- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Усна хармоника
Усна хармоника је, почетком IXX, настала у Немачкој. Направљена од метала и дрвета, а најмањи је музички инструмент који је веома једноставан за руковање. Тонови различитих висина, код усне хармонике се добијају издисајем и удисајем ваздуха кроз њену унутрашњост, а преклапањем шаке преко инструмента се добија ефекат вибрирања и неке врсте еха.
Историја инструмента
Пре више од 5000. година у Кини је постојао музички инструмент Sheng - Шенг који је функционисао по принципима данашње усне хармонике. Инструмент Шенг је био направљен од бамбусове трске, а тонови су се производили дувањем ваздуха кроз отворе различитих пречника и дужина. Тај инструмент се развијао кроз векове, а постоји и дан данас. У Европи је 1821. год. мајстор Friedrich Buschmann из Берлина направио нешто што би било прототип данашње усне хармонике. Одмах потом, због свог необичног и новог звука, као и лакоће са којом се свирало, усна хармоника постаје врло популаран инструмент, тако да је, увидевши могућност велике продаје, немачки сајџија Matthias Hohner је почео са производњом усне хармонике у комерцијалне сврхе.
После освајања тржишта Европе и Северне Америке, као и велике популарности инструмента, најстарији син Matthias-а Hohner-а, Jakob Hohner 1986. године, на тржиште избацује нови модел усне хармонике хармонике Marine Band. То је мала диатонска хармоника и садржи тонове само једне дур скале, популарно названа пиколо. Опсег тонова Marine Band-а су 3 октаве, а била је уштимована по Richter-ovom систему. Популарност овог новог типа усне хармонике је била огромна, тако да је она имала јединствено и значајно место у стварању blues-а. Управо је блуз и музичари, већином црнци, открио невероватне могућности тог малог инструмента, могућности које нису биле познате ни самом произвођачу. Нови, отегнути вибрирајући и завијајући звук – „савијање тонова“, доноси овом инструменту невероватно велику популарност.
Richter-ово штимовање усне хармонике има неке специфичности, а редослед тонова лествице се није мењао од 1876. године па све до данашњих дана. Већина, негде око 75% свих усних хармоника данас, су Richter-овог типа, а зову се још и диатонске, или појединачно тониране усне хармонике. Штимовање Richter-овог типа усне хармонике подразумева да се у средини налази основна октава, док са леве стране налази хармонијска октава, а са десне мелодијска октава. Хармонијска октава свира се у пољима од један до три, и то из C - дура. Тонови F и А недостају, а тон G се појављује у другом пољу и то приликом удисаја ваздуха и трећем код издисаја ваздуха. Избацивањем тонова F и А из хармонијске октаве добијају се тонови C, Е,G или C-дур акорд - риликом удисаја ваздуха и тонови Д,G, А или G-дур акорд - код издисаја ваздуха. Избачени тонови F и А, којих нема на усној хармоници, могу се добити техником савијајућег звука– савијањем тонова. Док основна октава остаје непромењена, мелодијској октави недостаје тон H који је избачен – он би морао стајати у непостојећем пољу једанест и то приликом удисања ваздуха. Све ово изгледа поприлично компликовано и напорно, али, приликом употребе и у пракси све то добија свој пуни смисао и делује веома једноставно.
Техника свирања
За разлику од других инструмената на којима се ваздухом добијају тонови, усна хармоника нема дирке, већ устима, језиком и ваздухомом из плућа стварамо тонове. Држање инструмента је једноставно - између палца и кажипрста или домалог прста руке. Другом шаком се затвори шака у којој се држи усна хармоника и, по потреби, отварајући и затварајући ту шаку испушта се ваздух како би добили ефекати вибрирајућег ехо звука. Постоји неколико начина свирања усне хармонике:
Познати музичари усне хармонике
Усна хармоника је, почетком IXX, настала у Немачкој. Направљена од метала и дрвета, а најмањи је музички инструмент који је веома једноставан за руковање. Тонови различитих висина, код усне хармонике се добијају издисајем и удисајем ваздуха кроз њену унутрашњост, а преклапањем шаке преко инструмента се добија ефекат вибрирања и неке врсте еха.
