Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Velimir Rajić, pesnik ljubavi i rodoljublja
Velimir Rajić, pesnik ljubavi i rodoljublja
Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu.
-Ah, moje pesme! rekao je.
Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić.
S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.
Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi.
”U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati”, pisao je Jaša Prodanović 1923. godine.
Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.
Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima.
Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika, prevodi u ”ZVEZDI” Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je napisao pesmu – Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu: - oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu: -
ŽELjA
Haj, da mi je, milo drago moje
samo jednom da otvorim tebi
širom srce ojađeno svoje,
ništa drugo poželeo ne bi !
Ništa ne bih ja želeo druge,
do da glavu spustim ti na krilo,
i da plačem dugo, vrlo dugo
čini mi se, lakše bi mi bilo.
Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: ”…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi”. Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: - NA DAN TVOG VENČANjA, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, Najveća pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku.
Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao u pesme. Sonati: - jedna intimna istorija, želja i druge. Pesma ”MOJ SAN”, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece:
MOJ SAN
Ja snivam, budan, malo, tiho mesto
tu mala kuća, mala -ali moja,
u travi, sniska, starinskoga kroja
rumenog sunca zrak poslednji nesto
života drevnog dah poslednji presto…
na travi, posle umora i znoja,
ja sedim, srećan; pokraj mene moja
malena draga, a međ nama mesto
gde naše dete skakuće i cupka,
čas tatu svoga za brkove čupa
čas sečnu travu; bere mami cveće
Al tad, glas jedan, kao prasak groma
u svesti jekne: ”to je slika doma
što nikad, nikad, nikad biti neće.
Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu biblioteku.
1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje ovaj portret: …Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu”.
Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama ”BASNA O ŽIVOTU”, jednostavnom simbolikom objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti:
I utka Gospod u suton i mreže
od lastavice lake ljute jade
i kada tkivo, po svršetku leže,
on sreza život i meni ga dade.
U telu mome živi strašni pauk
što siše mozak, srž i krvcu svežu;
u duši – suton, i u njemu jauk: -
to pišti lasta, sputana u mrežu…
Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat.
Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje ”RATNE ZAPISE”. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš. Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom Jelićem, DIS-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske epopeje.
Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: ”Ah, moje pesme” !
Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru.
Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.
Nadežda Stanisavljević
izvor:aleksinac
NA DAN NJENOG VENCANJA
I srusise se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Cestit'o sam ti. I ti rece "Hvala!" ...
A da li znades da se u tom casu
Granitna zgrada mojih ideala
Srusi i smrvi u pep'o rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svrseno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu sto sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I nasto kletve! Nasto ruzne reci?
O sreći svojoj covek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leci.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Pa podji s Bogom! Još ti mogu reci:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve sto god da pocnes svrsila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Cuj, Boze, molbu moje duse jadne:
Sva patnja sto si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek mimoidje nju, i neka padne
Na onaj deo sto je pisan meni!
Uslisi ovu molitvu, o Boze!
I dusa će mi mirno da pociva;
I saputace vecno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
I onda kada dodje ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Cuces i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav ziva!"
[Velimir Rajic]
Basna o životu
U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti,
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti
Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,
Sa jedne hrpe, goleme ko gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkuvu u početku.
U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigdi nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom - puno, sve krupne i čiste...
Kad Gospod htede život moj da otka,
Preostaše Mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.
I žice retke, svakog časa beže. -
'Hej! malo pređe!' - anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.
Bog, zadovoljan, stade živle tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. -
'I ovde valja neku šaru dati.' -
Donesoše mu tužnu pisku laste.
I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...
U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši - suton, i u njemu jauk: -
To pisti lasta, sputana u mrežu...
Velimir Rajic
Zavet
Kada umrem - smrt će skoro doći,
Još tren koji pa će zakucati
I na moga života tamnicu,
Te rastočit železne okove
Što mi dušu od postanka stežu,
I spasti je ropstva večitoga, -
Nemojte mi ruke prekrštati,
Jer mi živom behu savezane.
Nemojte me u crkvu nositi,
Jer kad god sam u Boga molio
Da me spase nevolje očajne,
On se svagda molbi oglušio.
Već me pravo groblju ponesite,
Kopajte mi raku preduboku,
Da me mrtva ne ogreje sunce,
Jer moj život studena je zima, -
Nek mi bude od zemljice toplo.
