.
Oltar je uradjen u baroknom stilu sa 8 fresaka i 8 medaljona.
Manastirski konak je obnovljen i dogradjen dok sama crkva treba temeljno da se obnovi.
U samoj crkvi sahranjena je Melanija Nikolić-Gačić kao i njena rodbina.
Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje.

MANASTIR SVETE MELANIJE RIMLJANKE
sa crkvom Rodjenja Presvete Bogorodice


Manastir se nalazi na severoistočnom obodu Zrenjanina u delu zvanom Vodice.Adresa je Šumice bb.Osnovao ga je episkop banatski dr.Georgije Letić 1935 god.Manastir je gradjen u vizantiskom stilu. Bio je prvi ženski manastir u banatskoj eparhiji. U sklopu starog manastirskog konaka iz 1935 god podignut je novi 1990 god. u moravskom stilu.
Ikonostas je radio vršački slikar Svetislav Vuković 1937 god. Iza crkve nalazi se mala kapela posvećena Svetoj Petki koju je 26.10.2004 osveštao Vladika bački Nikanor.
U sklopu manastira se nalazi još jedna mala kapelica. U manastiru se čuva staro prestono Jevandjelje iz 1663.god. kao i bakrotisk grčkog "Antimisa" načinjenog u Beču 1772 god.
Prva upraviteljica manastira bila je Petronija Savić rodjena sestra naučnika dr.Vase Savića. Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje.

MANASTIR HAJDUČICA sa crkvom
Svetog arhangela MIHAILA I GAVRILA


Na putu Zrenjanin-Vršac blizu mesta Plandište i Velika Greda nalazi se selo Hajdučica u kome je i istoimeni manastir, na 50 m od skretanja sa glavnog puta.
Crkva je posvećena Svetim Arhangelima.
Podignuta je 1939 god. kao zadužbina Olge S. Jovanović ćerke grofa Dundjerskog.
Dugo je crkva bila zapuštena sa starim konakom i oronulom ogradom da bi 2004 god bila završena obnova crkve.
Uz nju je novi manji konak i nova ograda.
Hajdučica je metoh manastira Hilandar.
U crkvi je i ikona trojeručice koja je pokon Hilandara,krst Gospodnji kao i ikona Bogorodice Shirshaja Nebes na delu oltara koji je ikonopisan.
Manastir je ujedno i parohijska crkva
o kojoj brine i održava službu mladi jerej Siniša Lakičin.
On će Vas veoma ljubazno primiti i o svemu informisati vezano za manastir.
Oslikavanje crkve je u toku.
Manastir je muški i aktivan je.

Manastir Središte sa hramom
Presvete Bogorodice Trojeručice
Malo Središte

Manastir je u izgradnji

Iz Vršca se pored bolnice krene putem za Veliko Središte.Već nakon nekoliko kilometara pravog puta nailazite na oštru krivinu gde se put račva.
Prateći krivinu idete za Veliko Središte a pravo put Vas vodi do Malog Središta gde se i nalazi Manastir koji je u izgradnji.
Nalazi se na brdu i sa puta je veoma uočljiv.
Do sada je izgradjen konak, ulazna kapija,mala kapelica, zvonik i postavljeni su temelji za crkvu.
U manastiru trenutno boravi samo jedan monah i manastir je delimično aktivan do završetka gradnje.

MANASTIR BAVANIŠTE sa crkvom
Rođenja Presvete Bogorodice


Kada se iz Pančeva stigne u Bavanište put oštro
nastavlja desno za Kovin. Za manastir se nastavi
pravo, pored trafo stanice, oko 500 metara, do prve
male raskrsnice. Skrenete levo, a zatim uzanim
asfaltnim putem, kroz šumicu stižete posle 2 km.
Crkva Rodjenja Presvete Bogorodice potiče iz
15 veka. Ktitor je nepoznat. Sve do 18 veka
manastir nije diran da bi 1716 god bio razoren i
opljačkan od strane Turaka.
Manastirski zivot je opusteo a manastir nije
obnavljan delimično zbog postojeće zabrane
austrougarske carice Marije Terezije o izgradnji
i obnovi manastira po Srbiji.
Tek 1856 god. zahvaljujući milosti naroda manastir
sa crkvom je obnovljen.
Tada je podignuta kapela i priprata.
Druga velika obnova počela je 1997 god. i još traje.
Crkva je obnovljena skoro u celosti.
Uradjen je deo živopisa na kome se i dalje radi.
Sama crkva je podignuta na izvoru.
Izvor postoji i danas i osvećen je.
Manastir je muški i aktivan je.

izvor:ucoz.org