Историја инструмента
Пре више од 5000. година у Кини је постојао музички инструмент Sheng - Шенг који је функционисао по принципима данашње усне хармонике. Инструмент Шенг је био направљен од бамбусове трске, а тонови су се производили дувањем ваздуха кроз отворе различитих пречника и дужина. Тај инструмент се развијао кроз векове, а постоји и дан данас. У Европи је 1821. год. мајстор Friedrich Buschmann из Берлина направио нешто што би било прототип данашње усне хармонике. Одмах потом, због свог необичног и новог звука, као и лакоће са којом се свирало, усна хармоника постаје врло популаран инструмент, тако да је, увидевши могућност велике продаје, немачки сајџија Matthias Hohner је почео са производњом усне хармонике у комерцијалне сврхе.
После освајања тржишта Европе и Северне Америке, као и велике популарности инструмента, најстарији син Matthias-а Hohner-а, Jakob Hohner 1986. године, на тржиште избацује нови модел усне хармонике хармонике Marine Band. То је мала диатонска хармоника и садржи тонове само једне дур скале, популарно названа пиколо. Опсег тонова Marine Band-а су 3 октаве, а била је уштимована по Richter-ovom систему. Популарност овог новог типа усне хармонике је била огромна, тако да је она имала јединствено и значајно место у стварању blues-а. Управо је блуз и музичари, већином црнци, открио невероватне могућности тог малог инструмента, могућности које нису биле познате ни самом произвођачу. Нови, отегнути вибрирајући и завијајући звук – „савијање тонова“, доноси овом инструменту невероватно велику популарност.
Richter-ово штимовање усне хармонике има неке специфичности, а редослед тонова лествице се није мењао од 1876. године па све до данашњих дана. Већина, негде око 75% свих усних хармоника данас, су Richter-овог типа, а зову се још и диатонске, или појединачно тониране усне хармонике. Штимовање Richter-овог типа усне хармонике подразумева да се у средини налази основна октава, док са леве стране налази хармонијска октава, а са десне мелодијска октава. Хармонијска октава свира се у пољима од један до три, и то из C - дура. Тонови F и А недостају, а тон G се појављује у другом пољу и то приликом удисаја ваздуха и трећем код издисаја ваздуха. Избацивањем тонова F и А из хармонијске октаве добијају се тонови C, Е,G или C-дур акорд - риликом удисаја ваздуха и тонови Д,G, А или G-дур акорд - код издисаја ваздуха. Избачени тонови F и А, којих нема на усној хармоници, могу се добити техником савијајућег звука– савијањем тонова. Док основна октава остаје непромењена, мелодијској октави недостаје тон H који је избачен – он би морао стајати у непостојећем пољу једанест и то приликом удисања ваздуха. Све ово изгледа поприлично компликовано и напорно, али, приликом употребе и у пракси све то добија свој пуни смисао и делује веома једноставно.
Техника свирања
За разлику од других инструмената на којима се ваздухом добијају тонови, усна хармоника нема дирке, већ устима, језиком и ваздухомом из плућа стварамо тонове. Држање инструмента је једноставно - између палца и кажипрста или домалог прста руке. Другом шаком се затвори шака у којој се држи усна хармоника и, по потреби, отварајући и затварајући ту шаку испушта се ваздух како би добили ефекати вибрирајућег ехо звука. Постоји неколико начина свирања усне хармонике:
- Блокирање уснама
- Блокирање језиком
- Звиждук
- „У“ блокирање
- Вибрирајући ехо звук - савијање тонова
Познати музичари усне хармонике
- Sonny Terry
- Sonny Boy Williamson II
- Steven Tyler
- John Popper
- Big Walter Horton
- George "Harmonica" Smith
- Toots Thielemans