Čelo glave krst mi ne stavljajte,
Jer sam bio raspet za života,
Već naval'te gomilu kamenja,
Nek se diže do neba visoko.
Pa kad dođe čas Strašnoga Suda,
I kad mrtvi počnu ustajati,
Neka tada sve groblje oživi;
kamen nek mi pritisne grobnicu -
Samo da se ja dići ne mogu.
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak,
Već po grobu pelen zasadite,
Gorki pelen i oštru ostrugu:
Kad je ceo život pelen bio,
Našto će mi posle smrti ruža?
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
Jer kad grane prvo premaleće,
Iz ruže će poniknut ostruga,
Iz bosiljka pelen procvatiti:
Pelen će vam gorke suze mamit,
A ostruga srce razdirati,
Što mi niste zavet ispunili!
ISTINITA PESMA
(Velimir Rajić)
Da kogod znade kako mene boli
To što me sudba pastorčetom stvori!
Koliki teret moju dušu mori!
I kako duša preklinje, i moli!
I moje srce živo je, i voli.
Al' o tom jedne ne sme da prozbori!
I, kao žižak, samo sebe gori...
O, niko ne zna kako ljuto boli!
Pa gde su one zemaljske divote
Rad kojih čovek Boga blagosilja?
Zar ima Boga? Vere? Pouzdanja?...
O, ćuti, prazni, kukavni živote!
Za tebe nema, osim smrti, cilja,
Ni druge nade, osim očajanja!
ZAŠTO?
I noćas, opet, sedeo sam, pio,
Sa ljudma koji tugu svoju blaže,
U vinu pokoj i zaborav traže, -
I opet nisam zadovoljan bio.
Na dušu moju teški jad se svio;
Ni vino meni ništa ne pomaže:
Sa svakom čašom sinji jad se slaže,
K'o da se čemer s rujnim vinom slio!-
Što večno tuga, i jad, i bol raste?-
Što pesma moja, tužna piska laste
Bez gnezda, večno da Boga priziva?
Što večno da sam bekrija a trezan?
Što večno da sam slobodan a vezan?
Što da sam mrtav sred života živa?
Velimir Rajić
Velimir Rajić, pesnik ljubavi i rodoljublja
Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu.
-Ah, moje pesme! rekao je.
Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić.
S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.
Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi.
”U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati”, pisao je Jaša Prodanović 1923. godine.
Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.
Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima.
Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika, prevodi u ”ZVEZDI” Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je napisao pesmu – Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu: - oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu: -
ŽELjA
Haj, da mi je, milo drago moje
samo jednom da otvorim tebi
širom srce ojađeno svoje,
ništa drugo poželeo ne bi !
Ništa ne bih ja želeo druge,
do da glavu spustim ti na krilo,
i da plačem dugo, vrlo dugo
čini mi se, lakše bi mi bilo.
Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: ”…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi”. Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: - NA DAN TVOG VENČANjA, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, Najveća pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku.
Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao u pesme. Sonati: - jedna intimna istorija, želja i druge. Pesma ”MOJ SAN”, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece:
MOJ SAN
Ja snivam, budan, malo, tiho mesto
tu mala kuća, mala -ali moja,
u travi, sniska, starinskoga kroja
rumenog sunca zrak poslednji nesto
života drevnog dah poslednji presto…
na travi, posle umora i znoja,
ja sedim, srećan; pokraj mene moja
malena draga, a međ nama mesto
gde naše dete skakuće i cupka,
čas tatu svoga za brkove čupa
čas sečnu travu; bere mami cveće
Al tad, glas jedan, kao prasak groma
u svesti jekne: ”to je slika doma
što nikad, nikad, nikad biti neće.
Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu biblioteku.
1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje ovaj portret: …Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu”.
Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama ”BASNA O ŽIVOTU”, jednostavnom simbolikom objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti:
I utka Gospod u suton i mreže
od lastavice lake ljute jade
i kada tkivo, po svršetku leže,
on sreza život i meni ga dade.
U telu mome živi strašni pauk
što siše mozak, srž i krvcu svežu;
u duši – suton, i u njemu jauk: -
to pišti lasta, sputana u mrežu…
Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat.
Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje ”RATNE ZAPISE”. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš. Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom Jelićem, DIS-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske epopeje.
Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: ”Ah, moje pesme” !
Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru.
Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.
izvor:aleksinac
NA DAN NJENOG VENCANJA
I srusise se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Cestit'o sam ti. I ti rece "Hvala!" ...
A da li znades da se u tom casu
Granitna zgrada mojih ideala
Srusi i smrvi u pep'o rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svrseno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu sto sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I nasto kletve! Nasto ruzne reci?
O sreći svojoj covek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leci.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Pa podji s Bogom! Još ti mogu reci:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve sto god da pocnes svrsila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
Cuj, Boze, molbu moje duse jadne:
Sva patnja sto si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek mimoidje nju, i neka padne
Na onaj deo sto je pisan meni!
Uslisi ovu molitvu, o Boze!
I dusa će mi mirno da pociva;
I saputace vecno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav ziva!
I onda kada dodje ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Cuces i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav ziva!"
[Velimir Rajic]
Basna o životu
U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti,
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti
Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,
Sa jedne hrpe, goleme ko gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkuvu u početku.
U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigdi nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom - puno, sve krupne i čiste...
Kad Gospod htede život moj da otka,
Preostaše Mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.
I žice retke, svakog časa beže. -
'Hej! malo pređe!' - anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.
Bog, zadovoljan, stade živle tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. -
'I ovde valja neku šaru dati.' -
Donesoše mu tužnu pisku laste.
I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...
U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši - suton, i u njemu jauk: -
To pisti lasta, sputana u mrežu...
Velimir Rajic
Zavet
Kada umrem - smrt će skoro doći,
Još tren koji pa će zakucati
I na moga života tamnicu,
Te rastočit železne okove
Što mi dušu od postanka stežu,
I spasti je ropstva večitoga, -
Nemojte mi ruke prekrštati,
Jer mi živom behu savezane.
Nemojte me u crkvu nositi,
Jer kad god sam u Boga molio
Da me spase nevolje očajne,
On se svagda molbi oglušio.
Već me pravo groblju ponesite,
Kopajte mi raku preduboku,
Da me mrtva ne ogreje sunce,
Jer moj život studena je zima, -
Nek mi bude od zemljice toplo.
Čelo glave krst mi ne stavljajte,
Jer sam bio raspet za života,
Već naval'te gomilu kamenja,
Nek se diže do neba visoko.
Pa kad dođe čas Strašnoga Suda,
I kad mrtvi počnu ustajati,
Neka tada sve groblje oživi;
kamen nek mi pritisne grobnicu -
Samo da se ja dići ne mogu.
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak,
Već po grobu pelen zasadite,
Gorki pelen i oštru ostrugu:
Kad je ceo život pelen bio,
Našto će mi posle smrti ruža?
Ne sejte mi iznad groba cveće,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
Jer kad grane prvo premaleće,
Iz ruže će poniknut ostruga,
Iz bosiljka pelen procvatiti:
Pelen će vam gorke suze mamit,
A ostruga srce razdirati,
Što mi niste zavet ispunili!
ISTINITA PESMA
(Velimir Rajić)
Da kogod znade kako mene boli
To što me sudba pastorčetom stvori!
Koliki teret moju dušu mori!
I kako duša preklinje, i moli!
I moje srce živo je, i voli.
Al' o tom jedne ne sme da prozbori!
I, kao žižak, samo sebe gori...
O, niko ne zna kako ljuto boli!
Pa gde su one zemaljske divote
Rad kojih čovek Boga blagosilja?
Zar ima Boga? Vere? Pouzdanja?...
O, ćuti, prazni, kukavni živote!
Za tebe nema, osim smrti, cilja,
Ni druge nade, osim očajanja!
ZAŠTO?
I noćas, opet, sedeo sam, pio,
Sa ljudma koji tugu svoju blaže,
U vinu pokoj i zaborav traže, -
I opet nisam zadovoljan bio.
Na dušu moju teški jad se svio;
Ni vino meni ništa ne pomaže:
Sa svakom čašom sinji jad se slaže,
K'o da se čemer s rujnim vinom slio!-
Što večno tuga, i jad, i bol raste?-
Što pesma moja, tužna piska laste
Bez gnezda, večno da Boga priziva?
Što večno da sam bekrija a trezan?
Što večno da sam slobodan a vezan?
Što da sam mrtav sred života živa?
Velimir Rajić
Poslednja izmena od urednika: