Vaše dete u svetu muzike

[belja91]

Vaše dete u svetu muzike

Muzika ima ogroman značaj za razvoj vašeg deteta.
Zašto je bavljenje muzikom važno za dete?

Muzika ima ogroman značaj za razvoj vašeg deteta

Razvijanjem muzičkih sposobnosti, kod njega se uvećava niz posebnih sposobnosti, od kojih će imati puno koristi kako u detinjstvu, tako i kasnije tokom života. Sluh, vid, verbalno izražavanje, sposobnost čitanja, učenje stranih jezika, matematičke i kreativna sposobnost, socijalna prilagodljivost... samo su neke od sposobnosti koje muzičari izvanredno razvijaju.

Muzika u potpunosti angažuje mozak

Obe hemisfere su aktivne kada dete uči da svira, što pospešuje mališanove intelektualne sposobnosti, naročito domen apstraktnog mišljenja. Ona utiče na psihički i fizički razvoj, a ulazeći u svet muzike dete počinje aktivno da razvija estetsko rasuđivanje i odnos prema umetnosti uopšte.

Muzika ima sposobnost da uvežbava mozak za kompleksnije razmišljanje, ono koje uključuje rešavanje nekog problema, rasuđivanje, analiziranje, uočavanje sličnosti i razlika. Slušanjem klasične muzike se poboljšavaju pamćenje i koncentracija, a učenjem sviranja nekog instrumenta se razvija prostorno-vremensko rasuđivanje. Psiholozi su dokazali da deca koja se u predškolskom uzrastu konstantno bave muzičkim aktivnostima - upadljivo brže i sa većom tačnošću savlađuju probleme u igrama kao što su slagalice ili lego kocke. Uz dobro prostorno-vremensko rasuđivanje uživaju u šahu, matematici, shvataju razmere i proporcije, i bolje se snalaze u prirodnim naukama od druge dece.

Muzikom se, što je naročito važno, podstiču kreativnost i mašta, a mališani koji sviraju neki instrument razmišljaju «bistrije» i kritički. Za povučenu decu, sa problemom ostvarivanja socijalnog kontakta, muzička aktivnost može da se koristi kao terapija, jer omogućava detetu da se izrazi, da se kroz pesmu i igru uklopi u društvo i razvije osećanje kolektivnog duha.

Kada je pravi trenutak da se počne?

Najvažnije je da dete samo pokaže bar malo interesovanja i volje da se bavi muzikom, što u nekim slučajevima može da se ispolji vrlo rano. Ukoliko ne želite da časovi instrumenta postanu samo jedna od dosadnih obaveza, najbolje je da to bude više detetova nego vaša želja, a da svoje eventualne snove o njegovoj svetskoj karijeri poput Stefana Milenkovića - zadržite ipak za sebe.

Period od druge do sedme godine se u psihologiji smatra stadijumom kada se mnogo bolji rezultati učenja postižu imitacijom (podražavanjem) i aktivnim učešćem, nego prenošenjem sirovih podataka. U ovom stadijumu, dete nailazi na poteškoće pri usvajanju komplikovane muzičke terminologije i razumevanju pojmova kao što su visina i trajanje tona, dinamika i tempo. Za ozbiljno učenje, dete bi trebalo da zna slova, poželjno je i latinična, kao i da broji. Takođe, moralo bi da bude u stanju da sedi mirno bar dvadesetak minuta do pola sata, koliko traju početni časovi. Imajte u vidu i to da, što je dete mlađe - to ćete vi morati više da učestvujete u učenju. Od eventualnog prisustva na časovima, do pomoći pri vežbanju kod kuće.

Kako se počinje sa učenjem muzike?

Muziku će, naravno, vaše dete da upozna i zavoli i u okviru mnogih uobičajenih dečjih aktivnosti - kroz pevanje pesmica i đuskanje u vrtiću, uz televizijski program, na dečjim rođendanima... Međutim, pravi ozbiljan i planski ulazak u svet muzike, i zaista aktivno bavljenje muzikom - moguće je tek uz organizovano, kontinuirano učenje sviranja na nekom muzičkom instrumentu. Od tog trenutka, dodir vašeg deteta sa muzikom više nije prepušten slučajnim okolnostima. Dete se muzici posvećuje svesno, voljno, redovno, sa određenim ciljem i očekivanim rezultatom.

U okviru muzičkih škola postoje i tzv. muzička zabavišta, u koja mogu da se upišu deca od pet do sedam godina, i koja funkcionišu kao neka vrsta pripreme za polaganje prijemnog ispita i ulazak u muzičku školu - kroz učenje dečjih pesmica, brojalica, igara, slušanje muzike i likovno predstavljanje muzičkih doživljaja.

Veoma je važno da znate da visinu i kvalitet muzičkih sposobnosti vašeg deteta može na pravi način da oceni samo stručnjak - muzički pedagog. Zato nikako ne biste smeli sami, olako da procenjujete vašeg mališana, jer te ocene i te kako mogu da utiču na njegovu budućnost, ali i samopouzdanje. Jedini kriterijumi od kojih vi kao roditelj treba da pođete jesu zainteresovanost i želja vašeg deteta da uči da svira, kao i postojanje odgovarajućih uslova u porodici - prostora za vežbanje, razumevanja ukućana i spremnosti da pomognu kada je potrebno. Srećom, finansijski zahtevi za početak nisu «neizdrživi» - školarina u muzičkim školama je prilagođena prosečnoj platežnoj sposobnosti roditelja, a o nabavci instrumenta (koji jesu vrlo skupi) ne morate da razmišljate u početnim godinama učenja - mnogi uspešni pijanisti su čak završili fakultet bez sopstvenog instrumenta.


