- Učlanjen(a)
- 06.06.2009
- Poruka
- 21.085
Vajmarski pticar (Weimaraner)
Matična zemlja: Nemačka
Poreklo: Tačno poreklo se ne zna i o njemu postoje brojne teorije. Ono što se zna da su u početku ukrštani s krvoslednicima ( što potvrđuju i stari crteži), a kasnije je u uzgoj uvedena krv ptičara i setera, a od 1890. godine vodi se uzgoj u „čistoj krvi“. Uglavnom, ovo je najstariji nemački ptičar. U ranom 19. veku vajmarca su poznavali kao „kralja lovačkih pasa“.
Opis: Vajmarske ptičare možemo videti u tri varijacije boje: mišje-siva, srebrno –siva i srneće-siva., te nijansama tih boja, uz dopuštenu belinu na prsima i prstima, te tamniju prugu na leđima. Idealna dlaka je kratka i gusta, a postoji i varijanta duge dlake. Nešto snažnije građe od kod nas poznatijeg Nemačkog kratkodalkog i oštrodlakog ptičara. Mužjaci visine 59-70 cm a ženke 57-65 cm. Svojim aristokratskim držanjem te spojem elegancije, izdržljivosti i inteligencije ostavlja snažan utisak. Glava je plemenita, oči u nijansama jantara, sive ili plavosive. Uši visoko nasađene i široko nošene, dosežu do ugla usana. Vrat je suv i čvrst, predprsje dobro izraženo, dobro razvijen, dubok prsni koš. Leđa nešto duža (što je karakteristika pasmine), čvrsta i mišićava, rep niže usađen u odnosu na druge ptičare. U kretanju leđna linija mirna, a kretanje je skladno i izdašno.
Narav: Svaki pripadnik ove pasmine treba biti temperamentan, privržen, oštar, željan učenja i druželjubiv.
Boja:srebrnasto-siva,siva kao u srne, mišje-siva. Glava i uši su nešto svjetlije.
Držanje: Vrlo otporan, dobrog njuha... Koristi se za stajanje pred niskom divljači.
Vajmarski ptičar je izuzetno svestran pas koji žustro pretražuje teren i stajanjem označava pronađenu divljač. Vrlo rado donosi sve što može poneti. U radu glavu nosi znatno niže od ostalih ptičara. U stajanju siguran, izrazito vodoljubiv i vrlo otporan i na zahtevne vremenske uslove. Pokazuje izvanrednu sklonost za rad na disciplinama posle hica, uključujući i rad na tragu ranjene divljači.
Često se ovi psi koriste i kao čuvari, službeni psi, te kao takmičarski psi u vuči saonica i agility-ju.
Ovu pasminu sve do nedavno mogli su posedovati samo lovci i zahvaljujući tome pasmina je sačuvala svoje izvanredne osobine i karakteristike. Nažalost, vajmarski ptičar je danas počeo plaćati danak svog aristokratskog i atraktivnog izgleda. Postoji sve vise uzgajivača koji ne vode brigu o radnim odlikama i karakteru ove pasmine.
Vajmarac je srednje velik, lepo oblikovan i žilav lovački pas veoma upadljive boje krzna. Kratkodlaki i dugodlaki vajmarski ptičar razlikuju se samo po dlaci... Glava je masivna, s dugim nosnim delom. Kod ženki je nežnija nego kod mužjaka. Gubica je skoro okrugla. Usnice su boje mesa, njuška tamnija koja prelazi u sivkastu. Oči su kod mladunčadi plavkaste, a kasnije postanu svetle do boje jantara. Uši su široke i prilično duge. Dlaka je kratka i čvrsta, glatka i priljubljena. Poddlake ima malo ili je uopće nema.
Kratkodlakog vajmarskog ptičara su nekada uzgajali skoro isključivo u Thurengenu. Tek posle prvog svetskog rata nekoliko ovih pasa je preneseno u SAD,gde su zbog sveobuhvatnih sposobnosti postali omiljeni u lovu i ostalim takmicenjima,ali i kao odlični kućni ljubimci.
Odličan je tragač, koristan i za traženje pogođene divljači. Sadašnje ime nastalo je u zadnjoj trećini XIX. stoljeća. Pasmina ga je dobila po velikom knezu Karlu Augustu Weimarskom (1757-1828.), koji je lovio s kratkodlakim, svetlim psima, moguće i sivim. Prvo društvo za uzgoj čistokrvnih kratkodlakih vajmarskih ptičara srebrno sive boje bilo je utemeljeno 1897. godine.Vodljiv je, ima izrazito razvijen lovački nagon, temperamentan je i primeren za život u porodici.
Dobro se oseća u kući, ima razvijen i obrambeni nagon. To ne smemo razumeti pogrešno - iako može živeti u kući, uz porodicu, kratkodlaki vajmarski ptičar nije porodični, već lovački pas. Za uzgoj se koriste samo psi koji završe određene lovačke radne ispite i ispit za obrambeni rad.
Matična zemlja: Nemačka
Poreklo: Tačno poreklo se ne zna i o njemu postoje brojne teorije. Ono što se zna da su u početku ukrštani s krvoslednicima ( što potvrđuju i stari crteži), a kasnije je u uzgoj uvedena krv ptičara i setera, a od 1890. godine vodi se uzgoj u „čistoj krvi“. Uglavnom, ovo je najstariji nemački ptičar. U ranom 19. veku vajmarca su poznavali kao „kralja lovačkih pasa“.
Opis: Vajmarske ptičare možemo videti u tri varijacije boje: mišje-siva, srebrno –siva i srneće-siva., te nijansama tih boja, uz dopuštenu belinu na prsima i prstima, te tamniju prugu na leđima. Idealna dlaka je kratka i gusta, a postoji i varijanta duge dlake. Nešto snažnije građe od kod nas poznatijeg Nemačkog kratkodalkog i oštrodlakog ptičara. Mužjaci visine 59-70 cm a ženke 57-65 cm. Svojim aristokratskim držanjem te spojem elegancije, izdržljivosti i inteligencije ostavlja snažan utisak. Glava je plemenita, oči u nijansama jantara, sive ili plavosive. Uši visoko nasađene i široko nošene, dosežu do ugla usana. Vrat je suv i čvrst, predprsje dobro izraženo, dobro razvijen, dubok prsni koš. Leđa nešto duža (što je karakteristika pasmine), čvrsta i mišićava, rep niže usađen u odnosu na druge ptičare. U kretanju leđna linija mirna, a kretanje je skladno i izdašno.
Narav: Svaki pripadnik ove pasmine treba biti temperamentan, privržen, oštar, željan učenja i druželjubiv.
Boja:srebrnasto-siva,siva kao u srne, mišje-siva. Glava i uši su nešto svjetlije.
Držanje: Vrlo otporan, dobrog njuha... Koristi se za stajanje pred niskom divljači.
Vajmarski ptičar je izuzetno svestran pas koji žustro pretražuje teren i stajanjem označava pronađenu divljač. Vrlo rado donosi sve što može poneti. U radu glavu nosi znatno niže od ostalih ptičara. U stajanju siguran, izrazito vodoljubiv i vrlo otporan i na zahtevne vremenske uslove. Pokazuje izvanrednu sklonost za rad na disciplinama posle hica, uključujući i rad na tragu ranjene divljači.
Često se ovi psi koriste i kao čuvari, službeni psi, te kao takmičarski psi u vuči saonica i agility-ju.
Ovu pasminu sve do nedavno mogli su posedovati samo lovci i zahvaljujući tome pasmina je sačuvala svoje izvanredne osobine i karakteristike. Nažalost, vajmarski ptičar je danas počeo plaćati danak svog aristokratskog i atraktivnog izgleda. Postoji sve vise uzgajivača koji ne vode brigu o radnim odlikama i karakteru ove pasmine.
Vajmarac je srednje velik, lepo oblikovan i žilav lovački pas veoma upadljive boje krzna. Kratkodlaki i dugodlaki vajmarski ptičar razlikuju se samo po dlaci... Glava je masivna, s dugim nosnim delom. Kod ženki je nežnija nego kod mužjaka. Gubica je skoro okrugla. Usnice su boje mesa, njuška tamnija koja prelazi u sivkastu. Oči su kod mladunčadi plavkaste, a kasnije postanu svetle do boje jantara. Uši su široke i prilično duge. Dlaka je kratka i čvrsta, glatka i priljubljena. Poddlake ima malo ili je uopće nema.
Kratkodlakog vajmarskog ptičara su nekada uzgajali skoro isključivo u Thurengenu. Tek posle prvog svetskog rata nekoliko ovih pasa je preneseno u SAD,gde su zbog sveobuhvatnih sposobnosti postali omiljeni u lovu i ostalim takmicenjima,ali i kao odlični kućni ljubimci.
Odličan je tragač, koristan i za traženje pogođene divljači. Sadašnje ime nastalo je u zadnjoj trećini XIX. stoljeća. Pasmina ga je dobila po velikom knezu Karlu Augustu Weimarskom (1757-1828.), koji je lovio s kratkodlakim, svetlim psima, moguće i sivim. Prvo društvo za uzgoj čistokrvnih kratkodlakih vajmarskih ptičara srebrno sive boje bilo je utemeljeno 1897. godine.Vodljiv je, ima izrazito razvijen lovački nagon, temperamentan je i primeren za život u porodici.
Dobro se oseća u kući, ima razvijen i obrambeni nagon. To ne smemo razumeti pogrešno - iako može živeti u kući, uz porodicu, kratkodlaki vajmarski ptičar nije porodični, već lovački pas. Za uzgoj se koriste samo psi koji završe određene lovačke radne ispite i ispit za obrambeni rad.