- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
UMETNIK POSEBNOG KOVA
Govorili su „uh!” kada čuju odakle sam
Zašto je Velča Velčev kao mladić crtao kvadrat želja, gde je upoznao Zinedina Zidana, kada je dobio 50.000 maraka na sportskoj prognozi
Slikar Velča Velčev već dvadeset godina živi na Majorki. Radi ono što najviše voli, sam odlučuje kad će i koliko da radi, i još može da živi od toga. Svoj rad našoj publici predstavlja na aktuelnoj izložbi u institutu „Servantes”. Postavka traje do četvrtog maja i nosi naziv „7.237”. Toliko dana je prošlo od slikarevog odlaska iz Beograda (21. juna 1991), do datuma otvaranja izložbe. Toliko dana ga je, kaže, udaljilo od domovine.
– Mobilisan sam devedeset prve godine, i kada su nas posle 24 dana pustili, odlučio sam da odem iz zemlje. Bio sam suviše naivan i nisam verovao kada su govorili šta će se ovde desiti. Na Majorku me je zvao prijatelj, i znao sam da ću u ovom turističkom centru, makar samo crtao portrete na plaži, moći da prehranim porodicu – kaže Velča Velčev, dodajući da je još kao student skicirao prolaznike u Rovinju gde mu je kućicu, improvizovanu u galeriju, iznajmljivao književnik Antonije Isaković.
Početak na Majorki, kaže, nije bio polagan, kao ni svaki drugi. Nemajući u početku para da kupi platno, pitao je gazdu kod kog je stanovao sme li da rasklopi jedan stari ormar i izvadi šperploču.
– Dozvolio mi je, i na tim pločama sam slikao. Ako imate šta da prikažete, nije važna podloga, smatra slikar.
– Kada su tamo čuli da sam iz Jugoslavije, uglavnom je komentar bio: „Uh!” Onda im objašnjavam, mada shvatim da nema svrhe – već su progutali servirane informacije. Ubrzo sam se snašao, upoznao kolege i galeriste. Naših ima malo, 1991. bilo nas je šestoro iz Juge, a sada nas je blizu dve stotine. Bugara ima 5.000, i čim su ušli u Evropsku uniju, doselili su se na Majorku.
Sreća prati hrabre, kažu, pa je Velčev ubrzo izvukao dobitak od 50.000 maraka na sportskoj prognozi. Dovoljno da uzme kredit za kuću, a za tri godine, kaže, i njega će isplatiti.
– Jedan klijent koji svake godine kupuje pet-šest mojih slika, predložio je da finansira izgradnju mog ateljea, a da mu ja otplaćujem rate u slikama. Zvučalo je previše lepo da bi bilo istinito. Raspitao sam se, uverio se da nije sumnjiv tip, i sada imam atelje od 40 kvadrata na Majorki.
– U početku sam slikao, kasnije sam se okrenuo instalacijama. U radovima stalno ponavljam simbole: bicikl, merdevine, i kuća iz Dimitrovgrada. Kad sam bio mali, nisam imao bicikl, i za mene je on predstavljao sredstvo za letenje. Kada ga pozajmim, kao da dobijem krila. Padao sam sa njega hiljadu puta ali nikad me nije bolelo – ti ožiljci su mi bili najslađi u životu. Bicikl se na mojim slikama vremenom smanjivao, i od njega je ostao samo točak. Od kuće je ostao samo prostor, pretvorio se u geometrijsku apstrakciju, u minimalizam. Kada sam kasnije prešao na grublje materijale (kalaj, gvožđe i olovo), i počeo da sakupljam i starudiju, supruga se zabrinula da nisam oboleo od opsesivnog gomilanja nepotrebnih stvari, tzv. Diogenovog sindroma.…
Njegove slike, pak, nalazile su svoje kupce. Među njima su i teniser Rafael Nadal i fudbaler Zinedin Zidan.
– Zidan mi je ostavio utisak skromnog čoveka. Kupio je jednu moju sliku, interesuje ga umetnost, i to se vidi. Za organizovanje izložbe u Santanderu, pomogao mi je bivši golman Majorke Miki Karo koji je takođe vlasnik mojih slika.
Iz tog fudbalskog jata upoznao je i Gorana Milovića koji je igrao u Zvezdi, Diku Stojanovića, nekadašnjeg zvezdinog golmana, Jovana Stankovića koji igra u Madridu, Nenada Bjekovića, bivšeg direktora „Partizana”, koji je kolekcionar i ima jednu Velčinu sliku.
Kinez Gao Singđijan, dobitnik Nobelove nagrade za književnost takođe je bio oduševljen i kupio je jedno njegovo platno. On i
sam slika, pa su se ponovo sreli na Singđijanovoj izložbi na Majorki.
– Kao mladić crtao sam svoj kvadrat želja i kvadrat mogućnosti. Neko napravi mali kvadrat i bude srećan, moj kvadrat je ogroman i unapred znam da neću stići da ga ispunim, ali na tom putu ću napraviti interesantne stvari. Poznati španski pesnik Antonio Maćado rekao je: „Važniji je put koji ste prešli od cilja do kojeg ste stigli”. Imam nemir što neću iscrtati svoj kvadrat ali to me i gura da nastavim dalje.
----------------------------------------------------------------------
Marina Abramović – baba umetnosti
Prijatelj, saobraćajni inženjer, pitao me je u čemu je veličina Marine Abramović. Kaže, njen performans je: „Sedneš i gledaš ljude. I to mi je neka umetnost!”. Jeste, ali ti ljudi koji su na performansu u Njujorku sedeli prekoputa nje, plakali su, tresli se, ili napustili salu. Ona je izazvala reakciju, isprovocirala ih, to je i poenta. U tome je fora, kaže Velčev i dodaje da naši ljudi znaju samo za Vladu Veličkovića, Miloša Šobajića i Dadu Đurića. „A Marina je u top deset svetskih umetnika. Nju u svetu zovu baba umetnosti, jer je utemeljila kvalitetan performans, pa su je drugi sledili”.
-------------------------------------------------------
Nostalgija kao fizički bol
Crvena vrata na izložbi u institutu „Servantes” jedna su od umetnikovih instalacija. Ispred njih je oko 2.000 malih džakova koji
simbolično označavaju dane koje je umetnik proveo van svoje zemlje. Nostalgiju koju oseća Velčev ne opisuje samo tugom i suzama već kaže da je u pitanju istinski fizički bol.
Mirjana Sretenović
Objavljeno: 24.04.2011.
Izvor: Politika magazin
Govorili su „uh!” kada čuju odakle sam
Zašto je Velča Velčev kao mladić crtao kvadrat želja, gde je upoznao Zinedina Zidana, kada je dobio 50.000 maraka na sportskoj prognozi
Slikar Velča Velčev već dvadeset godina živi na Majorki. Radi ono što najviše voli, sam odlučuje kad će i koliko da radi, i još može da živi od toga. Svoj rad našoj publici predstavlja na aktuelnoj izložbi u institutu „Servantes”. Postavka traje do četvrtog maja i nosi naziv „7.237”. Toliko dana je prošlo od slikarevog odlaska iz Beograda (21. juna 1991), do datuma otvaranja izložbe. Toliko dana ga je, kaže, udaljilo od domovine.
– Mobilisan sam devedeset prve godine, i kada su nas posle 24 dana pustili, odlučio sam da odem iz zemlje. Bio sam suviše naivan i nisam verovao kada su govorili šta će se ovde desiti. Na Majorku me je zvao prijatelj, i znao sam da ću u ovom turističkom centru, makar samo crtao portrete na plaži, moći da prehranim porodicu – kaže Velča Velčev, dodajući da je još kao student skicirao prolaznike u Rovinju gde mu je kućicu, improvizovanu u galeriju, iznajmljivao književnik Antonije Isaković.
Početak na Majorki, kaže, nije bio polagan, kao ni svaki drugi. Nemajući u početku para da kupi platno, pitao je gazdu kod kog je stanovao sme li da rasklopi jedan stari ormar i izvadi šperploču.
– Dozvolio mi je, i na tim pločama sam slikao. Ako imate šta da prikažete, nije važna podloga, smatra slikar.
– Kada su tamo čuli da sam iz Jugoslavije, uglavnom je komentar bio: „Uh!” Onda im objašnjavam, mada shvatim da nema svrhe – već su progutali servirane informacije. Ubrzo sam se snašao, upoznao kolege i galeriste. Naših ima malo, 1991. bilo nas je šestoro iz Juge, a sada nas je blizu dve stotine. Bugara ima 5.000, i čim su ušli u Evropsku uniju, doselili su se na Majorku.
Sreća prati hrabre, kažu, pa je Velčev ubrzo izvukao dobitak od 50.000 maraka na sportskoj prognozi. Dovoljno da uzme kredit za kuću, a za tri godine, kaže, i njega će isplatiti.
– Jedan klijent koji svake godine kupuje pet-šest mojih slika, predložio je da finansira izgradnju mog ateljea, a da mu ja otplaćujem rate u slikama. Zvučalo je previše lepo da bi bilo istinito. Raspitao sam se, uverio se da nije sumnjiv tip, i sada imam atelje od 40 kvadrata na Majorki.
– U početku sam slikao, kasnije sam se okrenuo instalacijama. U radovima stalno ponavljam simbole: bicikl, merdevine, i kuća iz Dimitrovgrada. Kad sam bio mali, nisam imao bicikl, i za mene je on predstavljao sredstvo za letenje. Kada ga pozajmim, kao da dobijem krila. Padao sam sa njega hiljadu puta ali nikad me nije bolelo – ti ožiljci su mi bili najslađi u životu. Bicikl se na mojim slikama vremenom smanjivao, i od njega je ostao samo točak. Od kuće je ostao samo prostor, pretvorio se u geometrijsku apstrakciju, u minimalizam. Kada sam kasnije prešao na grublje materijale (kalaj, gvožđe i olovo), i počeo da sakupljam i starudiju, supruga se zabrinula da nisam oboleo od opsesivnog gomilanja nepotrebnih stvari, tzv. Diogenovog sindroma.…
Njegove slike, pak, nalazile su svoje kupce. Među njima su i teniser Rafael Nadal i fudbaler Zinedin Zidan.
– Zidan mi je ostavio utisak skromnog čoveka. Kupio je jednu moju sliku, interesuje ga umetnost, i to se vidi. Za organizovanje izložbe u Santanderu, pomogao mi je bivši golman Majorke Miki Karo koji je takođe vlasnik mojih slika.
Iz tog fudbalskog jata upoznao je i Gorana Milovića koji je igrao u Zvezdi, Diku Stojanovića, nekadašnjeg zvezdinog golmana, Jovana Stankovića koji igra u Madridu, Nenada Bjekovića, bivšeg direktora „Partizana”, koji je kolekcionar i ima jednu Velčinu sliku.
Kinez Gao Singđijan, dobitnik Nobelove nagrade za književnost takođe je bio oduševljen i kupio je jedno njegovo platno. On i
sam slika, pa su se ponovo sreli na Singđijanovoj izložbi na Majorki.
– Kao mladić crtao sam svoj kvadrat želja i kvadrat mogućnosti. Neko napravi mali kvadrat i bude srećan, moj kvadrat je ogroman i unapred znam da neću stići da ga ispunim, ali na tom putu ću napraviti interesantne stvari. Poznati španski pesnik Antonio Maćado rekao je: „Važniji je put koji ste prešli od cilja do kojeg ste stigli”. Imam nemir što neću iscrtati svoj kvadrat ali to me i gura da nastavim dalje.
----------------------------------------------------------------------
Marina Abramović – baba umetnosti
Prijatelj, saobraćajni inženjer, pitao me je u čemu je veličina Marine Abramović. Kaže, njen performans je: „Sedneš i gledaš ljude. I to mi je neka umetnost!”. Jeste, ali ti ljudi koji su na performansu u Njujorku sedeli prekoputa nje, plakali su, tresli se, ili napustili salu. Ona je izazvala reakciju, isprovocirala ih, to je i poenta. U tome je fora, kaže Velčev i dodaje da naši ljudi znaju samo za Vladu Veličkovića, Miloša Šobajića i Dadu Đurića. „A Marina je u top deset svetskih umetnika. Nju u svetu zovu baba umetnosti, jer je utemeljila kvalitetan performans, pa su je drugi sledili”.
-------------------------------------------------------
Nostalgija kao fizički bol
Crvena vrata na izložbi u institutu „Servantes” jedna su od umetnikovih instalacija. Ispred njih je oko 2.000 malih džakova koji
simbolično označavaju dane koje je umetnik proveo van svoje zemlje. Nostalgiju koju oseća Velčev ne opisuje samo tugom i suzama već kaže da je u pitanju istinski fizički bol.
Mirjana Sretenović
Objavljeno: 24.04.2011.
Izvor: Politika magazin