Važno je i da se dete na vreme, uz vašu pomoć, odluči za određeni instrument. Vrlo je verovatno da posle prijavljivanja za prijemni ispit neće moći da menja odluku, jer decu ispituje posebna komisija za svaki odsek. Tako će, na primer, za flautu to da budu nastavnici flaute, koji imaju specifične kriterijume, a koji ne moraju da se poklapaju sa kriterijumima nastavnika violine ili klavira.


Ukoliko dete ne bude odmah primljeno, to ne znači da treba da odustane i zaboravi na muziku. Muzičke sposobnosti se konstantno razvijaju i menjaju, a nekada se dešava da i muzički nadareno dete jednostavno nije psihički dovoljno zrelo da pokaže prave sposobnosti onda kada se to traži. Možda će se stideti, možda će biti zbunjeno i neće dobro razumeti pitanja, što je signal da još treba sačekati. Zato ne oklevajte da ponovo pokušate naredne godine. Razgovarajte sa nekim muzičkim pedagogom - moguće je da bi, u zavisnosti od konkretnih predispozicija, vaše dete lakše bilo primljeno na neki drugi odsek (instrument), pa je i to stvar o kojoj bi u međuvremenu trebalo da razmislite.

YUMAMA

 

[belja91]

Vaše dete u svetu muzike: FAGOT

[h=1]Vaše dete u svetu muzike: FAGOT[/h]Fagot je instrument velikih dimenzija, koji spada u porodicu drvenih duvačkih instrumenata sa dvostrukim jezičkom od trske. Samim tim, fagot predstavlja najbližeg rođaka oboi, klarinetu i saksofonu.

Konstruisan je od cevi duge oko dva ipo metra, koja se sastoji od dva paralelna dela povezana kolenom, što instrumentu daje oblik latiničnog slova U. Zbog veličine i težine fagota, svirač obično nosi uzicu oko vrata, za koju je instrument pričvršćen, ili se fagot čak oslanja na pod, pomoću dugačke "igle". U jedan kraj cevi je utaknuta metalna cevčica u obliku latiničnog slova S ("esso" cev), u koju je smešten trščani jezičak.

Zvuk na fagotu se proizvodi usmeravanjem (uduvavanjem) vazduha u cev preko jezičaka pod velikim pritiskom, kako bi oni zavibrirali i pokrenuli "vazdušni stub". Na telu instrumenta je raspoređen niz rupica, kao i složen mehanizam klapni i poluga koje ih pokreću. Ovi otvori i poklopci služe za menjanje visine tonova - otvorena rupica dozvoljava vazduhu da izađe iz cevi, tj. vazduh se ponaša kao da je cev kraća, dok zatvorena rupica primorava vazduh da nastavi put kroz cev, produžavajući vazdušni stub, što dovodi do proizvodnje dubljeg tona.


Zvuk "iz dubina"

Fagot zahvata veliki tonski raspon, od srednjeg do dubokog registra. Zapravo, fagot i kontrafagot (njegova za oktavu niža varijanta) su instrumenti najdubljeg tona među drvenim duvačima. Ovaj instrument je poznat po svom osobenom tonu, širokom rasponu i velikom dijapazonu boja zvuka koje je u stanju da proizvede. Ton fagota može da bude taman, masivan i sonoran (dubok, ali čist) u niskim registrima, ali i mek i raspevan u višim registrima, zbog čega su ga često poredili sa muškim glasom - baritonom. Najupotrebljiviji je srednji registar, koji je tehnički osposobljen za virtuoznije deonice, jer se odlikuje velikom pokretljivošću tona.


Težak za učenje

Sviranje na fagotu se dosta teško uči - što zbog komplikovanog prstoreda kojim se odlikuje ovaj instrument, što zbog potrebe stalne brige o trskama, koje moraju da budu u savršenom stanju da bi zvuk instrumenta bio zadovoljavajući. Osim toga, instrument je dosta težak i zahteva da izvođač ima krupne šake. Takođe, svirači fagota moraju da savladaju sva tri ključa za zapisivanje tonova: bas, tenor i violinski ključ. Zato je čest slučaj da se deca posvete učenju fagota tek kada savladaju osnove sviranja na nekom drugom drvenom duvačkom instrumentu, poput flaute ili klarineta. U našim muzičkim školama se sa učenjem fagota počinje izeđu 9 i 12 godina, a osnovna muzička škola za ovaj instrumet traje četiri godine. Dobri fagotisti su uvek na ceni - kako zbog toga što je instrument redak, tako i zbog činjenice da je komplikovan za sviranje.


Uklapa se sa svima

Fagot može da ima široku ulogu u orkestru, gde je počeo da se upotrebljava u ranom 17. veku, kako bi osnažio basovu deonicu duvača. Međutim, upotreba fagota u orkestru je postala uobičajena tek krajem 17. veka, da bi zatim bio uključen i u operski orkestar: najpre u Francuskoj, a zatim i u Italiji, Nemačkoj i Engleskoj. Među prvima koji su pisali zahtevnije deonice za fagot u orkestru su bili Teleman, Vivaldi, Hajdn i Mocart. U orkestru se fagoti obično nalaze u paru, a retko mogu da nastupaju i četiri fagota.


Osim u orkestrima, fagot neretko nalazi mesto i u kamernim ansamblima, pre svega u duvačkom kvintetu (uz obou, klarinet i hornu), kao najniži glas. Fagot se, takođe, uklapa sa duvačkim instrumentima i u raznim drugim kombinacijama: fagot i horna, fagot i klarinet. Pored duvačkih instrumenata, zvuk fagota se odlično slaže i sa zvukom gudačke grupe instrumenata, naročito sa violama i violončelima. U moderno doba, na popularnosti dobija i kvartet sastavljen isključivo od fagota, što se pokazalo kao odlično rešenje, budući da fagot ima tako širok raspon tonskih visina i boja. Osim u ansamblima, od baroknog doba fagot sve više ima i solističku primenu.


Instrument od javorovog drveta

Moderni fagot se obično pravi od javorovog drveta, mada se nešto jeftiniji modeli (za učenike) prave i od polipropilena i ebonita. Fagoti od metala, koji su mogli da se sretnu u prošlosti, više se gotovo i ne proizvode.


Kontrafagot

Osim klasičnog fagota, nekada se u muzici koristio i takozvani bas-fagot, koji je zvučao kvintu niže. Ali, do danas je opstala samo druga registarska varijanta, kontrafagot, koji je dvostruko duži od fagota (4,90 metra). Kontrafagot predstavlja instrument najnižeg registra u standardnom orkestru, a od svih instrumenata klasične tradicije, od njega su niži samo orgulje i klavir. Iznenađujuće je pokretan za svoju dubinu, sposoban za izvanredne figure i pasaže. Kontrafagot je, uz dva fagota, nezaobilazni član savremenog simfonijskog orkestra. Ovaj instrument, po pravilu, svira školovani fagotista, budući da su instrumenti tehnički dosta slični. Moderni kontrafagot je dugo razvijan, sve dok po mogućnostima nije pretekao svoje prethodnike - na primer, «kontrabasofon» iz Engleske.


Kratka istorija fagota

Poznato je da su instrumenti sa dva trščana jezička postojali još u starim civilizacijama poput egipatske, da bi kasnije bili cenjeni i u starom Rimu. U srednjem veku, instrumenti ovog tipa su se sa Istoka proširili zapadnom Evropom.


Fagot je počeo da se razvija u 16. veku, usavršavanjem srednjevekovnih instrumenata, među kojima su najpoznatiji bili šalmej, bombard, dulčijan i kurtal. Prema jednom tumačenju, upravo se dulčijan smatra direktnim pretkom modernog fagota, budući da sa njim deli mnoge osobine, poput: dvostrukog jezička umetnutog u metalnu cev, rupica nepravilnog oblika, presavijene cevi i činjenice da se, poput današnjeg fagota, pravi od javora. Poreklo ovog srednjevekovnog instrumenta je nepoznato, ali se zna da je sredinom 16. veka postojalo čak osam različitih veličina dulčijana, od soprana do basa. Ovaj instrument je ubrzo u Italiji dobio ime fagotto. Međutim, zbog činjenice da je dulčijan nastavio da postoji još stotinama godina nakon pojave fagota, mnogi smatraju da fagot i nije njegov potomak, već da je on nov, potpuno originalan instrument nastao u baroknom periodu, a da je tvorac prvog pravog fagota Martin Hoterere, poznati graditelj instrumenata sa početka 18. veka. U daljem razvijanju novog instrumenta su učestvovali i drugi članovi graditeljske porodice Hoterere, ali i drugi francuski majstori.


Tokom 17. veka, u najranijem periodu istorije fagota, instrument je često imao samo dva otvora - rupice za regulaciju visine tona. Nešto kasnije, na prelazu iz 17. u 18. vek, fagot je imao četiri rupice, što je ipak bilo dovoljno da za njega svoje zahtevne kompozicije pišu i slavni Vivaldi, Teleman i Bah. Standard od pet rupica je ustanovljen u prvoj polovini 18. veka, zahvaljujući danskom graditelju instrumenata Kenradu Rijkelu. Samo 36 fagota iz rane faze je sačuvano do danas.


Dalje usavršavanje fagota je bilo podsticano konstantnim zahtevima za boljim instrumentom - što zbog činjenice da su koncerti pred velikom publikom (gde je potreban glasniji instrument) postajali sve uobičajenija praksa, što zbog sve virtuoznijih kompozicija koje su pisane za fagot. Potrebama nove muzike i sve masovnije publike se moglo izlaziti u susret zahvaljujući unapređivanju znanja iz akustike, kao i sve sofisticiranijim metodama proizvodnje fagota.


Moderan fagot se izrađuje u dve osnovne varijante - prema «Bife» sistemu, koji dominira u Francuskoj i Belgiji, i «Hekel» sistemu nastalom u Nemačkoj, koji se koristi u ostatku sveta. Ova dva fagota su toliko različita da je izuzetno teško da se svirač školovan na jednom prebaci na drugi sistem.


Dizajn modernog «Hekel» fagota je započeo 1823. godine nemački kompozitor Karl Almenrader, koji je raspon fagota proširio na četiri oktave, pritom poboljšavši prstored instrumenta, bez gubljenja na kvalitetu tona. Njegove inovacije su privukle pažnju mnogih, pa i Ludviga Van Betovena, koji je jedan instrument odmah naručio za svoje potrebe. Almenrader i Hekel su se udružili 1831. godine, osnovavši fabriku.

Hekel i dve generacije njegovih potomaka su nastavili rad na usavršavanju fagota, a njihov instrument je polako postao «standard». Hekel je sam načinio preko 1100 instrumenata. Zahvaljujući tehničkim prednostima njegovog fagota, danas ova varijanta dominira širom sveta. Francuski «Bife» fagot, koji je nastao nešto ranije nego «Hekel», ima jednostavniji mehanizam i odlikuje se većom pokretljivošću u gornjim registrima, ali i piskavošću tona, koja se mnogima ne dopada.

Pošto je mehanizam fagota jedan od «najprimitivnijih» među drvenim duvačima, povremeno je bilo pokušaja da se fagot nanovo «izmisli», na neki tehnički srećniji način. Tako je 60-ih godina 20. veka Englez Džajls Brindli konstruisao novi, takozvani «logični» fagot, koji je imao poboljšanu intonaciju i kvalitet tona, ali njegov fagot nikada nije ušao u proizvodnju.

YUMAMA

 

[ZimskaNoc]

Zaista lep i poucan text. Steta sto ne moze da se cita normalno, nego umesto slova Z, S, C, izlaze neke kvake i kuke. Ajde malo poboljsajte to. I nije Vam neka fora da moram da kucam 10 postova da bih mogla da saljem PM ! Mislim stvarno... Cemu to mucenje korisnika po svaku cenu? Zasto ? Hmmh... Moze to i mnogo bolje i da sajt bude racionalniji a ne da ono ''search'' uopste mi ne daje ono sto ja hocu da nadjem.

 

[crvendac_011]

Očigledno je u pitanju Vaš pretraživač ili možda niste instalirali Srpski jezik u računaru. Mi ostali ovaj, i sve ostale tekstove vidimo sasvim normalno. Ne napadajte nas bez razloga, molim Vas.

 

[belja91]

Ako se već ne vidi, dole je naveden izvor, tj. sajt sa kog je preuzet tekst. Možeš posetiti taj sajt i pročitati. Ne misliš valjda da bih postavio ovde tekst sa kvakama?!

 

[belja91]

Vaše dete u svetu muzike: VIOLINA

[h=1]Vaše dete u svetu muzike: VIOLINA[/h]Za male violiniste osnovna muzička škola traje šest godina, a sa učenjem sviranja je najbolje početi između sedme i devete godine.

Detetu koje se opredeli za učenje sviranja na violini, zaista se ukazuje prilika da maksimalno ispolji svoj muzički talenat - zbog veoma širokog raspona mogućnosti ovog instrumenta. Međutim, ovladati violinom nije nimalo lak zadatak. Pred početnikom stoje godine upornog vežbanja kako bi sasvim ovladao tehničkim, ali i izražajnim nijansama violine.

Omiljeni zvuk violine


Violina je jedan od najomiljenijih muzičkih instrumenata, ponajviše zahvaljujući svom prodornom a istovremeno nežnom zvuku, koji u rukama dobrog svirača može da dočara najrazličitija raspoloženja. Još od baroknog perioda, violina dominira svetom klasične muzike. Međutim, tokom dvadesetog veka se odlično uklopila i u mnoge druge, savremenije muzičke žanrove - od džeza do pop-rok zvuka, a takođe je zauzela značajno mesto u folku i tradicionalnoj muzici. Gde god da učestvuje, violina zauzima istaknutu poziciju. Najbolje se oseća u ulozi vodećeg instrumenta, koji "nosi" melodiju, ili pokazuje svoj virtuozitet.

Zahteva dobar sluh


Violina pripada porodici gudačkih instrumenata, u koju još spadaju viola, violončelo i kontrabas. Ono što je specifično za gudačke instrumente jeste da se sviraju tako što se gudalom, koje se drži u desnoj ruci, prevlači preko žica zategnutih na telu instumenta, dok se istovremeno prstima leve ruke žice pritiskaju, tj. skraćuju i time dobija željena visina tona. To praktično znači da sam izvođač uspostavlja intonaciju sviranja, tj. određuje visine tonova koje izvodi. Za razliku od klavira, na primer, koji je već naštimovan kada sedne da svira. Zbog toga violina zahteva od izvođača izvanrednu muzikalnost i unutrašnji sluh. Zauzvrat, violina odlično razvija sluh i izvođaču produbljuje osećaj za intonaciju i melodiju.

Prvi susret sa violinom


Sa učenjem sviranja na violini je najbolje početi između sedme i devete godine, što je takođe uslov koji postavljaju muzičke škole na prijemnom ispitu. Izuzetno talentovana deca mogu eventualno i da prekorače starosnu granicu pa da počnu sa učenjem par godina kasnije. Za male violiniste osnovna muzička škola traje šest godina a uz časove instrumenta, solfeđa i teorije muzike, u višim razredima učenici pohađaju i časove sviranja u orkestru. To je odličan način da razviju ljubav prema kolektivnom muziciranju, a verovatno će im se pružiti prilika i da javno nastupaju sa orkestrom na nekom takmičenju ili festivalu.

Početak učenja sviranja na violini je nešto teži i zahteva da se ovlada kako načinom držanja instrumenta, tako i koordinacijom pokreta ruku, koje izvode sasvim različite radnje. Zbog toga će nastavnik vrlo postepeno da povećava svoje zahteve, pa nemojte očekivati prevelik napredak u prvim mesecima detetovog učenja. Ne dajte da vas obeshrabri "škripanje" i "cviljenje" koje ćete neminovno čuti dok vaše dete vežba - to je sastavni deo svakog početka. Strpljenje i uporan rad na postavljanju "temelja" su osnov dobrog violiniste, a kasnije omogućavaju mnogo lakši i brži napredak.

Kako do instrumenta?


Mali početnici na violini moraju da sviraju na instrumentu koji odgovara njihovom uzrastu. Zbog toga se oduvek proizvode i violine manjih dimenzija, tzv. "četvrtina", "polovina", "tri četvrtine" i druge. Pošto deca brzo prerastaju ove "umanjene" instrumente, nema smisla kupovati ih - svaka muzička škola poseduje svoje male violine koje učenici mogu da koriste, odnosno iznajmljuju uz pristupačnu nadoknadu. Najzad, posle nekoliko godina učenja, dete će dovoljno da poraste i pređe na "celu" violinu, na kakvoj sviraju odrasli. U tom trenutku možete početi da razmišljate o kupovini instrumenta, ali dete takođe može da nastavi sa korišćenjem školske violine. Cena jedne "fabričke", odnosno industrijski proizvedene violine, kakva se najčešće kupuje deci za vežbanje, nije preterano visoka - obično se kreće od 100 do 200 evra. Naravno, ukoliko se dete zaista ozbiljno posveti sviranju i pokaže veliki talenat, posle nekog vremena će prevazići mogućnosti ovakvog instrumenta i biće mu potreban kvalitetniji. A za kvalitetan, ručno rađen instrument, potrebno je mnogo više novca (naravno, sve zavisi od toga koliko vi možete da platite).

Održavanje instrumenta


Violina je nežan, osetljiv instrument, koji treba održavati sa pažnjom. U redovno održavanje spada čišćenje instrumenta, upotreba kalofonijuma - specijalne smole koja se nanosi na strune gudala, zamena popucalih žica ili stavljanje novih struna kada se postojeće prorede. Ukoliko dete u startu nauči da se pažljivo ophodi prema violini, ovi troškovi se neće "pojavljivati" preterano često, pa neće ni da predstavljaju preveliko opterećenje za vaš budžet.

Violina kao životni poziv


Najbolje i najupornije violiniste, one kod kojih su se talenat, ljubav prema instrumentu i marljivost spojili na najsrećniji mogući način, jednog dana će možda očekivati uspešna solistička karijera. Ipak, slava koncertnog soliste zavisi i od mnogo različitih, nepredvidivih okolnosti i malo sreće, ali nije i jedini mogući način da jedan umetnik iskaže svoj kvalitet. Dobri violinisti se veoma često posvećuju i orkestarskom muziciranju. Violinisti čine važan deo svakog simfonijskog orkestra i obično su podeljeni u dve sekcije - prve i druge violine. Veliki i poznati orkestri su uglavnom sastavljeni od izvanrednih interpretatora, i od svakog člana se očekuje perfekcija u izvođenju. Jedna od opcija je i sviranje u nekom manjem ansamblu kamerne muzike - najčešće su to gudački kvarteti, koji mogu da postignu zapažen uspeh.

Violina i u drugim vodama


U vodama popularne muzike i džeza takođe ima dosta uspešnih violinista, a u današnje vreme su možda najviše u centru pažnje oni koji izvode, na primer, irske narodne melodije ili neki drugi žanr etno muzike. Naravno, instrumentalni ansambli kulturno-umetničkih društava se u našim krajevima prosto ne mogu zamisliti bez solista na violini.

YUMAMA

 

[belja91]

Dete u svetu muzike: KLAVIR

[h=1]Dete u svetu muzike: KLAVIR[/h]Prvi kontakt deteta sa klavirom može da bude vrlo neposredan, zahvaljujući jednostavnom načinu proizvođenja zvuka - pritiskom na dirke, što će dete lako da otkrije samo, kroz igru.

Klavir je od svog nastanka bio, a i danas je najpopularniji muzički instrument. Odsek za klavir postoji u svakoj muzičkoj školi, i to je obično odsek sa najviše profesora i đaka. Važno je da dete koje počinje sa učenjem sviranja na klaviru bude odgovarajućeg uzrasta - najbolje ako je staro između sedam i devet godina. Osnovno muzičko obrazovanje za klavir (tzv. niža muzička škola) traje šest godina. Ako se završetak osnovne muzičke škole poklopi sa završetkom «regularne»osnovne škole dete će, ukoliko želi da nastavi da se bavi muzikom, moći da upiše četvorogodišnju srednju muzičku školu. I to zajedno sa tzv. muzičkom gimnazijom, koja pruža kompletno obrazovanje iz gimnazijskih predmeta.

Instrument za sve žanrove


Poznavanje sviranja na klaviru koje vaše dete stekne u detinjstvu, otvara mu veliki broj mogućnosti za kasnije bavljenje muzikom. Klavir je jedan od instrumenata koji su zastupljeni u gotovo svim žanrovima muzike - u klasičnoj, džezu, raznim vrstama popularne muzike (klavijature). Školovanom pijanisti, pored mogućnosti za solo koncertnu karijeru (što je, ipak, cilj do kojeg stignu samo izuzetni pojedinci), pruža se i niz drugih opcija. Od sviranja u orkestru ili kamernom ansamblu, preko pedagoškog rada (kao profesor klavira i drugih muzičkih predmeta), do posla klavirskog pratioca, tj. korepetitora - koji prati izvođenja drugih solista ili obezbeđuje klavirsku pratnju u baletu, operi ili horu. Takođe, za karijeru dirigenta ili kompozitora, potrebno je izvrsno vladanje klavirom, što pijanistima daje izvesnu prednost u odnosu na izvođače na drugim instrumentima, koji moraju da ih «sustignu» tokom školovanja.

Neophodna osnova


Osim individualnih časova klavira, koji se obično održavaju dva puta nedeljno, deca u muzičkoj školi imaju i nastavu solfeđa, a od viših razreda i nastavu iz teorije muzike. Na časovima solfeđa, koji su grupnog tipa, uči se čitanje i pisanje nota i savlađuju se osnovni muzički pojmovi - melodija, ritam, akordi, intervali... Sve to je neophodna osnova bez koje napredak u sviranju na instrumentu ne bi bio moguć. Na kraju svake školske godine, učenici pred komisijom polažu završne ispite iz oba predmeta, na kojima pokazuju stečeno znanje i dobijaju ocene koje se upisuju u knjižicu.

Kako do instrumenta


Ukoliko već nemate klavir u kući, a kupovina instrumenta predstavlja za vas veliki izdatak, možda ne bi trebalo da se zalećete sa kupovinom. Sačekajte malo - može da se desi da vaše dete brzo odustane i izgubi interesovanje. Međutim, ako ono dobro napreduje, a nastavnik klavira prepozna u njemu talenat, verovatno će vam sugerisati da nabavite kakav-takav instrument, da bi dete moglo da vežba kod kuće. Za konstantan napredak u sviranju, potrebno je da se svakodnevno vežba bar sat vremena, što je lakše postići ukoliko je klavir u blizini.


Osnovne varijante


Klaviri postoje u tri osnovne varijante: pijanino - odnosno uspravni klavir, ujedno i najmanji, polukoncertni - znatno veći i horizontalno postavljenih žica, na tri nožice, i veliki koncertni klavir za sale i dvorane. Cena polovnih pijanina, kakvi se obično kupuju za početnike, kreće se od 800-1200 evra. Najčešće su u pitanju pijanina marke «Čajka», «Belorus» ili «Petrof», koji takoreći stalno «kruže» po gradu među učenicima muzičkih škola. A lako mogu da se prodaju za sličan iznos ukoliko dete odustane. Bilo bi najbolje da u kupovinu instrumenta povedete i nekog stručnog, ko će znati da ga proceni. Recimo klavir-štimera, tj. majstora za popravku klavira.


Iznajmljivanje instrumenta


Druga opcija je iznajmljivanje instrumenta. Pijanino ili klavir možete da iznajmite preko novinskih oglasa, a takođe i u specijalizovanim studijima za prodaju i iznajmljivanje - u Beogradu mesečna renta iznosi između 20 i 40 evra.

Postoji i mogućnost da ne kupite pravi klavir (pijanino), već električne klavijature. U tom slučaju je najpogodnija tzv. pijanola, koja ima iste dimenzije dirki kao klavir - što je neophodno, a takođe ima i dirke osetljive na jačinu udara poput pravog klavira, kao i pedale. Pijanole su neznatno jeftinije (do 1000 evra), ali znatno manje veličine u odnosu na pijanino, što za neke porodice može da predstavlja spasonosno rešenje u slučaju nedostatka prostora.


Kada nabavite pijanino, morate da ga naštimujete posle transporta, ali i ubuduće - dva puta godišnje (cena štimovanja je 50 evra). Eventualne kvarove (najčešće je u pitanju zamena popucalih žica) bi trebalo blagovremeno sanirati, kako bi dete uvek moglo uspešno da vežba.

Interni i javni časovi


Običaj je da se mesečno u muzičkim školama održavaju interni i javni časovi škole, na kojima nastupaju uspešniji i vredniji učenici, koji tako stiču veoma važno iskustvo sviranja pred publikom. To je i prilika da dođete i čujete svoje dete i drugu decu u pravoj koncertnoj atmosferi. Naravno, ukoliko je vaše dete vrlo uspešno, slede učešća na takmičenjima u zemlji (gradska, državna, itd.), ali i u inostranstvu, što u velikoj meri zavisi i od vašeg i nastavnikovog zalaganja.

Privatni časovi


Privatno učenje klavira je opcija koja ne pruža baš jednake mogućnosti kao muzička škola, ali zato nema ni prijemnog ispita, ni propisanog uzrasta, ni ispita, ni ocena. Ukoliko dete postiže dobre rezultate sa privatnim profesorom, postoji mogućnost da polaže ispite u muzičkoj školi kao vanredan učenik. Profesora ćete lako pronaći u novinskim oglasima, ali je svakako pouzdanije osloniti se na preporuku poznanika ili nastavnika muzičkog. Časovi mogu da se održavaju u vašem stanu ili kod profesora, što zavisi od dogovora i mogućnosti. Prosečna cena privatnog časa se kreće oko 10 evra.

YUMAMA

 

[belja91]

Najlepši instrument - SOLO PEVANJE

[h=1]Najlepši instrument - SOLO PEVANJE[/h]
Ljudski glas, jedan je od najizuzetnijih atributa kojim je priroda podarila čoveka.

A kada se na lep glas i muzički talenat nadoveže još i školovanje glasa, ovaj prirodni instrument postaje još izuzetniji.



Ljudski glas, za razliku od klasičnih muzičkih instrumenata, ne poznaje starosna ograničenja kada je u pitanju početak školovanja. Dok je za upis u prvi razred klavirskog ili violinskog odseka muzičke škole potrebno da dete nema više od dvanaest godina, na odseku za solo pevanje se traži da ima najmanje šesnaest godina - ukoliko je u pitanju devojka, odnosno osamnaest - ukoliko je mladić. Razlog za to jeste činjenica da ljudski glas sazreva i pokazuje svoje prave odlike tek u navedenom uzrastu, pa samim tim tek tada postaje spreman i za savladavanje tehnika pevanja. Osim što osoba mora da ima dovoljno godina, potrebno je da ima i odgovarajuće sposobnosti, pa na prijemnom ispitu stručna komisija kod svakog kandidata procenjuje čitav kompleks predispozicija (intonaciju, ritam, harmonski sluh, muzikalnost, glas, psihofizičke sposobnosti, komunikativnost...).

Od prvih nota do scene


Školovanje na odseku za solo pevanje u muzičkoj školi traje ukupno šest godina, od kojih prve dve odlaze na osnovno, a ostale četiri na srednje muzičko obrazovanje. Nakon uspešno završene osnovne muzičke škole, učenici polažu prijemni ispit za upis u srednju školu, a nakon uspešno završene srednje škole, učenici stiču zvanje diplomiranog horskog pevača. Tada mogu da konkurišu za prijem na Fakultet muzičke umetnosti, ili na neku drugu akademiju, odnosno konzervatorijum.


Nastavu na odseku za solo pevanje čine individualni časovi pevanja, na kojima se stiču znanja o osnovama klasične vokalne tehnike i disanja. Naravno, ključan je rad na interpretaciji zadatih muzičkih dela (od starih italijanskih majstora, do kompozitora XX veka), koja se izvode uz pratnju klavirskog saradnika. Za budućeg pevača, važan je i rad na savladavanju scenskog pokreta, ali i sticanje iskustva pred publikom. Zato je učenicima tokom školovanja omogućeno da redovno nastupaju na internim javnim časovima, na takmičenjima, seminarima, kao i koncertima u školi i van nje. Pored časova pevanja, učenici su obavezni da savladaju i program iz drugih muzičkih predmeta kao što su solfeđo, muzička teorija, uporedni klavir, kamerna muzika...

Najvažnije - pronaći svoj fah


Pevači se dele na kategorije prema tipu glasa kojim se odlikuju. Glasovi se razvrstavaju na osnovu niza faktora - raspona, registra, pokretljivosti, snage i boje. Prema rasponu, muški glasovi se obično dele na četiri kategorije: bas, bas-bariton, tenor i kontratenor, dok se žeski dele na tri: kontraalt, mecosopran i sopran. Svaka od ovih kategorija se zatim deli na tipove, na osnovu preostalih osobina glasa. Tako, na primer, među sopranima postoje koloraturni (vrlo pokretljivi), lirski, dramski, itd. Ovakva podela na tipove je posebno važna kada se dodeljuju operske uloge. Jer, za određenu ulogu je potreban baš određen tip glasa, koji je sposoban da izvede napisane deonice, ali i da svojom specifičnom bojom adekvatno dočara lik koji pevač tumači.

Naravno, glas pevača može da se drastično promeni tokom njegove karijere, budući da pravu zrelost nekada dostiže tek u zrelim godinama. Ispravna klasifikacija učenikovog glasa je veoma važna za vokalne pedagoge, jer predstavlja polazište za razvijanje glasa. Pogrešna klasifikacija može da ošteti glasne žice i pokvari boju i raspon glasa.

YUMAMA

 

[belja91]

Dobri razlozi za časove muzike

[h=2]Dobri razlozi za časove muzike[/h]Muzika direktno utiče na dečji mozak, poboljšava koncentraciju, razvija verbalne veštine i sposobnost izražavanja misli. Usmeravajte njihov talenat

Sviranje bilo kog instrumenta deci pomaže da usavrše verbalne veštine, čitanje i poboljšaju koncentraciju

Sviranje bilo kog instrumenta deci pomaže da usavrše verbalne veštine, čitanje, poboljšaju koncentraciju, pamćenje i sposobnost izražavanja misli, pokazalo je jedno istraživanje švajcarskih naučnika. Veliki broj studija potvrđuje da deca koja idu u muzičku školu imaju bolje ocene i bolje se slažu sa vršnjacima. Jedna američka studija proučavala je decu u prvom razredu koja su zaostajala u školskim rezultatima. Posle sedam meseci pohađanja časova muzičkog, deca su stigla vršnjake u čitanju, a prestigla ih u matematici. Muzika direktno utiče na dečji mozak, pokreće različite procese i izaziva prijatna osećanja. Ipak, nemojte forsirati dete da ide u muzičku školu ukoliko to ne želi nego samo ako pokazuje talenat i želju za sviranjem.

Ljubav prema muzici nasleđuje se od roditelja, pa detetu od najranijeg detinjstva puštajte dečje pesmice, a kasnije ga podstičite da živi sa muzikom. Kupujte mu CD sa omiljenim pesmama, odvedite ga na koncert, slušajte muziku u kolima, tokom putovanja. Pokazujte mu muzičke instrumente, omogućite da čuje svaki i pevajte zajedno kad god ste u prilici. Kada je dete spremno za časove muzike zavisi od zrelosti i interesovanja svakog deteta.

Muzičke škole uglavnom upisuju decu od prvog ili trećeg razreda osnovne, a znaćete da je dete spremno ako samo to traži i ukoliko je sposobno da zadrži koncentraciju tokom jednog školskog časa. Takođe, dete bi trebalo da razlikuje slova i brojke, mada to nije pravilo.

Koji će instrument svirati, takođe zavisi od afiniteta. Ukoliko se dete upiše u muzičku školu, ali nema mesta na instrumentu koji želi, ne insistirajte, može da pokuša i sledeće godine. Klavir, na primer, dete može da počne da svira kada su mu ručice dovoljno snažne da može da pritisne dirke, a stručnjaci preporučuju da je to već posle pete godine. I žičani instrumenti su dobar izbor, jer se prave u raznim veličinama, pa postoje oni prilagođeni mališanima. Neka deca mogu da savladaju sviranje violine već sa četiri godine, dok profesori muzike tvrde da su za violu i violončelo spremni već sa sedam godina.

Duvački instrumenti su malo zahtevniji, pa je potrebno da mališani porastu i imaju snage, jer oni vrše pritisak na zube i potrebna je snaga da bi se proizveo zvuk. Već od osme godine može da se svira flauta ili klarinet, a od desete saksofon, truba ili trombon.

Talentovana deca pokazuju ljubav prema muzici jako rano. To znači da kao jako mala mogu da ponove melodiju ili ritam i umeju da prepoznaju falš ton. Pratite kako se razvijaju i usmeravajte njihov talenat. Ukoliko žele da idu u muzičku školu upišite ih, ali im naglasite da ako krenu onda moraju i da je završe, jer se često događa da deca posle nekoliko meseci izgube interesovanje ili žele da promene instrument.

Novosti

 

[belja91]

Vaše dete u svetu muzike: TRUBA

[h=1]Vaše dete u svetu muzike: TRUBA[/h]
Osnovna muzička škola za trubu traje četiri godine, a odgovarajući uzrast za početak učenja je između 9 i 12 godina.

Truba je najpopularniji limeni duvački instrument, i odlikuje se oštrim, svetlim i prodornim zvukom. Ona je najmanji predstavnik svoje porodice instrumenata, u koju još spadaju horna, trombon i tuba, i registarski je najvišeg tonskog raspona. Takođe, truba je veoma izražajan melodijski instument, koji, zahvaljujući usavršenom sistemu ventila i izvođačkoj tehnici, dostiže visok stepen virtuoziteta.

Početna godina učenja je, pre svega, rezervisana za savladavanje tehnike disanja, postavljanje tona, i usvajanje određenog načina razmišljanja

Truba je zbog svojih karakteristika nezaobilazna i kao solistički instrument, kao učesnik kamernih sastava, i kao orkestarski instrument. Osim u tradiciji evropske klasične muzike, truba je veoma značajna za muzičke žanrove nastale u dvadesetom veku, kada su njene tehničke mogućnosti najviše došle do izražaja. Vremenom je, zahvaljujući velikanima poput Luisa Amstronga i Majlsa Dejvisa, truba čak postala svojevrstan simbol džez muzike. Za dobrog, školovanog trubača uvek ima posla - od duvačkih sekcija simfonijskih orkestara, preko džez orkestra – tzv. "Big benda", manjih džez sastava, raznih vrsta duvačkih orkestara (vojni, školski, narodni), pa do brass sekcija rok i pop sastava, koji u svoje žive nastupe, radi punoće i većeg intenziteta zvuka, veoma često uključuju i trubače.

[h=2]Najvažnija je dobra tehnika[/h] Prema načinu proizvodnje tona, truba pripada duvačkim instrumentima sa levkastim nausnikom. To znači da glavnu ulogu pri proizvodnji tona imaju usne svirača, koje su mađusobno spojene, i priljubljene uz otvor levkastog nausnika, gde treperenjem puštaju i prekidaju protok vazduha u cevi, formirajući tzv. «stojeći» talas. Ova specijalna tehnika je preduslov za bilo kakav napredak u sviranju na trubi, i prvo je što se uči kada se dete upoznaje sa intrumentom. Zbog toga je početna godina učenja, pre svega, rezervisana za savladavanje tehnike disanja, postavljanje tona, i usvajanje određenog načina razmišljanja, što će sve zajedno obezbediti učeniku dobar temelj za učenje kompozicija iz repertoara klasične muzike, džeza, pop i rok, pa i narodne muzike. U kasnijim fazama, proširuju se tehničke mogućnosti i povećava se opseg sviranja, uči se legato tehnika, i naravno lestvice, koje su vrlo važne za buduće sviranje improvizacija. U svakom slučaju, bez klasičnog muzičkog obrazovanja, bez dobre tehnike i osećaja za intonaciju, ritam, i grupno muziciranje, trubač će se teško snaći u bilo kom muzičkom pravcu.

Džez usavršavanje i kod nas

Od 1995. godine, u Beogradu, u Muzičkoj školi "Stanković", postoji i džez odsek srednje muzičke škole. U okviru ovog odseka, između ostalih instrumenata, može se učiti i truba. Srednjoškolsko obrazovanje na džez odseku traje četiri godine, a učenik posle završene škole dobija diplomu džez muzičara. Na odsek se mogu prijaviti trubači sa završenom osnovnom muzičkom školom, a zahvaljujući širokom rasponu školskih predmeta - od džez do klasične muzičke tradicije, uspešni učenici školovanje kasnije mogu nastaviti na mnogim muzičkim koledžima i univerzitetima.

YUMAMA